4. poglavlje
Legavši da spava, Benisio je premotavao film o svom
danu. Svaki je ličio na prethodni, premda je bio svestan
toga da nijedna verzija njega od juče nije u potpunosti
ista s ovom današnjom. Došle su mu reči
presokratovskog filozofa Heraklita o večnoj promeni.
Ako je voda vreme, čovek je stena koja stoji usred vode
– čovek se donekle menja kroz vreme, njegova suština
ostaje ista a njegovo razmišljanje je samo identično sa
prethodnim.
“Naravno”, u sebi će, “svako to zna, zar ne? Ništa novo
pod Suncem.” Okrenuo se na bok kada se setio još jedne
stavke. Skočio je iz kreveta, došavši do telefona. U
polumraku je pritiskao tastere, držeći slušalicu
priljubljenu uz uho. Čekao je sve dok nije čuo Eliasov
mamurni glas sa druge strane.
–H– halo? Ko je to?
–Gospodine Doroteos, ja sam. Molim Vas da mi
oprostite što Vas sad zovem u ove sate, ali sam se setio
da Ste pomenuli da je Vaš otac crtao flamingoe u svom
ludilu, zar ne?
Profesor zevnu i uzdahnu.
–Daj, bre, Benisio. Zar si me dizao iz kreveta samo zbog
toga? Uhh, pa… da, jeste, rekao sam ti to. Slikao je
razno cveće i flamingoe i ostale enigme. Ne znam zašto,
Bog će ga znati. Što te to interesuje? Da li vidiš možda
neku konekciju tu?
–Između flamingoa i cveća? Mislim da dâ. Tačnije,
između jedne vrste cveća i flamingoa.
–Kakvu to? Nije da me nešto zanima, ali…
Benisio je zažmurio. – Javiću Vam uskoro. Izvinite još
jednom. Laku noć.
***
Benisio je ustao čim se probudio. Proteglio se i otišao do
kupatila. Ponovio je sve ono što ide po običaju.
Kad je skuvao kafu, sipao ju je u šolju na podmetaču.
Dodao je šlag na površinu, napravivši minijaturnu, belu
planinu. Dok je čekao da se kafa prohladi kako bi je
mogao piti kao čovek, dograbio je svoj instrument sa
postolja. Nije smeo dopustiti sebi da ne vežba više od
jednog dana. Uključio je kabl u bas, drugi kraj u
pojačalo, pojačalo u šteker. Prsti su sami krenuli, bez
razmišljanja. Podsvest je delovala, ispoljavavši se do
kraja. Slušajući zvukove svoje kreativnosti i talenta,
rukom je dohvatio papir i olovku sa stola za kojim je
sedeo, zapisavši nekoliko sočnih bas linija, pretvorivši
ih u pravu kompoziciju.
Topla kafa i hladni, slatki šlag su mu zagolicali
nozdrve; nije više mogao izdržati te je odložio bas i uzeo
jedan veliki gutljaj. „E sad, vreme je da se otkriju neke
stvari“, u sebi je kazao. Otišao je do svog kaputa na
čiviluku da bi iz džepa izvadio staklenu flamingo
bočicu. Vratio se za sto trpezarije, otpivši još malo kafe.
Ružičasta tekućina nije bila gusta niti naročito
viskozna.
“Možda ima nečeg u ovome”, Benisio će dok je otvarao
bočicu, iz koje je izašao njemu vrlo karakterističan
miris. Nije se mogao odlučiti na šta ga miris podseća.
Uzbuđen i znatiželjan, sipao je ceo sadržaj u kafu i
promešao drvenom kašičicom. Ne oklevajuči ni
trenutak, popio je ostatak smeše na eks. Flamingo–
tečnost nije izmenila ukus kafe. Pojeo je ostatak šlaga
iz šolje kašičicom. Vratio se na bas.
Kroz petnaest minuta je počeo osećati nekakvu
letargiju, te odloži instrument, položivši ga na zid pored
pojačala.
Ustao je da bi odneo šolju do sudopere, što bi i uradio,
da nije shvatio da lebdi.
***
–Šta je ovo?! – izletelo mu je. Mogao je da se zakune da
mu stopala više ne dodiruju tlo.
Šolja je pala dole i razbila se. Međutim, u tom trenutku
kad se šolja razbila, Benisio je bio u stanju da vidi
zvučne talase kako se kreću kroz vazduh čim je šolja
dotakla tlo. Isto tako je mogao videti malene pukotine
kako se pojavljuju i šire na površini belih zidova
keramičkog suda. Njegovo čulo sluha kao da je postalo
tri puta osetljivije. Njegov njuh takođe. Konstatovao je
razne mirise. Neke je prepoznavao, neke nije. Panika ga
je stegla oko vrata. Hteo je vrisnuti, ali mu niije
uspevalo. Tresao se. Još uvek je bio svestan da lebdi.
“Ne, ne! Ovo je privid! Samo sam nadrogiran, to je sve!
Ona kurva mi je uvalila drogu! Jebote!”,mislio je.
Pokušao je da se pokrene ka napred i, na njegovo
iznenađenje, uspelo mu je. Osetio je snažan impuls u
grudima, poletevši ka tavanici. Spustivši pogled, video
je srebrnu nit koja se teglila od njegovog pupka.
Prostirala se u pravcu iza njega. Osvrnuo se i shvatio
da gleda u svoje telo kako leži na kuhinjskom podu
nadomak sudopere. Srebrna nit se završavala ili
počinjala u centru stomaka tela.
“Gospode”, razmišljao je, “pa ovo je moje prvo
vantelesno iskustvo! Što sigurno znači da sam doživeo
kliničku smrt. Ali kako? Da li je ona supstanca bila
otrovna?”
Kao duh, shvatao je da se u metafizičkom svetu kreće
samo snagom volje i namere. Zaželeo je da ide u
susednu prostoriju. Za treptaj oka se našao u spavaćoj
sobi, lako prošavši kroz zid. Materija ga više nije
ograničavala. Primetio je da se njegova srebrna nit
stanjuje što se više udaljavao od svog fizičkog tela.
Zatim je zaželeo da ide u susedni stan.
Velikom brzinom se tamo i našao; stan preko puta
njegovog je bio prazan. Otišao je sprat više. U tom
sledećem stanu je živela komšinica koju je retko viđao,
čupava hipi devojka sa slovenačkim akcentom.
Benisio, kao Italijan, nije mnogo mario za Slovence.
Hipi devojka je ležala na nenameštenom krevetu sa
slušalicama u ušima. Benisio je mogao sa lakoćom čuti
skoro šta god je hteo. Slušala je nekakvu rege pesmu
koju nije prepoznao dok je lizala rizlu. U drugoj ruci je
držala kesicu trave. Fiksirana na jednu tačku na
tavanici, izgledala je potpuno pogubljeno.
Na zidu sobe, pored otvorenog ormana sa izgužvanom
garderobom, je bio zalepljen poster Džordža Lukasa.
Mladi Lukas je na slici pozirao sa prekrštenim rukama
u teksas jakni.
Benisiu to beše čudno da jedan hipik ima poster
Džordža Lukasa, ali retko šta je nemoguće. Slegnuvši
svojim nematerijalnim ramenima, namerio je da ide još
jedan sprat više. Pojavivši se i tamo za sekund, uvideo
je da se našao u kupatilu, u kome se tuširao neki njemu
nepoznat muškarac. Duh basiste se nije ni tu previše
zadržao. Srebrna vrpca je postajala sve tanja.
“Može li da pukne? Ako može, da li bih ostao u ovakvom
bestelesnom stanju zauvek?”
Priznao je sebi da mu je ta pomisao primamljiva.
U jednom mahu je ukapirao da se udaljio od same
zgrade, leteći iznad nje. Gledao je u krov zgrade
preplavljene antenama. Spustivši se nekoliko metara,
napravio je manevar nalevo.
Na ogradi zgrade (“izgleda da moja zgrada ima ogradu
na krovu “), je bio naslonjen mladić koga Benisio nikad
ranije nije video do tog trenutka. Momak je bio skoro,
kako je Benisio procenio nakon što se malo spustio, iste
visine kao ograda, skoro dva metra. Pred njim se
nalazila ženska osoba koja se raspravljala s njim na
Benisiu nepoznatom jeziku. Zvučao mu je kao arapski,
ali nije mogao biti siguran. Devojka ili žena je govorila
brzo sa intenzivnom gestikulacijom.
Mladić naslonjen na ogradu je imao na sebi sivi mantil i
crveni dukser. Držao je ruke u džepovima i klimao
glavom sa nekakvim sarkastičnim izrazom lica. Žena
ispred njega je stala i gledala ga, ućutavši.
Benisio se sad spustio skoro skroz do tla krova. Žena je
odjednom pogledala pravo u njega. Ipak, Benisio je znao
da ga ne može videti. Imala je staklast pogled, crnu
kosu, a na sebi pantalone i ljubičastu majicu sa
kragnom.
Potom je tip u mantilu rekao nešto ozbiljnim tonom, ali
nije vikao. Benisio zaključi da nije rekao ništa
slatkorečivo jer je u tom momentu žena krenula na
njega sa leptir nožem u rukama. Basista nije imao
problem da primeti bilo šta što je želeo.
Fokus ga nije varao: žena je nasrnula nožem na mladića
koji se izmakao u tom trenutku, izbegavši sečivo. Crnka
je krenula ponovo, ali je ovog puta tip u mantilu
kontrirao. Uhvatio ju je za ruku i zavrnuo tako da joj je
nož ispao. Počeo joj je govoriti na tom nekakvom
nepoznatom jeziku, pritom ne podižući ton više od toga.
Benisio se poče polako podizati od krova. Srebrna vrpca
se stanjila na debljinu čačkalice. Ipak, rešen da isprati
ovo do kraja, ostao je tu gde je. Nije imao nikakvu
moralnu dilemu. Mogao je da se vrati u svoje telo pa da
pozove policiju ili da ih i sam zaustavi.
Ništa od toga. U sledećem trenutku, crnka je šutnula
tipa dvometraša u stomak, na šta je ovaj poklekao.
Međutim, tip u mantilu je hitro dohvatio nož, posekavši
ženu po butini na šta je ova vrisnula u agoniji.
Odjednom, scenu dopunjuje neki treći lik, širok
muškarac u crnoj, kožnoj jakni. Dohvatio je momka u
mantilu s leđa, oborivši ga na zemlju. Leptir sečivo je
palo uz zveket. Počeli su se rvati. Crnka se pribrala i
došla do noža. Nije joj dugo trebalo. Uzela ga i
nasumično bacila na njih dvojicu. Nož je pogodio tipa u
kožnjaku u leđa. Ovaj se okrenu ka njoj, zbunjeno je
pogledavši. Benisiova pretpostavka je bila to da je jakna
bila dovoljno debela za taj nož. Tip u mantilu je
iskoristio priliku, podigavši muškarca sa leđa.
Taj momenat je podsetio Benisia na scenu iz Return of
The Jedi u kojoj Dart Vejder podiže Darta Sidijusa sa
leđa i baca ga u onaj ambis.
Isto tako je ovaj dvometraš uradio baš to: jednostavno je
prebacio lika u kožnjaku preko ograde, tako da je ovaj
pao sa zgrade. Crnka i Benisio su iznenađeno gledali u
tipa u mantilu, koji je, u jedan mah, preskočio ogradu
bez imalo oklevanja, završivši time svoj život.
Benisio se našao u blagom šoku. U njegovom umu se
javi namera da se vrati k sebi odnosno u svoje telo.
Maltene istog trena, kao da ga je neko usisao, se u
potpunosti povratio u fizičko telo.
