5. poglavlje
–Benisio! – dozivao ga je nepoznati glas u glavi. To je
bila prva stvar koju je čuo čim se vratio.
– Benisio!
Basista širom otvori oči. Težina i neugodan, neobičan
osećaj u grudima su ga terali da diše mahnito i duboko.
To je trajalo par sekundi dok nije uspostavio normalan
ritam disanja. Zakašljao se, uhvativši se za ivicu radnog
stola pored sudopere. Pogled mu je pao na keramičke
komade rasute po pločniku. Pažljivo je ustao, uspravio
se i još jednom duboko udahnuo. Onog bola u grudima
više nije bilo.
Seo je na odmaknutu stolicu da bi sabrao sve utiske.
Shvatio je koliko je žedan, ugledavši čašu sa vodom na
stolu. Uzeo ju je te popi na iskap.
Zidni sat iza njega je otkucavao sekunde. Benisio se
okrenu ka satu, izračunavši da je u nesvesti bio
približno pedeset minuta, što ga je u nekoj meri
iznenadilo.
Umirio je svoj um, osluškujući časovnik i svoje disanje.
Njegov supersonični sluh je nestao koji je imao
nakratko pre nego što je izašao iz svog tela. Super vid
takođe je iščezao, kao i pojačano čulo mirisa. A onda ga
je udarilo, kao voz, sve što je iskusio.
Ništa nije zaboravio, bivajući svestan da ništa od toga
nije bio san. Jednostvno nije moglo biti. Pojavila mu se
slika one crnke i visokog tipa u mantilu. Skupivši
snagu, ustao je sa stolice, obuo cipele i, otključavši
vrata, otrčao do lifta. Rapidno je pritiskao plastično
dugme za poslednji sprat.
Lift je polako krenuo da se podiže, ubrzavajući. Za
možda devet ili deset sekundi je lift stao. Benisio gurnu
vrata, izletevši napolje u hodnik zgrade. Skrenuo je
desno, popeo se uz stepenice i otvorio vrata ciglenog
kućerka koji je vodio na krov. Svež vetar i tmurno nebo
su ga dočekali. Gvozdena ograda se njihala napred–
nazad od vetra. Benisio je poskokom krenuo na levo,
prepoznavši gde se incident dogodio.
Stigavši na to mesto, poče pogledom tražiti crnokosu
ženu ali je ne nađe. Krov zgrade je ceo obišao dva puta.
Ni traga od crnke. Zaključivši da je najverovatnije
otišla, njegov racionalan deo uma je tražio solidan
dokaz o celom događaju.
I našao ga je; Benisio spazi metalni odsjaj leptir noža
na popločanom tlu. Podigavši ga, prisetio se da je nož
pao sa leđa onog lika u kožnjaku pre nego što je bačen
preko ograde u zagarantovanu smrt.
Nije bio siguran da li da pozove policiju. U tom
trenutku ništa nije znao šta da uradi. Pošao je sporijim
korakom nazad prema stepenicama. Kad se našao u
liftu, počeo je razmišljati.
„I da pozovem policiju“, govorio je sebi, „šta da im
kažem? Ako im prenesem da sam bio svedok ubistva,
pitali bi me zašto ih nisam pozvao za vreme događanja,
a ne nakon svega.“ Razgledao je nož u rukama,
prevrćući ga među prstima.
„Kako bih objasnio gde sam bio? Kako me nisu videli?
Da im kažem da sam sve posmatrao dok sam bio van
tela kao duh? Heh, pa zaključili bi da sam šenuo, možda
čak i da sam ih ja pobio i da pokušavam da se
izvučem.“
Lift se spustio do Benisiovog sprata. Prešao je iz lifta u
hodnik pa u stan. Izuvši se, zaključao je vrata. Prišao je
stolu i podigao praznu bočicu flamingo–narkotika,
stavivši je na astal. Pritisak je rastao; trebalo mu je
piće. Sa šanka kuhinje je dohvatio bocu viskija i kutiju
cigareta. U kutiji je preostala još jedna. Dohvativši
upaljač iz džepa, pustio je plamen na slobodu, pripalivši
je. Povukao je dim, čekajući tenziju da ode. Piće je
konzumirao iz flaše, bojeći se da ne razbije još jednu
čašu. Naslonjen na šank, odmeravao je svoj crveno–crni
longskejl bas kako odmara prislojen na zid. Pušio je i
pio neko vreme dok nije odlučio da se opusti u svojoj
kožnoj fotelji. Došao je do nje i zavalio se, očiju uprtih u
hibiskus. Odložio je flašu na sto, stavivši cigaretu među
zube. Skrstivši ruke, pogledao je u nepomični ventilator
na plafonu. Toplota u stanu se taložila u vazduhu.
Benisio ode do prekidača i podiže ga, gledajući
ventilator kako se budi. Hibiskusovi listovi i latice su
podrhtavali pod aeracijom. Seo je nazad u fotelju.
–Ah, tako je već bolje – čulo se niotkuda – dobro si se
setio, Benisio.
Benisiu ispade cigar iz usta na pod. Usplahireno je
razmišljao u svojoj glavi, razmatrajući mogućnosti.
“Šta ovo bi? Ko se to oglasio?”
Okretao se oko sebe. Pažljivim korakom je obišao ceo
stan, prečešljavši svaku prostoriju. Kad se opet našao u
dnevnoj sobi, ustanovivši da je sam, osetio je blago
olakšanje. Premda još uvek zbunjen, ubedio je sebe da
mu se učinilo. Taman krenuvši ka fotelji, kad mu se isti
glas obratio. Bio je to mekani alto, najdublji tip ženskog
glasa.
–Ne, Benisio, ne čini ti se. Nijedan deo mene nije
proizvod tvoje mašte. Ja sam itekako tu, i to na metar i
po od tebe.
Basista se već uplašio, ali nije davao panici da ga
stigne. “Metar i po”, ponovio je u sebi. Ventilator se
bešumno okretao, hladeći sve ispod sebe.
–Hladno – reče alto glas – gledao si u mene malopre.
Benisio shvati da glas dopire iza njega. Sporo se
okrenuo.
–Toplije, toplije, toplije – nastavio je glas, sve dok
basista nije stao ispred hibiskusa.
–Ne – izusti Benisio – ali… – ‘Ali to je nemoguće’, reći
ćeš – kazao je hibiskus – retko šta je nemoguće, dragi
Benisio.
Osetio je kako mu kolena klecaju. Sručio se u fotelju.
–K–kako? Biljke ne mogu da govore!
–Tačno, i ne mogu. Ali ti si u stanju da me čuješ. Sećaš
se onog roze pića koje si popio?
Benisiu su se kockice sada složile. Ukapirao je da je to
glas koji ga je malopre dozivao dok je još ležao na podu.
Međutim, rađala su se nova pitanja. Pogledao je u
biljku; hibikus je izgledao nepromenjeno.
–Konačno možemo komunicirati kako treba, čoveče –
rekao je hibiskus – dugo čekah ovo. Mogu li i ja dobiti
malo tog viskija?
Mokrom rukom je uzeo flašu sa stola i prišao cvetu. –
Pi–piješ v–viski?
–Da, samo me zalij!
Basista nagnu bocu tako da je malo viskija iscurelo u
zemlju. –Mmm, to – ushićeno će hibiskus – kvalitetan
ukus. Hvala ti. –Nema na čemu – odgovori Benisio, još
uvek i neverici da se bilo šta od ovoga dešava. Popio je
ostatak viskija. Seo je na kauč, pogleda uprtog u zelene
listove biljke.
–Imaš li ime? – upitao je –imaju li biljke imena?
Hibiskus se zakikota. –Pa – poče –tehnički gledano, sve
ima ime. Botaničari su svakoj biljci dali nekakav naziv,
uglavnom na latinskom, zar ne?
Klimnuo je glavom. –Nego –nastavio je cvet – daj mi
ostatak te cigare što ti je malopre ispala, hoćeš?
Basista se trže i, sagnuvši se, dohvati neugašenu
cigaretu sa poda. Drhtavim rukama je prišao hibiskusu
i ugurao filter u zemlju. Trećina je izgorela a onda je žar
iznenada došao do polovine. Hibiskus je zadovoljno
‘uzdahnuo’.
–Ali – Benisio će – ako biljka puši duvan, da li to znači
da u tom trenutku ne izlazi iz nje kiseonik već ugljen
dioksid? –Tako je, dragi –reče hibiskus – eh, tako je.
Imamo sve vreme sveta, pitaj šta god hoćeš.
Basista se počeše po vratu, uhvativši se za okovratnik
košulje. –Ja… poče – ja sam ipak budan i svestan, zar
ne? –Naravno – odgovorio je razdragani hibiskus – ne
sumnjaj u to. Tvoje sadašnje izražene telepatske
sposobnosti, kao i ono vantelesno iskustvo, su posledice
roze napitka.
Benisio sede na kauč sa rukom na bradi.
–Telepatske sposobnosti?
–Da, baš tako – reče biljka.
–Shvatam, ali kako znaš ti sve ovo? Nemoguće da si
samo običan hibiskus. Šta si ti zaista?
–To pitanje ćemo ostaviti za kasnije. Mada, mislim da ti
znaš odgovor na to. Uh, ovaj dim me je potpuno okružio,
kao da sam u oblaku.
Hibiskus se zakašljao, što je Benisiu bilo smešno.
–Ne smej se. Daj mi malo vode.
On ustade. Za nekoliko momenata se vratio sa kantom
sveže vode i istuširao ceo hibiskus.
–Oh, to, Beni! Sipaj!
Benisio je pritisnuo pesnicom usne; situacija je prešla iz
bizarne u donekle komičnu. –Hvala ti, Benisio. Srce si.
Oduvek si bio dobar prema meni.
Skinuo je poklopac sa otvora kante, podigavši je iznad
sebe. Preostala voda se prosula po njemu. Odloživši
kanticu sa vodom, vratio se na kauč.
–U redu – progovorio je posle nekog vremena, do kraja
uveren da nije u izmenjenom stanju svesti – ah… da li
si možda sveznajuća? Vidim da znaš dosta i sigurno,
između ostalog, imaš da mi kažeš neke zanimljive
stvari. –Nisam Bog, Benisio. Niko nije sveznajuć. Znam
sve o tebi jer smo povezani.
Benisio se promeškolji, pritisnuvši kožni naslon laktom.
– Veruješ u Boga?
–Ne mogu reći da verujem. Ja, zapravo, znam da postoji
– reče hibiskus – svako je toga podsvesno svestan, ali se
može desiti, tokom odrastanja, da se bilo kakva ideja o
Bogu zatrpa ili čak izbaci.
–Dakle – Benisio će – smatraš da čovek ipak nije tabula
rasa6 kad se rodi?
–Čovek jeste donekle prazna ploča kad se rodi, slažem
se donekle sa Džonom Lokom – odgovorio je hibiskus –
ali ja ipak mislim da čovek podsvesno sadrži u sebi
nekakvo predznanje o univerzumu tj. Bogu.
Basista baci pogled na ventilator. –Shvatam šta hoćeš
reći – reče – ali šta ćemo sa talentima? Zar nije talenat
nešto što čovek nosi sa svojim rođenjem, to nekakvo
predznanje za nekakve veštine kao što su slikarstvo ili
muzika?
–Zavisi kako definišeš talente – biljka će – ja mislim da
je talenat urođeno interesovanje za nekakvu određenu
tematiku, kao na primer muzika, što si rekao, ali nije
predznanje.
Benisio prebaci nogu preko noge. –Da li bi dodala da je
talenat predispozicija za određenu stvar?
–Pa moguće, nije isključivo. –Pa čovek onda nije
prazna ploča! – Benisio ustade sa kauča – zar ne? Ja
sam malko više u timu empirista iako mi je i
racionalizam simpatičan, ne mogu reći da nisu u pravu
i oni za neke stvari.
–Da li bi, dragi moj, rekao da je neko rođen kao prazna
tabla a neko nije?
–Misliš, da li bih rekao da se neko rađa talentovan za
jednu ili više veština dok neko ni za jednu? –Da, to te
pitam.
Benisio stavi ruke iza leđa. Pogledao je kroz prozor.
– Pa da. Definitivno. Svedok sam tome bio nebrojano
puta. Od desetoro ljudi će dvoje ili troje biti za nešto
nadareni.
–A ako je neko nadaren, šta to implicira?
Basista skrsti ruke pred sobom, naslonivši se na staklo.
–Da je neko ili nešto moralo postojati što bi ih nadarilo?
Znam, razumem. Ako postoji dar, mora da postoji i
darodavac. Davanje je svestan čin, a za svestan čin je
sposobna samo svest. Dakle… božanstva postoje, zar
ne, cvetu?
–Tako je, Beni. Naravno, mi ne možemo znati zašto je to
tako. Kosmos funkcioniše na skoro nedokučive načine.
–Ali gledaj samo ponašanje svih životinjskih vrsta –
dodade momak – kako pčela zna koji cvet da opraši i
kako se pravi med i kako da komunicira sa ostalim
pčelama, ili uzmimo na primer komunikaciju i
delovanje ostalih životinja. Kako laste znaju kad da ide
na jug i gde je jug uopšte? Jedini je je odgovor da su ta
njihova znanja deo njih od rođenja. Odakle će životinje
naučiti to? Iz iskustva? Iz knjige? Ne. Naravno, ljudski
um i svest su složeniji od životinjskog.
–Tako da neka znanja – nastavi on – bilo racionalna ili
instinktivna, su deo nas od rođenja. Ne može racionalno
bez iskustvenog i obrnuto. Balans je ponovo ključ.
Retoričar Benisio sede u fotelju. Piljio je u hibiskus,
nesiguran da li hibiskus može i njega videti. Stegao je
kožne naslone.
„Šta ako sam ipak poludeo? Šta ako uopšte ne pričam
sa hibiskusom već sam sa sobom? Kako mogu biti
siguran da li jesam ili nisam odlepio? Možda je
stvarnost višeslojna. Možda je Eliasov otac bio za sve u
pravu. Šta ako sam ja sad“,mislio je, „kao on? Hoću li
završiti kao on? Šta će biti sa mnom? Ako mogu ja da ga
čujem, verovatno može i neko drugi?“
–Ne može me čuti niko do tebe, Benisio – rekao je
hibiskus – jer tvoj um je sad na drugoj razini. Tvoji
moždani talasi su na potpuno drugoj talasnoj dužini. I
da, sve biljke mogu hvatati vibracije odnosno
prepoznati osećanja ljudi kao i njihove misli.
–Ti nisi biljka – samouvereno će on –ne znam šta si, ali
nisi samo tamo nekakav hibiskus.
–Oh, misliš da sam natprosečna?
–Verovatno jesi, da.
Benisio uzdahnu. –Dakle biljke imaju svest, ha? Da li
znaš šta mi se dešavalo dok sam bio van tela?
Hibiskus se ponovo zakikota. –Znam sve.
–Šta se desilo tamo na krovu? Ko su bili oni ljudi?
–Sve troje su prodavci na crnom tržištu – reče hibiskus
– prodavali su mrtve pse lutalice i ostale životinje koje
nisu nikom pripadale.
Benisio se namršti. –Znači, pse i mačke bi hvatali,
ubijali i prodavali ih ko zna gde i kome?
–Da, tako je. Ona crnokosa žena koju si video stoji iza
svega. Njih troje su obavljali svoje operacije u ovoj
zgradi, u stanu preko puta. Pre nekog vremena su
obrnuli malo veću lovu, dogovorili se oko podele.
Međutim, kako to biva među krimosima, svako je mislio
da zaslužuje više od onoga što je dobio i… dalje znaš
već.
Basista klimnu glavom. –Šta je sa crnkom?
–Ona se ubila, kao i lik u sivom mantilu. Čuće se o tome
kasnije na televiziji i sutra u novinama.
Slegnuvši ramenima, Benisio ustade iz fotelje.
–Možeš li da se krećeš? – pitao je.
Hibiskus je ćutao. –Da li spavaš? – opet će.
– Čuješ li me? –Ah, da, da, čujem te – odgovori cvet –
nešto se zamislih. Oprosti.
