2. poglavlje
Bogomolja se nalazila dva bloka od njenog stana.
Požurila je, preturajući po torbi u potrazi za sunčanim
naočarima. Trapavo ih je stavila na oči kad ih je
pronašla.Orsen, gradić u kome živi ceo život, nije vrveo od ljudi.
Nedeljom je izgledao skoro apokaliptično.
Ivu bi dotaklo to čudno osećanje koje nastupa pred
melanholiju kad god hoda pustom ulicom.
Po položaju Sunca je pretpostavljala da već ima devet
sati. Uštinula se za obraz iz besa što je dozvolila sebi da
ponovo kasni. Poskokom je skrenula u sledeću uličicu,
usku, krcatu ostavljenim automobilima, ali pod konac
parkiranim. Crveni micubiši se naslonio na ivičnjak,
taman ispred crkvenih vrata. Osvežena vrata iz doba
klasicizma su zjapila širom otvorena – svako je
dobrodošao.
Ušla je, munuvši laktom jedan krak vrata koji se
odmah zatvori uz kratkotrajan škljocaj. Živahno se
popela uz stepenice hodnika, otvorivši sledeća vrata.
Tiho ih zatvori, našavši se u kvadratnom, praznom
predsoblju, gledajući u dijagonalna vrata sa prozorom u
sredini. Kroz staklo je posmatrala propovednika kako
mlati rukama za propovedaonicom. Težina u grudima je
udarila Ivu posred srca. Odavde je mogla da čuje temu
propovedi: ulazak u novi milenijum i Hristov drugi
dolazak. Ona duboko udahnu, zadrža dah, izdišući
svaku nelagodu iz dijafragme. Otvorila je vrata,
bivajući tako izložena pogledu svakog vernika u punoj
prostoriji. Bilo je i starog i mladog, mada više starog.
Neki su joj samo klimnuli glavom, neki se nasmešili i
mahnuli. Treći su bili hipnotisani sveštenikom koji je
sada ošinuo pogledom doktorku.
–Pozdrav, sestro Dagmar – on će, servirajući joj fin,
uglađen, veštački osmeh. Sveže obrijani Mediteranac crnog odela, bele košulje i crne kravate ju je ćutke
gledao sa titrajućim smeškom.
–Dobro jutro, pastore Gabrijel – reče ona blagog tona –
oprostite što kasnim opet.
Sela je u zadnji red na dugačku klupu presvučenu
crvenim somotom. Pazila je da ne uhvati često pogled
pastora Mateja Gabrijela, svesna činjenice da seksualna
tenzija dostiže vrhunac što bi ih odvelo u veoma težak,
vruć greh. Svakog dana je žarko molila boga da odnese
taj naboj između nje i sveštenika; nikad nije bila
uslišena. Iz tašnice je izvadila Bibliju koja je ležala na
boci viskija. Nasumično ju je otvorila u nadi za nekom
porukom. Stih na koji joj je pao pogled se nalazio u
knjizi proroka Miheja, koji je glasio: „A ja, ja sam sa
nadom zagledana u Gospoda. Čekam Boga, svog
Spasitelja. Uslišiće me moj Bog.“
To ju je utešilo. Usne boje trešnje su se same iskrivile
ka gore. Pokušavala je da zamisli kraj ljudske istorije,
slušajući pastora Mateja.
Iva se strese na pomisao da za šest meseci ulaze u novu
eru. Radovala se tome koliko se i bojala. Prsti su joj se
igrali sa kosom, pitajući se zašto je aseksualni, bespolni
bog morao da stvori dva potpuna različita pola koji se
množe baš na takav način.
***
Matej Gabrijel se, kako je to bio običaj u protestantskim
zajednicama, naglas pomolio nakon predavanja.
Sveštenik je stojao dok su vernici klečali.
Molio se za božju milost nad palom ljudskom rodu u
ovim „poslednjim, poslednjim“ danima, da svako čuje i
prihvati Hrista u svoj život. Završio je uz gromoglasno „amen“, žurno podigavši glavu.
Iva ustade, brže-bolje spustivši suknju nazad preko
kolena. Usledila je pauza od petnaestak minuta. Pastor
je izašao pre svih, zauzevši poziciju u predsoblju ispred
vrata. Pozdravio se sa svakim vernikom koji je izašao,
rukujući se. Vernici bi, nakon rukovanja, izašli u hodnik
ili u dvorište crkve da pričaju. Neko i do toaleta.
Doktorka Iva se seti da je ponela voćnu salatu od kuće.
Tutnula je ruku u torbu, pažljivo izvlačeći plastičnu
kutiju. Nastavila je da pretura, u potrazi za viljuškom.
Nerviralo ju je to što joj je tašna poput Tardisa1 –
izgleda maleno, al‘ u nju i klavir može da stane.
–Iva! – pozva je ženski glas iza nje. Doktorka se okrenu.
–Oh, ćao – ona će, poljubivši dvaput vazduh pored ušiju
svoje dugogodišnje prijateljice, Gabi.
Prešla je pogledom preko Gabine zelene, cvetne haljine.
–Nismo se videle neko vreme – reče joj Gabi, držeći je
za ruku – znaš da sam bila bolesna. Nisam htela da
izlazim iz kuće.
–Znam, znam – Iva će, zagledajući njenu kovrdžavu
kosu – dobro mi izgledaš.
–Hvala, draga, i ti isto. Hoćeš da sednemo u dvoriše?
Doktorka Dagmar se složila. Krenule su zajedno ka
vratima. Gabi se rukova sa propovednikom Gabrijelom,
produživši ka izlazu. Došao je red na Ivu. On joj stegnu
ruku, pomazivši je po ramenu.
–Kako si, sestro? – sveštenik će, cereći se.
–Dobro sam, pastore, hvala.
Sveštenik ju je stezao za ruku sve jače. Nije treptao.
–Boli me – reče mu spuštenog glasa.
Pustio ju je uz jedno „oprosti“.
„Tek će da te boli“, pomisli, gledajući doktorku kako
odmiče niz hodnik sa drugaricom.
