4. poglavlje
1. jul 2000.
Čekaonica je zjapila prazna tog popodneva.
Čak nijednog penzionera nije bilo.
Lekarku je posetio samo jedan bledi mladić, žaleći se na
bolove u glavi i u stomaku. Dr. Dagmar mu saopšti da
je potrebno da mu se proveri krvna slika. Nažvrljala mu
je recepat za antibiotik uz džepnu Bibliju koju je
primio, rekavši da je nikad nije čitao. Pacijent ode,
zahvalivši se.
Čim je izašao, ona izvadi iz ladice stola flašicu votke.
Na brzinu otvori čep, sunuvši nekoliko gutljaja u sebe.
Zavrnula je čep, tutnuvši flašicu nazad. Levom rukom
je posegla za čašom vode sa stola. Popila ju je na iskap,
setivši se da je alkohol diuretik koji se ne šali; nije
želela da dehidrira, imavši pojma da savremeni čovek
skoro da ni ne pije vodu.
Đavolski joj je dosadno kad nema pacijenata. Kucnula
je u dugme CD plejera koji je smesta reagovao,
probudivši se. Sa zvučnika se začuo Ma Baker od
Boney M. Pesmu je prvi put čula kad je imala deset
godina, i sad, dve decenije kasnije, još joj je bila pod
kožom.
Proteglila se u stolici, zatim je ustala i sručila se na
beli, kožni ležaj s preke strane stola. Raskopčala je
mantil. Ma Baker ju je nosio u more nostalgije u kom
nije vešto plivala.
Nešto ju je žuljalo u preponama. Napipavši čuturicu,
izvadi je iz džepa mantila. Vrtela je nepoznatu čuturu,
zbunjena, a onda se setila.
„Pa ovo mi je poklonio onaj deka pre nekoliko
dana,“ mislila je, „nisam ni otvorila. Ako me bude neko
video…“. Skinula je zavrtanj. Metalna bočica nije imala
ni četvrt litre; popila je sve na eks. Gorko–slatki ukus
kivija sa nijansama kiselosti je ošinu po nepcama. Nije
bila sigurna šta je popila (slutila je da je nekakav
martini), neizvesno čekajući da se bilo šta desi.
Odjednom, svi mišići su joj se zgrčili, potom se opuštali,
da bi se ponovo zgrčili. Grlo joj se steglo. Opako se
znojila. Pozvala bi nekog u pomoć od sestara, ali
stisnuti dušnik ju je sabotirao. Pritisak joj se podizao i
spuštao. Tresla se, grebala po zidu.
Vid joj se mutio. Spektar duginih boja joj je sevao pred
očima, sa crnilom na kraju.
***
Snovi su, između ostalog, projekcija podsvesti dok je
mozak u REM stanju. To je činjenica koju je dr. Iva
Dagmar znala.
Stajala je bosa na tvrdoj steni koju su šamarali sivkasti
talasi. Ivu je morska so ujedala za krvave rane tabana.
Iznenada ju je okupao golemi, hladni talas. Da se nije
grčevito uhvatila za stenu, poneo bi je za sobom. Čučeći,
počela je da proučava mesto na kom se našla.
Oštro, kameno stenje je sezalo u daljini do malenog
ostrva iz kog se izdizao svetionik, čije je jako svetlo
rotiralo oko svoje ose. Činilo joj se kao da je nebo
premazano uljanom indigo bojom.
Pogledala je iza sebe na gomilu šljunka, belog kao sneg.
Na horizontu, dalje od plaže, uočila je zapaljenu
crkvenu katedralu iz koje je kuljao gust, crn dim. More
je postajalo sve uzburkanije, ispuštajući grub,
distorzioni zvuk. Topli, svetlosni zrak reflektora
svetionika se zaustavi na njoj, kao da je našlo ono što je
tražilo. Na vreme je sakrila oči u senci podlaktice.
Agresivno šuštanje vode i uporno svetlo su postajali
silovitiji. Nešto ju je udarilo u rebra; izgubila je
ravnotežu koju nije uspela da povrati.
Pala je u razdraženo more. Ponirala je sve dublje, teža i
teža, daveći se u distorziji, negde i nekad.
