5. poglavlje
–Doktorka Dagmar!
Ivu je drmusala ženska osoba sa poznatim glasom.
Ležala je na leđima na istom mestu, naježena od
hladnoće. Kad joj se vid izbistrio, prepoznala je ženu
pred sobom.
–Sestro Devlin? – šokirano će, okrenuvši se na bok –
zašto sam gola? Šta je ovo?
Njena koleginica, Saša Devlin, joj prepriča da je X puta
kucala na vrata njenog kabineta, dozivajući je. Kako
odgovora nije bilo, ušla je unutra, videvši doktorku da
leži na krevetu. –Proverila sam Vam puls – nastavila je
zgodna Holanđanka – bio je blago ubrzan. Garderoba
Vam je potpuno natopljena znojem, a baletanke kao da
su skliznule sa Vaših mokrih stopala.
U naručju je držala doktorkinu odeću.
–Pa si ti odlučila da me skineš, a?
Medicinska sestra je pocrvenela kao bulka.
–Oprostite mi – reče ona – al‘ to ne bi smelo da se tako
osuši na Vama. Pomislila sam da imate groznicu, svi
simptomi su bili prisutni.
Iva uze složen mantil iz njenih ruku. Obukla ga je,
zakopčavši sve dugmiće. Noge su joj visile preko ivice
kreveta. –I – Saša dodade – našla sam ovu čuturicu na
podu.
Izvadila je metalni predmet iz džepa prsluka, predavši
ga doktorki. Stavila je praznu čuturu pored sebe.
–Samo si ti ulazila? – upita je Iva, češljajući kosu
prstima – Jel ima žive duše u čekaonici?
–Samo ja, doktorka. Nikog nema. Nego, jeste li se
onesvetili od nekog pića? Možda ovog?
Iva je popreko pogleda. –Nemoj nikom da kažeš – izusti
nakon dramske pause – Jasno?
– Jasno – Saša će.
–Daj mi odeću da stavim u neku kesu – kaza dr.
Dagmar – ne mogu nositi opet ovo. Treba da se opere.
Sestra Devlin joj pruži izgužvane, još uvek mokre
pantalone i bluzu, zajedno sa donjim rubljem i
brusthalterom.
–Nemam nikakvu rezervnu garderobu – obrati se
koleginici nakon kraćeg razmišljanja – e, slične smo
veličine. Možeš li mi pozajmiti drugu uniformu za
danas? Vraćam ti sutra kad se vidimo.
Saša pristade, sa izmamljenim osmehom na licu. Iva joj
se zahvali, pritom je upitavši da li je čula muziku kad je
kucala na vrata. Rekla je da nije.
–Što znači – zaključi doktorka – da je sigurno pola sata
prošlo. CD plejer se zaustavi kad se završi poslednja
pesma.
–Idem da Vam donesem uniformu – reče Saša – u
ormariću mi je.
–Hvala ti još jednom.
Iva je poljubi u obraz. Sašino lice nije tajilo rumeni
osmejak pre nego što je nestalo iza pritvorenih vrata.
Doktorka izvadi iz ladice stola platnenu kesu za stvari
koje su mirisale na koktel od kivija.
4. jul 2000.
Digitalna kocka je prešaltala zelene cifre na tri sata
ujutru. Nit‘ studen niti vruć vetar se šunjao Ivinim
apartmanom. Unutra ga je, bez pozivnice, pustio
poluotvoren prozor. Doktorka je sanjala dok ju je
perverzni mrak dodirivao…
Sedela je na prelepom, crnom konju koji je galopirao
kroz noćnu, svežu pustinju od kristalnog peska. Sitni
dijamanti su upijali i reflektovali mesečinu na
doktorkinu haljinu boje krvi. Ne znajući kud je vodi,
zagrlila je neosedlana leđa moćne životinje, naslonivši
glavu na njegov jak, izdužen vrat. Vrančeva griva se
lelujala na vetru, mešajući se sa njenom.
Safirno nebo je pokupilo sve zvezde, ujedno sa oblacima.
Nenapadan zvuk gaženja dijamanata joj je godio.
Prelepu atmosferu, u jedan mah, pokvari težak miris
sagorevanja. Bivao je sve intenzivniji. Vranac nije
usporavao, ostavljajući veliku senku sa svoje leve
strane. Oborivši glavu niže, Iva primeti da konj
ostavlja crne tragove potkovica po kristalnom šoderu.
Izgledali su joj kao fleke katrana koje bi se razlivale
ujednačenom merom, formirajući crne bare što su se
dalje spajale u neravnu, mračnu stazu.
Ne skidajući pogled, okrenula se za stoosamdeset
stepeni, leđima okrenutim ka vratu životinje. Shvatila
je odakle dolazi taj smrad: staza koju je vran konj
ostavljao za sobom je isparavala. Vranac se iznenada
zaustavi, propevši se na zadnje noge. Doktorka se
srušila na crne kristale. Srećom, refleksi je nisu izdali –
zaštitila je lice rukama. Prosuta celom dužinom po
tvrdom tlu, ofarbala je prednju stranu haljine, dok su
joj se kristalni žileti zabijali u meso.
***
Dr. Dagmar se prenu iz sna. Kockasti časovnik je
svetleo u tri cifre: tri sata i trideset dva minuta.
Vetar se igrao sa zavesama, njišući ih levo-desno,
praveći zvuk koji je doktorku opuštao. Još uvek je
igličast bol strujao njenim telom. Mesečina se rastezala
po golom parketu. Tanak pokrivač se lepio za Ivinu
oznojenu kožu. Palo joj je napamet da su njeni snovi
možda nešto više od projekcije podsvesti, prisećajući se
raznih snova biblijskih proroka. Dohvatila je Bibliju sa
astala u potrazi za odgovorima, uključivši svetlo lampe.
Bez razmišljanja je otvori, moleći se u mislima za
pomoć u razumevanju. Naletela je na sledeći stihove:
„Ali ona je postajala sve razvratnija, sećajući se dana
svoje mladosti, kada je bila bludnica u Egiptu, kada je
izgarala od požude za svojim ljubavnicima, čiji su polni
udovi bili kao u magaraca i koji su izbacivali seme kao
konji.“
Zatvorila je knjigu. Pomisao na ono što je pročitala ju je
blago uzbudila, al‘ ona odagna te grešne misli, znajući
da su falusi magarećih dimenzija samo za… pa,
magarce.
Ponovo, nasumično otvori Svete spise. Pogled joj pade
na redove Joila:
„Posle ovoga, izliću svoga Duha na sve ljude, i vaši
sinovi i kćeri će prorokovati, vaši starci sanjati snove,
vaši mladići imati viđenja.“
Odloživši knjigu na sto, dala se u razmišljanje o
proročkim snovima, da li ih ona možda ima i da li dâ
popije dvolitarsko pivo sad ili ujutru.
–Nepristrasno vreme će pokazati – šapnu zidovima
sobe, spustivši glavu na jastuk. Zaspala je.
Nije više sanjala.
