6. poglavlje
Jutro, 9.30
Postoji vreme za sve. Nezaustavljivi krug istorije i
prostora se okreće tako slobodno, van ljudskog
domašaja. Sve ono što je van naše kontrole je uglavnom
ciklično, praćeno surovim dualnošću: život i smrt,
izlazak i zalazak Sunca, kretanje nebeskih tela,
kruženje vode u prirodi, doba morala i doba nemorala,
doba znanja i doba neznanja, doba siromaštva i doba
kad nema ker za šta da ujede. Onaj kamatar koji je
maltretirao svoje dužnike će biti obrnut od sudbine tako
da se nađe u istom nedaću koji je priređivao drugima.
Istorija se ponavlja. Moda takođe.
Doktorka Iva odvrnu čep sa flaše Heavy Crush tamnog
piva. Gledala je zlatni pivopad kako puni kriglu,
dotočivši do vrha. Gusta pena se prelila preko staklenog
zida. Ona izliza preliveni deo krigle, uzevši je u ruku.
Otpi gutljaj, napraviviši sebi penaste brkove. Svesna da
kasni, ustala je sa stolice i vratila pivo u frižider. Nije
zaboravila prošlonedeljni „izliv nežnosti“ od pastora
Mateja. Čovek u afektu pokaže svoj pravo lice. Ali
oprostila mu je, imajući na umu da kivnost rađa bes, a
bes mržnju koja bi je sagorela kad–tad. Smatrala je da
su zlo i destrukcija bespotrebni okidači grdnih lančanih
reakcija, koje proizvode još više zla. Oprost je odluka
razuma. Privlačio ju je mladi propovednik premda ona
nije htela ništa da ima sa njim. Želela je da sve bude u
redu. Popričaće sa njim u vezi snova, pevaće pesme
Isusu, pomalo će se zafrkavati sa Gabi dok budu
užinale u dvorištu… To je sve.
Izašla je iz stana puna entuzijazma.
Alkohol nije našao mesta u njenoj tašni.
***
Vremenska prognoza nije omanula– pljusak je počeo
čim je zakoračila na asfalt ispred zgrade. Izvadila je iz
torbe beli kišobran, otvorivši ga. Uplašila se kad ju je
neko uhvatio za ruku sa kojom je držala torbu. Ispod
kišobrana se našla Gabi.
–Mogu li i ja pod ovu pečurku? – ona će, smešeći se
očima. Ivi se podigoše obrazi. Poljubile su se, dajući
komplimente jedna drugoj. Gabi je nosila uske
farmerke i prugastu bluzu sa rajsfešlusom na leđima.
Zamakle su iza ugla.
–Oprosti što sam zaboravila kišobran – reče ona.
–Ma neka – doktorka će – šta fali deljenju? Ipak, sestre
smo. –Voliš li da deliš, Iva?
–Naravno, kažem ti.
Dagmarova se zagleda u njene šake.
–Gabi Fric – ozbiljno reče ona – otkad ti imaš takve
nokte?
Drugarica joj ispruži prste, pokazavši crnu, dva
centimetra dugu nadogradnju.
–Čudno ti je?
–Da – reče Iva. Šljapale su po baricama, došavši do
kraja ulice. –Nikad te nisam videla ni sa tvojim
lakiranim noktima, a kamoli ovo – nastavi dr. Dagmar.
Gabi zabaci krecavu kosu unazad.
–Samo je Bog nepromenljiv.
Stigle su do crkve. Njen uzani krov nije se razlikovao od
drugih. Sa strane vrata je na pozlaćenoj tabli bilo
urezano crnim slovima: Hrišćanska baptistička crkva.
Iznad slova se nalazio krst.
Crveni micubiši je ponovo parkiran na istom mestu.
Iva je pitala Gabi za vlasnika automobila dok je gurala
vrata, pritom je upitavši da li misli da će se Gabrijel
ljutiti što kasne.
–Ma neće se ljutiti – reče ona – dobar je on.
Gabi Fric je šmugnula u dvorište čim su zatvorile vrata.
Začuđena doktorka otrese ostatke kiše sa kišobrana,
stavivši ga u korpu pored vratnice. Stajala je pred
drugim vratima kroz koje je dopirao zvuk orgulja.
Javilo joj se da potrči za Gabi. “U dvorištu je padala
kiša, a ona nema kišobran. Zašto bi, zaboga, jurnula
tamo?” kopkalo je Ivu. Okrenula se i virnula u crkvenu
avliju kroz malo okno drvenih vrata; kao hrišćanka,
verovala je u čuda, ali prazno dvorište je neverovatno –
Gabi nije bila tamo. Iva protrlja oči dlanovima; od Gabi
nema ni traga. Dvorište nije imalo drugi ulaz ni izlaz.
Piljila je u zalivenu, mokru travu, pokisnulu klupu i
česmu, okupanu kaldrmu… Njena drugarica je nestala.
Orgulje su utihnule. Kišnica je usporila. Žarka žeđ za
alkoholom ju je savlađivala. Pomolila se nakratko u
sebi da to nestane; poriv je iščezao. Obrisala je usne
palcem kad se vrata crkvenog predvorja otvoriše.
Doktorka se našla licem k licu sa starešinom crkve,
onižim, proćelavim čovekom srednjih godina, puštene
brade. –Gospođice Dagmar – rekao je – nemojte
kasniti više toliko, molim Vas. Hajte, uđite!
Iva htede da ga upita da nije Gabi možda ipak ušla u
salu. Nadala se da joj se učinilo da je videla kako
agent za prodaju nekretnina nestaje u dvorištu.
„Pobogu“, mislila je, „ne smem više da pijem.“
