7. poglavlje
Osmotrila je skupinu kroz prozor vrata, tražeći
pogledom pastora Gabrijela Mateja. Nije ga bilo za
propovedaonicom.
–Gospodine Dejvis – osvrnu glavu preko ramena – gde
je p…
–Brat Matej Vas čeka u molitvenoj sobi – preseče je,
naslonivši se na vrata sale – idem ja sad da održim
propoved. Što se tiče sestre Gabi, nisam je video od
prošle nedelje. Bog sa tobom!
Zamakao je iza vrata.
Iva je spremala pitanja u glavi vezane za njene snove.
Nadala se da će se sveštenik udostojiti da joj obrazloži.
Molitvena soba se nalazila deset koraka od vrata sale.
Nije znala šta da očekuje. Približila se dvokrilnim
vratima. Kucnula je.
–Samo napred – čuo se sveštenik. Ona otvori jedna
vrata, nesigurno kročivši unutra.
Stala je u neverici, ugledavši Mateja i Gabi kako se drže
za ruke. Gabin osmeh je bio toliko širok da je izgledalo
kao da će joj se usne pokidati. Pastor se isto osmehivao.
–Draga sestro – ljubazno će pastor – ne želim da išta
krijem od svoje buduće, ljupke supruge, pa ti se želim,
ovako ispred nje, izviniti za svaki put kad sam te
povredio. Tražim oproštaj.
„Buduća žena“, odjekivalo je u Ivinoj glavi, „izvinjenje…
oproštaj… Šta?“
–Venčaćemo se prvog avgusta! – ciknula je Gabi – Tako
da ću uskoro postati Gabi Gabrijel!
–Uh – poče lekarka – nek‘ vam je sa srećom. Valjda.
Ovaj… –Iva – upade Matej – daj da ja završim. Oprosti
mi za sve ono bockanje i psihičko maltretiranje.
Stegao je Gabi oko struka.
–Sve to – nastavi, zureći u pod – sam ti radio jer nisam
mogao podneti svu tu tenziju. Nisam znao kako da
izađem na kraj sa tim pa sam bio kreten prema tebi.
Pre dva dana mi je Bog u snu skrenuo pažnju na tebe,
rekavši mi da te volim jer je to Njegova volja.
Nameravao sam da ti nanesem toliko bola, ali On je
očistio moj duh i sad sam kao nov. Oprosti mi, molim te,
jer je Gospod i nama oprostio.
Ivino srce se steglo. “Vau, ko bi rekao.”
Teške suze kao jutarnji kapci su se slivale niz Gabin
obraz. Uhvatila je budućeg supruga za glavu. –To je
bilo iskreno i hrabro od tebe – reče mu. Zagrlili su se.
Pastor ju je žmureći milovao po kosi, a onda je otvorio
oči, gledajući u doktorku.
–Pazi na nju – Iva je oblikovala reči ustima – krhka je i
nežna, za razliku od tebe.
Sveštenik klimnu glavom uz smešak, zatvorivši oči.
Dr. Dagmar je ipak bila dirnuta, još jednom se uverivši
da čuda postoje. Želela je da veruje da se ovaj promenio.
“Ako je ovo bilo nekakvo veliko Gabino iznenađenje,
onda u redu. Srećna sam dok je i ona”.
Nije više postavljla nikakva pitanja.
1. avgust 2000.
Orsen je tog letnjeg, sunčanog dana bio tako suv.
Na svim kioscima su nicali novinski naslovi poput: Novi
milenijum – napredak ili propast?, Predviđanja za
dvadeset prvi vek i Ka novoj eri – dalje i više!
Doktorka je provukla iglu bronzane minđuše kroz
probušeno uvo. Sedela je ispred ogledala kraj prozora u
dugoj, elegantnoj, nebesko-plavoj haljini. Premotavala
je film od onog dana kad je razgovarala sa Matejom o
snovima. Jedino što je mogao da joj kaže jeste fakat da
je sanjala smrt, a o čijoj se radilo, nije znao. Skrstila je
ruke na sto u molitvi, moleći se za svetu zaštitu tog
svečanog dana.
Kroz mesec dana nije okusila ni kap alkohola; trezven
um je preko potreban. Ruž i puder su se pridružili
maskari i senci na njenim očima boje sedefa.
Njen iMac laptop je obavesti da je pristigla pošta. Iva se
prebaci za drugi sto, kliknuvši na dugme. Kompjuter je
otvorio mejl, čiji je sadržaj bio kratak: Sećaš se kad
sam ti rekla da se neću udati? Heh.
Izvini što ti nisam ranije rekla.
Gabi Gabrijel
Dagmarova se nasmeši, zatvorivši mašinu. Itekako se
sećala. Takođe se sećala jedne februarske, duge,
neprospavane noći sa pastorom Gabrijelom, ne tako
daleke 1998. godine.
***
Telefon je istrajno zahtevao da se neko javi.
Dr. Dagmar otvori vezu, skinuvši ga sa baze.
–Halo?
–Iva! – uspaničeno će Gabin glas – oh, Iva, najzad sam
te dobila! Otkazali smo venčanje za prvi septembar!
–Zašto sad to? – snuždeno će ona – Šta se desilo, ženo?
–Gospodin Dejvis – Gabi povrati dah – onaj domar i
starešina crkve je… poginuo je, Iva! Odleteo je u vazduh
sa komplet crkvom.
Doktorku obli hladni znoj. Žmarci joj proleteše niz
kičmu, setivši se ona dva sna i simbolizma smrti.
Sveštenik je pogodio.
–Halo? Jesi li tu?
–Jesam – odgovorila je Iva – kako se desilo to? Jesu li
oštećene okolne zgrade? Ima li povređenih?
–Nema povređenih, hvala Bogu – reče Gabi, duvajući i
jecajući u slušalicu – zgrade sa obe strane crkve su
nešto okrnjene. Oh, Iva, niko ne zna kako je došlo do
eksplozije! Okolnosti pod kojima se sve desilo su
misteriozne. Kao da je sam Satana…
–Hej! – doktorka podiže glas – ne vredi nervirati se sad.
I meni je vrlo žao dragog nam brata, al‘ ne zaboravi da
ćemo ga videti opet kad Hristos bude došao, zar ne?
–Amin – izusti Gabi – Iva?
–Hmm?
–Uhvati bidermajer kad ga budem bacila za mesec
dana. Važi?
Doktorka je slušala umiljat, sada primiren glas
prijateljice.
–Važi, Gabi.
Čula je pastorov glas u daljini veze.
–Zove me Matej – Gabrijelova će – moram da idem.
Vidimo se, cico.
–Čekaj – Iva će – hoće li se služiti alkohol na proslavi?
–Neće, naravno – odlučno će ona.
–Dobro je – kaza doktorka.
Prekinula je vezu.
KRAJ PRVE PRIPOVETKE
