2. poglavlje
Četvrtinu časa kasnije, kad je stigao svom domu pred
vrata, setio se da mu rok za isplatu kirije ističe sutra.
Na tu pomisao se stresao,podsetivši se da mu fali još
šezdeset evra do celog iznosa. Svirke neće imati
narednih pet dana.
Otključavši vrata stana posle dubokog uzdaha, obrisao
je đonove o otirač i ušao unutra. Živeo je sam sa svojim
hibiskusom. Taj cvet je imao godinama. Zatekao ga je u
stanu kad se uselio. Zanimljivo mu je bilo to što je
njegov stanodavac tek tako ostavio tu biljku dok je sve
ostalo odneo pre nego što je dao stan u izdavanje.
Spustio je ključeve na kuhinjski šank. Bas je izvadio iz
torbe, smestivši ga na njegov stalak. Želeo je da zna
kako da pronađe rešenje za situaciju u kojoj se prvi put
našao. Skinuo je kaput, okačivši ga na čiviluk.
Zavaljen u fotelji u prostranom dnevnom boravku sa
cigaretom u ruci, dao se u razmatranje problema.
Povukavši dim, pogled mu je stao na uključenom
ventilatoru na belom plafonu. Visoki hibiskus je stajao
u svojoj kockastoj, mermernoj, sivoj saksiji naspram
njegovih nogu koje su se odmarale na stolu. Crvene
latice cveta i zeleni listovi su se jedva primetno lelujali
pod pirkajućim vetrom koji je stvarao ventilator.
Držeći cigaretu u ustima, skrstio je ruke.
„Ne želim pozajmljivati novac“, mislio je, „možda bih
mogao da se trampim. Ili bih mogao prodati ovaj cvet.“
Ali onda je prestao razmišljati, vrativši se u nekakvo
meditativno stanje čim je pogledao u središte
ventilatora. Njegovi drveni kraci su ga podsećali na
vesla. Iz tog poluhipnotizovanog stanja ga je vratio žar
cigare koji mu je pao na košulju. Opsovao je, brišući se
rukom. Ustao je iz fotelje i prišao hibiskusu.
„S druge strane“, u sebi će, „ne mogu ga dati tek tako.
Drag mi je, iz nekog razloga.“
Okrenuvši se, ugasio je cigaretu u gvozdenoj, neopranoj
piksli, vrativši se u kožnu fotelju. „Ili draga. Eh, ne
znam mnogo o biljkama. Pitam se, da li imaju
osećanja?“ Pogledao je na sat na ruci, „Čoveče, skoro
četiri ujutru.“ Otkopčao je košulju, podigavši se iz
fotelje. Benisiov stan je uvek bio topao, u svako godišnje
doba. Uputio se ka kupatilu.
Prišao je prekidačima i isključio ventilator i svetlo pre
no što je napustio sobu, ostavivši crveni hibiskus u
mraku.
***
Sparna zora je obeležila početak nove gradivne jedinice
života – dana. Benisio je oduvek gajio ideju da je jedan
dan sinopsis čovekovog života, jedan rezime.
Sve dok jednog dana, zalivavši svoj hibiskus, nije
shvatio povezanost svoje ideje sa drevnom Sfinginom
zagonetkom o čoveku , tako da ništa novo nije izmislio.
Svakodnevna, monotona rutina je krenula: obrijao se,
istuširao, obukao, doručkovao musli sa medom i
jogurtom, zatim oprao zube i pedantno obrisao ceo bas
vlažnom maramicom i krpom. Obavivši sve to, opuštao
se u fotelji sa cigaretom u jednoj i viskijem u drugoj
ruci. Redovno bi pustio neku kasetu sa klasičnom ili
ambijentalnom muzikom kako bi doživljaj euforije bio
potpun. Gledao je kako drveni, plafonski ventilator
razređuje i rasteruje duvanski dim.
Prozor je bio otvoren a roletne podignute, što je
dopuštalo zlatnim sunčevim zracima da dopru do
crveno–zelene biljke koja bi ih upijala. Hibiskus je
apsorbovao svaki foton, hraneći se.
Benisio ustade iz fotelje, otišavši do terase. Dva minuta
posle se vratio sa kanticom vode i zalio cvet. Mogao je
da oseti uživanje pupoljaka dok su se kupali u
osvežavajućim kapima i korena koji je svu tu vodu pio.
Benisiu je drago što je upotpunjavao process
fotosinteze. Završivši sa tim, euforija ga je napustila te
se vratio u realnost i, tako emotivno ispražnjen,
realizacija o stvarnom stanju stvari ga je šutnula u
stomak. Kožna fotelja je još jedanput zaškripala pod
njegovom težinom. “Kirija”, mislio je, “pa to je danas.
Ah, brate”. Grebao se po obrazima, što je često radio
kad je nervozan. Od muke je pripalio još jednu cigaretu.
Sipao je sebi u čašu dozu francuskog konjaka i otpio
gutljaj. Padale su mu na pamet ideje gde bi mogao
nabaviti ostatak novca za kiriju kad se oglasilo zvono
na vratima. Srce mu je sišlo u pete. “Pa, ovo je to”.
Otvorio je vrata, ugledavši svog stanodavca.
–Dobar dan, gospodine Doroteos – reče Benisio, trudeći
se da ne zvuči zabrinuto. Elias Doroteos je bio professor
matematike na fakultetu. Izgledao je strogo i
dostojanstveno, kao statua svake znamenite starogrčke
ličnosti. Imao je kafeni ten, smeđu, talasastu kosu,
blago izraženu nosnu kost i braon oči. Nosio je crne
pantalone, belu košulju i braon sako.
–Dobar dan, Benisio. Kako ide? –Pa, evo – odogovori on
– nije loše. Hoćete li da uđete?
Elias se nasmeši. –Pa znaš valjda zašto sam ovde –
reče mu – ne bih te zadržavao. Pare na Sunce pa da
idem. Okasniću na kolokvijum.
Benisio duboko uzdahnu. –A može malo konjaka?
–Ne, zar me n… – Jesam, da, ali imam Vam nešto reći,
gospodine Doroteos. Molim Vas, uđite.
Profesor Doroteos je oklevao nekoliko trenutaka,
međutim ušao je unutra, gunđajući na grčkom.
–Evo – kazao je – ali budi brz.
Seo je na kauč pored fotelje, nalaktivši se.
–O čemu se radi? – kaza on – jel nemaš dovoljno za
rentu?
Basista klimnu glavom. –Da, nažalost. Fali mi šezdeset
evra.
–Prošli mesec ti je falilo četrdeset – Elias će, trljajući
čelo rukom – sad ovoliko. Hmm…
Benisio je seo u svoju fotelju, proučavajući lice gazde.
Elias je gledao u pod, držeći ruku na bradi. Zapalivši
cigaretu, Benisio se seti jednog pitanja.
–Vi ono ne pušite, gosn Doroteos, zar ne? –Ma
ponekad– ovaj će – je li to tô? To si me hteo pitati?
Sigurno nije to.
Benisio odmahnu glavom, otresavši pikavac u pikslu.
–Naravno da nije, nego…
Odvrnuo je flašu konjaka, kad ga professor zaustavi.
–Daj mi tu celu flašu i kvit smo, momče – ispružio je
ruku ka konjaku – tu ima sigurno još petina litre tog
žabarskog napitka. Koliko je star?
–Mislim tri godine – odgovorio je Benisio – nego, hteo
sam Vas pitati u vezi ovog hibiskusa. Šta imate da mi
kažete o njemu? Njega sam našao ovde kad sam se
uselio. Stan je bio prazan kad sam se uselio ali je on bio
tu, u toj mermernoj saksiji. Jes’ da ovo zvuči malo
čudno…
Elias nategnu flašu, potom je zatvorivši. –Ah, dobar,
dobar –reče – jes’ vala tri godine, ako ne i više. Eh, pa
gledaj ovako. Kad se vratim sa faksa za nekih…
Zavrnuo je levi rukav. –…četiri sata –nastavio je –
nazvaću te tad na telefon i reći ću ti sve što te
interesuje. Mislio sam da je ozbiljnije kad si me pozvao,
ali ‘ajde. Taj hibiskus ima zanimljivu istoriju.
Simpatičan je. Dobro je što si ga zadržao. Elem…
Ustao je. – Morate ići, da –Benisio reče –izvinite što
sam Vas zadržao.
Elias odmahnu rukom. – Ma nema veze. Nebitno.
Imam ovaj prelepi konjak tako da smo kul. Dobar si ti
dečko, Benisio. Znam da ćeš izmiriti dug.
–A još uvek dugujem? – Zbog ovoga – podigao je flašu
– ti nedostaje još samo trideset evra do pune sume.
Okej?
Benisio se osmehnu. Profesor je stajao pred vratima,
gurajući konjak u tašnu.
–Okej, gospodine. Hvala Vam. –Nema problema – reče
Elias – čuvaj se.
Rukovali su se. Kad je gospodin Doroteos ušao u lift,
Benisio zatvori vrata, zaključavši ih. Naslonio se leđima
na njih, gledajući u hibiskus. “Uh”, pomisli, “peut-être
que la chance existe réellement (možda sreća, u stvari, postoji) . ‘’
