2. poglavlje
U kolibi
Lomili su jezik oko njenog imena. Nisu mogli da izgovore Svetlana. Ispalo je da mogu da izgovore Sveta. Nije pravila problem. Pitali su je šta tu radi i odakle je došla. Oficir je sumnjao da je špijun. Odrečno je odmahnula glavom. – Ne, ne, ne! – glasno je negodovala. – Bila sam na festivalu! –
Shvatila je da je tog dana u gradu bio neki festival. Razumela je samo reč Saturn. Onda se setila predavanja na kome je bila u arheološkom parku, da su postojali mnogi festivali, i da se jedan zvao Saturnalije, u čas Saturna, u decembru. Koji je maler, pomislila je. Da iz leta upadne u decembar, u letnjim sandalama, bosa, u kratkim rukavima.
Oficir ju je smestio kod varvarke Nare koja je prevodila. Dali su joj nešto što je ličilo na trenerku od grube vune. Oficir se smilovao, dao joj je tu odeću, izgleda iz vojnih rezervi. Mirisalo je ustajalo, kao iz skladiša. Ali nije mirisalo na znoj, bilo je novo. Vezala je tu trenerku nečim što joj je izgledalo kao učkur. Odmah je bilo bolje. Prestala je da cvokoće.
Nara ju je odvela svojoj kući. Smestila ju je pored vatre. Skuvala joj je neki čaj. Bilo je toplo i počela je da pije čim se dovoljno ohladilo.
Svetlana se pitala kako je moguće da u jednom trenutku može da bude sunčan dan ranog leta, toplo i prijatno, a onda se saplete i padne na kaldrmu Rimskog logora, u sred decembra, po zimi i susnežici. I onda je presretnu vojnici čudno obučeni. Odmah je videla razliku od kostima za kosplej na festival u arheološkom parku u Sirmijumu. Ovo je izgleda bio pravi Sirmijum, Rimski. Govorili su čudnim jezikom. Ako su Rimljani onda je to latinski. Koji ona naravno ne zna. Ali ona varvarka je govorila nekim jezikom koji je dovoljno nalikovao na srpski da se nekako razumeju. Optužili su je da je špijun. Nije znala kakve to posledice ima u rimsko vreme. Verovatno ništa dobro. Bar je nisu stavili u neki zatvor. Sedela je skupljena pored vatre, stežući oko sebe ono ćebe koje su joj dali, trudeći se da ne privlači pažnju. Niko i nije obraćao pažnju na nju. Za stolom pored prozora onaj kostoboljni čovek je sedeo i pisao. Delovao je kao Rimljanin, za razliku od njegove žene. Na predavanju su pričali da su postojali brakovi između Rimljana i lokalnih žena. Ovo je izgleda bio takave slučaj.
Trudila se da ne kašlje preglasno. Njena astma se aktivirala od stresa i zime. Žena ju je čudno gledala neko vreme, a onda uzela neke trave koje su bile okačene po celom zidu kolibe nauprot prozora. Istrošila je to u neku glinenu posudu nalik šolji i prelila vrelom vodom sa ognjišta. Privukla je još jednu stoličicu i na nju stavila tu šolju i pokazala joj da pije. Pogledala ju je zbunjeno dok nije razumela. Pokušala je da pije. Bilo je vrelo. Čekala je da se malo prohladi. Popila je. Imalo je neki čudan ukus, nekako gorkasto, ali prijatno. Od mirisa bilja i topline vatre počinjalo je da joj se drema.
Čoveku je odleteo papir sa stola. Mahinalno je ustala i podigla i dodala. – Izvoli. –
Klimnuo joj je glavom. Nije ništa rekao. Pogled joj je pao na papir. Latinica, nesumnjivo. Počela je nesvesno da izgovara slova, onako kako ih je ona znala. Čovek se zabezeknuo. Gledao ju je otvorenih usta. Nešto je rekao, neko pitanje. Odmahnula je glavom. – Ništa ne razumem. Samo prepoznajem slova.–
Čovek je pozvao ženu koja je ulazila u kolibu. – Nara! – sa naglaskom na prvom slogu. Svetlani je to zvučalo neprirodno da se ime tako naglašava. Nešto joj je rekao. Mlada žena ju je pogledala. – Ti zna? – pokazala je na papir. Klimnula je glavom. Na trenutak je pomislila da je bilo bolje da je samo ćutala.
–Da. Samo slova, ne znam da čitam. – varvarka je prevela. Čovek je opet nešto pitao. – Kako zna? –
Slegla je ramenima. Možda je bolje da ne pominje da je išla u školu, da je arhitektonski tehničar, da je crtala planove. – Učila. – samo je rekla. Vratila se na tronižnu stoličicu pored vatre i čvrsto stegla šolju sa čajem. Činilo joj se da će se stvarnost malo stabilizovati ako nešto čvrsto drži u rukama.
