3. poglavlje
Samoodbrana
Sutradan, nakon doručka, Nara joj je dala znak da je prati. Odvela ju je opet kod onog oficira. Atikus se zvao, toliko je razumela. Opet ju je ispitivao o svemu kako i juče. Svetlana se nadala da je sve bio samo ružan san I da će se probuduti u svom mekom krevetu, a ne na slami pored ognjišta. Nije bila te sreće. Ustala je ukočena.
U kancelariji je stajala na sredini, ispred stola oficira. Neki vojnik je naišao sa porukom ili nekim svojim poslom i grubo je odgurnuo. Reagovala je instinktivno i ne razmišljajući, bacila ga na pod džudo zahvatom. Trenirala je džudo u srednjoj školi, i po nešto je, izgleda, ostalo zapamćeno, posle 30 godina. Svi su se zgranuli. Vojnik na podu bio je zapanjen. Oficir je skočio sa svog mesta i oborio stolicu. Nara ju je gledala otvorenih usta. Odmah je počela da se izvinjava na svim jezicima koje je znala i da maše rukama odrečno ispred sebe. Znala je dosta dobro engleski i ruski i po malo francuski iz škole. Zato je razumela po neku reč, jer jer i francuski potekao od latinskog. Prestravila se da će sad da je zatvore zbog napada na vojnika.
Ali usledilo je nešto neočekivano. Oficir je tražio da to ponovi. I on i varvarka su se trudili deset minuta da joj objasne šta da uradi. Opet je odrečno odmahivala rukama isred sebe. Oficir je počinjao da se ljuti.
– Mora. – rekla je Nara. Mahnuo je rukom vojniku, on je krenuo na Svetu. Bila je između dve vatre. Ponovo ga je oborila, iz čistog straha. Od onoga što bi moglo da se desi i da posluša i da ne posluša. Vojnik je bio još više zatečen. Oficir je prekrstio ruke na grudima i gledao je ispitivački. Pokupila je svoj ogrtač i zgurila se trudeći se da izgleda što manja, kao da nije tu. ‘’Zašto se ovo meni dešava?!’’, mislila je sluđeno. ‘’Hoću kući! Dosta mi je ove ludnice!’’
Oficir je pitao šta je to uradila. – Samoodbrna. Samo se branim. Ne napadam. – insistirala je da Nara prevede.
Pustio je da je Nara odvede nazad u svoju kolibu. Išla je za njom zgurena. Sad je potpuno bila sigurna da je propala kroz vreme, u pravi Rimski logor Sirmijum. Kako i zašto, nije bilo bitno. Izgledalo je da joj je situacija očajna. I postaje sve gora.
Videla je kako Nara uzima drva da ponese u kuću. Mahinalno je prišla i ponela nekoliko komada drveta. Nara je izgledala začuđeno kad je i ona spustila drva pored ognjišta. Sela je na stoličicu pored vatre pokušavajući da ostane neprimetna. Nije uspelo. Sa svog mesta za stolom pisar ju je pozvao rukom da priđe. Prišla je uzdišući. Nara joj je dala neki odevni predmet sa rukavima, pa je mogla da prestane da se ogrće onim pokrivačem. Lucijus Flavijus joj je pokazao papir sa ispisanim slovima. Pogledao je u nju i dao joj pisaljku. Zadržala je uzdah. Počela je da piše slova pored onih koja je on napisao. Samo ona koja su bila napisana. Nije htela da izaziva sudbinu i napiše nešto što bi njemu bilo nepoznato ili čudno. I ovako se već uvalila previše. Samo maleru kao što je ona moglo je da se desi da propadne kroz vreme. Zato je na pitanje kako je i odakle došla, odgovorila da ne zna. Objašnjavala je da je udarila glavu kad je pala i zaboravila. Oficir nije izgledao ubeđen. Ni ovaj pisar nije izgledao ubeđen, iako je ponovila priču, koju je Nara prevela.
