5. poglavlje
Vežbalište
Osvanulo je još jedno jutro. Sunce se probilo kroz prozor kolibe. Svetlana se probudila pored istog onog ognjišta gde je zaspala. Videla je juče gde stoji voda i sa šoljom vode izašla napolje i umila se. Bar nešto. Osećala se šugavo jer se tri dana nije tuširala. Čitala je da su rimljani imali terme i javna kupatila. Činilo joj se da bi ubila za priliku da se okupa.
Malo debeljuškasti čovek doneo je njeno sledovanje za taj dan i rekao Nari nešto. Nara joj je rekla da treba da ode negde. Nije je razumela o čemu se radi. Pokazala joj je zgradu u daljini. Otišla je tamo polako. Velika baraka. Gruba izrada. Nije bila ušuškana kao kuća Lucijusa i Nare. Oprezno je ušla. Videla je oficira na sred prostorije veličine malo veće učionice. Uz zidove je bilo poslagano razno oružje. Izgleda da je to bila neka vežbaonica. Pokazao joj je rukom da priđe. Polako je prišla. Oprezno. Držao je u rukama dva komada drveta. Kad je prišla na oko dva metra, bacio je jedan komad drveta ka njoj. Izmakla se i drvo je palo iza nje uz zveket po podu. Uzviknuo je nešto što je zvučalo kao neodobrvanje, nije bilo sumnje. Pokazao je da uzme to drvo. Prišla je skoro se gegajući i uzela komad drveta. Bolje ga je pogledala. Drveni mač. Za Boga miloga, šta ovaj misli da radi! Mač! Htela je da baci, ali je rekao nešto odlučno, i nije smela. Udario je lagano svojim mačem njen. Izmakla se. Izgledao je nezadovoljan. Ponovo je udario po njenom maču, jače. Opet se izmakla. Krenuo je za njom i gurnuo je svojim mačem u rame. Opet se povukla. Rekao je nešto što je zvučalo kao ljuto ne. Nastavio je da ide za njom i naizmenično udara u mač u njenim rukama i u njena ramena. Što god da je hteo, nije izgledalo dobro. Nije trebalo da obori onog vojnika. Najzad je podigla mač i mlako blokirala udarac. Ili to ili da legne i moli za milost. Izgledao je zadovoljno. Nastavio je da je tera da podiže mač koji je on udarao. Izmicala se po prostoriji, a on je išao za njom. Izgledalo je da se zabavlja. Ona se nije zabavljala. Počinjalo je da bude naporno. To je znači hteo, da vidi da li zna još nešto od tehnika borbe. Nije znala. Ono malo džudoa je bilo sve.
Atikus je prethodne večeri razgovarao sa svojim komandantom. Ispričao mu je sve što je saznao. Čak i glasine među vojnicima da je u pitanju veštica koja je ispala iz vazduha. Tome je doprinela njena čudna boja kose, vrlo crvena. Takvu niko nije video. I rekao je da će proveriti njene sposobnosti u borbi. Borbene sposobnosti bile su joj jadne. Samo se izmicala. Jeste podizala mač da blokira, ali nije ni pokušala da napadne. Pokazao joj je rukama da ga napadne. Odmahivala je glavom. Nastavio je da pokazuje da ga napadne i žešće je napadao. Priterao ju je uz zid. Nije imala izbora, podigla je onaj drveni mač i mlako napala. Odbio je napad i izbio joj mač iz ruke. Gledali su kako mač pada malo dalje. Ona kao da je odahnula. On se samo osmehnuo. Pokazao je da uzme mač ponovo. Odmahivala je glavom, ali je rekao nešto zapovedo i pokazao mač. Uzdahnula je i uzela mač. Nastavili su dalje da se na isti način zabavljaju. Bar se on zabavljao. Ona nije. Već je bila umorna i imala je žarku želju da ga žestoko opali, ali nije mogla da ga dosegne. Kad god je htala da se povuče, udario bi je negde. Blago, ali doboljno bolno. I morala je da napada, iako je to bilo smešno i apsurdno. Već se zaduvala. Jako se zaduvala. Šake su je bolele od stezanja drvenog mača. I počinjala da bude besna. Krenula je da ga napada svom snagom tog besa, jer drugu snagu nije imala. Naravno da je blokirao svaki njen udarac. Na kraju je viknula glasno ‘’Aaaa!’’, bacila mač, sela na pod i pokrila glavu rukama, pokušavajući da dođe do daha. Konačno ju je pustio. Vratio je mačeve na postolje pored zida. Pokazao je vrata i rekao nešto. Nije čekala da joj dvaput kaže. Otrčala je najbrže što je mogla.
U kolibi su je gledali zabrinuto kad je ušla zaduvana. Nara joj je postavila da jede opet na onoj tronogoj stoličici pored vatre. Mužu je postavila za stolom. Kad je završio obrok, sačekao je da Nara počisti sto i raširio svoje papire. Pokazao je rukom Sveti da priđe. Uzela je stoličicu i privukla je stolu i sela, suzdržavajući uzdah. Nije znala da je i pisar Lucijus razgovarao sa komandantom i da je dobio zadatak da sazna kakvo je njeno znanje o pisanju. Dao joj je papir sa napisanim slovima i ponovo pisaljku. Pokazao je rukom i razumela je da treba da piše. Uzdržala se od uzdaha i počela da piše. Ponovila je sva slova koja je Lucijus napisao. Onda je on napisao reč i pokazao na sto. Pročitao je i pokazao joj da ponovi. Ponovila je. Tako će to izgleda da ide. Pisao je imana stvari, čitao ih i terao je i da ponavlaja i da piše. Počelo je da joj igra pred očima kad ju je pustio da se pomeri od stola. Nije bila sigurna šta je bilo teže. Ono u sali za vežbanje ili ovo sa latinskim jezikom.
Vratila se da sedi pored vatre.
