Veče pre nego što je stari Tanasije nestao, bilo je isto kao i svako drugo do tada. Posle večere Bradići su ustali od stola, snaja je pokupila tanjire, muški seli pored peći, a baba Dubravka smaknula mrvice sa mušeme u pegavu staračku šaku i spustila ih u platnenu vrećicu polako otresajući ruke da joj koja ne ispadne van. Deca su čekala kao zapeta puška i odmah počela da je zadirkuju dok ih majka nije ućutkala.
– Baba čuva mrvice, baba čuva mrvice!
– Dosta! U sobu! – otera ih Jelena, pa se okrenu svekrvi.
– Majka, stvarno više i ti i te tvoje mrvice! Vidiš da je i deci smešno! Je l` to baš mora odmah, sačekaj bar da odu od stola!
– Eee `ćero … Smejte se vi, smejte … bolje nego da plačete! – reče Dubravka sa gorčinom u glasu.
– Ajde majka, batali to više! – oglasi se Radovan glasnije nego što je želeo i vazduh u sobi iznenada postade težak i krt. Pogleda u svoju ženu kojoj je u uglu usana lebdeo zadovoljan osmejak. Jelena spusti pogled i odnese tanjire u sudoperu.
Dubravka uzdahnu teško, kao da od sebe tera nepriliku i pogleda u svog muža. Tanasije je kao i uvek sedeo na stolici ispruženih stopala koja su se grejala na toploti vatre iz peći, sa cigarom u ustima i čašicom rakije u rukama. Sit, ugrejan i pripit, ništa pod milim Bogom mu sada ne bi pomutilo mir. Što ga je duže gledala, činilo joj se da ga više ne poznaje – onaj momak koji joj je sve obećavao, onaj čovek kome je rekla da, onaj otac koji je svog Radovana sam dočekao na ruke kada je u njivi krenuo porođaj … Nikada je nije uzeo u zaštitu. Izrabljivali su je do iznemoglosti. Kičmu je ostavila po poljima i štalama. I sada, kada je sve predao sinu, kada bi trebalo da provedu ostatak života u miru i slozi, više se nije znalo ni koje je njeno mesto za stolom. Ni njemu, ni sinu, ni snaji. Čak su joj se i unuci podsmevali.
Osećajući iznenadni nalet besa, zgrabila je u ruku platnenu vrećicu sa mrvicama i pridržavajući se za kredenac sporim korakom izašla u mrak. Niko je nije pitao gde će u ovo doba. Zatvorila je vrata treskom, dok su iza nje dopirali smeh sina i snaje, i Tanasijevo hrapavo kašljanje, glasa napuklog od tolikog duvana i rakije. Kao da niko nije ni primetio da je izašla.
###
Sledećeg popodneva celo selo bilo je na nogama. Od Tanasija nigde nije bilo ni traga ni glasa još od jutra. Uzbunu je prvi digao Radovan. Sedeli su za stolom oko postavljenog ručka, ali se niko nije usuđivao da se posluži prvi. Čak su i deca bila tiha.
– Ovo nešto neće da valja. Šta ga nema još? – pogledao je Jelenu.
– Možda ga je Gojko zadržao, možda su svratili u kafanu. – reče ona
– Nije, prošao je maločas, kaže da otac nije ni bio kod njega.
– Nije tata, nije, mi smo se igrali tamo! – povikaše deca u glas.
Nasta neugodna tišina. Dubravka ju je prva prekinula.
– Hajde da se jede, deca su gladna, pa ćete ići da ga tražite. Sipajte. – natuknu im
Jeli su brzo i bez priče. Ćulo se samo teško kucanje sata na zidu i lupanje kašika o tanjire. Niko nije tražio još hleba. Kada su završili obrok, svi ustadoše sem Dubravke.
– Hajte, tražite ga, kiša će. Ja ću raspremiti. – reče požurujući ih. Šake su joj još uvek počivale u krilu. Jelena i Radovan stadoše da se oblače. Dubravka je sklonila tanjire i vratila se do stola. Deca su već izjurila napolje. Jelena pođe za Radovanom ka vratima, ali se u trenu vrati da uzme kišobran i tada krajičkom oka ugleda Dubravku kako stresa mrvice rukom na pod i gazi ih nogom. Nemir joj najednom ispuni celo telo.
