3. Normalniji odnosi
Bio je petak i momci su se sastali da vežbaju. Lazar, Mihajlo, Petar, Saša i deca iz kraja su se blesavili sa loptom.
Naišao je i Nikola: Momci, šta se radi? Igrate fudbal?
-Malo treniramo -Saša je dodao Lazaru loptu.
-Al nemamo golmana -Petar se oglasio.
-Pa mogu ja! – Nikola je ovo jedva dočekao jer se pre šoferskog posla bavio fudbalom.
-Može – momci su se složili.
Tako su otac i sin počeli da se zbližavaju pa je Lazar bio tužan kad je Nikola ponovo krenuo na put.
-Šta je mali? – otac ga je zagrlio.
-Kad se vraćaš?
-Za tri meseca.
-Dugo.
-Ma brzo će to da prođe, videćeš.
-Čujemo se dušo – Valerija ga je poljubila i ušao je u kamion.
Lazar je dugo stajao na terasi dok mu se očev žuti kamion nije izgubio iz vida.
-Neću ništa da ti kažem – Stefan je zagrlio brata.
-Jel i tebi bilo ovako?
-Svaki put. Ali mi je lakše jer idem da se vidim sa Elizabetom. Kako je tebi sa Kristinom?
-Više i ne pričamo.
-Što to?
-Mislim da je malo ljuta na mene.
-Jel zbog Slađe?
Klimnuo je glavom.
Zbog Slađe, urbane gradske devojke sa kojom je sve više provodio vremena, Kristina je bila povređena.
A zahvaljujući njenom ranjenom srcu, nastala je ova priča.
