3.Prijateljstva su važna stvar
Kad si živ čovek ne možeš sve sam-moraš imati prijatelje da ti nekad pomognu, saslušaju i napune ti baterije. Blagoslov su u životu. Ali kao što kažu, svaki početak je težak.
Iskreno, ja sam od onih koji su nepoverljivi i koji se otkrave tek kad neku osobu dobro upoznaju. A onda dobijaš do smrti vernog prijatelja.
A šta ako neke stvari ne smeš nikome da kažeš? Da nosiš mrak i usamljenost u sebi, da te strah da govoriš jer ćeš biti pogrešno shvaćen? E kroz to sam prolazila ja i to potpuno sama.
Lakše je po danu: radiš, šetaš, zanimaš se nečim.
Noću je potpuno drugačije: sama sam, gušim svoje krike i suze u grlu. Kažem sama jer moj muž radi noću i onda ostajem sama sa sobom. A vrištala bih nekad ali se bojim da me neko čuje. Plašila sam se tuđih reakcija i osuđivanja.
I tako sam jedne večeri pokušala da prerežem vene. Osetila sam da gubim krv a sa njom i svest.
Probudila sam se u bolnici narednog jutra. Kad sam otvorila oči tog 10 septembra, baš na Dan suicida, moj muž mi je dao ideju da počnem da se bavim humanitarnim radom.
Naravno, od samog početka imam podršku prijatelja i zauvek ću im biti zahvalna za to. A najviše ću biti zahvalna Rodionu koji mi je spasio život – kao što sam ja njemu.
Tog dana smo prelazili prugu jer smo išli u šetnju. Moj muž i jedan naš prijatelj išli su napred, Rodion je išao za njima a ja sam bila najsporija i išla na kraju. Stala sam na sred pruge i kroz glavu mi je prošlo: Kako bi bilo da me sad ubije voz?
Naš Rus se okrenuo, vratio po mene i povukao u zagrljaj dok je voz tutnjao iza nas.
-Jesi li dobro?-upitao me moj prijatelj Lazar dok sam ja drhtala od plača u Rodionovom naručju.
-Biće dobro – odogovorio im je umesto mene.
Andrija ga je tiho upitao: Kako si znao?
-Oni koji pokušaju da sebi oduzmu život, a ne uspeju, osete kad neko njima blizak pokuša isto.
Te večeri sam mu se zahvalila. Nije me grdio, nije me pitao zašto, samo me zagrlio.
-Ne pokušavaj da izvršiš Verterov efekat.
-Nas dvoje smo neuspešan Verterov efekat.
-I hvala Bogu na tome.
-Znaš, setila sam se jedne devojke u parku. Sedela sam do nje i sećam se jedne rečenice koju je izgovorila: Svako ima neki svoj mrak koji mora da nosi. Pitala sam je kako ona živi sa njenim mrakom.
-I šta ti je odgovorila?
-Pretvara ga u reči.
-A ti ga pretvaraš u dobra dela. Marija, hvala ti što zbog tebe ponovo volim život.
Ta rečenica koju je Rodion izgovorio dok smo na krovu pijuckali sok(jer smo nestabilni u svakom smislu kad pijemo)me ohrabrila i dala mi do znanja da radim pravu stvar.
Ponosna sam na svoje prijatelje ali i na sebe.
