4.Poslednje spasavanje
Kad smo se tog ponedeljka sastali u našem omiljenom kafiću, iskreno, začudila sam se. Svi smo uspeli da se skupimo -to sam i rekla svojim prijateljima.
-Čudo je pravo što smo se sastali.
-Eto vidiš, čuda su moguća.-nazdravila mi je Natali.
-Za čudo!-Filip je podigao čašu.
-Za večno prijateljstvo-rekla sam ja.
Svi su me zbunjeno pogledali a kad je Uroš zaustio nešto da kaže, začuli smo pucanj.
-Dole, svi dole!-naredila sam.
Imali smo sreće što smo sedeli blizu izlazu za hitne slučajeve.
Puzite do izlaza, sakrijte se kad izađete i zovite pomoć.
-Marija, zašto ponovo izigravaš heroja?-Rodion me upitao.
Lazar mu je odgovorio: Jer ne želi da umre kao kukavica.
Nekako sam ih isterala napolje ali su i oni povukli mene. Našli smo se van opasnosti sakriveni kao u zasedi. Dok sam pogledom prelazila preko lica svojih prijatelja, shvatila sam da nedostaje Filip.
-O Bože -Andrija je shvatio među prvima da ću se vratiti po onoga koga strah i šok najčešće parališu.
-Vraćam se po njega. Slušaj me, ako on izađe a mene nema, bežite -rekla sam dok me Lazar u neverici upitao: Nećeš valjda?
Uroš se oglasio: Filip bi ti oprostio.
-Ali ja sebi ne bih -nasmešila sam se i utrčala unutra.
Filip je čučao blizu izlaza, naterala sam ga da puzi a ja sam ostala da osluškujem. Bilo je tiho, ljudi su ležali na podu.
Nema opasnosti -pomislila sam i ustala. Poslednje što sam videla bio je Filip kako izlazi. Ja sam osetila bol, zatvorila oči i susrela se sa mrakom…
