Prolog
Kiša je padala dok su njih dvoje sedeli u tišini. Viktor je pušio i nervozno posmatrao kako kiša od zemlje pravi blato. Julija je tužna i besna sedela na krevetu.
Viktor je rešio da prekine tišinu: I zašto si me pozvala?Znam da nemaš nikakvih problema i da ti ne treba moja pomoć.
On je bio detektiv a ona obično piskaralo. Bili su dugogodišnji prijatelji, mada je sa njene strane bilo još nečega.
Moramo da razgovaramo – sve vreme ga je posmatrala.
-Reci, slušam te.
-Radi se o nama.
-Nastavi – podigao je obrvu.
-Verovatno znaš šta osećam prema tebi.
Stegao je usne a onda progovorio: Znam. A znam i da ti znaš da nije obostrano.
Plašila se ovakvog odgovora ali je osetila i olakšanje: Razumem.
-Znaš, Julija, ti žudiš da te drugi ljudi vole.
-Ti znaš Viktore, za čijom ljubavlju sam najviše žudela -suze su joj kliznule niz obraze.
Znam, ali je nećeš nikad dobiti. Žao mi je, ali ti si moja prijateljica. Ako imaš želje i snage da to i ostaneš.
Julija je ostala da tiho plače dok je Viktor odlazio:
Zbogom, Viktore, nadam se da te više nikada neću sresti…
