Kasno je za „izvini“. Kasno je za sve ono što smo nekad bili. Kasno je za izlazak iz začaranog kruga. Tamo gde je nekad bio zaslepljujući sjaj ostaje samo nada, nada da će sutra biti bolje. Međutim, svaki dan je isto. Reči su nevažne, dela su ono što odražava nečije poštovanje prema tebi. Moje poštovanje si odavno izgubila ali… ali opet bih sve uradio za tebe. Zaklonio bih te svojim telom, kao telohranitelj neku slavnu ličnost, kad bi neko pucao na tebe. Otišao bih u zatvor zbog tebe, iako jedini zločin koja bi osoba čiste duše poput tebe počinila, može biti to da si od negde ukrala lepotu. Mnogo lepote…
U tvojim očima sam video sve svoje snove. U njima sam se osećao smirenije nego ikad, kao pod uticajem neke droge. Voleo bih da mogu da izgovorim par reči, samo tih par reči bile bi dovoljne da znaš koliko sam te voleo i koliko te još uvek volim. Na tvom telu video sam put do raja. U tvom srcu video sam toliko imperfekcija ali to mi se, na neki način, i svidelo. Ako čitaš ovo, trebalo bi da znaš dokle smo došli. Došli smo do provalije. Jedno od nas je moralo da padne dole. Birao sam da to budem ja. Nikad nećeš znati koliko me je taj pad zaboleo…
Voleo bih da ostanemo sami samo na sekund, sekunda s tobom vredi više nego sati sa ovim ljudima oko mene. Da znam da imam još pola sata života – pozvao bih tebe. Samo da ti kažem sve. Samo da se uverim da si dobro. Samo da me oteraš još dalje od sebe kad čuješ moj glas. Kad bih to doživeo – siguran sam da bih bio spreman da odem jer ne bih imao više ništa što bi me držalo vezanim za ovaj svet.
Sve je relativno, sve osim onoga što nam ostaje kao uspomene u glavi. Takve stvari, koliko god bile blede, nikad ne zaboravljamo. Uvek su tu, tu da nas podsete da smo, iako smo na vrhu lanca ishrane, itekako slabi. Da nas podsete da, iako tražimo rešenje za to, nismo besmrtni. Vidimo se večeras. I sutra. I prekosutra. I svaki sledeći dan…
