2. poglavlje
Malo dalje posle bare postoje ruševine jedne kuće u šumi, sada samo nekoliko zidova koji su nekad prestavljali nečiji dom. Davno je to bila kuća Davida i Sadete Pešić, kako su roditelji govorili svojoj deci o toj kući je da su njih dvoje želeli da pobegnu iz očiju sveta uplašeni zbog rata, pa su se sakrili u tu šumu i sagradili sebi malu kuću. Iako skriveni često se pričalo i ranjenima koji su slučajno naleteli na tu kuću gde su ih oni primili i negovali. Ubrzo je počelo da se priča o njima po selu koje nije u to vreme bilo veliko, i tako su mnogi saznali za njihovu kuću i počeli da odlaze tamo gde su za lečenje njihovih povreda plaćali novcem. Napravili su svoju baštu gde su sadili povrće i lekovite biljke, i pecali ribu u bari. Na njihovu nesreću pogrešne uši su čule za njihovu kuću, i nakon par dana njih dvoje su pronađeni preminuli u svojoj kući. Nakon bombardovanja njihova kuća je bila pogođena i postala ono što je danas. U njihovu čast blizu njihove bašte i dan danas se može naći njihov spomenik koji se redovno održava. Nakon završetka rata otkriveno je da je hiljade neprijatelja pokušalo da neopaženo napadnu selo, pokušali su koristiti tunel koji prolazi kroz planinu kuda danas prolazi voz, samo tada još nisu bile postavljene šine. Pokušali su ga koristiti kao lak način da se prikradu, ali je veliki broj vojnika nestajao unutar tog tunela, neprijatelji su mislili da se unutra nalaze zamke ili skrovišta odakle ih neko napada, pa su prestali da ga koriste.
