6. poglavlje
Planina iako sablasnog izgleda zbog tunela i priče koja ga prati, i dalje je veoma popularna za turiste. Zvog ogromne veličine planine ima veliki broj staza za planinarenje i šetanje, ljudi odlaze tamo kako zbog vežbe, tako i zbog pogleda i životinja koje žive u šumi i na planini kao što su zečevi, zmije, srne, crni medvedi, veverice i sove. Danas su Martin, Jovan, Marko i Sara odlučili da se popnu na planinu, poneli su torbe u kojima se nalaze domaći sedviči njihovih majki, grickalice, voda i sokovi. Dogovorili su se preko telefona da se nađu kod bare u pet sati popodne jer su svi imali obaveza i nisu mogli ranije. Martin je mislio da je prvi stigao kada je Jovan iskočio iza drveta i uplašio ga, Martin je opsovao i dogovorio se sa Jovanom da se zajedno sakriju i uplaše sledećeg. Sledeća je došla Sara, njih dvoje su iskočili iza drveta i ona je vrisnula, rekla je da ide kući nakon čega je krenula da plače, njih dvoje su potrčali da je smire ali se ona okrenula i otrkila da se zapravo smeje,
“Ma šalim se, videla sam Jovanovu glavu pre nego što ste se sagnuli” rekla je ona, onda su se opet njih troje sakrili, ovaj put su Jovan i Martin sakrili legli u žbunje pored puta kroz šumu kuda prolaze, dok je Sara stala iza drveta ne daleko od njih. Kada je Marko poslednji stigao Jovan i Martin su ga uhvatili za nogu iz žbune i počeli da vrište dok je Sara u to vreme iskočila iza drveta, Marko je na to izjavio da je pišnuo u gaće. Obavili su proveru stvari, Jovan je stigao u braon bermudama, i zelenoj majci sa šarama lišća, imao je vojničku torbu iz koje je izvadio šešir od slame, stavio ga je na glavu, otkinuo travku sa zemlje i stavio u usta, onda je stavio ruke na kukove i popreko gledao u planinu,
“Poznajem ove planine kao svoj džep, samo pratite moje korake i bezbedno ćemo stići na naše odredište, pazite na zamke u ovo doba godine nas love”, rekao je Jovan glasom kauboja. Tako su krenuli stazom, napolju je bilo dvadeset četiri stepena tako da nije bilo vruće. Nakon par minuta šetanja osvrnuli su se nazad da pogledaju na mesto gde su malo pre bili,
“Kao da je bilo juče” rekao je Martin pokazujući prstom na mesto gde su bili pre pet minuta. Prošlo je pola sata, kako hodaju mogli su čuti krčenje stomaka, Marko se sagnuo i ubrao maslačak i pružio ga Jovanu,
“Evo ti ovo grickaj dok ne stignemo do klupa”, Jovan je otvorio usta da nešto kaže kada je Marko gurno maslačak u njegova usta, Jovan je krenuo da ga pljuje na šta su se svi smejali. Nakon još desetak minuta našli su pored staze par drvenih klupa oko stola sa suncobranom, seli su tu i krenuli da jedu. Dok su jeli pričali su o novim video igrama koje su krenuli da igraju ili o filmovi koje su gledali ili misle da gledaju. Kada su završili nastavili su dalje, hodali su i hodali s vremena na vreme govoreći o tome kako su umorni ili opet gladni, često gledali u lep pogled sa planine, čisto beskonačno nebo. Jednom prilikom su čak zbog umora legli svi u travu pored staze gde su neki i zaspali, taj san je trajao desetak minuta. Nakon još jedno sat i po dugog i sporog šetanja stigli su na vrh planine, tu je bilo par klupa na ivici planine da se oni koji su uspeli stići dotle odmore i uživaju u onome što su postigli. Sara je pogledala na sat bilo je osam sati i mrak je već polako krenuo da pada tako da su krenuli nazad,
“Saće biti lakše pošto idemo nizbrdo” rekla je Sara,
“Znaš kako kažu, kada trebaš da stigneš do parkinga skok sa zgrade je najbrži način” rekao je Marin smeškom gledajući reakcije ostalih, neki su se smejali a neki su ga posmatrali sumnjivo. Sada je već bilo pola devet i mrak je sada bio potpun. Marko je stao u mestu izdahnuo i rekao
“Želim da se odmorim ali ne mogu jer želim što pre sići sa planine, ali ne mogu da nastavim taj proces jer sam umoran ali ako se odmorim onda će trajati još duže šta da radiiiiiiiiiim!”, drao se Marko kada ga je Jovan ošamario i protresao
“Drži se! Sam si izabrao ovaj put i sada ćeš ga hodati” rekao je Jovan,
“Ali ja to ne želiiiiiim”,
“Onda ostani ovde” rekao je Jovan, pustio je Marka i nastavio dalje, Marko je nakon par sekundi durenja nastavio da hoda. Dok su hodali videli su nešto u daljini, dole u šumi mogli su videti svetlo, ali to nije bilo svetlo lampe ili telefona nego svetlo logorske vatre,
“Šta je tu čudno, nekoliko ljudi došlo u šumi da izađu malo iz kuće, piju alkohol i uživaju u prirodi pa šta” rekao je Marko nastavljajući dalje dok su ostali stajali u mestu i gledali dole u svetlo, ali nisu mogli videti šta se dešava,
“Možda pričaju strašne priče da bi se uplašili međusobno, hajdemo dole da ih uplašimo” rekla je Sara nakon čega su se svi pogledali smešnih izraza lica i klimnuli glavom u znak saglasnosti. Kako su silazili niz stazu primetili su da se vatra koju su videli ugasila,
“Verovatno su krenuli da spavaju, još bolje” rekao je Martin i nastavili da se kreću ka mestu gde se vatra ugasila. Takođe su pravili prečice van staze da bi stigli brže na mesto gde se vatra ugasila. Jednom prilikom je Marko čudno stavio nogu dok je silazio nizbrdo pa mu se zglob okrenuo, uhvatio se ze nogu i seo na zemlju dok ga bol nije prošao. Nakon nekog vremena stigli su u blizinu svog odredišta, počeli su da se šunjaju kroz žbunje i mrak, ali kada su prišli dovoljno toliko da bi kroz mrak mogli da vide šta se dešava svo četvoro su se ukopali u zemlju. Nisu mogli sve da vide ali su ostatak mogli da čuju, videli su u mraku tri visoke figure koje stoje iznad nečega, na zemlji je ležalo ljudsko biće sa detetom koje je plakalo. Figure su govorile na nekom čudnom jeziku koji su s vremena na vreme mešali sa našim,
“Džone upali svetlo” rekao je jedan glas kada se pojavilo svetlo male lampe. Čak i sa lampom nisu mogli videti lica tih ljudi jer su nosili crne ogrtače sa kapuljačapa, ti ogrtači su im se vukli po zemlji dok su hodali, oko struka su imali zavezan konopac koji je držao ogrtač u mestu. Po glasu su zaključili da su svo troje bili muškarci, jedan on njih je nosio neku knjigu u jednoj ruci dok je drugom rukom radio neke pokrete kao da baca neku magiju. Uperili su svetlo u ženu i dete na zemlji koji su krvarili na nekoliko mesta kao što su ruke i noge, bili su posečeni. Odjednom je dete ustalo sa zemlje i krenulo da beži ali ga je jedan muškarac uhvatio za ruku i povukao ga nazad, dete je vrištalo i plakalo ali čak i kroz taj mrak mogli su znati da se muškarac smešio. Onaj koji je držao dete pogledao je u onoga sa knjigom i rekao mu,
“Dete je jako, trebalo bi proći kroz tunel” muškarac sa knjigom nije ništa rekao, ćutao je neko vreme i razmišljao, onda se žena okrenula ka njemu i počela da viče kroz plač,
“ZAŠTO OVO RADIŠ!?” muškarac je pogledao u ženu i rekao,
“Zašto? Jer mi se Bog javio, meni Lukasu, javio mi se i rekao Lukase, a ja sam rekao molim Bože? Veliki je greh nad ovim svetom, uskoro ću poslati filter kroz koji moraš sprovesti ljude koji će te pratiti, filter će odstraniti grešnike a ostaviti čiste i nevine. Jer ako učiniš to nagradiću tebe i tvoje sledbenike velikom srećom, pričaću ti u snovima, a kada se probudiš želim da od mojih reči napišeš knjigu po kojoj će te živeti ti i sledbenici tvoji. Jer ako tako budete živeli živeće te jako dugo i velika sreća će vas pratiti”. Kada je završio svoj govor žena ga je gledala zaprepašćeno, jedan muškarac joj je prišao i udario je u glavu od čega se onesvestila, dete je zavrištalo pre nego što je i ono palo u nesvest od uradca.
