9. poglavlje
Dokazi su bili tu, slika je bila mračna i pomalo mutna ali jasno su se mogli videti muškarci u ogrtačima nakon što su žena i dete ušli u tunel. Taj dokaz nije značio ništa, nisu se mogla videti lica, niti njihova tela i građa istog. Nisu na osnovu te slike mogli uraditi ništa sem da ograniče stazu za šetanje do šest sati posle podne, nakon čega će policija još jednom proveriti stazu da vide da li je neko ostao na njoj. Takođe su zabranili deci ispod sedamnaest da idu na planinu sami, uz roditelja, ili prijatelje da, ali sami ne. Policija je proverila tunel ne bi li našli neki tajni prolaz ili nešto gde bi mogli naći nešto što bi ih odvelo do žrtava ili do počinitelja, ali ništa nije pronađeno, nekoliko ljudi u selu se takođe izjasnilo da su osetili nešto što podseća na zemljotres. Što se tiče Sare, i ona je nestala, veruje se da je patila od iste sudbine kao žena i dete. Jovan i Marko su dali svoje izjave i opisali do detalja šta se sve desilo taj dan na planini, dok su uzimali slike zazvonio je telefon pa dok su bežali Sara se saplela i pala na zemlju, nakon čega su se okrenuli videvši muškarce iza njih nisu imali vremena, uspaničili su se i nastavili da beže. Martin, Jovan i Marko kao i njihovi roditelji su svi prisustvovali sahrani koja se dogodila četiri dana kasnije. Tokom sahrane Sarina majka je iz plakanja počela da vrišti gde su je njen muž i njen stariji brat odveli da je smire. Gledali su u taj grob i nisu mogli verovati da se neko sa kim su se igrali još od vrtića više nikad neće vratiti. Taj događaj je napravio krater između njih, slabo su pričali i još slabije se igrali. Raspust je prošao, došla je škola pa je prošla i ona, njih troje su i dalje držali kontakt i ponekad se viđali ali to je bilo sve hladno, kada su završili osnovnu školu i upisali različite srednje škole počeli su da se još više udaljavaju. Svako od njih troje se bavio svojim nekim stvarima, neki su radili, neki su samo učili, a neki igrali video igre u sobi. Prošla je i srednja škola kada je Martin dobio prvi posao, Martin sada ima dvadeset i jednu godinu i radi u firmi gde vozi kamion. Jednog dana kada je došao kući i okupao se zazvonio mu je telefon, na telefonu je pisalo Jovanovo ime, nije se čuo sa njim barem tri ili četiri godine, nije znao dal da mu se javi, ali ipak je uzeo telefon i javio se,
“Martine? Nismo se dugo čuli, imam nešto važno da ti kažem i treba mi tvoja puna pažnja, jel možeš da pričaš?”
“Da mogu malo pre sam došao sa posla okupao se i saću verovatno gledam neki film”
“Film će morati da sačeka, sećaš se Marka, kad si se zadnji put čuo sa njim? On upravo sedi pored mene” kada je to rekao Martin je mogao čuti Markov malo dublji glas u pozadini koji ga pozdravlja. Pre nego što je Martin rekao išta Jovan je nastavio da priča,
“Moraš doći ovamo, lakše će nam biti da ti objasnimo situaciju uživo”
“U redu, tu sam za deset minuta” prekinuo je. Obukao se i izašao iz kuće, ušao u svoja kola koja je dobio za osamnaesti rođendan i odvezao se do Jovana. Pokucao je na vrata kuće i vrata mu je otvorio Jovan, dok su išli do njegove sobe video je njegovog oca kako leži u dnevnoj sobi i spava okružen praznim limenkama piva. Kada su stigli u njegovu sobu pozdravio se sa Markom koji je sedeo na ivici velikog kreveta, seo je pored njega i pitao Jovana,
“Gde ti je majka?”
“Moja majka? Ah da, nismo se dugo čuli, ona je preminula pre godinu dana, inače da se manemo toga moram te upoznati sa situacijom” dok je to govorio Jovan je ustao iz svoje stolice i odšetao do ormana, nešto je kopao po njemu dok se nije okrenuo i video da u ruci drži pištolj, nije tačno znao koji ali je bio sive boje i dosta veći nego igračke sa kojima se pre igrao. Jovan je stavio pištolj na sto nakon čega je Marko iz torbe koja je ležala na zemlji izvukao ručnu video kameru,
“Naš plan je da se vratimo tamo, u tunel Martine, idemo večeras, Marko će sve snimati kamerom, ima čak i opciju da snima u mraku i onako snimak postane sav zelen al vidiš sve ne znam kako se beše zove, ali uglavnom plan je da u najmanju ruku istražimo i snimimo taj tunel, svaki ćošak, u najbolju ruku, nađemo onu trojicu koji su odveli Saru, mi ćemo ići, mislio sam da li želiš da ideš sa nama?”
“Pa ako već idemo opremljeni vatrenim oružjem može, a koja je moja uloga ovde?”
“Umeš li da zamahuješ palicom?” Martin se nasmešio i klimnuo glavom, Jovan je ustao i iz ćoška izvadio metalnu palicu,
“Onda smo spremni”. Te noći su se odvezli kolima do bare nakon čega su nastavili peške do podnožja planine odakle su motrili na neki znak koji će im reći da tamo ima nekoga. Martin je video da Marko već snima pa ga je pitao,
“Koliko ta kamera može da snima?”
“Oko četiri sata bez prestanka ni jednu sekundu ne želim da propustim večeras” nastavili su tako da sede, bilo je sedam sati uveče kada su stigli na planinu a kada su videli logorsku vatru u daljini bilo je pola devet uveče. Krenuli su ka vatri, Jovan je išao prvi sa pištoljem, Marko je iza njega snimao, a iza Marka je Martin držao palicu u visini ramena, iako mrak Martin je kroz Markovu kameru mogao da vidi sve ispred sebe. Kada su stigli kod vatre video ih je tamo, tri čoveka u ogrtačima koji su sedeli oko vatre, gledali su u dim vatre i pričali na nekom nepoznatom jeziku, onaj sa knjigom je u levoj ruci imao neku spravu napravljenu od drveta, kao neka lutka. Nagnuo je lutku u vatru i ona se zapalila, počeo je da viče malo glasnije nakon čega je spustio knjigu iz desne ruke na pod i uhvatio zapaljenu lutku i stegao je dok svojom rukom nije ugasio vatru sa lutke. Nakon toga je jedan muškarac ustao i dohvatio jednu kofu, polio je preko vatre sadržaj kofe i ona se ugasila, Marko je kroz kameru mogao da vidi da to nije bila voda, bilo je tamno crvene boje. Dok su stajali tamo i posmatrali ih mogli su takođe čuti jedan prigušen zvuk u daljini, ubrzo će saznati izvor tog zvuka kada je jedan od muškaraca ustao sa zemlje i ušao u jedan šator u daljini, onda se mogao čuti glasan tup udarac i muškarac je izašao iz šatora vukući telo po zemlji. Odvukao je telo do onoga sa knjigom nakon čega su on i još jedan muškarac koji su sedeili ustali, rekli su nešto na nepoznatom jeziku klimnuli glavama, onaj koji je vukao telo ga je podigao i prebacio ga preko ramena. Telo je bilo muško, bilo je zavezano ruku iza leđa, i noge takođe. Telo je obučeno u policijsku uniformu, tri muškarca su onda krenuli da hodaju u smeru tunela kao onaj dan pre par godina. Jovan, Marko i Martin su krenuli da ih prate, isto kao onaj dan pratili su ih do tunela ali ovaj put će imati više dokaza, i snimiće im lica. Stajući tako ne daleko od tunela mogli su osetiti vetar iz tunela, muškarci su postavili telo na zemlju i odvezali ga, onda su stajali oko policajca i čekali da se probudi, počeli su ga dozivati njegovim imenom koje je bilo Stefan i govorili mu da se probudi svaki put govoreći glasnije, napokon se probudio. Stefan je ustao i isto kao onaj dan do zadnje reči onaj sa knjigom mu je rekao svoj govor o filteru i kako ga je Bog prosvetlio i slično, ali nije sve bilo kao onaj dan, Stefan umesto da uđe u tunel opipao se oko pojasa i video da mu je nestao pištolj, nije imao izbora, zaleteo se na onoga sa knjigom i udario ga pesnicom u glavu, pao je na zemlju. Stefan se zaleteo na drugog muškarca koji je takođe pao na zemlju jednim udarcem, ali tada je onaj sa knjigom koji je ležao na podu izvadio pištolj iz rukava i upucao Stefana u glavu, Stefan je pao na zemlju bez ijednog zvuka. Tada je Jovan počeo da viče,
“NEEEEEEE!” vikao je dok je trčao ka muškarcima, uplašen od pištolja upucao je onoga sa knjigom u glavu i umro je na mestu, uperio je pištolj u ostalu dvojicu koji su podigli ruke u vis,
“Skidaj kapuljače odmah!” Rekao je Jovan, dva muškarca su skinuli kapuljače, obojica su imali oko četrdeset godina, jedan ćelav obrijanih brkova i brade, zelenih očiju i bledog lica, a drugi braon očiju, sive kose i ožiljkom na čelu. Dok je držao pištolj uperen u njih počela je zemlja da se trese i onda se čuo glas, to je bio jako duboki glas, toliko snažan i glasan da se od njega zemlja tresla, dolazio je sa svih strana glas je odjekivao celim selom, rekao je glasno “NEEEEE!”. Svi su onda osetili jak udar vetra koji je dolazio iz tunela, kao da je taj moćan monstruozni glas dolazio iz njega, moglo se osetiti još jedno podrhtavanje mnogo bliže njima, odjednom su dva muškarca koja su stajala blizu tunela pala na zemlju i nestala u tunelu uz vrisak,
“Šta koji..Marko! Brzo dođi snimaj” rekao je Jovan dok se približavao tunelu, Marko koji je imao kameru pogledao je u tunel sa izrazom strave, počeo je da vrišti, ispustio je kameru i počeo da beži kada je nešto izletelo iz tunela obuhvatilo Marka oko struka i odvuklo ga u tunel velikom brzinom, kada se Jovan okrenuo da beži nešto je prošlo kroz njegov stomak, veliki pipak je izašao iz tunela, isti onaj koji je odveo Marka, ali pipak nije imao završetak kao što to imaju lignje ili hobotnice, ovaj pipak je na kraju imao nešto slično harpunu koji je prošao kroz Jovana,
“M-Martine? Pomozi mi molim-“ pre nego što je Jovan stigao da završi odvučen je u tunel ostavljajući pištolj na podu. Martin je skočio i uhvatio pištolj kada je još jedan pipak izašao iz tunela i krenuo u njegovom pravcu, Martin ga je upucao nekoliko puta i mogao je čuti jako glasan krik onoga što se nalazi u tunelu, pipak se povukao nazad, ne čekajući da vide šta će se dalje dogoditi, Martin je počeo da trči, ali nešto mu je zapalo za oko, Markova kamera, dohvatio ju je i nastavio da trči kada je još jedan pipak izašao iz tunela i obuhvatio ga oko noge, Martin je zavrištao od bola kada ga je pipak podigao u vazduh, upucao ga je opet i pipak ga je pustio, Martin je pao na zemlju, ustao se i počeo da trči. Kada je prolazio pored bare bacio je pištolj u nju u seo da odmori, nije mogao više trčati, seo je na zemlju gledao u nebo i počeo da vrišti i plače. Otvorio je kameru da pogleda šta se desilo kada su ona dva muškarca odvučena u tunel, kamera je snimila kako se plafon tunela razdvaja i pravi otvor duž celog tunela, onda su iz tog otvora izašla dva pipka koji su uhvatili muškarce za noge i odvukli ih u taj otvor, oni su bili pojedeni, Martin je gledao očiju širine bunara osećajući strah kao nikad u životu, dok je zemlja i dalje tresla od vriske onoga u tunelu Martin je shvatio da je planina živa, da su tunel usta a taj otvor verovatno stomak ili slično tome. Prošlo je nekoliko godina od tada, Martin se vratio kući i govorio o tome šta se desilo, čak je pokazao i snimak ali mu niko nije verovao, što se tiče Markovih i Jovanovih roditelja, oni mu takođe nisu verovali, mislili su da su pobegli i da im Martin pomaže tako što im priča lažnu priču. Martin je mislio da postoji nešto više tu, da se planina igra sa umovima ljudi koji žive ovde, vest da su njihovi sinovi nestali su prihvatili jako dobro, kao da ih nije briga. Martin se odselio iz sela kada je upisao fakultet u grad koji se zove Titria, jako retko je dolazio kući, kasnije se zaposlio i nabavio svoj stan gde živi i danas, oženio se sa ženom Ariana i dobio sina i ćerku, kasnije se Ariana razvela i odselila se u Novu Zoru gde danas živi sa svojom decom.
- April 2018.
Danas je njegovom sinu Adamu rođendan, vozi se u svojim kolima do svog rodnog sela, dok se vozio putem i slušao muziku na radiju odjednom je muzika prestala, a muziku je zamenio jako glasan pištavi ton koji je trajao jedno desetak sekundi, nakon toga je počeo smeh neke devojčice, onda se dodao još jedan glas, pa još jedan, pa još jedan, na kraju je iz njegovog radija hiljade i hiljade glasova smejalo, nije ga mogao isključiti, onda je smeh prestao, nakon par sekundi smeh je zamenjen vriskom, vrisak hiljade i hiljade ljudi, deca, žene i muškarci, svi su vrištali iz njegovog radija, dao je gas i ubrzo stigao u selo, kako je ušao u selo radio se ugasio. Parkirao se ispred kuće njegove žene i bacio pogled na planinu, nije je bilo, cela planina je nestala, šine su i dalje bile tamo, dok je stajao van kola radio se ponovo upalio, a iz radia je izašao glas Jovana koji je rekao,
“Mi smo i dalje unutra“ .
Kraj
