8. poglavlje
Jedan muškarac je podigao ženu, dok je drugi podigao dete, nosili su ih u svojim rukama niz planinu prateći onoga sa knjigom. Dok se sve ovo dešavalo Martin, Jovan, Marko i Sara su sedeli iza žbunja ne gledajući u sve što se dešavalo, nisu mogli, ali nisu mogli toliko jako prekriti uši rukama da bi ugasili sav zvuk,
“Šta da radimo?” Rekao je Martin kroz suze,
“Moramo otići u policiju” rekla je Sara,
“I kažemo šta? Neće nam verovati, moramo da uzmemo neki dokaz” rekao je Jovan pokušavajući da gleda u njih kroz mrak,
“Kao šta? Sliku?” odgovorila je Sara,
“Da, slika bi bila najbolja, ko ovde ima najbolju kameru?“ Sara je odgovorila tako što je izvadila svoj, rekla mi je za taj telefon, tri meseca je pomagala komšijama za sitne pare da bi sebi kupila nov telefon, skupila je pola svote kada su joj roditelji dodali ostalu polovinu i napokon je uspela da ga kupi, jako je bila ponosna na svoj telefon. Ustali su i krenuli kroz šumu da prate ta čudovišta. Prošli su pored bare i nastavili ka nizbrdici gde se nalazio tunel. Martin je osetio smrad, dok su posmatrali onaj događaj on je urinirao, nije znao šta da radi, šta ako ga namirišu ta čudovišta,
“Društvo, ja mislim da ja ovo ne mogu, šta ako me namirišu, završiću kao oni” rekao je Martin kroz plač,
“Mi ćemo ovo obaviti i bežimo i mi, nema smisla da svi idemo, ti idi kući i reci roditeljima šta se desilo, mi ćemo da nastavimo da bi uzeli sliku” rekao je Jovan, Martin je nakon par reči odlučio da posluša i počeo da hoda polako kroz šumu ka svojoj kući, nakon što je izašao iz šume krenuo je da trči, dok su Jovan, Marko i Sara nastavili dalje. Pratili su ih sve do tunela, sakrili su se u žbunje i šapatom se dogovarali ko će slikati, Jovan će uzeti sliku. Muškarci su stajali ispred tunela, tunel dubok i mračan kao utroba zveri, bacili su ženu i dete na pod kada su se nakon par sekundi osvestili. Kada su muškarci videli da su budni onaj sa knjigom je ponovo počeo da priča,
“Sada će te proći kroz ovaj prolaz jer Bog me je poslao da vas sprovedem kroz veliki filter, ovo je taj filter, ako ste čiste duše izaći će te na kraj, ako ne, biće te progutani i poslani u pakao, mi vas nećemo juriti, nećemo vas tražiti, i niko vas neće čekati na drugoj strani, ovo je vaš test i samo vaš, srećno deco moja” nakon što je završio sa pričom spustio je knjigu na zemlju i sva tri muškarca su klekla na zemlju i počeli da se mole. Žena je uzela svoje dete za ruku i ušla u tunel, bili su uplašeni ali nisu trčali, polako su ušli unutra. Dok su ulazili unutra Jovan je pokušao uzeti sliku, ali kada ju je pogledao video je samo mrak, morao je da uhvati nekako svetlo od mesečine. Nakon par minuta čuo se neki potres, kao mali zemljotres i onda vrisak žene i deteta. Muškarci su počeli da vrište i da čupaju travu sa zemlje pa da se hvataju za glavu,
“Zar i ona Bože? Čak i dete? Nisi mogao čak ni dete da pustiš, zašto nisi barem dete pustio da prođe? Zar sam ja Lukas jedini dostojan tunela, zar samo ja da prođem kroz njega? Zar je moja sudbina sam zemljom hodati kada svi grešnici ispare?” dok je to izgovarao iza sebe je mogao čuti zvuk telefona. Sarin telefon je počeo da zvoni, na telefonu je stajalo ime Mama. Muškarac sa knjigom nije ustao ali je počeo da viče na njih na nekom čudnom jeziku, ostala dva muškarca su ustala i krenuli da trče ka njima. Nisu bili previše brzi, ogrtači su ih dodatno usporavali, svi su počeli da beže i vrište upomoć. Jovan i Marko su morali da naprave najjtežu odluku u svojim životima kada se Sara saplela o rupu u zemlji i pala, okrenuli su se da je pogledaju, ispružila je ruku ka njima da je podignu, ali oni su samo nastavili da trče, trčali su, vrištali su, plakali su. Kad su ušli u selo i trčali ka Martinovoj kući sa dokazom u telefonu, pre nego što su ih videli Jovan je uzeo jasnu sliku tih ljudi sekund pre nego što su krenuli da trče ka njima. Dok su prilazili Martinovoj kući mogli su osetiti lagani potres, kao mali zemljotres, počeli su još jače da plaču.
