12. poglavlje
I zaista, već nekog od narednih dana otišli su do grada u posetu njegovim roditeljima i preko interneta dugo razgledali i birali modele kamera, i konačno se odlučili za jednu manju, polovnu, ne previše skupu, sa zadovoljavajućim mogućnostima i naručili je. Iva je zbog toga bila prilično uzbuđena, ali i pomalo zbunjena. Nije bila sigurna koliko je snimanje njihovih privatnih filmova adekvatna zamena za istraživanja blaga ovog sveta koji su pružali pravi filmovi. Ali nije htela da pokaže svoje nedoumice. Andrejeva majka ih je dočekala sa ručkom, nakon kog je iznela kolače.Lanu nisu videli jer je otputovala sa Petrom na neki izlet.
-Aha, opet su u nekoj plus fazi – prokomentarisao je Andrej, bezizražajnog lica. Delovalo je kao da mu je sve to veoma dosadno. Kasno popodne su krenuli kući. Majka im je zapakovala kolače da ponesu, a dala im je i neke simpatične majice sa naštampanim mačjim i kosturskim glavama koje je jeftino platila na nekoj rasprodaji. Na ulasku u dvorište, dočekao ih je Džimijev razdragani lavež. Poigrali su se malo s njim, a onda pozavršavali neke poslove napolju i povukli se u kuću da spreme večeru i nađu nešto da se zabave pred spavanje.
Nekoliko sledećih dana im je proteklo u tom mirnom ritmu. Ništa se neuobičajeno nije dešavalo, a opet, taj spokoj je bio prepun neke neispoljene radosti. Iva je pokušavala da napiše scenario. Jednom je ugledala onog simpatičnog mačka u daljini kako zamiče među kukuruze. Pokušala je da ga dozove, ali on nije mario. Nestao je među suvim stabljikama. To ju je malo rastužilo. Novembar je već ostavio jasan, krvavo zlatan trag na okolnim brdima. Lišće je i dalje besomučno opadalo i pokrivalo dvorište. Ceo svet je blještao u tom čarobnom spoju zlata i bakra. Pošto je vreme bilo lepo, Andrej je još uvek vodio koze i konja na ispašu, a ona je išla s njim. Često je i sama odlazila u duge šetnje pored potoka ili do onog brda sa kog su gledali meteore. Fotografisala je jesen. Opčinjavala je svojom raskošnom lepotom. Mislila je na Tamaru koja je već trebalo da se porodi. Iznenadila je tuga kojom su te misli bile protkane. Mislila je na to kako možda više nikada neće pričati sa sestrom. Kako to dete neće ni znati da ima još jednu tetku. I ako se nekad možda sretnu na ulici, biće stranci. Neće videti njegove prve crteže. Neće čuti prve naučene pesmice. Neće biti tu kad pođe u školu. Sve će propustiti. A da je drugačije, možda bi bili prijatelji. Marta je dobra, ali nekako previše odrasla. Možda bi tom detetu prijalo da ima i jednu blesavu, detinjastu tetku sa kojom može da radi sve što poželi i da otkriva neslućene horizonte. Naglo je sputala svoje misli. Zaprepastile su je brzinom kojom su se širile. Uplašile su je.
Utom je i kamera stigla, pa su čak i pravili neke manje, probne snimke.
A onda je došao taj dan. Jednom je valjda morao doći. Da je imala kakvu moć, možda bi se potrudila da zaustavi vreme i ostavi svu magiju da se krčka u tom prelepom loncu koji su sami za sebe stvorili. Ali vreme je nezadrživo. Beskompromisno rusi sve iluzije kojima pokušavamo da se zaštitimo od surovog sveta.
Veče pre toga, sa čudnom maglom u očima, pitao je da li još uvek želi da otkrije tajnu misterioznih svetala.
-Naravno – rekla je sa blagim čuđenjem.
-To mesto gde ću te odvesti… – nastavio je u zanosu – To, doduše, nisu ova svetla koja mi gledamo svako veće sa terase. Ali su im jako slična.
Klimnula je glavom, ćuteći.
-Spremi se za dugo pešačenje – završio je jednostavno.
Kasnije, dok je ležala kraj njegovog usnulog tela u mraku, razmišljala je o sutrašnjem danu. Uzalud se trudila da zaspi. San joj nije dolazio na oči. Delovalo je da će to biti samo još jedno uzbudljivo putovanje, kao i uvek. Još jedna avantura. Još jedan stepenik ka otkrivanju Andrejevog unutrašnjeg sveta. Ali nešto u njegovim očima i boji glasa je nateralo da strepi. Ionako je u poslednje vreme bio prilično čudan. To je pripisivala tugi zbog dekine smrti, ali opet, bilo je tu nečeg drugačijeg i mračnijeg. I to joj nije dalo mira.
Probudio ju je u zoru, kao i obično. Već je bio obavio sve pripreme i nahranio životinje. Spavala je samo par sati, pa joj je trebalo vremena da pročisti svest. Navukla je farmerke i gumene čizme. Preko majice je prebacila pleteni, crveni pončo, ali joj je savetovao da ga ne nosi, da ga ne bi pocepala probijajući se kroz sumu. Poslušala ga je. Poveo ju je kroz suve stabljike kukuruza prema glavnom putu.
-A Džimi? – upitala je – Nećemo ga voditi?
-Neko mora i kuću da čuva – našalio se.
Jutro je bilo toplo, ali nekako tmurno. Kroz neprobojnu masu tamnih oblaka, jasno se osećao grč sunca koja želi da se probije, ali uzalud. Svetlost je teško padala na zenice i terala je da žmirka od neprijatnosti. Ubrzo su došli do pruge i prateći je, dospeli do stanične zgrade. Odatle su produžili preko nekih livada i našli se u podnožju brda. Poveo je serpentinama koje su vijugale prema nebu. Povremeno bi ih pretekao neki automobil ili traktor. Pozdravljao bi ih veselim usklikom sirene, a Andrej bi im otpozdravljao podižući dlan.
-Ko su ti ljudi? – pitala je.
-Ne znam – odvratio je.
-Pa što se javljate jedni drugima?
-Tako je to u planini. Prolaznici su retki, pa one koje sretneš tretiraš kao prijatelje.
-A kad bi ih sreo negde dole, u gradu, na ulici?
-Tad se verovatno ne bismo pozdravljali.
-Zar to nije bezveze?
-Možda.
Nije dalje propitivala. Nije joj se sviđalo to što je čula. Ona nije poznavala ponašanje spram okolnosti. Uvek je bila ono što jeste i želela je da i drugi ljudi budu upravo to što jesu kad komuniciraju s njom. Nije mogla da prihvati da je neko mogao tako ljubazno da ti se javlja tu, na tim gudurama, a u nekom drugom svetu, ne bi te ni pogledao. Planina je sa sobom nosila tu posebnu vrstu iluzije bliskosti, ali ona nije bila spremna da joj se prepusti.
Uspon nije bio previše naporan, ali je trajao beskonačno dugo. Iza svake krivine, čekala je još jedna. Pa još jedna. Zabavljala se posmatrajući boje jeseni kako osvajaju pejzaž koji ih je okruživao. Sunce je sad već uspelo da probije rupu u nebu i da gurne kroz nju svoje blistave krake. Atmosfera je postala podnošljivija. Nisu nešto mnogo pričali. Andrej je delovao usredsređen na put, a ona se prepustila kretanju i njegovom vođstvu. Zastali su pored neke cevi iz koje je izbijala izvorska voda. Natočili su je u plastične flašice, a onda seli ispod obližnjeg drveta da doručkuju. Nije bila gladna, ali je pojela sendvič. Bila je svesna da joj je potrebna energija za dalje hodanje. Voda je bila veoma hladna. Od nje su je zaboleli prednji zubi. Osećaj napetosti koji joj je pritiskao grudi još od prošle noći, malo je popustio.I Andrej se ponašao prilično normalno. Nije bilo one vatre u očima koja je plašila.
-Možda se ipak ništa neće desiti – pomislila je – Možda sam umislila.
Ubrzo su nastavili dalje. Šuma pored puta postajala je sve gušća. Prostirala se nizbrdo u nedogled. Tlo je bilo pokriveno mrtvim lišćem. Andrej je povremeno zalazio u nju, brao pečurke i trpao ih u beli, prteni džak. Negde iz daljine čuo se šum vode.
-To je reka – rekao je – u stvari, planinski potok. Proći ćemo tuda, pa ćeš videti. Mnogo lepo mesto.
Deo puta je vodio pored istrulelih bukovih stabala. Jedno je podsećalo na veštičji kazan, bilo je duboko i šuplje. Iznutra je bilo obraslo sitnim, beličastim pečurkama. Na dnu je bila voda. Sa spoljašnje strane je izvirala grana koja je podsećala na čunak, a u šupljinu je bila porinuta druga, nalik ogromnoj varjači. Dok je ona fotografisala neobično deblo, Andrej je nožem kidao nešto sa susednih. Kad je prišla, pokazao joj je to. Bilo je nalik tvrdim, sivkastim oblacima.
-To je trud – objasnio je – Pomoću ovoga ložim vatru.
Klimnula je glavom. Iako je i ranije prolazila ponekad pored mrtvih stabala, nikad nije zapažala tu gljivu. Inspirisale su je sve te nebrojene, drugačije mogućnosti za koje pre nije ni znala da postoje. Osećala se obogaćeno. Strpao je trud u džak sa drugim pečurkama i nastavili su putovanje. Nakon nekog vremena, pokazao joj je belu mrlju u daljini.
-To je stara dekina kuća. Tamo idemo.
Žubor reke se sve jasnije čuo, ali i dalje nije videla ništa osim drveća i suvog lišća. A onda je ugledala nejasan bljesak kako se u slapovima spušta preko stena.
-Je li to ta reka? – upitala je.
-Aha – odvratio je.
-Možemo li se približiti malo?
-Samo treba da nastavimo pravo, reka seče put malo dalje.
Klimnula je glavom i nastavila da hoda. Šuštanje vode bilo je sve glasnije i glasnije. Onda je ugledala široku vodenu traku kako preseca put. Prišla je sasvim blizu. To i nije bila baš reka, više potočić. Iako je presecala zemljani put, voda je bila iznenađujuće bistra. Na put je padala iz širokog useka u brdu u vidu mnogobrojnih slapova. Stene između kojih je pljuštala bile su obrasle mahovinom. Mesto je zaista bilo čarobno. Kao iz neke bajke. Činilo joj se da će svaki čas iza neke od tih stena izviriti kakva vodena vila. Sunčeva svetlost se prelamala u vodi i bacala čudesne odbljeske prema njima. Nije mogla odvojiti pogled od te lepote. Andrej se uspentrao na jednu od stena. Pružio joj je ruku. Pomalo nesigurno, i sama se popela. Podvrnuli su nogavice. Skakutali su preko stenja poput mladih koza. Najveći slap im je kvasio nožne zglobove dok ju je ljubio. Kad je trebalo da se vrate na put, Iva je shvatila da je lakše bilo penjati se nego spustiti se nazad. Morala je da se kreće u čučećem položaju. Plašila se da ne izgubi ravnotežu. Polako je spustila jedno, pa drugo stopalo. Za razliku od nje, Andrej je hodao bez straha i spretno se dočekao na noge. Razmišljala je o tome kako se odrastanje dečaka mnogo razlikuje od odrastanja devojčica. Ma koliko vremena provodili uz računare, igrajući igrice, dečaci su uvek nekako više bivali usmereni na vanjski svet. Igrali su fudbal, košarku. Trčali, vozili bicikl. Izlagali svoje telo izazovima. Samim tim su i u kasnijim godinama zadržavali tu spretnost u pokretima. Mrzela je to što je, uprkos tome što se iznutra nije tako osećala, ispala tipična devojčica.
Podelila je sa njim svoje misli dok su stajali, nemogući se još uvek odvojiti od magičnog prizora.
-Ja baš volim tu devojčicu u tebi – rekao je.
Naljutio ju je taj komentar.
-A zašto? Jer se tako osećaš jačim pored mene?
-Ne – odvratio je začuđeno – Odakle ti to? Prosto mi se dopada nežnost koju imaš u sebi.
-Ne moram biti tipična devojčica da bih bila nežna.
-Ne moraš. I nisi tipična.
-Tipična sam. Volela bih da budem muškobanjasta. Da jašem konje i da znam da rukujem alatima.
-Haha, pa to je lako. Mogu sve to da te naučim.
-Ali ja nemam talenta za to!
-Ko ti je to rekao? Jesi li ikada pokušala?
-Nisam, ali…
-Nema ali. Čovek nije ni svestan šta sve može dok ne pokuša. I ne moraš da se stidiš uloge koju ti je priroda dodelila. Ona te ne određuje, ali može da ti pruži neke spoznaje.
-Nije meni priroda ništa dodelila!
-Iva, šta je s tobom? – zastao je i pogledao je. Delovao je zbunjeno.
– Ništa – namrštila se – Stalno govoriš o nekim ulogama. Čas hoćeš da iz neke izađem, čas da u nekoj ostanem. Uopšte te ne razumem.
Uzdahnuo je.
-Samo treba da dozvoliš sebi da budeš to što jesi. Ništa tu nije komplikovano. Gledam te sve ovo vreme kako pokušavaš da pobegneš od sebe na mnogo načina. Nije to dobro.
-A kako ja to bežim od sebe? – obrecnula se prkosno.
Nije izdržao da se ne nasmeje.
-Pa eto…Kad osetiš preveliku nežnost, ti se uplašiš i pobegneš. Kad osetiš duboku strast, samoj se sebi podsmevaš. Koliko ti je samo vremena trebalo da uđeš u kuhinju i nešto spremiš! Zar misliš da nisam video koliko ne želiš da se prepustiš bilo čemu što je, po tvom mišljenju, tipično i očekivano?Kad kuvaš za cimerku, tad nisi tipično žensko. A kad kuvaš za mene, tad jesi. Tako ti razmišljaš. I onda nećeš. Nećeš u ulogu koju u stvari voliš. Čemu to?
Iva je drhtala iznutra od samog početka njegovog izlaganja.
-I onda – nastavio je – U nekom trenutku zaboraviš da namakneš tu masku i prepustiš se…Ali retko to sama učiniš. Uglavnom moram da te izazivam.
-Dosta! – rekla je nekako isuviše glasno – Dosta je bilo. Ne mogu. Ne mogu ja ovo…Zašto mi govoriš sve te stvari? Šta hoćeš ti od mene?
-Pa ništa, ti si započela razgovor…
-Nemoj…Molim te nemoj.
-Ok.
Pregazili su reku i nastavili dalje.
Nekako je uspeo neobaveznom pričom da promeni tok razgovora, ali u njoj je i dalje sve treperilo. Išao je nekoliko koraka ispred nje i noge su joj trnule od žudnje koju je izazivao pogled na njega i sećanje na sve ono što je maločas izgovorio.
-Nemoj da me slamaš nežnošću – ovaj stih joj se nametao sam od sebe – Samson je snagu nosio u kosi, a ja…
Nije mogla da nastavi. Nije mogla da artikuliše osećanje koje ju je razdiralo.
Konačno, poslednjim usponom koji je vodio preko otvorenih polja obraslih travom i korovom, stigli su do kuće. Bila je prilično oronula, ali još uvek je čvrsto stajala. Beli kreč je mestimično bio oljušten. Prilaz je bio urastao u koprive. Dohvatio je motku naslonjenu na zid i malo raščistio. Otključao je i ušao unutra. Rukom joj je pokazao da ne ulazi za njim. Nestao je u kući. Nakon par minuta se vratio i pozvao je da uđe.
-Morao sam da proverim ima li zmija. Usele se kad niko ne dolazi duže vreme, u krevete, u pukotine. Ali sve je u redu sad – rekao je.
Zakoračila je u polumračno predvorje. Nogama je napipala neravan zemljani pod. Iz hodnika su vodila vrata u dve prostorije. Prvo ju je uveo u jednu prijatnu, svetlu sobu. Videlo se da u njoj dugo niko nije boravio, premda je delovala prilično čisto. Dva kreveta i sto bili su jedini nameštaj. Zidovi su bili bledo ružičasti sa neobičnim crnim šarama. Pod pekriven tamnim daskama. Kroz prozor je pucao pogled na livade i okolna brda. Bila je to sobica kao iz neke bajke, magična i živopisna. U drugoj sobi je vladala nešto mračnija atmosfera. Zidovi su bili beli, pod prekriven utabanom zemljom, plafon mestimično ispucao. U njoj su takođe bila dva kreveta, sto i šporet na drva.
-To je to – rekao je – Kako ti se čini?
-Lepo je – rekla je nekako odsutno – Ona soba je posebno lepa. Kao skrovište za šumske vile.
Dobacio joj je blistavi pogled.
-Tako si je lepo opisala, da sad nemam nikakvu drugu želju nego da se zavučem u nju i utonem u san.
-Pa hajde – tiho je izustila i pogledala ga pravo u oči.
-Šta?
-Hajde da utonemo u vilinski san.
-Vilinski san? Šta je to?
Stajala je pred njim, zanemela i uzdrhtala. Stisnute šake privijala je uz bedra.
Prišao joj je zabrinutog pogleda.
-Iva, šta je sa tobom, ja…
Ali prekinula ga je ruka koja je stisnula njegov dlan. Snažno, skoro histerično. Ruka se polako penjala prema ramenu. Stisak je i dalje bio moćan, premda ne i bolan. Polako se penjala do lica. Ovlaš ga je dotakla zgrčenim prstima. Zatvorila je oči.
-Nemoj da me slamaš nežnošću – prošaputala je.
-Molim?
-Samson je snagu nosio u kosi ,a ja…
-Iva, ja te ništa ne razumem…
Zarila mu je prste u kosu umesto odgovora. Propela se, privila se uz njegovo telo toliko čvrsto da joj se činilo kao da su sve granice prostora koji ih je delio popucale, a onda je, potpuno neočekivano, nežno, jedva osetno, spustila poljubac na njegovo čelo, potom nos. Kad je stigla do usana, one su se razdvojile i pustile je da prodire u mračnu šupljinu između njih, rvući se sa nemirnim čudovištem koje su skrivale. Odvojila se potom od njega i povukla ga za sobom u susednu prostoriju. Grozničavo ga je posmatrala dok je vadio čisto ćebe iz ranca i prebacivao ga preko kreveta. Dok se nadnosio nad njeno malaksalo telo, misli su joj otkucavale u nepravilnom ritmu, poput pokvarenog sata. Sve što je izgovorila u tim trenucima, nije želela da pamti. Ali pamtila je. Otključala je sve tajne brave. Sve čega se sramila, slilo se u oči. Sve životne sokove je pustila da joj teku niz usta, kao kakvom musavom detetu. Dopustila da je slomi. Da je slomi nežnošću. I dok je grčevito plakala sklupčana na njegovim rukama, buncala je I ispredala sve te tanane niti svoga bića koje je do tada skrivala kao zmija noge. Buncala je, a on je samo slušao. Prijalo joj je njegovo ćutanje. Smirivala je toplina njegovog tela. Milovao je po kosi dok je tonula u san.
Sunce je udaralo pravo u prozor nad njenom glavom kad se probudila. Skoro je zaslepilo. Andrej je sedeo na susednom krevetu i pokušavao da upali staru petrolejku. Taj prizor nije imao ništa zajedničko sa čarolijom kojoj se prepustila pre uranjanja u san.
-Šta to radiš? – upitala je još uvek sanjiva.
-Proveravam da l’ radi. Odavno nije korištena.
-Šta će ti? Zar nema neka sijalica ovde?
-Pa vidiš da nema – pokazao je glavom prema plafonu.
I zaista, nije bilo sijalice. Tek tad je shvatila da je potpuno gola. Posramila se. Ustala je i brzo se obukla.
-Ali rekao si da ćemo otkriti tajnu misterioznih svetala.
-Da, rekao sam. U pravu si,ovo nije izvor misterioznog svetla sada, ali jednom će biti.
-Kako to misliš?
Odjednom se sneveselila. Njegovo lice je opet poprimilo onaj pomalo izgubljeni i strastveni pogled, kao da gubi vezu sa stvarnošću.
-Jednom – počeo je polako, kao da okleva – Kad sredim ovaj haos, popravim krov, plafone, postavim podove, sredim dvorišne zgrade, obnovim njive i voćnjake i uspostavim funkcionalno napajanje električnom energijom…
Njegov pogled je kratko zastao na njenom zbunjenom licu. Onda je ostavio petrolejku, ustao i pošao prema vratima. Tu je zastao, naizgled nemarno razmeštajući vile,grabulje i druge alate naređane uz zid.
-Jednom kad se preselimo ovamo – završio je ne gledajući je.
U prvom trenutku nije shvatila značenje njegovih reči. Onda je svest počela da joj prodire u um. Šta se to dođavola desilo? Šta se to još uvek dešava? U grudima joj se nešto steglo.
-Kako to misliš,kad se preselimo ovamo?
Andrej je ćutke nastavljao sa svojim besmislenim poslom, i dalje izbegavajući da je pogleda.
-Andrej, pitala sam te nešto!
Polako se okrenuo i pogledao je u oči.
-Pa tako. To je krajnji deo plana, preseljenje ovamo i potpuna nezavisnost.
Njegova mirnoća je iritirala. Duboko je udahnula, da se smiri.
-Andrej, čuješ li ti sebe? Kako misliš ovde da živiš?
-Ljudi su ovako živeli vekovima. I to pod mnogo gorim uslovima.
-Ali nisu se valjda odselili zato što im je bilo dobro? Čovek valjda teži boljem životu?
-Zašto misliš da bi život ovde bio lošiji nego bilo gde drugde? Zar ti nas život smatraš lošim?
-Ne, ali ovo… – zaokružila je rukom oko sebe – Ovo je previše.
-Za mene nije previše.
-Za mene jeste.
-Malopre ti nije smetalo.
Pogledala ga je prekorno.
-Nije lepo to da potežeš.
Nije ništa rekao na to. Nakon duže tišine, uzeo ju je za ruku i poveo do prozora. Širom ga je otvorio. Bio je divan novembarski dan. Vazduh je bio svež i topao.
-Pogledaj – rekao je – Ima li ičeg lepšeg od buđenja u ovom okruženju? Otvoriš oči i zaroniš u lepotu. I neće biti ovako zapušteno. Srediću kuću. Sve će izgledati kao da je iz najlepše bajke. Baš kao što voliš. Sve će biti kao pre, samo još lepše, još bolje! Bićemo potpuno sami i nezavisni. Nećemo plaćati račune, niti poreze državi, niko nas ovde neće tražiti. Živećemo u skladu sa sobom i prirodom. Sve što radimo pretvaraćemo u umetnost. Bićemo slobodni, Iva, konačno potpuno slobodni!
Hvatala je neka neobjašnjiva drhtavica. Slabost joj stegla kolena. Činilo joj je da će se svakog trenutka srušiti. Ali nekako je uspevala da ostane na nogama. Na grudi kao da joj je nalegao nevidljivi kamen. Od njega nije mogla ni da progovori. Teško je disala. Ali Andrej kao da nije primećivao njenu reakciju. Nastavljao je u zanosu :
-I zamisli, naša deca će takođe odrastati slobodna i nesputana. Jurice ovim divnim livadama, igrati se u šumi, spoznaće sve prave vrednosti koje ovaj svet poseduje, neće lutati i gubiti vreme kao mi…
-Andrej! – prekinula ga je – Naša deca? Kakva deca?
-Pa imaćemo decu jednog dana, zar ne? Pričala si i o tome dok si buncala…
-Andrej! – skoro je vrisnula – Prestani da me podsećaš na to! Svašta čovek izgovori kad…
-Kad šta?
-Znaš već…
-Ne znam. Hoćeš da kažeš da si sve ono govorila u izmenjenom stanju svesti i da to nema veze sa tvojim željama?
-Nisam to rekla…
-Pa onda zaista ne znam šta hoćeš da kažeš…Dakle, ne želiš da imamo decu?
-Možda jednog dana, da, ali ne ovde. Ne želim da moja deca žive ovako. Andrej, ona imaju pravo na izbore. Na greške i promašaje. Ona mogu i treba da dolaze ovamo, da okuse ovakav život i sve, ali takođe treba da osete i onaj drugačiji…Nemamo pravo da im namećemo sopstvene izbore, niti sudbinu koju smo za sebe izabrali.
-Svakako im namećemo sudbinu koju smo izabrali. Gde god živeli.
-Pa dobro, jeste, ali ovo je ekstremno. Nemamo pravo da ih zarobimo na ovakvom mestu.
-Ti ne razumeš. Ovo nije ropstvo, već prava sloboda!
-Sloboda! – jeknula je – Kakva je to sloboda? Pa ta deca treba da idu u školu! Zar da pešače tolike kilometre, kao naše dede i babe? Zar zaista želiš da se toliko muče?
-Ko kaže da moraju da idu u školu?
-Kako misliš da steknu neka znanja?
-Možemo mi da ih podučavamo. Usput ćemo taman širiti i svoja znanja i vidike…
-Sad, znači, planiraš i zakon da kršiš?
Odmahnuo je rukom nemarno.
-Toliko je dece koja ne idu u školu.
-Andrej,zaboga! – skoro je vrisnula, zarivši glavu u dlanove – Ne mogu, ne mogu više da pričam o ovome. Molim te, poštedi me…
Spustila se nazad na krevet i zatvorila oči. On je još neko vreme stajao kraj prozora, bez reči, a onda je polako izašao. Čula je kako napolju nešto radi, razbija,popravlja. Kao i obično, probleme je pokušavao da reši jesnostavno nastavljajući sa započetim aktivnostima. Kao da se ništa nije desilo. Kao da će vreme i privremena distanca izgladiti sve nesporazume. I dalje nije mogla da veruje da je on zaista ozbiljan što se svega toga tiče. Sve u njoj je vapilo za tom mogućnošću, ali nade su bile mršave. Jasno je to videla i osetila u njegovom pogledu. Bio je ozbiljan. Prokleto ozbiljan! Ali isto tako joj je bilo jasno da su ovo vrata pred kojima je morala da zastane. Kroz koja nije mogla da prođe. Dosegla je svoje krajnje granice. Nije mogla više da ih širi. Mogla je da živi na selu. Mogla je da učestvuje u poljoprivrednim poslovima. Mogla je da ga razume i podrži tu potrebu za slobodom i širenjem znanja i sposobnosti. Ali ovo je zaista bilo previše. Časa je pretila da prelije. Jednu lepu ideju doveo je do ekstrema. Tek tad je u stvari shvatila koliko njeno ekstremno ponašanje dovodi do ludila ljude sa kojima je bliska. Odjednom je sve postalo kristalno jasno. Kao neka vrsta nirvane, samo u negativnom kontekstu. Nije videla ono što želi da vidi, već upravo ono što ne želi i što joj je izazivalo bol.
Nije znala koliko je dugo tako ležala. Izgubila je pojam o vremenu. Andrej je ušao i pozvao je da krenu natrag. Na njenu nepomičnost i ćutanje, odgovorio je konstatacijom da će, ako ne krenu odmah, verovatno morati da prenoće ovde. To ju je pokrenulo. Mrzovoljno je hodala za njim niz prašnjave serpentine. Nervozno je brala navale pored puta i pokušavala da ih zakači za uši. Štrčale su iz njene glave poput antena. Slikala je samu sebe tako urešenu. Nije imala volje da doziva Andreja. Kad su ugledali železničku stanicu, već je bilo kasno popodne. Upravo je prolazio voz. Nije zastajao, samo je protutnjao. Dani su bili kratki i već je padao mrak. Celim putem razmenili su tek pokoju rečenicu. Oboma je bilo jasno da se današnji sukob neće tek tako završiti. A opet, kao da su se plašili da se vrate na tu temu. Znali su da će ona zauvek promeniti njihov odnos.
Nakon večere, Iva je rešila da razbije zid ćutanja.
-Htela bih da razgovaramo o onome od danas.
-U redu – rekao je mirno i spustio laktove na sto – Šta želiš da mi kažeš?
-Želim da kažem da…bih volela da verujem da nisi ozbiljan u vezi svega toga…
-Ozbiljan sam.
Knedla joj je zastala u grlu. Ipak je nastavila :
-Ok. Kad si doneo tu odluku?
-Ne znam tačno…Mislim da je oduvek bila tu, samo…
Podigla je obrve, iščekujući.
-…Samo – nastavio je – nije bila jasno artikulisana.
-Aha. A zašto to nikad nisi podelio sa mnom? Zašto si krio od mene tu odluku?
-Rekao sam ti kad sam smatrao da je vreme da ti kažem.
-A pre toga?
-Pa rekao sam ti…Nije bila sasvim jasna, definisana. Više je bila ideja, mogućnost, neka daleka misao…
-I u međuvremenu si je artikulisao?
-Da.
-Kad tačno?
-Eh, sad. Kad? Otkud znam?
-Mora da je nešto uticalo na tebe. Možda dekina smrt?
-Možda – slegnuo je ramenima.
-Ok. I šta ćemo sad?
-Ja znam šta ću.
-Šta ćeš?
-Na proleće krećem sa radovima. U međuvremenu ću pokušati da dovršim ovaj projekat za proizvodnju struje. I to je to, čim stvorim uslove za život, selim se.
Njegov glas je odjekivao kao udarac čekića u zid. U njoj je sve postajalo hladno. Opet je osetila drhtavicu.
-Zašto si tako hladan? – nesvesno je izgovorila misao koja ju je mučila.
-Nisam hladan. Pitala si me, odgovaram ti.
-Hladan si.
-Dobro. Hladan sam.
Nervozno se zavalio u stolici.
-A ja? – prošaputala je.
-Molim? – namrštio je čelo – Nisam te čuo?
-A ja?-ponovila je glasnije – Šta ću ja?
-Iva, to samo ti znaš.
-Ja? Doneo si odluku ne pitavši me. Šta očekuješ da ti kažem, kako da postupim?
Opet je slegnuo ramenima.
-Očekujem da učiniš ono što želiš. Samo to.
Gledala ga je zaprepašteno nekoliko sekundi.
-Mislila sam da me voliš. Sad vidim da nije tako – rekla je tiho.
-Nije tačno. Volim te.
Iskrivila je usne u gorak osmeh i pogledala ga prkosno, optužujuće :
-Ali tvoja borba ti je važnija od ljubavi.
-A ti si rekla da ćeš učiniti sve da ljubav bude dovoljna. A šta je sad? Sad ljubav ipak nije dovoljna?
Ova rečenica joj je naterala suze u oči. Pustila ih je da teku. Kad se malo smirila, ustala je i prošla pored njega. Na vratima je zastala :
-Večeras ću spavati na tavanu. Moram da razmislim dobro o svemu. Pričaćemo o ovome neki drugi put, važi?
Ćutke je klimnuo glavom.
Uzela je svoj jastuk i ćebe iz spavaće sobe i polako se popela na tavan. Stepenice su škripale pri svakom koraku. Zatvorila je poklopc i bacila posteljinu na krevet. Sela je na pod, leđima se naslanjajući na krevetsku dasku. Nije mogla više da plače, a želela je. Kao da se neko mrtvilo uvuklo u nju i ubilo sav život.
-Ima li rešenja? – gorelo je pitanje u njenoj glavi?
Andrejeve usne su se rasklapale i sklapale u njenoj mašti :
-Rekla si da je ljubav dovoljna. Šta ćeš učiniti sada, Iva? Šta ćeš učiniti da bude dovoljna?
-Ima li rešenja? – njena misao je vapila, uspaljujući nerve.
Ustala je, odšetala od prozora i naslonila glavu na hladno prozorsko staklo.
-Cilj mu je važniji od mene – mislila je sa gorčinom – Zašto bih se ja onda trudila? Zašto mi se ovo dešava? Zašto, zašto, zašto? – ponavljala je udarajući glavom o staklo. Čak su i misteriozna svetla nestala u magli koja se spustila na brda. Nije više imala ni za šta da se uhvati. Čak i to lažno zrno nade ju je napustilo.
Onda su joj u misli navrla sećanja na sve što se desilo gore, u kućici i obrazi su joj se zažarili od pomešane žudnje i nelagode.
-A možda bih ipak mogla da učinim nešto. Možda bih mogla da živim tamo? Možda bih mogla da naučim da volim taj život? Pa ja sam bar oduvek volela prirodu. Uvek sam lepo osećala u njenom okrilju. Možda se samo plašim promena? Možda bih mogla da se naviknem i da budem srećna?
Ali nemilosrdna misao nije htela da sleti i ostane na toj spasonosnoj grani. Videla je sebe kako radi od jutra do mraka. Kako kopa tvrdu zemlju. Kako juri stoku po kosinama. Kako traži decu po šumi. Kako strepi od vukova i divljih svinja. Videla je sebe kako gubi vezu sa drugim ljudima. Videla je sebe usamljenu i slomljenu dosadom. Videla je sebe u pohabanoj odeći i pocepanim čizmama. Gde bi nabavila druge ako Andrej preseče sve veze sa svetom? Videla je sebe neočešljanu, zadebljalih peta, opaljenu suncem, prerano ostarelu i poruznelu. Ne, nije joj se svidela ta slika. Tu gde su sada, ipak je postojala veza sa svetom. Bila je dovoljno prisutna u njemu, a opet, i dovoljno izlolovana i okrenuta prirodi i svom unutrašnjem svetu. Bila je tu gde želi da bude. Gde treba da bude. Tu su je noge same dovele jednog vrelog, letnjeg dana. Činilo joj se da je to bilo jako davno. A ta stara kućica u planini… To nije bio njen svet. Nije mogla da živi u njemu, ma koliko terala sebe. Makar i po cenu da izgubi Andreja.
-A opet – mislila je – Hoće li ovaj svet imati smisla bez njega? Nisu li njih dvoje i ovo magično imanje na ivici civilizacije činili nerazdvojnu celinu i večni izvor sreće i života? Ako dođe do cepanja tog jezgra, hoće li možda ceo svet potonuti u nepovrat?
Zatresla je glavom, terajući misli koje su je gurale predaleko od trenutne stvarnosti. Vratila se do kreveta i legla.
-Možda ipak postoji neko rešenje? – još jednom je pomislila, ali senke su već osvajale njeno vidno polje. Neočekivano brzo je zaspala.
