14. poglavlje
Majka kao da se uopšte nije iznenadila kad je ugledala. Lice joj je delovalo umorno. Sav život na njemu bio je ugašen. Bilo je jasno da se nije pomirila sa Tamarom. Nije bilo nikakvih objašnjenja među njima. Bilo je to kao da su sklopile prećutni dogovor o ćutanju i neispitivanju. Iva se osećala dosta drugačije nego prvi put kad se vratila kući. Prethodni put je to učinila u afektu i taj emocionalni naboj ju je intenzivno slamao. Sada je njen odlazak bio posledica svesne odluke. Doduše, ne sasvim svesne. Ili bar to nije bila odluka. Više kao neminovnost. Osećala se kao da joj je naneta nepravda. Nije osećala nemir, niti bol. Nije plakala. To je prosto bilo jedino rešenje. Ipak, plašio je taj gorki mir koji je osećala. Obuzela ju je neka bledunjava potreba da se javi Marti, pa je to i učinila. Marta nije delovala iznenađeno, niti uznemireno. Razgovor sa njom je opustio. Osećala se nekako sigurno sa njom, kao da joj je ona majka, a ne ta žena sa kojom je delila krov. Čak joj je i ispričala pojedine isečke iz svoje neobične ljubavne priče. Kao i sve ostalo, Marta je i to dočekala nekako prirodno i reagovala je odmereno. Još joj je draža postala zbog toga. Teško joj je padalo sedenje u kući po ceo dan, pa je zamolila majku da se raspita za neki posao.
-Kakav posao? – upitala je pomalo iznenađeno.
-Bilo kakav…
-Nemaš nekog izbora, znaš…
-Znam. Zato i kažem : bilo šta. Prodavnica, trafika, kladionica…Šta god.
-Teško će to ići. Raspitaću se, ali znaš kakva su vremena…
-Znam.
-Ni ljudi sa fakultetima nemaju gde da rade…Godinama vise na birou…
-Znam, sve znam. Ali ne mogu da sedim u kući po ceo dan, skrštenih ruku. Ti bar radiš, srećeš ljude… Čućeš već nešto…
-Dobro, javiću ti ako nešto čujem…A ti se u međuvremenu prijavi na biro…
-Ok.
Dani su odmicali obojeni nekom čudnom, sivkastom bojom. Majka je preko nedelje radila, tako da je Iva veći deo vremena bila prepuštena sama sebi. Nije mnogo izlazila iz kuće. Nije imala neke potrebe, a nije imala ni sa kim da se druži. Društvo iz škole je još uvek bilo raštrkano po studijama. A nije ni imala volje da se viđa sa njima. Nije više osećala bliskost ni sa kim od njih. Od Marte su saznale da se Tamara porodila. Dobila je kćerku. Anđeliju. Neko vreme nakon porođaja obe su boravile kod nje. Marta je majci i Ivi slala redovne izveštaje o njihovom stanju. Ta vest je uznemirila Ivu više nego što je očekivala. A majku pogotovo.
-Trebalo bi otići, videti to dete – mrmljala bi s vremena na vreme kad bi se susrele na kafi ili nekom od popodnevnih obroka.
-Jesi li luda – odgovarala bi joj Iva o[tro – Hoćeš da te opet izbaci iz kuće, šta?
-Možda će je majčinstvo promeniti…Majčinstvo omekša i najtvrđi kamen…
-Samo se ti nadaj. Ja baš mislim da će je majčinstvo učiniti još većom kučkom.
Majka je ćutala, stisnutih usana.
Uprkos ovim rečima, i Ivu je nešto vuklo Tamari. Neka tanka, paučinasta nada. Ta nada je jednog dana prosto i povela tamo. Kao u snu, koračala je ka Tamarinoj kući. Zašto je uopšte išla tamo? Koji ludi instinkt ju je vukao, koja razarajuća emocija? Nije videla sestru mesecima, nije čula njen glas. Bila je ljuta na nju, ali ipak, te večeri, nešto je u njoj kuvalo, nešto joj je mutilo utrobu i znala je, znala je da mora da je vidi. Nije se usudila da krene preko dana. Odvažila se tek pod okriljem prvog mraka. Sve je bilo tu, baš kao i prošli put. Kućica je dremala u dnu dvorišta. Prozori su bacali toplu svetlost na uredno pokošeni travnjak. Srce je počelo snažno da joj lupa. Pritisnula je dlan na grudi. Po ko zna koji put joj se učinilo besmisleno to što je tu. Šta je htela da učini, da postigne? Kolebljivo je prišla prozoru. Osećala se veoma neprijatno, osvrtala se prema ulici, plašila se da će je neko videti, da će pomisliti da je lopov, da prisluškuje, ko zna šta još. Konačno zaviri. Unutra je delovalo toplo i ušuškano. Odmah je uočila Tamaru. Sedela je na kauču prekrivenom crvenom jambolijom. Kraj nje je ležao beli zamotuljak. Iva se prope na prste, da bolje vidi. Nesumnjivo, bila je to beba. Tamarina beba. Pogled njene sestre završavao se na ekranu televizora. Šarene slike titrale su u svom goropadnom plesu praćene muzikom i glasovima koju su čudno odjekivali kroz stakla u osetljivim Ivinim ušima. Po ko zna koji put tog dana, osetila se usamljeno. Produvavao je neki vetrić koji je činio još jačom njenu unutrašnju hladnoću. Onda se začu neki zvuk iznutra, nalik škripanju. Uplašeno se trgla, ali shvatila je da se to Tamara meškolji na kauču, čiji su federi od starosti jecali. Jauk federa uznemirio je i bebu, koja grčevito zaplaka. U magnovenju, videla je Tamaru kako ustaje, kako pažljivo uzima zamotuljak, kako ga privija uz sebe. Tako priljubljeno, šetala je svoje dete uzduž i popreko po nevelikoj sobi, nežno ga ljuljajući, ne bi li se umirilo. Blaženi osmeh širio je njene usne u blistavi polumesec. Buljuk nežnih, tepajućih reči izletao je iz njih poput rafala. Nešto se steglo u Ivinim grudima, toliko snažno, da joj je zastao dah od bola. Gledala je svoju sestru kako ljubi i miluje svoje dete, kako ga obasipa toplinom i nežnošću.
-Dakle,ipak nije ledena kučka – minu joj umom.
-Kako za koga – pomisli potom sa gorčinom. Za nju je imala samo bes i hladnoću. Deo nje je patio jer je uskraćen za tu toplinu. Drugi deo je sa prezirom odbacivao tu želju, svestan da je toplina namenjena samo bespomoćnima, samo onima koji nemaju reči da se suprotstave, niti mogućnosti da pogreše i da je povrede.
Nešto u Ivinoj duši se stvrdnulo i postalo kamen. Premda su se suze gomilale na ivici njenog oka, nije im dozvolila da grunu. Pustila je samo jednu da se skotrlja niz vrele obraze, a onda ju je, odlučnim pokretom, obrisala.
Otići je bilo teže nego što je to želela. Sve je postalo besmisleno : i ta kuća, i Tamara puna ljubavi i njeno skrivanje pod njenim prozorima. Osećala je svu bedu i poniženje situacije u kojoj se nalazila, a ipak, nije mogla tek tako zauvek da ode. Presecanje pupčane vrpce kojom se vezivala za ljude nikad joj nije bila jača strana. Uvek je to činila oklevajući, sa zakašnjenjem, pateći, nesvesno povređujući sebe da ne bi povredila druge. Bilo je tu altruizma, ali i još nečeg. Lakše je podnosila bolne rane nego teret krivice na svojim leđima. Krivica je za nju bila nešto više od narogušene savesti na delu; bila je dokaz da je uvek ona ta koja greši, da je ona ta koja remeti savršenu harmoniju međuljudskih odnosa, prema tome, dokaz njene nedovoljne dobrote, neprilagođenosti, bezvrednosti. Stoga je uvek, kad bi izgubila kontrolu ili prosto podigla glas protiv nečeg što je smatrala nepravdom, osećala tamu patnje i kajanja, i počinjala da misli loše o sebi. To loše viđenje sebe nadovezivalo se na prethodne loše slike i tako je upadala u začarani krug. Pokušaj ispravke često je surovo kažnjavan, kao što je to Tamara učinila. Nije shvatala zašto.
Napravila je par koraka natraške, a onda se okrenula i odmarširala do kapije. Korak joj je polako prelazio u trk. Asfalt je bio tvrd pod njenim tabanima, tako neobično tvrd i negostoljubiv.
Nije pričala majci o ovoj tajnoj poseti. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini vidi Tamaru negde u gradu. Tada bi brže-bolje prelazila na drugu stranu ulice i potom ukočeno gledala negde u daljinu, da izbegne njen pogled. Za razliku od nje, majka je sve češće odlazila nekud. Iva je znala da besomučno skita ulicama kaobajagi nekim poslom, u bezumnoj nadi da će sresti svoju odmetnutu kćerku i njeno novorođeno dete.
-Od čega li žive? – pitala je glasno s vremena na vreme samu sebe – Imaju li šta da jedu?
-Verovatno imaju. Zašto misliš da nemaju? – odgovarala joj je Iva prilično grubo. Nervirala je ta preterana briga, iako joj je bila razumljiva.
-Ona sad ne može da radi.
-Znaš da joj Marta pomaže. A i uštedela je nešto para ranije.
-Znam, ali to nije dovoljno. Bolje bi joj bilo da se vrati, ovde bismo svi brinuli o bebi…
-Mama – Ivin glas je bio odlučan i oštar – dosta više. Tamara je donela odluku. Želi da živi svoj život bez nas. Prestani da se ponižavaš i mučiš samu sebe tim mislima.
-Nije to lako, Iva. Videćeš jednog dana kad postaneš majka.
-Ja nikad neću biti majka.
-Naravno da ćeš biti.
-Ne. Neću.
-A zašto?
-Zato što ne želim.
-Svaka žena to želi.
-Ja ne želim.
-Dobro.
Majčino odustajanje od rasprave više nije bilo iznenađujuće.
Decembar je uveliko odmicao. Počelo da se oseća neobično komešanje i praznično raspoloženje. Ulice su bile preplavljene prodavcima nakita, girlandi, lampica za jelku i drugih dekorativnih predmeta. Grad je bio okićen, kao i svake godine. Nije mnogo obraćala pažnju na sve to. Sva euforija oko dočeka nove godine za nju je sad bila potpuno besmislena. Donosila joj je tugu i još veću usamljenost. Nije se trudila da ne misli na Andreja. Znala je da je to neminovno. Ali misao o njemu je, začudo, nije kidala i razbijala, kao pre. Bila je deo njene sumorne svakodnevice, nešto sa čim se polako navikavala da živi. Nije je mnogo tištala, ali nije ni usrećivala. Ravna linija, da. Bila je to ravna linija sa tendencijom ka padu. Tako nekako.
Trideset prvi decembar je osvanuo sunčan i hladan. Sneg koji je padao prethodnih dana, konačno je stao. Nije joj se ustajalo iz kreveta, pa je preskočila i doručak i ručak. Majka je došla nešto ranije sa posla. Pustili su je zbog dočeka, uprkos njenom upornom insistiranju da ostane da radi. Nijedna nije bila raspoložena za slavlje. Oko osam sati su sele u dnevnu sobu i pustile televizor. Vesela lica su se smenjivala, kao i njihove šljašteće, svečane odore. Muzika koju nije volela. Šale koje joj nisu bile smešne. Radost koju nije mogla da oseti. Delovalo je da majci prija ovaj novogodišnji program. Gledala je u ekran bez reči, poluotvorenih usta izvijenih u nešto što je skoro ličilo na osmeh. A osmeh je bio tako redak na njenom licu. Osetila je sažaljenje prema njoj. Valjda joj je bila potrebna ta šarena slika da bar na trenutak zaboravi sivilo svoje svakodnevice. Nije mogla da izdrži. Polako je ustala.
-Idem da prošetam malo – rekla je.
-S kim?
-Sama. Što?
-Onako.
-Brzo ću doći. Samo da udahnem malo vazduha.
-Dobro.
Navukla je kaput i izašla. Bilo je hladnije nego što je očekivala. Sneg je svetlucao pod uličnim svetiljkma. Polako je odmicala prema centru. Činilo joj se da čovekova usamljenost najviše dolazi do izražaja baš tokom praznika. Valjda što se očekivalo da budu provedeni u užim ili širim čoporima. Tek tada su se razbijale iluzije, a čovek je postajao svestan koliko je, u stvari, sam. Potpuno sam. U izlozima su se palile i gasile lampice upetljane u girlande. Iz pojedinih lokala je dopiralo brujanje ljudskih glasova i prigušeno treštanje muzike. Podsećalo je na buktanje pretrpane peći koja će svakog časa da eksplodira. S vremena na vreme, monotoniju bi presekao neki glasan usklik. Onda bi mu se pridružilo još nekoliko glasova i taj uznemirujući hor bi trajao nekoliko dugih sekundi. Onda bi se graja utišala. Retki prolaznici su u stvari bili veseli gosti neke od kafana koji su izlazili da udahnu malo vazduha. Nisu obraćali mnogo pažnje na Ivu, premda je njena usamljena pojava u to doba bila svakako neobična. Valjda su bili usredsređeni na sopstvenu zabavu, a i možda su mislili da kao i oni, samo uzima vazduh pre nego što se opet zatvori u neki od zagušljivih prostora.
Sam centar bio je najviše ukrašen. Sa opštinske zgrade slivali su se svetlosni vodopadi. Ogroman četinar ispred bio je ukroćen svetlećim cevima. Zastala je ispred njega, diveći se njegovoj veličini i obliku. Setila se kako im majka nikad nije dozvoljavala da same kite jelku. Ona je uvek imala viziju koju je morala nametnuti. Jelka nije smela biti pretrpana, nije smela imati više od dve boje na sebi, i naravno, nije smela imati šarene lampice. To je smatrala kičem. Lampice su morale biti u jednoj boji, a ukrasi što jednostavnijeg dizajna. A one su, kao i svako dete, žudele za šarenilom i kitnjastim nakitom. I želele su da učestvuju u svemu, a ostajale su po strani. Pa ipak, na kraju krajeva, zadovoljavale su se i tim nemim posmatranjem, jer jelka je bila lepa.
-Neka deca nemaju ni to – govorila je majka.
Zašto je sad mislila o tome? Nije želela da oseća gorčinu. Zar nije sad odrasla osoba, zar nisu sve tuge detinjstva iza nje? Zašto je toliko zlopamtilo? I zašto je to sećanje toliko muči sad, mnogo više nego tada, kad je bilo jedina stvarnost? Da li je tada bila suviše mala i nije shvatala značenje svega što se dešavalo? Ili se nešto dešava sa njenim unutrašnjim očima? Kao da je sve posmatrala kroz lupu sa ogromnim uvećanjem. Sve je dodatno dobijalo na značaju u njenoj glavi.
Odvratila je pogled od jelke i okrenula ga na drugu stranu. Zalepila ga je za obližnju banderu. Ostao je prikovan za nju. Od visine čovekovih grudi pa sve dokle su ruke mogle dohvatiti i oči sagledati, ređale su se umrlice. Bele, sa plavim, zelenim, sivim i crnim okvirima. Sa poznatim i nepoznatim licima, širom otvorenim očima i ponekim blagim osmehom. A iznad, debela, ružičasta svetleća cev obmotana oko bandere tako da je nalikovala na ogromnu lizalicu. Lizalicu smrti. Bizarno je izgledao taj kontrast između izbuljene smrti i ružičaste radosti. Dva suprotna sveta nakalemljena jedan na drugi bez reda i plana. Bolno sećanje joj je probilo grudi. Nije bilo ružičaste cevi, ali bandera je bila ista ovakva. Betonska, oblepljena smrtovnicama. I ona ju je grlila. I tad se osećala slično kao sada. Njen zagrljaj je bio neprimeren, baš kao i ova šljašteća praznična dekoracija. A opet, pripadao je tu, u tom trenutku, baš kao i ona sada, ovde. Nosili su sa sobom neku poruku.
Osetila je čežnju celim svojim bićem.
Gde je sada čovek njenih snova? – zapitala se, ne bez ironije. Šta li radi u ovom trenutku, nadomak nadolazeće godine? Verovatno je ignoriše. Verovatno mašta o proleću i preseljenju u planine. Ako već nije otišao…Bio je dovoljno lud da to učini. Misli li na nju ponekad? Misli li na nju u ovom trenutku? Pogledala je u nebo, kao da očekuje neki znak, ali zvezde su ćutale. Kao i uvek, bile su tako hladne i predvidive. Okrenula se i zaputila kući klizavim ulicama. Suluda misao još jednom se usadila u vijuge njenog mozga i tu zaledila. Videla je sebe kako još jednom korača prema Andrejevoj kući. Bila je ljuta na sebe. Ljuta što je toj misli dozvolila da se probije, što je nije puštala da ode. Naslađivala se njome poput izgladnelog psa pred zatvorenim vratima mesare. I znala je da je samo pitanje vremena kad će je njene nerazumne noge povesti stazama koje ta misao klesala u njenoj glavi.
Ušla je u kuću i zaključala vrata. Majka je sada ležala na kauču, još uvek gledajući televiziju. Javila joj se i popela se na sprat, u svoju sobu. Obukla je pidžamu i zaronila u mirišljavost posteljine. Bio je neočekivano dobar osećaj dočekivati novu godinu u toplini svog kreveta, kao bilo koji drugi dan. Bez opterećivanja, bez euforije, bez potrebe da se fantastično oseća. Osećala se slobodno kao nikad pre. Konačno je uspela da otrgne od sebe taj nametnuti društveni pritisak. Bila je to sloboda slična onoj kojoj je Andrej težio. Samim tim, bila joj je draža. Činilo joj se da mu je na taj način nekako bliža. San je dolazio u talasima. Zamućivao je i ronio Andrejevu sliku, sve dok je nije progutao mrak.
U snu je videla sebe kako uznemireno korača od zida do zida neke nepoznate sobe. Mučnina joj je treperila u želucu. Nije mogla da joj utvrdi uzrok. Mučnina se povremeno penjala kroz jednjak i zastajala u grlu. Jedan nalet je bio toliko snažan da joj se činilo kao da se nešto ogromno, meko i savitljivo migolji kroz njen jednjak i prodire uz ždrelo, izobličujući joj vratne mišiće i terajući je na povraćanje. Tu se san završio, jer su je probudile petarde. Ponoć je tek bila prošla. Kroz prozor je videla raznobojne vatromete kako osvetljavaju nebo. Sišla je u kuhinju da popije vode. Mučnina iz sna je delovala tako stvarna da joj se činilo da je još uvek oseća. Tek kad se zaglušujuća buka s vana smirila, krenula je nazad u krevet. Zavirila je usput u dnevnu sobu. Majka je mirno spavala na kauču. Televizor je i dalje svetleo u mraku. Pogledala je kroz prozor svoje sobe. Sve je opet bilo mirno. Kao da nije praznično veće. Kao da ne postoje ljudi koji tamo negde luduju po kafanama i napijaju se. Nije mogla odoleti ni pomisli na Andreja. U mislima se ušunjala u njihovu sobu i vrhovima prstiju pomilovala njegovo usnulo lice. Bilo je tako lepo, toplo i bezbedno zaspati pored njega. Mnogo lepše nego ovde, u tami njene devojačke sobe. Tek tad je primetila da drhti od hladnoće. Zavukla se pod jorgan. Brzo je opet zaspala. Ovog puta bez snova.
