16. poglavlje
Nakon nešto više od dve nedelje, majka joj je rekla da joj je pronašla posao u jednom manjem marketu u centru. Sledio je kratak, informativan razgovor sa vlasnikom koji je bio iznenađujuće ljubazan. Sa osmehom joj je saopštio da zna da je ona student i da neće zauvek ostati, ali da njemu to i odgovara jer će za njeno primanje na posao, to jest, za skidanje sa spiska biroa za zapošljavanje, dobiti neke pare od države. Iva se nije razumela u te stvari, niti su je zanimale, pa je na sve pristajala i klimala glavom.
Prvi dan na poslu je imala tremu. Plašila se da neće uspeti da savlada sve što treba. Ali taj strah se pokazao kao neosnovan. Brzo je naučila gde se šta nalazi, kako treba da ređa robu, kako da kuca račune i kako da se ophodi prema mušterijama. Ovo poslednje joj možda i najteže padalo. Raspoloženje joj nije uvek bilo najbolje, a nije umela da glumi ljubaznost, niti da deli lažne osmehe. Uprkos tome, primetila je da je i dalje prijatnija prema njima od većine ostalih radnica. Valjda zato što je bila nova, a njih je već godinama mlela mašina. A i znala je da neće zauvek ostati tu, za razliku od njih.
Rad u marketu značio je upadanje u mašinu koja je cedila telo i peglala moždane vijuge. Ustajanje u cik zore, mamurluk, oblačenje na brzinu, osmočasovna osuđenost na zatvoreni prostor, kao da je u kakvom karantinu. Naposletku, odlazak kući u lošem stanju, popodnevna dremka iz koje ni top nije mogao da je trgne i sve jači osećaj iznurenosti i nesvrsishodnosti. Pored toga, sretala je tamo mnogo različitih ljudi i čudnih sudbina, od kojih joj se vrtelo u glavi i izvrtao želudac. Dani su promicali brzo i neprimetno, i, ma koliko se trudila da zaustavi pojedine trenutke i upamti ih, svi su joj ličili jedan na drugi i lako se gubila u vremenu. Budući da su joj i vikendi bili radni, od radnih dana ih je razlikovala samo po količini sveta koji je promicao i ulazio u radnju.
Jedini trenuci koje je mogla da posveti sebi bili su rani jutarnji časovi, između četiri i šest, kad bi je sledovalo da radi treću smenu. Tad je bila sama u smeni i skoro da i nije bilo mušterija, te je noćni mir koristila da na sivi mesarski papir izbljuje sve emocije i frustracije koje je nakupljala duboko u sebi, po prvi put imajući dodir sa svetom potpuno drugačijim od onog u kom je navikla da se kreće. Pisala je o ljudima koje je svaki dan viđala kako dolaze na posao, trpe vikanje i iživljavanje, prekovremeni rad, nehumano radno vreme. O ljudima koji godinama rade u trećim smenama, o porodicama koje nikad nemaju nedeljni ručak, o deci koja nikad ne viđaju oba roditelja u isto vreme. O svetu koji nikad ne ide na letovanja ili zimovanja, već gleda da pregura mesec bez pozajmljivanja ili gladovanja, a često ni u tome ne uspeva. Pisala je o nepravdi, o protekciji i korupciji, o svemu o čemu je do tada imala samo maglovitu predstavu. Smešna joj je bila činjenica što piše o svemu tome baš na papiru u kom je pakovala salame, šunke i kobasice. Kao i u svemu oko sebe, i u tome je lako pronašla simboliku i ironiju. Na mesarskom papiru pisala je o ljudima koji su živeli i navikli da budu tretirani kao komadi mesa, kao potrošna roba, kao da nemaju um, dušu, svoju volju.
Jednog dana, dok je pakovala hleb i jogurt u kesu jednoj starijoj ženi iz komšiluka, sinula joj je ideja. Nakon završetka radnog vremena, otišla je kući, ćutke pojela ručak koji je čekao na stolu i popela se u svoju sobu. Iz fioke je izvadila svežanj ispisanih papira, svedoka njenih besanih noći, otkucala ih u Word-u i putem elektronske pošte ih poslala redakciji lokalnih novina. Kroz par dana,usledio je poziv od urednika koji je iskazao zainteresovanost za objavljivanje njenih lirskih zapažanja, ali i nemogućnost redakcije da joj za tu uslugu plaća. Ivi pare nisu bile važne, te je istakla svoju želju da ukaže na neke stvari i svet učini boljim mestom. Tako je počela njena borba, po mnogima, možda, besmislena. Vlasnici marketa, srećom, nisu bili zainteresovani za čitanje nekih tamo lokalnih novina koje izlaze jednom mesečno, kao, uostalom, i većina ljudi koje je znala. Ipak, postojali su neki drugačiji ljudi koji su cenili njen rad i podržavali je.
Što je više vremena prolazilo, bila je sve umornija od svega. Iako je imala utisak da iznutra napreduje i stvara nešto vredno, spolja je njen život i dalje bio jednoličan i ukalupljen. Uprkos njenim naporima, stvari se nisu menjale. I dalje se osećala bezvredno i bespomoćno. Njeno postojanje ničiji život nije učinilo boljim i kvalitetnijim. Nije mogla ni samoj sebi da pomogne. Osećala se bedno zbog toga. Razmišljala je o tome da napusti posao, ali drugu perspektivu nije imala. Morala bi da trpi majčine pridike ili da pobegne nekud daleko…Misao bi se nehotice dotakla Andreja. Šta li radi, kako sad živi?U stvari, bila je sigurna da se u njegovom svetu ništa nije promenilo. Bedemi kojima se okružio da sačuva samog sebe od društva više joj nisu izgledali tako besmisleni. Parče neba nad njegovim krovom i talasanje kukuruza odjednom su počeli simbolizovati slobodu. Na trenutke je tako žudela za njom da je bolelo. Andrej, Andrej! Tek sad, iz ove tačke svog života, mogla je u potpunosti da dokuči njegova osećanja i motive. Osećala se krivom što to nije ranije shvatila. A opet, kažu da su za učenje potrebna iskustva, a ona ih je tako malo imala kad ga je srela. Da li ju je to opravdavalo Vremenom, njena griza savesti se naduvavala poput balona i više nije mogla da dosegne mir. Noćima je plakala misleći o tome koliko ga je povredila svojom sebičnošću i nerazumevanjem. Bol koji je tako dugo potiskivala i gurala od sebe, sada ju je ophrvao i malo po malo, potpuno slomio. Sve je teže ustajala ujutru. Na posao je dolazila okićena podočnjacima i otežalim kapcima. Beživotnim pokretima usluživala je mušterije. Više joj nisu izgledali kao ljudi, već kao gomila nestrpljivih ruku koje prete i samo čekaju da je dograbe, stisnu, smožde, očerupaju i pojedu za ručak ili večeru. Beskrajno ih je mrzela. Dočekivala ih je i otpravljala brzo i po kratkom postupku, poput automata. S mukom je uzvraćala ljubazne osmehe pojdincima, nemajući snage da na sebe preuzme još i teret njihove povređenosti. Slobodno vreme je provodila uglavnom zatvorena u svojoj sobi. Nije imala snage, ni volje za druženje i komunikaciju. Majku jedva da je viđala. I kad bi je videla, činila joj se sve jednako mrgodna i mračnog raspoloženja. Korak joj je bio težak, čelo naborano. Znala je da misli na Tamaru, i da joj je teško pala svađa i njena selidba. Već mesecima nisu govorile, viđale su se samo u prolazu, bez reči, bez pozdrava. Nije to lako podnositi od bilo koga, znala je, a posebno od sopstvenog deteta. Osećala je majčinu duboku nesreću, pa je, osećajući da je delom i sama doprinela istoj, svoju prikrivala što je bolje mogla. Da bi izbegla svađe, izbegavala je i svaki kontakt s njom. Hodale su po kući kao dva duha, jedva razmenjujući po koju službenu rečenicu. Uprkos tom prividnom miru, atmosfera u kući je odisala nekom potmulom tenzijom, koja kao da je svakog trenutka pretila da eksplodira.
I zaista, jednog dana se desilo. Krenula je kući umorna i bezvoljna kao i obično. Na vratima je dočekala tišina koja joj se učinila neobična, iako je bila stalno prisutna u njihovoj svakodnevici. Odjednom, majka se pojavila pred njom uokvirena dovratkom na ulazu u kuhinju. Izraz njenog lica je preplašio.
-Zovi hitnu – promucala je.
-Mama, šta ti je? Šta ti je? – delovalo je kao da će svakog časa pasti, te je prišla instinktivno da je podupre.
-Ne znam. Bole me grudi. Kida mi se srce.
-Kako se kida, o čemu pričaš? – Ivin ton je bio povišen usled panike.
-Ne znam. Ništa ne znam.
-Da zovem hitnu?
-Ne znam…zovi…
-Kako ne znaš? Valjda znaš je li ti dobro ili nije? – vikala je Iva, potom se posramila zbog sopstvene surovosti.
Pomogla joj je da sedne na kauč.
-Koliko to već traje? Bol?
-Ne znam, Iva…Sat,dva…
-Pa šta si čekala do sad? Zašto me nisi zvala? – jeknu Iva i osvrnu se unaokolo ne znajući šta da preduzme.
Slegnula je ramenima.
-Mislila sam da će proći…
-Da će proći! Ti nisi normalna! Zvaću ih!
-Zašto vičeš?
-Ne vičem! Izvini…
Užurbano je pritiskala tastere na telefonu.
-Hitno je! Hitno je! – čula je sebe kako viče u slušalicu.
Minuti su prolazili sporo i nekako previše tiho. Majka je sedela zavaljena na naslon, suviše mirna i tiha. Nije mogla da skine pogled sa njenog ispijenog lica. Nijedna misao nije osvetljavala Ivin um, nijedna emocija nije probijala njenu apatiju. Konačno, kola hitne pomoći su se zaustavila pred kapijom. Izašla je da ih dočeka. Polako su izveli majku iz kuće i smestili na krevet u zadnjem delu kombija.
-Vi sedite kod vozača – dobacila joj je žena u beloj uniformi.
Brzina kojom se sve dešavalo potpuno je smutila Ivu. Sedela je u čekaonici pogleda zalepljenog za svoje oprane i tek osušene patike, koje je navukla u brzini, nemajući vremena da uvuče pertle. Ozbiljna i natmurena lica su promicala. Na nju niko nije obraćao pažnju. U jednom trenutku, neko od osoblja je ostavio otvorena vrata, te je uspela da priviri. Videla je svoju majku kako se nećka oko skidanja bluze i pokriva grudi. Izrazi na licima lekara nisu ukazivali ni na šta dobro. Potpuno smućenu, ćuškali su je u prolazu i čudno gledali, ne znajući ko je i otkud tu. Posle nekog vremena, vozač je izjurio i upalio kola.
-Devojčice, ti ideš sa mnom – dobacio joj je u prolazu.
Majku su izveli u kolicima i ponovo smestili pozadi. Sa njom su ušli doktorka i jedan bolničar. Usporenim koracima dovukla se do vrata i smestila pored vozača.
-Šta se dešava? Kuda je vodite?
-Mora da ide kod specijaliste. Ovde ga nemamo.
Sirena je zavijala i rasterivala mravinjak automobila sa puta. Bilo je to najdužih dvadeset minuta u njenom životu. Vozač je neusiljeno i prirodno vodio sa njom razgovor o kratkom vremenu koje je potrebno kolima hitne pomoći da prevale taj put danju, a pogotovo noću, kad nema saobraćaja. Bila mu je zahvalna na tome, premda joj je vreme užasno sporo proticalo i rađalo sumnju u njegove tvrdnje.
Majku su dugo zadržali na prijemnom odeljenju urgentnog centra. Umesto vrata, sobu je od hodnika odvajala bela zavesa od grubog platna. Pitala se da li je to slučajno tako ili ima neku svrhu. Možda bi vrata previše usporavala hitne intervencije, a možda ih je razvalila kakva pijana budala dovedena za vreme prazničnih dežurstava. Koračala je duž uskog, jarko osvetljenog hodnika, pokušavajući da čuje šta se događa. Začudo, mučila ju je neizvesnost, ali ne i strah. Nekako nije imala loš osećaj u vezi svega što se desilo, neki unutrašnji glas joj je šaputao da će se sve završiti onoliko dobro koliko situacija to dozvoljava. Posle, kako joj se činilo, mnogo vremena, majku su u kolicima povezli negde niz hodnik i pozvali je da pođe za njima. Sa još jednom doktorkom ušla je u lift za posetioce. Tamo joj je saopšteno da joj majka ima infarkt i da će da joj daju neku invazivnu terapiju.
-To će potrajati – rekla je na kraju – sačekajte ispred, pozvaćemo vas da je vidite kad to bude moguće.
Klimnula je glavom i smestila se na plastično sedište ispred ulaza u prostorije intenzivne nege. Vrata koronarne jedinice su bila zatvorena, te glasovi i koraci ljudi koji su mileli bolničkim hodnicima nisu dopirali do nje. Ko zna koliko će morati da čeka ovde? Kad su stigli, već je padao prvi mrak. Mislila je na Andreja, o tome kako bi volela da je sada tu, kraj nje, da je drži za ruku i štiti od ovog mesta i horora koji je preživljavala. Već je bilo prilično kasno kad se vrata otvoriše, te glava medicinske sestre izvirila kroz njih i pozva je da uđe. Majka je ležala na krevetu, prikopčana na kojekakve aparate. Bila je budna. Prišla je da je poljubi, premda su je plašile cevčice sa kiseonikom sprovedene po njenom licu.
-Pratićemo stanje par dana, pa ćemo videti za dalje – reče doktorka prijatnim glasom – Ne brinite.
Nakon što su se dogovorile oko neophodnih stvari koje će joj sutra doneti, napustila je bolničke hodnike i išetala u noć. Žurnim koracima je hitala ka stanici, noseći majčine stvari u rukama. Nije se setila da od kuće ponese kakvu kesu ili torbu. Ulična svetla su je omamljivala, dok joj se u glavi vrtela srceparajuća melodija neke stare ciganske pesme…Hajri mate dike daje…Zašto baš ta pesma? Zašto baš ta ubijajuca pesma o devojci koja polazi za nevoljenog u ovakvom trenutku? Zar je moguće da, umesto da brine za majku, njen uvrnuti um koristi priliku da je natera da otpati i otplače i svoju potisnutu ljubavnu tugu? Mrzela je sebe zbog te sebičnosti čijem biću nije mogla da umakne.
Iako je bilo kasno, uspela da uhvati zadnji autobus. Kad je stigla kući, gluva tišina je presekla i ispunila jezom. Znala je da ova noć neće biti laka za nju. Pozvala je Martu i saopštila joj vest. Čula je kako plače preko telefona.
-Kako se to desilo, Iva?
-Ne znam…Desilo se…
-Zar nisi ništa primetila? Pa živite u istoj kući?
-Ti znaš kakav je nas odnos, Marta…Jedva se viđamo…A i od mog bekstva, nekako više nikad nismo uspele zaista da razgovaramo…A onda i Tamara…
-Da, znam. Ja ću javiti Tamari.
-Hvala ti. Ja ne znam kako bih joj rekla. Ne bi mi se ni javila na telefon.
-Ništa ne brini, ja ću to srediti – bila je zahvalna Marti na razumevanju – Odmori se. Tebi je sad najgore, sama si tu…
-Ne brini za mene. Biću dobro.
-U redu. Vidimo se onda sutra u bolnici.
-Važi, vidimo se.
-Ćao. Laku noć.
-Laku noć.
Spremila se za spavanje i spustila glavu na jastuk. Bilo je prilično hladno i stopala su joj bila ledena. Naslanjala ih je na vrele butine, ali nikako joj nije polazilo za rukom da ih ugreje. Napinjala se ne bi li uhvatila neku emociju, ali u glavi joj je bila samo praznina. Umor je polako savladavao. Besana noć je projurila. Probudila se prilično kasno. Nije imala vremena da razmišlja o svemu što se desilo. Užurbano je pakovala pidžamu, sobne papuče, veš, peškire i još puno kojekakvih potrepština u malu putnu torbu. Prožimalo je neko čudno uzbuđenje. Prilično neumesno i neprikladno osećanje spram situacije u kojoj se nalazila, ali nije imala snage da se okrivljuje zbog toga. Pomalo je strepila zbog susreta sa Tamarom. Ako se dotična uopšte i pojavi. Verovala je da ipak hoće. Nije bila toliko bezosećajna, a i Marta je znala kako da pridobije čoveka za nešto što smatra ispravnim i važnim.
Kretanje autobusa joj je pomoglo da se opusti. Poznate njive i načičkani staklenici su promicali. Napustivši vozilo, jurila je bučnim ulicama kojima su se slivale reke ljudi kao u transu. Ukočenog uma, puštala je noge da je nose, kao i uvek, u susret sudbini. Da li će joj to doneti nešto dobro ili loše, nije mogla da proceni. Bolnički hodnici su bili zakrčeni oronulim starcima u prugastim pidžamama i osobljem u belim i plavim uniformama. Ulaz na intenzivnu negu, gde je majka ležala, nije bio dozvoljen, ali sestre su ostale leđima okrenute izričući svoju zabranu, te joj tako, na nezgrapan način, stavile do znanja da može da prođe. Posle kraćeg oklevanja, proletela je kroz hodnik i našla se u velikoj svetloj prostoriji. Kreveti su ležali oslonjeni na oba zida. U najudaljenijem uglu, ispod samog prozora, ugledala je majku. Sedela je poduprta jastucima i smejala se, pomalo ukočeno, nečemu što je Marta pričala. Prišla im je, poljubila majku u obraz i ostavila torbu sa stvarima na stočić kraj njenog uzglavlja. Osećala je neku čudnu strepnju sedajući na susedni krevet, koji je trenutno zjapio prazan. Mislila je o tome koliko je ljudi ležalo na njemu i koliko ih je baš tu, možda umrlo. Stresla se od te pomisli. Potom se setila slične situacije u kojoj je nedavno bila, Andrejevog dede i njegovog društveno neprihvatljivog humora i stidljivi osmeh joj se probio kroz namrgođene crte.
-Kako si? – upitala je.
-Dobro sam. Ja mislim da već mogu kući, ali neće da me puste.
-Mama, ta ostani malo ovde da se odmoriš – Marta se smejala nekako isuviše glasno – Kod kuće te čekaju samo obaveze.
-Eh, ne znaš ti kako je meni ovde…
-Ma znam, kako ne znam, samo ležiš, uživaš, uslužuju te, ništa ti ne daju da radiš, kao bubreg u loju!
Marta. Oduvek je poznavala umetnost besmislenog ćaskanja. Majka nikad nije volela tu njenu osobinu, kao ni taj preglasni smeh. Valjda ju je ta osobina isuviše podsećala na njenog odbeglog i omraženog muža. Uprkos tome, Ivi nije moglo da promakne da se majka ipak smešila. U stvari, shvatila je da je jako dugo nije videla tako raspoloženu. Kao da je iznenadna bolest odjednom raširila sve sitne naprsline njenog bića i pretvorila ih u ogromnu rupu. Otrovna reka koja je malo po malo curila niz pukotine, sad se pretvorila u bujicu i istekla, ostavljajući olakšanje i smanjujući težinu u grudima. A opet, nije joj promaklo ni sitno poigravanje bora koje su se pružale između njenog nosa i usta kad je ugledala nju, Ivu. Znala je šta to znači. Nadala se Tamarinom dolasku. Nešto je štrecnulo u grudima. Osetila se nekako suvišnom, ali nije htela sada da razmišlja o tome te je odgurnula tu sumornu misao.
-Baš pričam mami šta je moja Nađa uradila jutros – nastavila je Marta, jednako veselim i naizgled bezbrižnim tonom – Ušarala je ceo jedan zid drvenim bojicama. Sve neke besmislene šare. Kaže : To je cveće, da poneseš baki.
-Draga moja Nadja – protepala je majka, dok se Iva ćutke smeškala tom objašnjenju za koje nije znala da li je istinito ili na brzinu složeno da majci popravi raspoloženje i ulije entuzijazam. Zaista, može li nešto da probudi veću volju za životom od saznanja da smo voljeni i nekome potrebni? S tugom je pomislila na lavine radosti i entuzijazma koje je Ludak pokretao u njoj. Šta li sad radi? Nije sumnjala da se njegov život nastavljao jednakim ritmom, s njom ili bez nje. Svaki dan je ustajao pred zoru, obavljao niz napornih, svakodnevnih aktivnosti, čarao i bajao u svojoj laboratoriji, stavljao u pokret svoju sklameriju za proizvodnju struje, mesio hleb, spremao hranu, svirao, jednakom upornošću podizao nevidljive zidove spemajuci se za svoje iščeznuće iz društvenog krvotoka.
Nagla pauza u majčinom i Martinom čavrljanju zaustavila je i reku njenih misli. Pustila je oči da kliznu putanjom njihovih pogleda. Tamarina izmršavela figura u neposrednoj blizini je šokirala. Skrenula je pogled i zarila ga u beli, bolnički zid. Tamarino prisustvo donelo je izvesnu nelagodnost, barem njoj. Poslednja svađa stvorila je između njih nepremostivu branu iza koje se tiskala bujica njenih isplakanih i neisplakanih suza pomešanih sa besom i osećanjem nemoći. Tamara ih je obe odbacila. To je bilo jako teško smetnuti s uma. A sad, kad se majka razbolela, došla je da je vidi. Hoće li se vratiti u njeno naručje? Hoće li delić te iznuđene milosti pasti i na njenu odbačenu sestru? Iva je bila suviše gorda da bi ovoj misli dozvolila da se jasno artikuliše u njenoj glavi. Majka je pružila ruku ka njoj :
-Tamara,dušo…Došla si.
Tamarina silueta se tek tad trgla iz nepomičnosti u koju je utonula kao omađijana. Iva je pratila njeno kretanje krajičkom oka. Nesigurnim i suviše sporim koracima približila se krevetu. Crte lica su joj se razbijale i ponovo slagale na neki komičan način. Unutrašnje plime i oseke ostavljale su trag na njenim obrazima nalik breskvama, sada nešto bleđim i manje oblim nego ranije. Kosa joj je bila kraća i pokupljena u konjski rep. Majčinstvo je uzimalo svoj danak. Tamara izgleda više nije imala vremena da brine o sebi kao pre. Prošla je pored Ive i spustila se tamo gde je Marta do malopre sedela, pre nego što je u uzbuđenju, poskočila. Bila joj je nestvarno blizu, a opet, tako daleka. Zar je moguće da joj je nekada bila sestra? Uzela je majčinu ruku u svoju :
-Jesi li dobro,mama?
Kratka stanka pre nego što ju je nazvala majkom, doprinela je efektu koji je sama reč izazvala. Čudno i nekako šuplje je zvučala posle toliko vremena. Kao da je na silu i s mukom ispaljena iz cevi koju su tvorile njene lepo oblikovane, pune usne. Ali majka ništa nije primetila. Brada joj je zadrhtala, a prsti su slabo stisnuli Tamarinu šaku. Martine oči su zasuzile, a ona, Iva, ponovo nije znala kud da dene svoj pogled. Predstojeća melodrama ju je unapred gušila, koliko i čudila. Majka i Tamara se nikad nisu prepuštale osećanjima te vrste, štaviše, osuđivale su ih i prezirale. One nikad nisu gledale turske i indijske serije, nikad nisu plakale na sahranama, niti su im se oči punile vodom tokom dirljivih scena u porodičnim i ljubavnim dramama. A eto, sad su pristajale da budu učesnice u jednoj od njih. Nasuprot njima, Marta je bila kraljica melodrame. Stajala je nadneta nad njihove glave i tiho jecala.
-Daj, Marta, šta ti je – dobaci Tamara, osećajući nelagodnost – Što plačeš?
Svojim plakanjem, Marta je skretala previše pažnje na ono što je smatrala da treba da se odvije u tišini i bez previše pompe. Majka je stisnula usta i izravnala crte lica. Nakon nekoliko pitanja, formalnih koliko i brižnih, i izmoljenih obećanja da će opet doći da je poseti, Tamara je ustala i odmarširala prema vratima. Grč u Ivinim grudima je polako nestajao. Marta je sad opet sedela pored majke i nameštala joj jastuk da joj bude udobnije. Mekim pokretima obrisala joj je malopre zadržane suze kojima je ova tek sad, nakon Tamarinog odlaska, dopustila da grunu i sliju se niz obraze.
-Dobro, dobro, mama. Sve je u redu. Vidiš da je došla. Znači sve će biti u redu. Nemoj da
plačeš.
I zaista,Tamara je došla već sutra. I prekosutra. I dan nakon toga. Iva bi je ponekad zatekla,a ponekad bi o njenom dolasku saznala samo iz majčine ushićene priče. Uvek je dolazila sama, uprkos majčinom insistiranju da dovede i bebu. Ali zato je cela Martina porodica skoro svakodnevno špartala bolničkim hodnicima, u užim ili širim sastavima. Majčino stanje se polako popravljalo. Nakon nedelju dana puštena je iz bolnice. Marta i njen muž su je kolima doveli kući. Iva je bila na poslu, pa su sačekali da se vrati, pre nego što su krenuli kući. Kad su ostale same, majka je zatražila flašicu vode da stoji pored kreveta, potom zaspala. Dani koji su usledili nisu se mnogo razlikovali jedan od drugog. Majka je vrlo brzo počela da ustaje i da se bavi kućnim poslovima koje bi nemarna Iva zaboravljala da obavi. Uprkos kritikama koje su joj upućivale kćerke, nije se dala zaustaviti. Nije mogla da leži besposlena. A imala je i specifične pojmove o redu koji su Ivi bili neprihvatljivi. Nezavisno od toga, slagale su se bolje nego ikad. Razgovarale su, premda o svakodnevnim stvarima, ali i to je bio veliki napredak u njihovom odnosu. Marta je svakodnevno zvala, a Tamara s vremena na vreme. Ako bi se slučajno Iva javila, hladno i službeno bi se predstavila i zatražila majku. Ni jednoj ni drugoj nije to mnogo smetalo, bilo je lakše i iskrenije nego da se na silu mire zbog majčine bolesti i da se prave kao da se ništa nije desilo. Tu su se obe razlikovale od Marte, koja je stalno vršila pritisak i na jednu i na drugu, navodeći da je ovo situacija koja ističe važnost porodice i prava prilika za pomirenje. Martu, naravno, niko nije slušao.
Jednog dana Ivu ju stegla teška prehlada. Kašljala je, promukla i na kraju skoro izgubila glas. Nije imala snage da ode na posao, pa je javila da ne može doći. Nije to bilo baš poželjno ponašanje u privatnoj firmi, ali svakako je bilo bolje od širenja zaraze među mušterijama. Kad je videla da nije otišla, majka kao da se malo uznemirila. Uzvrtela se po kući, polako špartajući od prozora do hodnika i kuhinje. Na kraju joj je priznala da je pozvala Tamaru da dođe. To jest, da Tamara u stvari, dolazi već neko vreme, ali uvek kad je ona na poslu.
-Aha, znači ja sam sada smetnja? Treba li da odem negde ovako bolesna?
-Ne, ali možeš da budeš u svojoj sobi. Ne ostaje ona dugo.
-Da se sakrijem u sobu?
Iva je bila zaprepaštena.
-To je samo privremeno. Dok nam se Tamara u potpunosti ne vrati. Jednom će i sa tobom da se pomiri i tada će sve biti u redu.
Iva je progutala knedlu. Majka nije gledala u nju, već kroz prozor.
-Dokle će ovo da se ponavlja? – pitala se – Dokle će da traje ovo surovo nadmetanje između sestre koja je odbegla i sestre koja je ostala? Verovatno je ovo isto Tamara proživljavala dok je ona bila odsutna. Htela je još nešto da kaže, ali osetila je da je na ivici suza, pa je ustala bez reči i strugnula uz stepenice. Nakon par minuta majka joj je donela čaj sa limunom i sela pored nje na krevet.
-Izvini ako sam te povredila – rekla je skoro toplo. Skoro kao nekad kad je bila dete. Po običaju joj je milovala kosu i nameštala pramen koji je uporno padao preko oka – Sve se polako razrešava. Videćeš, sve će se rešiti. Mi smo ipak, porodica. Možda nismo savršena porodica,ali među nama još uvek ima ljubavi, zar ne?
Nije znala šta da kaže na to. Nije znala koliko tu ima istine. Nije bila sigurna ni da joj je važno. Uhvatio ju je napad kašlja. Trajao je prilično dugo. Kad se malo sredila, majka ju je zagrlila. Zagrljaj je bio skoro prijatan. Mlitavo joj je uzvratila. Majka je potom krenula napolje. Na vratima je zastala i pogledala je molećivo.
-I molim te…Taj kašalj…Priguši ga malo. Znaš…Odmah će da ode ako čuje da si tu…
Još jedan udar zaprepaštenja odjeknuo je u njoj poput šamara. Da zaista je bilo blesavo pomisliti da se majka može u potpunosti promeniti. Uvek će u njenim postupcima biti nečeg neprimerenog situaciji. Nečeg fatalnog po njena osećanja i samopouzdanje. Došlo joj je da viče kao pre i da se svađa, ali ništa od toga više nije imalo smisla.
-Dobro – rekla je.
Majka je otišla. Iva je ostala sama sa svojim samosažaljevanjem. Zaključala je vrata sobe i pustila suze da je preplave. Ali smirila se neočekivano brzo.
-Možda se ljudi ipak menjaju? – pomislila je.
Čula je kapiju kako škripi kad je Tamara naišla. Kroz prozor je videla njenu vitku siluetu kako sporo promiče kroz dvorište, gurajući kolica ispred sebe. Zvono je odjeknulo kućom. Čuo se kratak pozdrav, potom zatvaranje vrata i zamor dva ženska glasa kroz hodnik. Onda su se vrata dnevne sobe zatvorila i nastupila je tišina. Nju su povremeno prekidali bebini kratki jecaji, mukli odjeci razgovora i topot užurbanih koraka. Proteklo vreme joj se učinilo nepodnošljivo dugo. Ležala je na krevetu, čitajući knjigu i susprežući kašalj. Naposletku, opet je čula glasove u hodniku, škripu vrata i odjeke Tamarinih đonova po betonskoj stazi. Poskočila je i zavirila kroz prozor. Tamara je mahnula majci koja je verovatno stajala na vratima i gledala za njom. Onda je zatvorila kapiju. Pre nego što je zamakla, nadvila se nad kolica nameštajući ćebe koje je skliznulo. Potom je otišla. Nije se ni osvrnula. Nije bacala tajne poglede prema njenom prozoru. Zar je moguće da je toliko mrzi? Ili je prosto tvrdoglava?Ili nimalo ne mari za nju? Ovo zadnje joj se učinilo najverovatnije. Besno je navukla zavesu i vratila se u krevet. Plafon je jasno dočaravao prazninu koju je osećala. Ne, ni ona nije previše marila za Tamaru. Njeno ponašanje joj je bilo nepodnošljivo, njeni stavovi neprihvatljivi. A opet, sestra joj je, tako dugo je bila deo njenog života. Imala je svoje mesto. A Iva nije volela promene. I ma koliko mali deo njene duše zauzimala, Tamara je tu ipak pripadala. Jasno je to osećala. Nije želela da je izgubi.
