17. poglavlje
Zima je polako uzmicala pred mekim talasima proleća. Dani su postajali sve duži. Vazduh sve prozirniji, a njen život sve monotoniji. Bila je na ivici snage. Sa sve većom mukom je odlazila na posao, sa sve većim naporom odrađivala smene. Bilo joj je dosta zahteva mušterija i gazdinih nezadovoljstava. Bilo joj je dosta deljenja osmeha i rasipanja energije. Osećala se zarobljeno i sputano. Na kraju radnog vremena izletala je iz radnje kao iz neke pregrejane pećnice i duboko udisala vazduh. Sve joj je jasnije bilo da se bliži dan kad će zauvek napustiti to mesto i otisnuti se niz put života. Negde…A gde? Ni sama nije znala. Razmišljala je o tome da bi se možda trebala vratiti na fakultet. Ili upisati neki drugi. To je delovalo kao jedino razumno rešenje i spremno ga je odbacila. Kao što joj je bilo jasno da nije za trgovinu, jasno joj je bilo da nije ni za klasično, institucionalizovano obrazovanje. Nije da nije želela da uči. Naprotiv. Bila je gladna znanja, ali onih suštinskih, koja vode do spoznaja i mudrosti. Ili onih koja su prosto zanimljiva. Znala je da neće istrajati u pamćenju stvari koje su ubačene tek da bi popunile plan i program. Znala je da nema dovoljno upornosti, a ni živaca za to. Morao je postojati neki drugi put. Pretrnula bi uvek kad bi joj misao dosegla ovu tačku. Trnula je jer je, ničim izazvana, ta misao hitala Andreju, razmišljanju o životu s njim, bavljenju poljoprivredom i spravljanju potrepština u kućnoj radinosti. Sve to je delovalo isuviše neodoljivo, posebno sa njim u blizini. No, čak i bez njega,na momente joj se činila skoro kao dužnost ta ideja da pođe njegovim stopama. Kao da će na taj način povratiti ravnotežu narušenu svojim odlaskom. Kao da će na taj način odati počast njemu i njegovom životnom delu i makar delimično opravdati sebe u sopstvenim očima. Slatke, isuviše slatke su bile te maštarije kojima se prepuštala. Maštala je o tome kako bi on, eto, jednog dana mogao da prođe nekim slučajem pored tog njenog imanja napravljenog po uzoru na njegovo. Zavirio bi onda u njen svet baš kao što je ona nekad davno u njegov, privučen nekim neobjašnjivim silama. Tad bi je prepoznao i videvši njen trud i pravac u kom je usmeravala svoju sudbinu, shvatio bi koliko ga ona, u stvari, voli. Koliko ga je oduvek volela. Ali znala je da je to ludost. Nema tajanstvenih sila. A slobodna volja ga sasvim sigurno nikad neće dovesti na njen prag. Previše je tvrdoglav. Sve mu je važnije od nje. A i smešno i bezumno je bilo podrediti svoj život jednoj uspomeni. Pusti snovi i osećaj krivice oblikovali su njenu maštu.
A možda bi zaista mogla da napiše knjigu? Knjigu zasnovanu na svom životu, to jest, na ovih burnih godinu dana koji su je zauvek promenile? Dobro, promenila bi imena, mesta, okolnosti, pa čak i neke osobine. Ali suština bi ostala ista. Nikad pre nije razmišljala o tome da bi mogla da se bavi pisanjem. Istina, oduvek je dobro baratala sa rečima, ali sve joj se to vazda činilo nekako neozbiljno. Pisanje nije delovalo kao zanimanje. Zamišljala je lice svoje majke da joj je pre svih ovih događaja saopštila da želi da postane pisac. Proglasila bi je za nepopravljivog sanjara, što je s njene tačke gledišta značilo da je nerazumna. Dugo je i sama verovala u to, nesvesno usvajajući njen stav. Tek sad je postajala svesna koliko majčinih stavova usvajala uprkos stalnoj borbi protiv istih. Iako je delovalo da joj se uporno i grčevito opire, majka je zapravo bila pobednik. Sve dok nije srela Andreja. Tek tad je počela istinski da se otkida od njenog uticaja. Ova misao je na Ivu delovala prosvetljujuće. Uz Andreja je naučila toliko toga o svetu i o samoj sebi. Njegov uticaj je, za razliku od majčinog, bio blag i nenametljiv. Od svog naručja skovao je čvrsto i toplo gnezdo u koje ju je primio kao promrzlog i gladnog ptića. Gnezdo kakvo nikad nije imala. Gnezdo koje je postalo izvor iz kog je crpela snagu koja joj je toliko falila. I premda je među njima sve bilo gotovo, kad su minuli razočaranje, tuga, krivica i rezignacija, shvatila je da je to daleko gnezdo ostalo nepoljuljano. Bilo je poput nekog svetilišta prema kome je svako jutro okretala lice i koje je još uvek moglo da joj pruži sigurnost. Iako ju je njegova odluka razočarala, znala je da ga, u stvari, nikada nije zaista izgubila. I da nikad niko neće moći da dođe na njegovo mesto jer ono nikad nije ni bilo upražnjeno.
Otkaz je gazdi najavila nekoliko nedelja unapred, da bi mogao da nađe adekvatnu zamenu. Sa nekim novim elanom odrađivala je te poslednje dane. Nakon toga čekali su je divni, divni dani. Neslućeni horizonti. Nebrojene perspektive. Učiniće svoj život dostojnim da se tako nazove. Neće gubiti vreme na gluposti. Neće trošiti energiju na sitnice. I sa Tamarom će se pomiriti, odlučila je. Preduzcece prvi korak. To joj se više nije činilo tako ponižavajuće. Stoga se jednog popodneva, kad je predala smenu koleginici, uputila pravo sestrinoj kući. Osećala je blagu oduzetost u nogama, ali nije zastajala, niti se dvoumila. Znala je da je noge vode tamo gde treba da ide, kao i mnogo puta do tad. Tek posle trećeg odjeka zvona, Tamara je otvorila vrata. Bila je rumena i razbarušena. Iz kuće se pomaljao prijatan miris hrane. Nije delovala previše iznenađeno što je vidi.
-Šta ćeš ti ovde? – dobacila je oštro, namrštivši se.
-Došla sam da razgovaramo.
Tamara je uzdahnula, ali ne ironično, već više nekako umorno.
-Zašto mi je ova scena već poznata odnekud?…
-Nisam došla da te napadam – prekinu je Iva – Samo želim…Prosto…Da razgovaramo…
Tamara je gledala u zemlju nekoliko trenutaka netrmice, a onda se povukla u hodnik i širom otvorila vrata.
-Uđi -rekla je.
Iz omalenog hodnika je uvela u prostranu sobu. To je bila i kuhinja i dnevna soba, a noću je verovatno, služila i za spavanje. Bilo je veoma toplo. Vatra u šporetu je veselo pucketala. Miris krompira koji su se pekli u rerni prijatno je dražio nozdrve. Televizor je radio, ali bez tona. U jednom uglu je bio krevetac. U njemu je mirno spavala beba.
-Mogu li da je vidim? – prošaputala je.
Tamara je klimnula glavom, nabravši obrve.
Polako je prišla i nagnula se nad krevetić. Beba je spavala na leđima, raširenih ruku, sa šakama položenim u visini glave. Lice joj je bilo belo i glatko. Nije bilo nabora, niti fleka. Ivino srce je ubrzano lupalo od uzbuđenja, ali osim toga, nije osetila ništa naročito.
-Slatka je – rekla je jednostavno. I to nije bila laž.
-Jeste – odvratila je Tamara, a Ivi se učinilo da je nazrela blagi osmeh ispod ozbiljnog izraza iza kog se krila.
Još malo se zadržala pored kreveca, ne znajući da li treba da dodirne to nepoznato biće sa kojim je, nekim čudom, bila u srodstvu. Plašila se da taj dodir ne bude previše grub i da ga ne probudi. Odlučila je na kraju da je još malo posmatra, da ne bi ispalo da je ne zanima dete njene sestre. Bebine šake su bile sićušne, kao i prsti i noktići. Bila je kao neki začarani patuljak sa kapicom na glavi, utonuo u san.
-Kako se zove? – upitala je, iako je znala odgovor.
-Anđelija.
-Lepo ime.
-Da.
Kad se najzad odvojila od kreveca, sela je na dvosed. Tamara je sela na kauč.
-Hoćeš li kafu? – upitala je polušapatom, da ne probudi bebu.
-Ne, ne mogu…
-Čaj, sok, bilo šta?
-Ništa ne mogu, hvala.
-Ok.
Ćutale su neko vreme, svaka zadubljena u svoje misli.
-O čemu si htela da razgovaramo? – najzad je pogleda sestra.
Iva je pažljivo odmeravala reči koje je htela da izgovori. Sa Tamarom nikad nije bilo lako razgovarati. Ali vredelo je pokušati.
-Da li me zaista mrziš? – najzad je izusutila.
Videla je kako se Tamara trgla, neugodno iznenađena.
-Naravno da te ne mrzim – odgovorila je namrštivši se – Nikad te nisam zaista mrzela. Naravno, bilo je trenutaka kad sam mislila da te mrzim, ali to je bio bes. Samo sam bila ljubomorna da tebe.
-Ali zašto? Zbog majke?
-Između ostalog i zbog majke, da. Zbog pažnje koju ti je posvećivala u detinjstvu. Bila si joj omiljeno dete.
-Nije to bila neka privilegija.
-Znam. Nije bila dobra majka nijednoj od nas. Ali mene je najmanje volela. Valjda zato što sam bila najstarija i najviše sam toga znala i stalno sam postavljala pitanja. A ona nije imala odgovore. Ni za sebe, ni za mene. Ali nisam samo zato bila ljubomorna.
-Nego?
Delovalo je kao da Tamara prikuplja snagu za ono što namerava da kaže.
-Oduvek sam ti zavidela na toj slobodi koju imaš – rekla je naposletku.
-Slobodi?
-Da. Nekako, uvek si išla svojim putem. Zamerali smo ti da si svojeglava, da ne mariš ni za koga, ali to je bilo dobro za tebe. Ja sam uvek bila rob svojih osećanja prema majci. Želela sam da me voli i svoj sam život tome podredila. I šta sam dobila? Isto što i ti. Možda i manje. A ti si bar bila slobodna. Slobodna da misliš kako želiš. Da osećaš ono što želiš. Da radiš ono što želiš. Eto, to je to.
Iva je bila šokirana Tamarinim priznanjem. Zar je kod nje zaista bilo nečega vrednog zavisti? Zar je ona zaista bila slobodna, kao što Tamara kaže?
-Hm… – promrmljala je.
-Šta?
-Htela sam da kažem…Ti kažeš da sam oduvek bila slobodna. I ja sam tako mislila, do skora. Ali činjenica je da to nije bila prava sloboda. Znaš, sve što sam radila, radila sam u početku zbog otpora prema majci. Nisam htela da budem ono što ona želi da budem. Nisam želela da radim ono što je ona smatrala ispravnim. Ali opet, sve je nekako bilo vezano za nju. Čak i kasnije, kad mi njeno mišljenje više nije bilo važno, postojala je u meni neka druga ona, neka druga majka koju sam sama iskonstruisala i koja me je kritikovala i protiv koje sam se uzaludno borila. U stvari, borila sam se sama sa sobom. Zar i dalje misliš da sam bila slobodna?
Tamara ju je pogledala pravo u oči, ali kao da je nije videla. Onda joj se lice ozarilo.
-Pa da. To se i meni desilo. Naša majka nije baš toliko čudovište, zar ne? Naporna je, ironična i nepravedna, ali mi smo te koje smo od nje napravile bauka. Mogle smo prosto da je ignorišemo, zar ne?
-Ali to nam nije u prirodi – završila je Iva – Opsesivne smo i preosetljive i previše snažno reagujemo i na najmanje nadražaje. I to je verovatno njeno delo… – zatresla je glavom, kao da tera nešto od sebe -ali to je večni krug i treba ga preseći…Ne možemo večno da je krivimo…Verovatno nije umela drugačije.
-Da. Nije umela da se nosi sa životom. A i onaj kreten ju je slomio.
-Misliš na oca?
-To nije otac – zarežala je Tamara.
-Verovatno i on ima svoje razloge zašto je tako postupio…Nije sve crno-belo…
-Ne! – jeknula je Tamara – To me je uvek nerviralo kod tebe. Uvek si idealizovala oca. A to si činila zato što ga nisi poznavala. Imala si nekakve romantičarske predstave o njemu. Zar zaista misliš da je on vredan pažnje? Nervira te majka…Ali ona je bar ostala uz nas…Nije nas napustila…Učinila je sve da nam obezbedi koliko-toliko normalan život…Jeste, bila je nestabilna. Jeste, nikad nije pazila šta će nam reči. Bila je i ostala neznalica. Ali bar je bila tu i nije zaslužila da uzdižeš tog neodgovornog klipana na njen račun…
-Tamara, polako…
-Ne, zaista.Oženio se, napravio troje dece, i tek tad je shvatio da mu žena koju je izabrao ne odgovara. I toliko mu se smučila da je otišao zauvek, ne želeći da zadrži nikakvo sećanje na nju. Rešio je da zaboravi čak i njenu decu. Ali ta deca su bila i njegova! Nije imao pravo da nas napusti! I zašto nikad nije došao da nas vidi? Zašto nikad nije pitao za nas, pomislio na nas?
-Možda jeste, otkud znaš…
-Iva, zaista si naivna. U kom filmu misliš da smo? U onom u kom majka krišom cepa očeva pisma da bi naterala decu da ga mrze? Ili u onom u kom nas on tajno posmatra iza nekog ugla i zahvaljuje bogu što smo žive, zdrave i srećne?
-Ne, ali…
-Iva, vrati se u stvarnost. Da je hteo da dopre do nas, učinio bi to za sve ove godine. Ali nije. To je činjenica. Nije.
-Ok…Zaista ne želim o njemu da razgovaram sad – ustresla se Iva naposletku.
-Ok – odvratila je Tamara i zaćutala.
Ovog puta je Iva prekinula tišinu.
-Htela sam da ti kažem da mi je mnogo žao što sam ti sve ono rekla kad smo se zadnji put videle…
-Ma dobro…
-Ne zaista…Mnogo sam toga ružnog rekla…Rekla sam…
-Molim te – prekinu je Tamara – Molim te da ne ponavljaš. Znam šta si rekla i kažem ti da je sve u redu. Obe smo bile pune besa i to je to…
– Znam ali…Osećam se jako loše… – Ivine oči se napuniše suzama – Rekla sam za ovo malo biće da je kopile, a to …
-Iva! – viknu Tamara, a na njen uzvik, beba se promeškolji u krevetiću, potom se opet umiri.
-Zamolila sam te da ne ponavljaš to! – nastavila je tiše – Hoćeš da me izludiš, šta?
-Izvini – Iva je i dalje uzdisala – Samo sam htela da kažem da ono nije ništa krivo i da sam bila nepravedna…
-Jesi. I prema meni si bila nepravedna.
-Jesam. I ti si prema meni.
-Verovatno jesam.
-Smem li da te pitam nešto?
-Pitaj.
-Ko je otac?
-On nije bitan.
-Marta mi je rekla da je oženjen.
-Marta previše priča.
-Jesi li razmislila o svim posledicama?
Tamara kao da je opet izgubila strpljenje, ali se uzdržala.
-Da, razmislila sam. I spremna sam da se uhvatim u koštac sa svim što me čeka. Sve ću učiniti zbog nje – glavom je pokazala na bebu – Sve ću učiniti da bude srećna i da joj nikad ništa ne zafali. I mi smo odrasle bez oca, pa šta nam fali?
Iva je tužno pogledala.
-Mnogo toga nam fali – pomislila je, ali nije se usudila da kaže.
-Drago mi je što je tako – reče umesto toga – Znaš da vam želim samo najbolje.
-Znam. Znaš – nastavila je – Andjelija je mnogo promenila moje poglede na svet. Nekako, prestala sam da razmišljam o nevažnim stvarima. Sve mrlje iz prošlosti sam ostavila za sobom. Za mene je ovo novi početak. Potpuno novi svet, prepun lepote i čistote. I ovog puta želim sve ispravno da uradim. Ne želim da ponavljam greške.
Osetila je duboko ganuće slušajući ovu sestrinu ispovest. Skoro je osetila nežnost posmatrajući krhku oblinu njenog vrata izvijenog prema dlanovima u kojima je držala glavu. Ali bilo je previše očekivano da to i pokaže. Baš kao što je to bilo i sa Martom pre dosta meseci. A i ko zna kako bi Tamara reagovala.
Iznenada, njena sestra je poskočila. Ovlaš je protrljala oči i razmrljala suze koje su tek malo navrele u njih.
-Mislim da su krompirići gotovi – dobacila je veselo, idući prema kuhinji – Naravno, ne očekujem da ćeš želeti da ručaš sa mnom…
Iva je bila zatečena. Zar je to sestra pozivala da ostane na ručku?
-Pa ne znam, mama me verovatno čeka kod kuće… – oklevala je.
-Ma ajde, mama je dobro sad, obilazila sam je nekoliko puta. Ostani, zašto da ne? Uskoro će se i Anđelija probuditi, pa ćeš je upoznati, poigrati se s njom…
Tamarina ljubaznost je bila neočekivana i zbunjujuća. Ipak, ta ponuda nije zvučala neprimamljivo. Posle mnogo vremena, osetila je atmosferu nalik domu.
Za vreme ručka, odvažila se da joj ispriča detalje svoje romanse sa Ludakom. Tamara je slušala ozbiljnog izraza lica. Neki delovi su joj već bili poznati iz Martine priče.
-I? Šta sad? Gotovo je zauvek? – upitala je.
-Da.
-Kako se osećaš u vezi toga? Možeš li to da prihvatiš?
-Ne znam. Iskreno, ne znam. Stalno razmišljam o njemu. To je kao neka zla kob koja me progoni.
-Možda ćeš se naljutiti što ti ovo kažem, ali moram. Bila si jako, jako neoprezna. Tek tako si otišla u kuću nepoznatom čoveku.
-Znam da zvuči ludo, ali tada sam osećala da je ispravno to što radim…
-A sad? Još uvek misliš tako?
-Ne znam. Mislim, valjda.
Tamara je zavrtela glavom.
-Mogao je biti manijak, ubica, mogao je stvarno biti lud. Jesi li sigurna da je skroz normalan?
-Tamara, zaboga, živela sam s njim mesecima!
-Znam. Ali ti si idealista i romantik. Ponekad stvari ne gledaš realno.
Iva je uložila silne napore da ostane smirena.
-Zašto si takva? Zašto misliš da je tvoja odluka da sama odgajaš dete razumnija od onog što ja osećam u vezi Andreja? Kao što je tebe dete promenilo, mene je promenio on. Otkrila sam nepoznate delove sebe. Shvatila neke stvari.
-Dobro. Izvini. Možda ja zaista preterujem. Trudim se da nikog ne osuđujem, ali to mi je nekako prešlo u naviku.
-Znam. I meni isto.
Pogledale su se, potom nasmešile jedna drugoj. U daljem razgovoru su izbegavale zapaljive teme. Utom se i beba probudila i popodne je dobilo potpuno drugi ritam i tok.
Mrak se već zakačio za sanjive krovove kad je konačno krenula kući. Osećala se čudno i srećno. Čudno je bilo razgovarati sa ovom novom Tamarom. Čudno i lepo. Noge su joj neosetno klizile niz asfalt obasjan mesečinom. Sve je u njoj treperilo od neke uzbudljive slutnje.
-Život će sad biti mnogo lepši – pevalo je nešto u njoj – Mnogo lepši. Mnogo lepši.
Nespretna melodija koju je njen um izmišljao nije bila vrhunac umetničke vrednosti, ali je pokretala njen duh i širila ga u neslućenim pravcima.
-Mnogo lepši će biti sad. Mnogo lepši. Mnogo lepsi – pevušila je dok je otvarala kapiju, pretrčavala dvorište i bahato otvarala vrata.
U dnevnoj sobi je zatekla majku. Gledala je televizor. Kad je ugledala, kao da je uzdrhtala.
-Gde si do sad? – povikala je nekako isuviše oštro.
-Bila sam kod Tamare – odvratila je spremno.
-Kod Tamare?
-Aha.
-I?
-I pomirile smo se. I videla sam bebu. I bilo je lepo.
Majka je poskočila sa kreveta i zagrlila je.
-Mnogo mi je drago! Mnogo sam srećna. Konačno ste se urazumile.
-Eh, sad. Niko ne garantuje da se nikad više nećemo posvadjati – smejala se Iva.
-Nemojte. Nemojte da se svađate. Vi ste sestre i treba da se volite i podržavate.
-Ok, mama. Jesi li gladna? Hoćeš li da spremim palačinke?
-Pa može. Baš si dobro raspoložena.
-Jesam. Zaista jesam. Život će sad biti mnogo bolji.
Majka se na trenutak potpuno ukočila.
-Zašto to kažeš?
-Kako misliš : zašto?
-Gde si bila do sad?
-Kod Tamare?
-A pre toga?
-Na poslu?
-I samo zbog Tamare si tako srećna?
-Da. Znam da zvuči neverovatno, ali tako je.
-Dobro.
-Nekako – nastavila je, sedajući na kauč – Ona je sad potpuno drugačija. Kao da nije ista osoba. Smirenija je. I normalnija.
-Rekla sam ti da će je rođenje deteta promeniti,,,
-Izgleda da si bila u pravu. Izgleda da svaki čovek mora imati ili primiti u svoj život nekoga ili doživeti nešto što će ga zauvek promeniti..Što će ga iščupati iz tesnog kalupa u kom mučno otaljava život … Retko ko se izvuče potpuno sam, bez tog potiska..
Iako se trudila da je prati, jasno je bilo da je majka tek napola sluša. Posmatrala je kako polako i unezvereno seda na kauč. Čudno su joj drhtali prsti na rukama.
-Šta li se dešava s njom? – pitala se.
Kasnije, dok su palačinke premazivale džemom od šljiva i trpale u usne duplje, primetila je da je majka ćutljivija nego inače. Kao da je uronila duboko u sopstvene misli koje su bile nedokučive. Pokušavala je da je uvuče u neki neobavezan razgovor, ali ona je odgovarala mehanički i nekako nezainteresovano, pa je odustala.
Sve lepši i sunčaniji dani su svitali nad gradom, a njena putešestvija na relaciji kuća – posao – kuća bližila su se kraju. Tog poslednjeg dana, predala je smenu, oprostila se sa svima, pokupila svoje stvari i pojurila kući. Predivno osećanje nesputanosti potpuno ju je obuzelo. Nebo je bilo tako plavo, vazduh je tako meko prianjao uz njene obraze. Čak joj se i ulica u kojoj je živela učinila magična, kao nekad kad je bila dete. Nadomak kapije, zaustavio je poziv. Bio je to komšija, stariji čovek, koji je živeo nekoliko kuća dalje. Prišao je i pozdravio se s njom.
-Kako je, komšinice? – upitao je ljubazno.
-Evo, dobro.
-S posla ideš?
-Da. Ovo mi je poslednji dan,
-Zaista? Pa šta ćeš dalje? Verovatno ćeš se vratiti u školu?
-Verovatno neću – pomislila je, ali je rekla :
-Moguće. Razmisliću još o tome.
-Dobro, dobro je to. Nije za tebe trgovina. Ti si pametno dete. Nego, hteo sam da te pitam je l’ vas našao onaj rođak?
-Koji rođak? – zbunila se Iva.
-Pa ne znam, nepoznat mi je, dolazio je pre neki dan i pitao za tvoju kuću, pa sam mu objasnio. Onda je ušao na kapiju. To je zadnje što sam video, posle sam ušao u kuću, nisam hteo da špijuniram.
-Aha, dobro. Verovatno je pričao sa mamom. Ja sam bila na poslu, pretpostavljam.
-Pa verovatno je tako.
-Ništa, hvala vam u svakom slučaju. Doviđenja.
-Doviđenja.
Nešto teško kao da je pritisnulo Ivinu glavu. Ko je taj rođak? Nije valjda otac? Zar sad, posle toliko godina? Kako se nije setila da pita je li star ili mlad, kako izgleda? I zašto joj je mama to prećutala?
-A možda je neko od dece njegovog brata? – razmišljala je dok se izuvala – To je verovatno bilo onaj dan kad sam bila kod Tamare. Primetila sam da je majka uznemirena i čudna. Tačno, to je tad bilo. Prećutala mi je. Verovatno je bio neko od tatine familije. Sad ću da je pitam. Nije smela to da mi prećuti!
-Mama! – viknula je uletevši u sobu.
-U kupatilu sam – doviknula je kroz zatvorena vrata majka.
Baš sad je morala da je zatekne u kupatilu! Čekanje je bilo teško i beskonačno se oteglo. Skočila je sa kreveta kad ju je ugledala na vratima.
-Mama!
-Šta je bilo? – povika žena uplašeno.
-Mama! Zašto mi nisi rekla? Zašto si mi prećutala?
Jasno je videla da je majka prebledela.
-Ko ti je rekao?
-Komšija Laza.
-Šta ti je tačno rekao?
-Rekao je da je dolazio neki nas rođak. Ko je to bio, mama?
-Rođak?
-Da. Je l’ to bio tata, mama? Reci mi! Je l’ to bio tata?
Ivino lice je bilo zgrčeno u iščekivanju, bledo, oči tamne i izbuljene.
-Tata? – majka je delovala začuđeno, a onda joj je glas postao skoro pakostan – Ne. To nije bio tvoj otac.
-Nije? Pa ko je onda bio? Neko od njegove porodice? Kako si se ponela prema njemu? Nadam se da nisi bila neljubazna?
-Iva, nije bio ni tvoj otac, niti bilo ko od njegove porodice. I da je bio bilo ko od njih, sasvim je svejedno kako bih se prema njima ponašala.
Ivino oduševljenje je naglo splasnulo.
-Ok, pa ko je onda bio? – glas joj je zvučao skoro tužno.
-Onaj tvoj.
-Moj?
-Pa da. Onaj što si bežala od kuće zbog njega.
-Andrej?!
-Da, mislim da se tako predstavio.
Iva je još uvek bila u šoku.
-Ali…Otkud on zna gde ja živim?
-Kaže da se pobrinuo da to sazna kad si se po drugi put vratila kod njega, pa je pažljivo proučio tvoju ličnu kartu.
-Tako? – i dalje nije mogla da dođe sebi od zaprepaštenja.
-Da. I rekao je da nema nameru da nas uznemirava, i da je samo hteo da vidi kako si.
-I šta si mu rekla?
-Da si dobro. Da radiš. Da ćeš da se vratiš na fakultet.
-Odakle ti ideja da ću da se vratim na fakultet?
-Pa to je logično, pošto si napustila posao…
-Mama, nije logično! Ništa nije logično – vikala je – I šta ti je još rekao?
-Pa to je to. Nije se mnogo zadržavao. Rekao je da živi na selu, da se bavi poljoprivredom, da ima roditelje i sestru…Lepo mi je odgovorio na sve što sam ga pitala…
-A ti si ga sve morala ispitati do detalja – ljutnu se Iva.
-Pa morala sam. On je očigledno tebi veoma važan. Važniji od porodice. Morala sam da vidim s kim imam posla.
-I, šta si zaključila, s kim imaš posla?
-Pa šta znam, deluje kao fin momak. Samo je dosta stariji od tebe. To mi se ne sviđa.
-Nije previše stariji.
-Dobro, to zaista i nije toliko važno.
-I šta je dalje bilo?
-Pa onda je otišao.
-Nije ti rekao ništa da mi kažeš, da mi poručiš?
-Ne.
Bila je razočarana.
-Nije želeo ni da me vidi?
-Pitala sam ga to. Rekao je da ćete se videti kad bude vreme.
-Kad bude vreme? Šta je hteo time da kaže?
-Zaista ne znam.
-I onda je otišao?
-I onda je otišao.
-A zašto mi nisi rekla da je dolazio? Kako si mogla to da mi prećutiš?
Majčino lice se zgrčilo. Pogled je zalepila za pod.
-Plašila sam se. Eto. – konačno je progovorila.
-Plašila si se? Čega?
-Plašila sam se da ćeš opet otići. Da ćeš ponesena osećanjima opet doneti pogrešnu odluku.
-Mama! Kakvu pogrešnu odluku? Otkud ti znaš šta je ispravno za mene? – Iva je vikala, obuzeta besom.
-U pravu si. Ne bih trebala da se mešam. To je tvoj život. Ali razumi me! – majčin molećiv pogled se sada zarivao u duboko u njene oči – Majka sam! Brinem! Brinem za tebe!
Iva se povukla par koraka unazad i duboko udahnula vazduh.
-Ne želim da se svađamo. Ti si bolesna žena i ne treba da se uznemiravaš. I sama znaš da si pogrešila, nema potrebe da te ubeđujem u to. A odluku ću svakako ja sama doneti, ti je možeš prihvatiti ili ne. Idem sad.
-Kuda ćeš? – osetila je majčinu ruku oko svog zgloba.
-Negde. Napolje. Da sredim utiske. Da razmislim o svemu.
Pokušala je da se otrgne, ali majka je stisnula još jače.
Gledale su se netrmice nekoliko trenutaka, a onda su Ivine crte lica naglo omekšale. Pažljivo je sklonila majčinu ruku sa svoje podlaktice, poljubila je u obraz i izašla.
Izjurila je kroz kapiju i prepustila noge ulicama, a telo laganom prolećnom vazduhu. U glavi joj je odjekivalo nebrojeno mnogo bubnjeva u različitim ritmovima.
-Šta se ovo dođavola desilo? – pitala se – Šta se dođavola desilo?
I dalje nije mogla da poveruje da je Andrej dolazio. Samodisciplinovani, nepokolebljivi Andrej Andrej koji se ponosio krutošću svojih stavova! Andrej koji nije voleo kompromise! Andrej za kog je bila sigurna da je nikada neće tražiti! A opet, eto, tražio je. I šta je to trebalo da znači da će se videti kad dođe vreme? O čemu on to priča? Zašto nije hteo da je vidi? A šta da je bila kod kuće kad je naišao?Šta da mu je baš ona otvorila vrata?
-Pa da – sinulo joj je – Onda bi to verovatno bio taj, pravi trenutak.
Ovako,sudbina je htela drugačije. Ili život. Ili slučajnost. Nije bilo važno kako će to nazvati. Bila je previše uzbuđena. Obrazi su joj goreli. Sela je na veliki kamen pored reke i zagledala se u brzake kao u kakvu kristalnu kuglu koja će joj dočarati sliku budućnosti.
Zašto je dolazio? Rekao je da je samo hteo da vidi kako je. Ali to je mogao da utvrdi i izdaleka, ni od koga viđen, baš kao što je ona učinila te zime. Ali on je razgovarao sa njenom majkom. Mogao je prosto da izmisli nešto, okrene se i ode. Samim tim što je ostao i razotkrio se, sigurno je hteo da joj nešto poruči. Možda želi da mu se vrati? Možda je odlučio da ne ode u planine i da svoj san nastavi da ostvaruje na tom magičnom imanju na kom su proveli sve te lepe trenutke? Možda je rešio da joj dopusti da istovremeno bude i deo njegovog i onog drugog,omraženog sveta? Možda ga je ljubav navela na kompromis? To je zvučalo isuviše lepo da bi bilo moguće. A opet, kako je drugačije moglo da bude?
Gledala je u vodu, ali više nije videla ni talase, ni kamenčiće na dnu, ni tamne siluete ribica u plićaku. Pred očima su joj promicali meseci provedeni sa Ludakom, prvi susret, njen prvi odlazak tamo, prvi stidljivi pogledi, postepeno upoznavanje, sve što su zajedno radili, poljupci, nežnosti, vođenje ljubavi, šaranje blatom, pravljenje sapuna, šampona i još koječega u laboratoriji, strast sa kojom joj je opisivao svoj rad na stvaranju samostalnog izvora električne energije i konačnom otcepljivanju od sistema, kiše meteora, zanimljivih i dubokih razgovora pod zvezdama, zvuka gitare, njegovog glasa, pesme cvrčaka, njegovih vitkih, čvornovatih prstiju koji strastveno dodiruju dirke klavira, pravljenja nakita, dubljenja bundeva, branja kukukuruza, njegovog besa, potom suza nakon što se vratila i još mnogo, mnogo toga što se mahom urezivalo u sećanje kroz bljeskove i jedva uhvatljive slike koje se nisu dale rečima opisati, niti dočarati bilo kojom drugom umetničkom tehnikom.
Andrej! Andrej! Došao je da je vidi, to je bilo jedino važno. Razbio je svoje principe zbog nje, dakle, nesumnjivo mu je važna. Važna! To je zvučalo tako divno i nestvarno! Cela njena unutrašnjost je lepršala od miline i naterala je da se pokrene, da ustane. Duvao je blag vetar, mrsio joj kosu i gurao razvejane dlake u oči, nos, usta.Sumrak je već bojio horizont mrkim nijansama. Koliko li je dugo sedela ovde? Osetila je neodoljivu lakoću u telu. Mesto je više nije držalo.Korakom od sedam milja gazila je poznate ulice grada. Na brdu u daljini titrala su misteriozna svetla. Učinila su joj se lepša i sjajnija nego ikad pre. Odjednom, nešto se desilo. Grad oko nje postajao je sve svetliji, sve blistaviji. Ulične svetiljke su se pretvarale u misteriozna svetla. Automobilski farovi. Lampice na biciklima. Osvetljeni izlozi. Svetlucanje mobilnih telefona u rukama prolaznika. Sve je oko nje treperilo i sijalo, sve se stapalo u veličanstveno, uzbudljivo blještavilo. I premda su joj oči odavno bile naviknute na tminu i umorno su žmirkale od tolikog sjaja, znala je, po prvi put u životu je bila nepobitno sigurna da će sve, ma kako se završilo, biti onako kako treba, da će sve biti u redu.
KRAJ
