Ono što je upečatljivo je da svako poglavlje Vašeg romana ima moto. To su stihovi iz pesama grupe „Kerber”. Možete li nam pojasniti koja je njihova uloga u romanu budući da su lajtmotiv?
– ,,Kerber” je moja velika inspiracija. Možda zbog toga što sam pomalo i lokal – patriota, pa uvek vezujem ,,Kerbera” za Niš. Iako sam u Niš došla zbog školovanja, postao je moj grad. Tamo se osećam kao kod kuće. Tamo sam odrastala i sazrevala kao čovek. Niš je mesto velikih umetnika. ,,Kerber” je grupa sa vanvremenskim hitovima koji pričaju priču o ljubavi, patriotizmu, situacijama i problemima koji prate društvo i dan – danas. Predstavljaju čoveka kao ranjivog, čežnjivog, buntovnog, jakog, koji voli bez granica. Takvi su i moji likovi. U tome je i njihova lepota, jer svako može da se poistoveti barem sa nekim likom kao što svako od nas može da se pronađe u najmanje jednoj ,,Kerberovoj pesmi”.
Likovi u Vašem romanu su naklonjeni psihologiji, psihijatriji, filosofiranju… Koliko je zanimljivo i teško kreirati introvertne likove koji stalno vrše introspekciju?
– Shvatila sam da je taj instrospektivni momenat veoma zanimljiv i koristan čitaocima, zato što prikazuje i ogoljenu ljudsku prirodu koja preispituje, traži odgovore, greši, trudi se da bude bolja. U vremenu kada su svi samo pasivni posmatrači i konzumeri svega što današnje vreme nudi, potrebni su nam ljudi koji se hvataju u koštac sa problemima i otvaraju važna pitanja, koji su svesni. Veoma je zanimljivo stvarati takve likove, jer je potrebno zaviriti u njihov unutrašnji svet, upoznati njih i njihove dileme. Iako ja stvaram svoje likove, zapravo ih kroz knjigu i upoznajem.
Koliko to doprinosi njihovoj karakterizaciji i reljefnosti lika?
– Veoma, zato što ne postoje dva ista čoveka na ovom svetu. Različiti ljudi potpuno istu situaciju mogu percipirati na različiti način. To zavisi od njihovih crta ličnosti, sredini u kojoj su odrasli, moralnog kompasa, prioriteta… Uvid u njihov unutrašnji svet doprinosi razumevanju individualnih razlika između njih.
Često se pominju termini iz oblasti psihijatrije; frekventni su i poprilično detaljni psihološki uvidi u likove, pogotovo glavne. Nameće se pitanje da li je reč o profesionalnoj deformaciji ili je nešto drugo posredi.
– Psihologija i psihijatrija prate moje knjige i moje likove – od glavne junakinje mog romana ,,Crveni dijamant”, koja je psihološki prilično složena, do junaka kojima je to profesija. U novoj knjizi koju spremam za Bookche ima još više toga, tako da to nije profesionalna deformacija, već moje promišljeno uključivanje psihologije, jer je psihologija sastavni deo života. Psihologija je moja velika ljubav i mislim da čitaoci mogu da prepoznaju moju iskrenost i autentičnost u pripovedanju kada je psihologija u pitanju. Da mi veruju – a to je i najvažnije, da vam čitaoci veruju. Kada sam to shvatila, odlučila sam da spojim dve stvari koje najviše volim – pisanje i psihologiju. Jedna od stvari za koje se zalažem je smanjivanje stigme. Zbog toga u romanima često obrađujem likove koji se bore sa nekim psihološkim problemom kao Aleksandra u knjizi ,,Samo za hrabre” – pokazujem njihovu ljudskost, ranjivost, hrabrost, dileme, kako se nose sa svojim problemom… Ljudi se često plaše psihičkih poremećaja jer nisu informisani. Ovakvo približavanje psiholoških problema kroz likove je i neka vrsta nenametljive edukacije. Meni tako nešto dođe prilično prirodno i mislim da čitaoci to osete. Moj cilj nije da otvorim neku knjigu i prekucam simptome odatle i pokažem da previše znam, već da probudim empatiju. Da bih to uradila, moram sama da osetim kroz šta moji likovi prolaze. Nije dovoljno samo nabrojati simptome, morate osetiti čoveka.
Ono što je primetno je Vaše zalaganje u oblikovanju likova i trud da bi bili uverljivi čitaocima. Da li su likovi ovog romana fiktivni ili imaju prototip, neku osobu iz Vašeg života koju ste želeli da pretočite u umetnost?
– Ima po malo i jednog i drugog. Inspiraciju nalazim u ljudima iz mog šireg i užeg okruženja. Neke scene sa Anamarijom i Kristinom koje su čitaoce naterale na smeh su zapravo istinite i predstavljaju delimično dinamiku moje najbolje prijateljice i mene. Nekada stvorim likove koji su totalna suprotnost meni i ljudima koje poznajem, pa moram veoma da se potrudim da ih verodostojno opišem i prikažem. Inspiracija je svuda oko mene. Mnoge neispričane priče iz mog života su zapravo ispričane kroz knjige koje pišem, samo uz umetničku preradu. Veoma često svoju bol pretvorim u umetnost, svoje strahove, dileme i snove prenosim kroz svoje likove.
Da li ste za razvoj fabule i njeno potkrepljenje izvršili istraživanje, odnosno tražili neke relevantne izvore?
– Da, to je sastavni deo mog pisanja. Uvek se informišem o onome što pišem i u meni nepoznate teme zalazim onoliko koliko je potrebno za knjigu, a da ne naškodim nekom drugom, ne uradim nešto pogrešno i ne predstavim da sam veliki stručnjak iz nečega što nisam. Veoma je interesantno istraživati o nečemu nepoznatom, kao što sam zbog ove knjige istraživala o avionima i letenju.
Vaš stil pisanja je direktan, minuciozan. U njemu preovlađuje opis unutrašnjih previranja likova, ali ima i pejzaža, upečatljivih dijaloga, zanimljivog pripovedanja i komentara. Kako biste opisali sopstveni stil pisanja?
– Ovo je zanimljivo pitanje. 🙂 Do sada nisam razmišljala o ovome. Moj stil je jednostavan. Smatram da su moje knjige ,,čitljive” i nije teško ispratiti radnju, niti previše poetično i groteskno. Moj stil pisanja bih nazvala – životni, realni zato što balansiram između svih stavki koje ste naveli, a navodim čitaoca da saoseća sa likom.
Koji je po redu Vaš roman „Samo za hrabre” i kakav ste osećaj imali kada ste ga završili?
– Samo za hrabre je moj treći roman. 🙂 Roman ,,Crveni dijamant” sam izdala u pisanom formatu kada sam imala sedamnest godina i postala najmađi pisac trilera na našim prostorima. Drugi roman čeka izdavanje koje će, nadam se, biti ove ili sledeće godine, a ,,Samo za hrabre” je prvi roman na ovoj platformi. Ipak, to je bio roman koji sam napisala posle pauze od pisanja i bila sam srećna jer sam zaokružila još jednu priču, ali i tužna i sentimentalna, jer se na neki način rastajem od svojih likova.
Šta mislite o konceptu Bookche-ta, samoj ideji interaktivne onlajn zajednice za čitanje i pisanje?
– Koncept Bookche-ta me je oduševio. Uglavnom se propagira da su ,,pravi pisci” oni koji izdaju knjige kod izdavača, imaju štampane primerke…To nije tačno. S obzirom da se u današnje vreme objavljuje mnogo knjiga, svako ko ima novca snaći će se da negde objavi roman. Postoje dela koja po pitanju gramatike, stila, pa i same radnje dela nisu dorasla objavljivanju, ali su objavljena. Tako da ne smatram da su autori koji svoja dela ,,kače” onlajn manje važni i “manje pisci”. Mnogi pisci su prvo umrli, pa su njihova dela zaživela. Ovakav način objavljivanja je veoma koristan za razbijanje treme kod novopečenih autora, dobijanje ,,fidbeka” čitalaca, sazrevanje kao pisca, jer je i to zanat koji se vežba, pored toga što veliku ulogu igra talenat. Ovakve platforme su divne za tako nešto, pomažu i da se pisac pronađe u žanru koji mu odgovara. Ja sam počela da pišem za Bookche, jer sam želela da ljudima koji toliko dugo čekaju moju drugu knjigu konačno pružim nešto. Nije mi bilo bitno da zaradim od toga ili dobijem neki serijski broj i odštampam knjigu. Bitno je raditi iz ljubavi, a ne da li se to nalazi na platofrmi ili papiru.
Da li osećate zebnju zbog kritike čitalaca? U čemu Vam pomažu njihovi komentari i saveti?
– Zapravo, znači mi kad čujem sugestije i kritike. Kada napišem – ,,pišite utiske”, mislim i na pohvale i i na kritike. Kritike znače da nisam možda obratila pažnju na nešto što čitalac smatra važnim, a ne napad na moju ličnost – ja na to tako gledam. Naravno, selektujem infromacije koje dobijam i pitam se iz koje su namere izrečene. Uvreda koja je upakovana u kvazikritiku nema za cilj da vi nešto radite bolje, već da vas povredi, tako da to automatski nije kritika.
Šta trenutno čitate i kog pisca biste preporučili kao nekoga koga je nužno čitati – i zašto?
– Pored psihologije i klasika, veoma volim žanrovsku književnost i smatram da nas i ona može mnogo čemu naučiti. Volim da čitam trilere i mislim da se iz njih takođe može mnogo šta naučiti, prvenstveno o borbi dobra i zla, samo na jedan moderniji način, da se tako izrazim. Ja sam veliki obožavalac Jua Nesbea i Tes Geritsen, a ako želite da čitate o psihologiji i životu, toplo preporučujem Vladetu Jerotića, Eriha Froma i Irvina Jaloma.
Da li ste počeli pisanje novog dela i šta nas novo očekuje u budućnosti?
– Počela sam sa pisanjem nove knjige za Bookche, koja će biti veoma zanimljiva. Svako će u njoj naći nešto za sebe. Mislim da će Bookche biti moje mesto za pisanje o hrabrim ljudima. 🙂 Nadam se da ćete uskoro čitati moj roman i u štampanom izdanju, a do tada se družimo na Bookche-tu.
Intervju pripremila: Milena Lukić
Čestitke na romanu, kao i podršci i promociji sam Bookche platforme
Pratimo nove priče…