SAŽETAK:
Ovo nije priča o pravoj ljubavi. Ovo je priča o pravim ljudima. O pobedi. O hrabrosti. O životu.
Kada bi pitali Anamariju o njenom ljubavnom životu, pomislila bi na sve one kukavice koje su se skrivale iza maski heroja, a odgovorila bi: „Bog često za mene ima novu lekciju.“
Kada bi pitali Stefana o njegovom ljubavnom životu, pomislio bi na ženu kojoj je dao sve, a koja ga je izneverila, i odgovorio bi: „Život je nepredvidiv, koliko god vam neki ljudi obećavali sigurnost.“
Stefan, instruktor letenja, veći deo života proveo je u Americi, ali nikada nije pronašao istinski mir. Vratio se u Srbiju kako bi pomogao prijatelju da otvori prvu školu letenja u Nišu, nadajući se da će konačno pronaći osećaj pripadnosti.
Anamarija, specijalizantkinja psihijatrije, strastveno se posvećuje svom poslu, a u retkim trenucima slobode bavi se restauracijom starog nameštaja. Iako joj život deluje ispunjeno, često oseća da je usamljena, zarobljena između profesionalnih ambicija i tišine koju nosi sa sobom.
Njih dvoje su se upoznali na jezeru. Iako nisu znali mnogo jedno o drugom, svake večeri, kada su svi spavali, gledali su u jezero i pričali do zore, a zatim su se vraćali u svoje vikendice. Ipak, Stefan je otišao bez pozdrava.
Nisu ni slutili da će se njihovi putevi ponovo ukrstiti – i to u trenutku kada Stefan na sebe preuzima veliko breme. Prihvata da se stara o bebi svojih kumova i najboljih prijatelja. Otac deteta poginuo je pre šest meseci, a majka se bori s postporođajnom depresijom. Anamarija će osećati kao da je u ovoj situaciji samo posmatrač, bez kontrole, iako je zajedno sa Stefanom postala ključna karika. Njihove uloge i okolnosti sve više ih zbližavaju.
Iskušenja su ogromna, ali nagrada je još veća – sve ono o čemu su ceo život maštali. Plamen koji su oboje potisnuli ponovo se pali, jači nego ikada. Nada se bori sa strahom, želja sa neizvesnošću, poverenje sa nepoverenjem, prošlost sa sadašnjošću.
Ljubav nije rezervisana za savršene – ona pripada hrabrima, onima koji se usuđuju da vole nesebično, bez straha i bez granica.
1. poglavlje
Bežis bosonoga na rubu svitanja
preko svih krovova, večito lomljena
Bežis bosonoga, zauvek slobodna…
,,Gospode, melem za uši”, pričala sam sama sa sobom dok sam premazivala posednjim slojem bele farbe male fioke za odlaganje nakita stare preko dvadeset godina. Kerber me je podsetio koliko mi se zapravo ponovo ide na njihov koncert, ali sam morala da utišam zvuk pesme na laptopu da bih bolje čula zrikavce i žubor jezera. Definitvno ću kupiti sebi vikendicu. Računala sam u glavi koliko bi mi otprilike love za to trebalo, pa sam tu ideju za sada ostavila po strani. Mogla sam da se zakunem da je ovo najmirnija nedelja u poslednje vreme i nisam ni bila svesna koliko mi je trebao ovaj mali odmor. Samo sam želela da što manje budem u društvu drugih ljudi. Srećom, oko moje vikendice nalazi se još par njih i uglavnom u njima borave ljudi koji su došli da na miru pecaju ili uživaju u tišini kao ja. Doduše, Jovanovići sa svoje dvoje dece, svekrvom koja je insistirala da krene, zaboravljenim mišićima za plivanje i jednim mlečnim zubićem koji preti da ispadne svakog časa, nisu baš mirna skupina – sve sam ovo o njima saznala sedeći na tremu dok oni kreću na kupanje ili se vraćaju. Utišala sam još više muziku, pa sam nazvala Bojana, svog druga i kolegu.
,,Oho, zar nisi pričala da nećeš nikoga da zoveš”, nasmejao se.
,,Dobro, nisam baš bukvalno tako mislila.”
,,Samo da znaš, strašno sam ljut na tebe što mi nisi rekla da imaš vikendicu na jezeru. Znaš li koliko ih merkam svaki put kad prođem i zavidim ljudima koji se tu brčkaju i zezaju.”
,,Vikendica nije moja”, rekla sam i otvorila jednu po jednu fiokicu kako bih proverila da li sam sve lepo ofarbala i sredila.
,,Nego?”
,,Baka i deka koji su kupili onu restauriranu komodu još iz Jugoslavije su mi ispričali kako imaju vikendicu i ponudili mi da slobodno odem na par dana ako želim.”
,,Tek tako?”
Nasmejala sam se. ,,Pa dopala sam im se, lepo smo popričali kad sam im dovezla komodu i popila sam kafu kod njih. Deca su im u inostranstvu, a oni su prilično usamljeni, pa im je falilo sa nekim da popričaju. Doduše, dala sam im par saveta oko terapije koju uzimaju.”
Bojan se nasmejao sa druge strane. ,,Srećnice! Pa dobro, uživaj, kad te već gotive babe i dede.”
,,Kako je Marina?”
Bojan je izdahnuo. ,,Ženo, na odmoru si. Čekaj, je l’ si me zato zvala, da pitaš za Marinu?”
Izdahnula sam. ,,Baš me je uplašila one noći. Jedva su je savladali. I ujutru je samo ponavljala: Rekao mi je glas da moram to da uradim. Morala sam. Nije me ostavljao na miru. Morala sam…”
,,I meni je žao, ali nisam mnogo iznenađen. Sad je bolje, povećali smo joj terapiju, smirila se, danas je izlazila napolje. Biće okej.”
,,Dobro.”
,,Sada, ne razmišljaj više o pacijentima, nego uživaj.”
,,Važi. Hvala ti.”
Kada sam prekinula, ponovo sam pojačala muziku i slikala kutiju za nakit, te postavila fotografiju na mojoj stranici za prodaju rastauriranog nameštaja. Na početku sam stari nameštaj preuređivala samo za sebe, ali onda sam okačila fotografiju na Instagramu pored svog ogledala koje sam naručila od nekih ljudi koji su samo želeli da ga se otarase i preuredila ga da izgleda kao elegantan i skup komad nameštaja. Svakom ponaosob sam objašnjavala koje je poreklo ogledala i kako je došlo do takvog izgleda, a onda poslušala ideju svoje najbolje prijateljice da bih svoj hobi mogla i da unovčim. Tata, kome je ionako bilo previše dosadno u penzji, bio je moj prvi, doduše neplaćeni, radnik, ali sam mu se odužila skupim štapom za pecanje koji je merkao već neko vreme. Onda smo delili posao. Ja sam naručivala nameštaj, tata je otkupljivao šta je nalazio na buvljaku, pa smo od starih, ofucanih kredenaca, stolica, plakara, komoda i svega što bi nam zapalo za oko, pravili magiju. On je uzimao majstorski i fizički zahtevnije komade, a ja sam se prilagođavala poslu i ostalim obavezama. Onda sam dobar deo novca ostavljala njemu i mami, a ja sam restaurirala zarad svog zadovoljstva i malo mira kada neću razmišljati ni o čemu.
Pustila sam pesmu Ti svemu si lek, onu uz koju sam skakala na svom prvom Kerberovom koncertu. Bilo je to na nekom moto skupu, ako se dobro sećam—puno bajkera, odlično pivo i luda zabava, uprkos tome što sam otišla sama, isfrustrirana jer su me svi ispalili.
Namrštila sam se kad je zvuk motora postao toliko glasan da više ništa nisam čula. Pojačavao se sve dok nisam ugledala motociklistu kako usporava i staje ispred vikendice do moje. Ugasio je motor i skinuo kacigu. Zift-crni motor presijavao se na noćnom svetlu, iako nisam ljubitelj motora, moram priznati da je izgledao besprekorno. Njegov vozač bio je u kompletnoj moto-opremi – očigledno je uživao u tome. Brzo sam skrenula pogled da ne primeti da ga posmatram, pa sam pojačala muziku.
,,Koji album ti je omiljeni?”
Okrenula sam se i shvatila da se malo približio, verovatno kako bih ga bolje čula. Bio je visok, otprilike mojih godina, sa tamnosmeđom kosom koja je neuredno štrčala nakon što je skinuo kacigu. Njegove crte lica bile su izražene, ali nekako tople, a pogled mu je nosio mešavinu samopouzdanja i razigranosti. Skinuo je rukavice i posmatrao me s blagim osmehom, u očima mu se videla dečačka radoznalost.
,,Otkud znaš da imam omiljeni album?”
,,Previše pesama znaš da ne bi imala.” Nasmešila sam se. ,,Čuo sam par puta kako ih slušaš. Pravo osveženje za razliku od svih gluposti koje sam čuo da puštaju ovde.”
,,Nebo je malo za sve”, odgovorila sam.
Nasmejao se široko i podigao palac. ,,I meni. Iako je konkurencija velika, ali ipak mi je omiljeni, možda zato što im je prvi album.”
,,Prilično dobar prvenac, slažem se.”
,,Je l’ si sama sve vreme? Viđam samo tebe kako izlaziš i ulaziš i sediš na tremu.”
Podigla sam obrvu i razmislila na trenutak. ,,Jesam”, odgovorila sam iskreno.
Podigao je ruke u vis. ,,Samo mi je bilo zanimljivo što smo ti i ja jedini koji sami sede ovde. Svi su došli sa nekim.”
Slegnula sam ramenima. ,,Meni ne smeta. Želela sam da dođem sama.”
,,Pa, u vreme kada je ljude sramota da sednu da sami popiju kafu – hrabro. Izvini što sam omeo tvoj mir, pustiću te da uživaš uz Kerbera. Lepo je veče.” Polako se povukao unazad i krenuo. ,,I slobodno pojačaj, ne smeta mi”, dobacio je.
,,Pojačala bih da ova krntija i može jače da se čuje”, progunđala sam više za sebe.
***
Pokupila sam osušeni kupaći sa žice, spremila večeru i sela na kauč da potražim neki dobar film na TV-u. Definitivno ću baki i deki pokloniti nameštaj po želji kad se vratim, nisu ni svesni koliko su me usrećili.
Kucanje na vratima me je prenulo. Ostavila sam tanjir na stolu i polako prišla prozoru. Motociklista je stajao pred vratima, sad već obučen u šorts i belu majicu, i kucao. Otvorila sam vrata i podigla obrvu. ,,Hej.”
,,Opet ja.”
,,Vidim.”
,,Lepo je veče, pa sam mislio…”
Prevrnula sam očima. ,,Ne.”
,,Šta ne?”, pitao je zbunjeno.
,,Neću da spavam s tobom, bez obzira što imamo isto omiljeni album.”
Nasmejao se. ,,Uopšte nisam to hteo da kažem. Nije mi baš praksa da spavam sa nepoznatim devojkama.” Nisam mogla da sakrijem prevrtanje očima. Ponovo. ,,Je l’ ti spavaš sa nepoznatim muškarcima?”
,,Ne.”
,,Zašto se onda čudiš što sam rekao da ne spavam sa nepoznatim devojkama.” Htela sam nešto da izustim, ali me je prekinuo: ,,Zato što sam muškarac, pa se to očekuje od mene”, rekao je pomalo uvređeno.
Izdahnula sam. ,,Ti i ja i dalje pričamo o spavanju.”
,,Ti si počela.”
,,Okej, šta si imao na umu pre nego što sam te optužila tako nevinog?”
,,Lepo je veče i, koliko god mi prija što sam sam ovde, malo mi je i dosadilo, pa sam želeo da te pitam da li si za pivo i kvalitetan razgovor?”
,,Kvalitetan?”
Slegnuo je ramenima. ,,Kvalitetan”, jednostavno je odgovorio.
„Što da ne?” rekla sam i izašla na trem. On je otišao po pivo, a ja sam donela picu koju sam spremila za večeru. Isekla sam je, jer mi je bilo neprijatno da ga ne ponudim ničim.
Sedeli smo na tremu i gledali u vodu. Otvorio mi je pivo i pružio limenku. „Hvala ti,” rekla sam, prihvatajući je. „Kako se uopšte zoveš?”
,,Stefan.”
,,Ja sam Anamarija.”
,,Spojeno ili odvojeno?”
Nasmejala sam se. ,,Spojeno.”
,,Drago mi je Anamarija-spojeno. Koliko ćeš ostati ovde?”
,,Još pet dana.”
,,Kao i ja. Čime se baviš?”
,,Specijaliziram psihijatriju.”
,,U je…”
Nasmejala sam se. ,,I ne – ne dijagnostifikujem te. To je obično prva rečenica nakon što kažem čime se bavim. Ne dijagnostifikujem te, ne proučavam, ne čitam misli i ne proričem budućnost. Ja sam ipak samo psihijatar.”
,,Lažeš ako kažeš da barem nekada nisi koristila nešto od toga u privatne svrhe.”
,,Samo kad me zanima, ali u većini slučajeva ljudi ne provaljuju koliko nas zapravo nije briga da bi bilo koga tako analizirali. Umorilo bi me to, ionako mi je posao dovoljno stresan. Čime se ti baviš?”
,,Ja sam instruktor letenja.” Podigla sam obrvu. ,,Radim u privatnoj školi letenja u Nišu.”
Skupila sam obrve i pogledala ga ozbiljno, čekajući da još nešto kaže, ali on je umesto toga otpio gutalj piva. ,,U Nišu ne postoje škole letenja. Živim tamo”, rekla sam.
,,E pa, od skoro postoji. Moj prijatelj ju je otvorio i ja sam mu pomogao, sada radim tamo.”
,,A gde si radio pre toga?”
,,U Americi. Živeo sam u Čikagu od svoje sedme godine. Tamo sam se školovao, dobio licencu. Pre nego što sam došao, morao sam da odradim još neke formalnosti da bih mogao i u Srbiji da radim.”
,,Vratio si se?”, upitala sam začuđeno.
,,Da. Moji su i dalje tamo, a ja sam se vratio pre šest meseci. Sada živim u Nišu.”
,,Izvini ako previše zabadam nos, ali zašto si se vratio?”
,,Dolazili smo ovde par puta godišnje, uglavnom za praznike, boravili nekad kraće nekad duže, ali smo se uvek vraćali u Ameriku. Poslednji put kad sam došao, okolnosti su bile takve da sam morao da ostanem neko vreme. Onda sam razmislio o svemu i shvatio da se u poslednje vreme osećam kao da ne pripadam nigde. Rutina u Americi je počela da me guši, sve mi je smetalo i osećao sam se kao zarobljenik u zemlji u kojoj sam proveo toliko godina. Onda sam odlučio da budem neko vreme u Srbiji, pa da vidim kako ću se osećati.”
Klimnula sam. ,,Zanimljivo. Imao si herca za kreneš za svojim željama i slušaš sebe i svoje potrebe.”
Nasmešio se. ,,To je već odgovor psihijatra.”
,,Ali je istina.”
,,Jeste.”
Kucnuo je limenku o moju i popili smo ostatak, a onda otvorili još po jedno pivo. ,,Nikada nisam bila u Čikagu, a volela bih. Kako je bilo živeti tamo?”
Počešao se po bradi i zagledao u vodu. ,,Čikago je grad koji te odmah stavi na probu. Zimi je leden, leti osvežava, a vetar zna prilično da šiba kad uhvati zamah. Na Mičigenu je promenljivo, nekad je mirno kao ogledalo, a već popodne da podivlja. Ulice su haotične, kao i svuda u Americi. Ljudi su malo tvrdi, znaš, ali gostoljubivi i zavole te brzo. Džez i bluz su strašno dobri.”
,,Da?”, oduševljeno sam pitala.
,,Ako si ljubitelj – apsolutno.”
,,Pa, ako se računa to što slušam džez i viski bluz dok učim ili čitam- jesam.”
,,Čikago je specifičan, znaš? Preživeo je požare, mafijaške ratove i ekonomske krize, ali nikada nije izgubio dušu, iako se ne sviđa svakome.”
,,Sviđa mi se sve što sam čula, ali verujem i da te je sve ugušilo.”
Slegnuo je ramenima. ,,Zavisi kakvi su ti prioriteti u kom momentu. Tek sada vidim koliko mi je nedostajao Niš.”
,,Volim Niš. Ima dušu. Ne bih se selila u skorije vreme nigde drugde.”
,,Ne mogu da kažem da nije dobra odluka. U to ime – živeli.”
Stefan i ja smo sedeli na tremu dok nije zahladnelo. Mogla sam da uđem po trenericu, ali sam počela da zevam na svakih nekoliko minuta, pa sam pretpostavila da je najbolje da odem u krevet. Zapravo, razgovor sa povratnikom iz Čikaga jeste bio okrepljujuć, pogotovo uz pivo. Poželeo mi je laku noć i otišao u svoju vikendicu, a ja sam požurila da se što pre spakujem u krevet. Ušla sam na Gugl i pronašla sajt prve privatne letačke škole u Nišu.
,,Jebote, zaista postoji…” Frknula sam. Naravno da postoji, što bi lagao? Nasmejala sam se sebi na to retoričko pitanje. Ljudi lažu iz svakojakih, nekada samo samo njima poznatih potreba. Nekada bez razmišljanja da li će povrediti nekoga ko ih voli, nekada bez griže savesti…Uzdahnula sam i ugasila telefon. Okrenula sam se na bok, gledajući kako se mesečina ušunjala u sobu i obasjala krevet.
Ne znam koliko je sati bilo kada sam zaspala, ali znam da me je u devet ujutru probudio zvuk motora.
