Postojala je ta neka stara kruška u dvorištu njenih roditelja na koju nikad nije obraćala naročitu pažnju. Drvo je bilo veliko i čvornovato, a zbog starosti je slabo rađalo. Kruške bi vrlo brzo nakon što bi dostigle određenu veličinu padale na zemlju i onda bi ih njena majka sakupila i od njih napravila marmeladu, a previše oštećene je davala svinjama. Iako je volela voće, nikad nije poželela da proba neku od tih krušaka. Nisu bile ni žute ni mekane, već zelene i tvrde. Verovala je da nisu ni slatke.
Ipak, te jeseni nešto je bilo drugačije. Osećala je to u vazduhu dok bi se vraćala kući sa posla ili kad bi vodila na uzici svog velikog, čupavog psa. Nozdrve su joj se širile u želji da uhvate neki neobičan miris, a uši napinjale da ulove neki čudotvoran zvuk. Ništa od toga se nije desilo, ali se ipak dogodilo nešto neobično; dok je prilazila kući, bacila je ovlašan pogled na staru krušku i zenice su joj se raširile u čudu. Dok je zaobilazila more opalih plodova oko svojih stopala, na jednoj grani je uočila jednu od njih kako još uvek visi. Ma koliko napinjala svoj um, nije mogla da se seti kada je poslednji put videla krušku te veličine kako još uvek visi na drvetu. Nije izgledala drugačije od ostalih krušaka, bila je isto tako velika i zelena i ne naročito privlačna. Nošena nekim čudnim porivom koji nije mogla da kontroliše, posegnula je za njom i zgrčila svoju šaku oko njenog čvrstog mesa. Onda je pomislila kako ništa neće dobiti time što će je ubrati, svakako je neće pojesti, a možda će je čak i baciti. Zaključila je na kraju da je bolje da krušku ostavi tu gde jeste i da sačeka da vidi šta će se dalje desiti.
Na neki način, bila je ponosna na svoju odluku. Nije bila umešna u čekanju, uvek je želela sve i to odmah, ali ovo je izgledalo kao nešto što vredi čekati.
Posle nekoliko dana, sa strepnjom je ušetala u tiho dvorište. Plašila se da je kruška možda otpala ili da je majka možda ubrala, uprkos tome što ju je zamolila da to ne radi. Nije mogla zadržati osmeh kad je prišla: kruška je bila tu i činila joj se veća nego pre nekoliko dana, a zelena boja kao da je poprimila blage zlataste podtonove. Srce joj je poskočilo od uzbuđenja, njena potajna očekivanja su se ostvarivala.
To joj je dalo podstrek za još više strpljenja.
Nekoliko dana kasnije, kruška je već bila prilično prošarana žutim nijansama i sad je već delovala privlačnije njenim čulima, a samo čekanje i unutrašnji rast koji je osećala, davali su joj posebnu draž.
Kada je kruška postala sasvim žuta, ubrala je i stavila na dlan. Oduprla se porivu da je odmah pojede, uprkos tome što je samom svojom pojavom i mirisom izazivala lučenje pljuvacke u njenoj usnoj duplji. Dugo je uživala u pogledu na nju, odmeravala je sa svih strana, primicala svoj nos njenom mirisnom mesu izazovno skrivenom ispod zlatne opne i uživala u senzacijama koje je u njoj izazivala. Prinela je ustima, puna želje, ali još uvek neodlučna. A onda je spustila ruku i krušku nežno spustila u džep svog šarenog džempera i blago je potapšala.
Znala je da je kruška njena i da može da je pojede kad god to poželi. Ali ipak je želela da to uradi onda kad će moći potpuno da se prepusti tom užitku, da od toga napravi ritual, da tom trenutku doda neko značenje i magiju. Nije želela da to uradi ovako usput, i u prolazu. Nasmešila se samoj sebi iznutra. Naučila je još jednu lekciju.
