– Pusti me majko, majko, zakasniću na voz! – nestrpljivo se Marko izvlačio iz zagrljaja koji je svaki put trajao sve duže. Otkako je otišao u varoš na školovanje, Paulina se iznova sve teže rastajala od sina jedinca, kojeg je sa teškom mukom sama odgajila a sada i školovala. Marko oca nije zapamtio jer se upokojio ubrzo nakon njegovog rođenja. Paulina mu je bila i otac i majka, uprkos tome što je sav teret domaćinstva pao na njena mršava pleća. Uz Božju pomoć uspela je da održi malo domaćinstvo i zemlju i stoku, bez da ijedan pedalj Markove ionako skromne očevine proda.
Marko se uhvati za kofer, i već je bio na vratima kada Paulina skoči i posegnu za lončetom da naspe vode i za njim prospe, kao što je to oduvek činila. No, iz slavine ne izađe nijedna jedina kap.
– Ju! Nestalo vode! – štrecnu se ona, no već su se čuli Markovi brzi koraci po šljunku i treskanje kapije. Pohitala je ka vratima, ali njegova prilika je već zamicala iza krivine na drumu.
Stegnu je nešto oko srca, ali ne onako tugaljivo kao oduvek. Oseti neku neodređenu strepnju i nemir, pa se prekrsti i reče sebi u bradu:
– Gospode Bože, čuvaj mi dete!
Iako bi trebalo, ni posle tih reči nije osetila nikakvo olakšanje. Pomolila se pred ikonom svetog Nikole, njihove krsne slave i sklopila oči. Iz uglova joj potekoše suze i pokvasiše joj šake skupljene u molitvi. Trgnula je ruke, iznenađena njihovom hladnoćom. Kao da su iz samog kamena izašle, a ne iz njenih očiju. Zavesa se najednom zatalasa na promaji. Oblaci se skupiše iz vedra neba, a u daljini se začu potmula grmljavina, kao rika zveri koja se brzo priblizava.
Paulinu obuze strah kao nikad do tada. Hitrim pokretima zgrabi kišobran koji je stajao iza vrata i izjuri napolje.
###
Ko se zatekao na prozoru toga popodneva, mogao je zapaziti mršavu žensku priliku kako sa kišobranom trči niz drum kao da je sam vrag juri. Nekoliko glava je i provirilo u čudu, pa se vratilo pod prvim naletima kiše koja se odjednom spusti na selo. Paulina je kao mahnita trčala niz drum i pokušavala da se izbori sa kišobranom koji isprva nije hteo da se otvori, a zatim kada se konačno otvorio – sa vetrom koji ga je izvrtao kao igračku. Trčala je Paulina za sinom koji će sigurno pokisnuti, pa se prehladiti, pa navući nešto na pluća, a onda teško njemu! I otac mu je od pluća umro! Krupne kapi kiše su dobovale svuda oko nje po drumu pretvarajući prašinu u žitko blato za tren oka. Miris mokre zemlje joj udari u mozak i ona potrča još brže, boreći se sa dahom i sa olujom. Munje su sevale svuda okolo, a majka je trčala za svojim sinom. Kapi kiše se pretvoriše u grad, isprva sitan kao iglice a zatim sve krupniji. Dobovao je po zemlji, i po njenom kišobranu koji je već bio popustio na par mesta od jakog vetra. U panici, učini joj se da u daljini kroz zavesu od leda i isparenja vidi mušku priliku na putu. Marko! Dade poslednje atome snage da požuri da zakloni svoje dete od leda koji je već počeo da boli i ostavlja kvrge na njenim rukama i glavi. Što se više približavala silueti, ona joj je sve više izmicala i ona najzad zaječa:
– Marko! Sine! Čekaj majku! – vetar joj je kidao glas a grmljavina ga nadjačavala. Silueta je stajala nepomično na sredini druma, povijena pod naletima vetra i krupnog grada. Ali kako joj se Paulina približavala, kidajući blatnjavu suknju o trnje pored puta, nešto u toj prilici poče da joj ledi krv u žilama. Marko je bio visok, ispravljenih leđa, mladalačkog i brzog hoda. Ova figura je bila nekako… iskrivljena. Ramena su joj bila neprirodno visoko podignuta, a glava joj je visila u stranu, kao da joj je vrat slomljen.
U tom trenutku, strašan udar groma raspara nebo direktno iznad njih. Zaslepljujuća svetlost osvetli drum kao usred bela dana. Ono što je stajalo pred njom nije bio Marko.
Paulina se ukopa u mestu. Kišobran joj iskliznu iz ruku, a vetar ga u sekundi odnese u jarak. Grad joj je nemilosrdno udarao o lice, mešajući se sa ledenim suzama.Tada, iz mraka iza njenih leđa, začu se oštar, metalni zvuk.
– Cang!
Paulina se trže i okrenu. Kroz zavesu od kiše, videla je komšiju Milutina kako stoji na kapiji svog dvorišta. U rukama je držao mašice za žar. Sa samrtnim strahom na licu, starac ih izbaci na drum, što dalje od sebe. Grom koji je usledio nije bio običan. Bio je to zaglušujući tresak koji je naterao zemlju da progovori. Munja udari direktno u mašice.
– Brzo Paulina, ulazi! – vikao je kroz nevreme. Ona je gledala u priliku, pa u njega i najzad pojuri ka Milutinu. Sjuriše se u kući ostavljajući onu priliku da stoji na putu.
– Šta je pobogu ono Milutine!? Gde mi je dete? – zavapi Paulina.
– Tu sam majko, ne brini! – odgovori joj Marko ustajući sa klupe i prilazeći joj ljutitog izraza.
– Živ si majci! Nije te uhvatilo! – skoči ona ka njemu u nameri da ga zagrli i izljubi, ali on se izmače.
– Mokra si majko, skvasićeš me skroz. – izgovorio je to glasom koji nije bio njegov.
– Ja sam kriva, … ja sam kriva … Nije bilo vode … – poče Paulina da kuka a zatim naglo stade. Pogledala je u Marka, pa u Milutina. Milutin joj uzvrati pogled, a u očima mu se ogledao samrtni užas. Znao je.
– Marko… – jedva izusti Paulina, dok joj se tlo izmicalo pod nogama. – Gde ti je kofer?
Mladić je i dalje stajao nepomično. Ruke su mu visile opuštene pored tela. Nije bilo kofera. Nije bilo blata na njegovim cipelama. Nije bilo ni kapi kiše na njegovoj kosi, iako je oluja napolju lomila drveće.
Marko se polako nasmeši, ali mu se oči ne pomeriše. Glas mu zazvuča neprirodno ravno, kao da ponavlja lekciju naučenu napamet:
– Pa na stanici je, majko. – zastao je. – Tamo gde sam otišao.
