Bilo je kasno popodne kad se našla nadomak Martine kuće. Još uvek je bilo jako vruće. Brisala je znoj busenom papirnih maramica, ali on joj je uporno rosio čelo, čineći je
nervoznom. Kuća njene sestre nalazila se negde na polovini periferne ulice. Jednostavna, u belo okrečena, sa malenim dvorištem prepunim narandžastog, žutog i purpurnog
cveća, odavala je utisak topline i dobrodošlice. Zelena kapija nije bila mnogo visoka i od ostalih kapija u okolini se razlikovala po tome što nije imala šiljke. To joj se sviđalo. I
ranije je dolazila kod Marte, premda ne često, ali nikada u ovakvom raspoloženju. Zbog toga ili nečeg drugog, ko zna čega, osetila se nekako zaštićeno.
Visok i krupan muškarac, go do pojasa, sedeo je na drvenoj dasci razapetoj između dva panja. Pušio je. Bio je to Martin muž. Pružio joj ruku uljudno i pomalo hladno. Ili joj se tako samo učinilo. Glasno je dozivao Martu. Nije odgovarala.
– Verovatno se zaigrala sa decom – kratko je prokomentarisao, ne mičući se sa klupe.
Stajala je nasred dvorišta, ne znajući šta da učini, kud da se dene. Bilo joj je veoma neprijatno.
– Kako ste inače? – upitala je, osećajući obavezu da nekako uspostavi komunikaciju sa zetom.
– Dobro smo – odgovorio je – Kako si ti?
– Dobro sam.
Nije znala šta bi još mogla reći ili upitati. Nije bila sigurna zna li on šta se dešavalo s njom sve ovo vreme, da li mu je Marta išta pričala o njenom bekstvu od kuće. Utom je iz kuće istrčala Marta, užurbana, raščupana i nervozna. Njen zagrljaj je bio topao, ali je delovala nekako odsutno. Na licu su joj se videli tragovi umora.
– Što je nisi pozvao da uđe – obratila se mužu začuđeno – Uđi, uđi, draga – okrenula se ka njoj, nakon što mu je dobacila prekoran pogled.
Kuća je mirisala na neko jelo koje se očigledno krčkalo u kuhinji. Svuda unaokolo bile su razbacana zvečke, igračke, flašice. Starija kćerka je držala bebu u naručju i njena glava, još uvek mlitava, ležala je naslonjena na mršavo rame. Druga devojčica je trčkarala oko njih, izvikujući kojekakve reči na samo njoj znanom jeziku. Zavrtelo joj se u glavi od sve te gužve. Na televiziji se vrteo popularni šou. Marta ga je, srećom, zatišala jer se najmlađi član porodice upravo spremao za popodnevnu dremku.
– Samo da ga uspavam, pa ćemo pričati – prošaputala je Marta.
Klimnula je glavom.
Bebine oči su se uskoro sklopile i Marta ga je odnela na sprat. Iva je ostala sama sa devojčicama. Posmatrala je njihova crnpurasta lica, pokušavajući da dozove neku nit koja
bi je povezala s njima, ali uzalud. Ništa nije osećala. Ipak se trudila da bude ljubazna, a one su bile dobra i lepo vaspitana deca, te nije bilo problema u komunikaciji. Marta se brzo vratila i povela je u kuhinju. Zapahnuo je miris kupusa i mesa koje se kuvalo.
– Nadam se da ti ne smeta miris? Spremam ručak.
– Ne, taman posla.
Iva doduše nije volela miris hrane na kosi i odeći, ali nikad to bi rekla. A i nije htela da se ponaša kao razmaženo derište. Bila je bolno svesna svog položaja. Sedele su za
kuhinjskim stolom u toj lepo uređenoj i urednoj kuhinji kojom je njena sestra suvereno vladala sprovodeći politiku izobilja i neumerenosti. Posmatrala je Martu kako vešto i
otresito balansira izmedju frižidera, šporeta i radnog dela. Konačno, završivši neophodne pripreme, sela je na stolicu nasuprot njene i pogledala je pravo u oči. Obratila joj se
tiho, pomalo oklevajući.
– Iva, gde si bila sve ovo vreme? Umrli smo od brige!
Uzdahnula je. Nije bila sigurna da je priča koju je proživela uopšte za pričanje. Da li bi je iko mogao shvatiti? I premda je silno žudela da priča o tome i da joj se poveri, reči se nisu otkidale sa njenog jezika.
– Marta, pusti sad to…Možda ću ti ispričati jednog dana.
Gledala je nemo i ozbiljno, dugo odmeravajući sledeću rečenicu :
– U redu. Tvoje je pravo da to zadržiš za sebe, ako želiš. Nadam se samo da nije bilo ništa toliko strašno, da nećeš snositi kakve teške posledice?
Dirnula je Martina briga. Ovlaš joj je dodirnula ruku preko stola.
-Nije ništa strašno. Samo je jako lično i…nesvakidašnje, i ja još uvek nisam načisto sa svim tim i prilično sam konfuzna. Hvala ti što me razumeš.
Uhvatila je treptaj sestrinih očiju, znak blagonaklone podrške. Opet je osetila povezanost i toplinu. A onda je njen pogled postao ozbiljan i u njemu su se razigrale senke.
– Neke posledice se ipak nisu mogle izbeći. Mada verujem da to nije toliko tvoja krivica. Znaš li da su se majka i Tamara posvađale? Tamara se odselila.
Ova vest je odjeknula poput šamara.
– Odselila se? Gde se odselila?
– Iznajmila je neki stan.
– Ne mogu da verujem. Kad se to desilo?
– Ne znam, ubrzo nakon što je postalo jasno da nisi tamo gde si trebala biti.
Ivu je pecnuo sestrin prekor.
– Mislim da i pre toga nije bilo sve u redu među njima. Čudno su se ponašale kad sam došla kući prošli put. Mama je pomenula da je Tamara sekira…
– A ti ne znaš? Zaboga!
Marta je klonula na naslon stolice. Iva je opet osetila stezanje u grudima.
– Šta, šta to ne znam?
Marta još uvek nije bila spremna da ide dalje sa objašnjavanjem.
– Sad ja ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem da su ti to prećutale! Šta li su mislile? Kakva smo mi to uopšte porodica! Dođavola!
– Marta, šta se desilo? – Ivin glas je postao drhtav i nesiguran.
– Iva, Tamara je trudna. Već četvrti mesec.
Zaćutala je, pogođena. Zaista,kako su mogle da joj prećute tako nešto? Prvo objašnjenje koje joj se nametnulo bilo je upravo ono kog se najviše plašila. Nije ih bilo briga, ništa im nije značila, zašto bi delile s njom bilo šta? A eto, Marti su rekle, zato što je Marta odgovorna i pouzdana, zato što ima rešenje za svaki problem, a i dovoljno novca ako
zatreba pomoć. Stvarno, zašto bi se bilo ko njoj, Ivi, poveravao? Naravno, ništa od ovoga nije glasno izgovorila, i premda je lako i surovo kinjila sebe u mislima, nešto joj nije dalo da to i prevali preko usana.
– Iva, jesi li čula šta sam rekla?
Sestrin glas ju je vratio iz ponora sopstvene unutrašnjosti.
– Čula sam. Zaprepastilo me, pa sam malo odlutala, izvini. Čekaj, a sa kim je trudna? Koliko znam, nije imala dečka?…
– Pa, ne znam ko je otac. Nije htela da mi kaže, a ja nisam htela da insistiram. Samo mi je rekla… -na trenutak je zaćutala, kao da nije sigurna treba li da joj kaže ili ne.
– Šta ti je rekla? – podstaknu je Iva.
– Pa…Rekla mi je samo da on nije važan. Ona ima svoj život, on ima svoj… Život, porodicu, sve…
Iva je još jednom osetila udar.
– Čekaj, hoćeš da kažeš da će roditi dete čoveka koji je već oženjen? Tamara? Jesi li sigurna u to što pričaš?
Marta je ćutala, pokretom ruku i grimasom izražavajući da nema ništa drugo da joj kaže, niti kakvo drugo objašnjenje da joj ponudi.
– Hm, dakle tako! – nastavila je, više za sebe – Ceo život je zastupala neki glupi, tvrdokorni moral i ispravnost, a pogledaj sad! Pogledaj! Sad odjednom, svi aršini kojima je merila
svet, tebe, mene, mene posebno, za nju ne važe? Zar je to fer? Zar je to pravedno, reci mi?
Martino uporno ćutanje je izluđivalo. Sve dublje upadajući u afekat, šetkala je duž kuhinje, mlatarajući rukama.
– I sva ta mržnja i sav taj bes i to sve…Nju muškarci ne zanimaju…Hm… -okrenula se Marti- o, ti bar znaš koliko je ona duboko bila u svemu tome, koliko je bila pod maminim
uticajem, i sad, odjednom, saznajem da je jedan od tih ‘kretena’ ipak bio dovoljno dobar da joj ulepašava noći, a sad, eto, i da se nazove ocem njenog deteta…
Zastala je, gledajući Martu očima punim nemoćnog besa i izgubljenosti.
– Reci mi, da li je to normalno, sestro? Da ne pominjem to što je oženjen, i možda već ima decu…Kako ce živeti s tim? Kako će se sretati s njima, kako će se osećati ta deca i njeno
dete kad krene da odrasta? Ona je luda, kažem ti, luda je!
– Iva, daj, smiri se – pokuša Marta da je zaustavi, ali vatra je već bila raspaljena. Zenice su joj bile raširene, tamne i titrave i zbog njih su joj oči izgledale ogromne i unezverene.
– I ništa, ništa nije naučila na sopstvenom primeru, na našem bednom i frustrirajućem detinjstvu i odrastanju bez oca, uz nesrećnu i nekontrolisanu majku…Svađa se s njom, a
ista je kao ona, potpuno ista. I to jadno dete će biti iver koji neće pasti daleko od te klade, biće isto kao njih dve, vidim to jasno kao dan…Zašto sve mora da bude tako bezveze, Marta? – pogledala je suznih očiju – Zašto? – završila je kroz jecaje.
– Dobro, dobro – zagrli je ova – smiri se. Nije tako strašno. Najbitnije je da smo svi dobro.
Martin zagrljaj nije smanjivao Ivin nemir, ali nije imala srca da je odgurne. Kad je uspela da se nekako iskobelja, stisnula je dlanovima vrele, zajapurene obraze.
– Jesam li crvena? – upitala je.
– Malo – odvratila je Marta zabrinuto – Nemoj toliko da se nerviraš.
– Hm – nasmejala se Iva – Kao da je to želim! Možemo li kasnije da nastavimo ovaj razgovor? Obara me nešto, prilegla bih.
– Naravno, draga – Martin pogled je i dalje bio zabrinut i topao i njena skoro majčinska briga ju je postepeno uljuljkivala – Dođi.
Uzela ju je za ruku i povela kroz hodnik. Bila je ona od onih mladih majki koje mnogo vremena provode sa svojom decom, te nekako steknu naviku da i sa drugim ljudima
komuniciraju tim mekim, zaštitničkim tonom. Kroz otvorena vrata dnevne sobe uspela je da uhvati sliku Martinog muža i oblinu njegovog ogoljenog stomaka. Ležao je na
kauču, zagledan u televizor. U ruci je držao daljinski upravljač, besomučno menjajući kanale. Stresla se. Zamislila je Andreja kroz nekoliko godina, tako mlitavog, nezainteresovanog za nju, za svet, za bilo šta i skoro bila srećna što je umakla toj zamci.
– Evo, namestila sam ti jastuk, ovde imaš i prekrivač, odmori – Marta je otresitim pokretima pripremila krevet i već je nestajala iza tamnih vrata – Ako ti nešto zatreba, dole sam.
– Hvala ti – Iva je bila zahvalna na toj pažnji i dobroti – Vidimo se posle.
Marta klimnu glavom, smešeći se i zatvori vrata. Ostala je sama. Razgledala je sobu u kojoj se nalazila. Zidovi su bili bledo ljubičasti. Svetlost je prodirala kroz belu, šlinganu zavesu u prigušenim tonovima. Krevet, jednostavan ormar i police duž kojih su bile naslagane razne sitnice, kojekakve figurice, školjke, svećice, suveniri. Sve je delovalo uredno i nije bilo prasine. Pitala se koliko vremena treba njenoj sestri da svakodnevno podiže te džidža- bidze, briše prašinu ispod njih i vraća ih na isto mesto. Iva nije bila neuredna, ali ipak nije marila toliko za svaki detalj. Kovitlac prašine ulovljen u traku sunčevog zraka za nju je bio magičan. Paukove mreže razapete između dva susedna zida prostorijama su davali onaj čudesan efekat napuštenosti i misterije. A Iva je volela da sagledava stvari iz
neobicnih uglova.
Spavala je čvrstim snom, bez snova i trzanja. Kad je otvorila oči, senke su se uvukle kroz prozor i plesale po zidovima. To ju je podsetilo na prvo buđenje u Andrejevoj kući. Skupila se pod frotirskim prekrivačem, pokušavajući da što duže ostane zaronjena u to sećanje koje joj je vraćalo osećaj spokoja i zaštićenosti. Kad ju je stvarnost konačno otrgla od bunovne dremljivosti, sećanja su se okomila na nju grizući joj kožu, meso, nanoseći joj potmuo bol. Plakala je tiho, osluškujući graju iz prizemlja. Nije želela da čuju njen plač. Čudan i bolan joj se učinio kontrast između njene tuge i njihove razdraganosti. Njihovo prisustvo je nije smirivalo, već je činilo da se oseća jos više otuđeno. Nije im pripadala. Nigde nije pripadala. Čak ni tamo gde joj se na trenutak učinilo da bi mogla zauvek ostati…Kad se malo primirila, donela je odluku da se kod Marte zadrži taman koliko da se oporavi i malo ojača. Posle će već naći neko rešenje. Možda smogne hrabrosti i s majkom da razgovara. I na Tamaru je neprestano mislila. Njena trudnoća i cela ta priča bile su za Ivu toliki šok da je morala da ubeđuje sebe u njihovu istinitost upornim ponavljanjem i prizivanjem Martinih reči. Posle nekih pola sata samomučenja, sredila
je nemirne pramenove ogledajući se u prozorskom staklu, potom se spustila u osvetljen hodnik. Kroz širom otvorena vrata dnevne sobe videla je Martinog muža .Sedeo je zavaljen u fotelji. Gledao je utakmicu. Bio je toliko zanet da nije ni primetio njeno prisustvo. U ruci je držao flašu piva povremeno nalivajući u sebe svetlo smeđu tečnost. Sa ekrana se zelenio fudbalski teren. Navijanje publike bilo je glasno. Preglasno. Čoveku u fotelji to kao da nije smetalo. Trzao se na svako preotimanje lopte od strane omiljenog tima, žestoko psovao kad bi nešto pošlo po zlu. Skakao je kao oparen kad bi se ‘njegovi’ našli pred golom, stiskao šake, penio. Iva ga je gledala kao hipnotisana. Ovakvi prizori bili su joj nepoznanica. Odrasla bez oca, nikad nije bila u mogućnosti da, poput većine ostale dece, zvukove sa stadiona u kombinaciji sa pivom, poveže sa domom. Doduše, viđala je vršnjake povremeno kako navijaju ili strastveno komentarišu neku utakmicu, ali, budući da nije bila bliska ni sa jednim od njih, ta iskustva su promicala pored nje nekako neosetno. Jedva ih je zapažala. A Andrej…Andrej je bio divljak…Andrej nije pratio organizovani sport…Nije čak ni imao televizor…Održavao je svoje telo u kondiciji svakodnevnim fizičkim radom i to mu je bilo dovoljno. U stvari, tek tad joj je sinuo još jedan, možda najvažniji razlog : sport kao pojava pogodna za iživljavanje masovne histerije, deo je društva kom nije želeo pripadati i alat koji je lako zloupotrebiti za najniže i najgnusnije ciljeve istog. Iva nije imala dovoljno surovosti u sebi da artikuliše, a kamoli pravim imenom nazove ono što je osećala posmatrajući svog zeta. Potražila je Martu u kuhinji, ali nikoga nije zatekla. Naposletku je zavirila u kupatilo odakle je dopirala neobična buka. Sve neko lupkanje, skičanje, šum vode. Marta je čučala pored kade, zajapurena i raščupana. Podvrnuvši rukave, svojim oblim, belim rukama pokušavala je da ukroti dve golišave furije koje su sedele u kadi. Vode je bilo na sve strane.
– Pazi da se ne oklizneš-dobaci joj Marta, bacivši letimičan pogled ka njoj – Imaš papuče ispred.
– Pazim, pazim – smejući se odvrati Iva.
Nazuvši papuče, oprezno se primakla kadi. Nemo je posmatrala urnebesnu atmosferu, povremeno šireći usne u spontani osmeh. Devojčice kao da nisu primećivale njeno prisustvo, sve jednako su prskale jedna drugu i bacale pregršti pene na svoju majku. Nakon kupanja, Marta ih je obrisala žustrim pokretima, potom ih, umotane u peškire, poslala na sprat. Bila je veoma ljuta kad ih je, nakon nekoliko minuta, umesto u krevetu, zatekla u dnevnoj sobi kako sa ocem gledaju utakmicu i naginju pivo iz flaše.
– Zaboga, Marko! Zašto im dajes to da piju? – zgrozila se, grabeći flašu iz ruke jedne od devojčica, istovremeno povlačeći i nju i njenu sestru sa kauča i vukući ih ka hodniku.
Marko je bacio tek ovlašan pogled u njihovom pravcu, ne želeći da propusti veoma važan napad.
– Nisu htele da miruju – dobacio je – Morao sam nekako da ih smirim.
Marta nije ništa rekla, ali jedan pogled na njeno lice bio je dovoljan. Obrazi su joj bili crveni, pogled upućen mužu pun besnih varnica. Ali Marko nije video ništa od toga, nije ga bilo briga. Usledili su uobičajeni rituali pred spavanje : sušenje kose, pranje zuba, priča i poljubac za laku noć. Nakon što je ušuškala devojčice i još jednom obišla bebu u spavaćoj sobi, njena sestra je jedva ukrala par trenutaka da sedne i popriča sa njom u kuhinji.
– Jesi li gladna? – upitala je, pritvorivši vrata.
Iva je odmahnula glavom.
– Hoćeš li kafu?
– Može.
Mislila je o tome kako odavno nije pila kafu i kako se skoro odvikla od nje. Andrej nije kupovao kafu i konzumirao je samo čajeve od biljaka koje je pronalazio u prirodi. Osetila
je tugu. Sa tugom je mislila i o Marti. Posmatrala je njeno umorno lice i bezvoljne, automatizovane pokrete kojima se kretala po kuhinji, stavljala vodu da provri, spremala šoljice. Gde je nestao sav život iz nje? I taj njen muž, nije nalazio za shodno da joj bilo šta pomogne. Kakav je to čovek? Pitala se šta je Marta uopšte videla u njemu, ali nije imala srca da joj to pitanje postavi u tom trenutku. Delovala je nekako suviše krhko i ranjivo i Iva nije želela da pojačava njenu muku.
– Go! To! – začuo se uzvik iz dnevne sobe. Obe su se trgle. Iva zbog toga što nije bila naviknuta na išta slično, a Marta jer joj je bilo neprijatno zbog muževljevog ponašanja.
– Izvini me na trenutak – rekla je, vidno uznemirena i istrčala. Kroz poluotvorena vrata, čuo se uzvik :
– Marko,zaboga! Deca spavaju!
Potom su užurbani koraci odjeknuli stepeništem. Nekoliko minuta kasnije, uverivši se da je sve u redu, vratila se i zatvorila kuhinjska vrata za sobom.
– Marko kad gleda utakmicu, nema oči ni uši za bilo šta drugo – rekla je tiho.
Osetila je pritajeni prekor u sestrinom glasu. Osmehnula joj se sa razumevanjem. Nisu mnogo pričale dok su čekale kafu, a kad je konačno bila gotova, ispijale su tamnu, mirisnu tečnost, svaka zadubljena u sopstvene misli.
– Sutra možemo izaći da prošetamo. Predveče, kad malo zahladni – reče Marta, ispijajući poslednji gutljaj.
– Može – obradovala se Iva.
– Odavno nisi dolazila, pokazaću ti neka nova mesta koja sam otkrila. Često vodim devojčice tamo, uvek se lepo zabavimo.
Iako se trudila da bude raspoložena, umor na licu joj se sve više širio, poput bršljana na zidu kakve lepe, stare kuće.
Iva nije želela da zbog nje gubi sate dragocenog sna.
– Umorna si. Treba da legneš.
– Ne mogu da te ostavim samu. Tako dugo te nije bilo…
– Ne brini za mene. Biću tu i sutra, šetaćemo, pričaćemo…Idi lezi, odmori se, težak ti je bio dan…
Uhvatila je zahvalan sjaj u očima svoje sestre.
– Svaki dan mi je takav – dodala je rezignirano – Nemam vremena za sebe, nemam vremena ni za šta…
Iva je slegnula ramenima.
– Pa dobro, to je tako samo dok deca malo ne porastu i ne postanu samostalnija.
– Valjda je tako. Mislim…Nemoj pogrešno da me shvatiš…Ja mnogo volim svoju decu…I Marka…Ali ponekad tako poželim da imam nedelju dana samo za sebe…
– To je razumljivo. Svako se tako oseća ponekad…
Razmišljala je o tome kako se ona stalno tako osećala pored majke i Tamare, ali nije se usudila da započne tu temu. Ćutale su. Marta je stiskala praznu šolju svojim lepo izvajanim prstima, koji su tako podsećali na majčine. Bilo joj je krivo što se nije osećala dovoljno slobodno da joj kaže sta zaista misli…O njenom mužu, o načinu života na koji je samu sebe osudila…Razapeta izmedju straha da ne povredi sestru i želje da joj pomogne, izabrala je ćutanje kao jedini izlaz…Bar u tom trenutku.
Noć je donela čudne, nejasne, košmarne snove čijeg se sadržaja ujutru više nije sećala. Ostalo je samo neodređeno osećanje neugodnosti kojeg je pokušala da se reši rastvorivši prozorska krila i zarivši nos u mirise sveta. Ali taj svet nije bio ni blizu onome što joj je bilo potrebno. Sastojao se od prilično mirne, asfaltirane ulice, poneke uredno potkresane krošnje, urednih travnjaka prošaranih cvećem i svetlih, betoniranih staza koje su, mnogo pre njenog buđenja, pomele vredne domaćice. Namrštila se, setivši se pogleda sa prozora u Andrejevoj kući. Skoro bolno joj je nedostajao.
Dan je bio ispunjen razdraganom grajom i plačom bebe. Marko je bio na poslu, te je atmosfera u kući bila nekako prijatnija. Lakše je disala, slobodnije se kretala. Popodne, kad je došao, izdržala je zajednički rucak, potom se povukla u sobu, ispričavši se umorom. Nikad do tad Iva nije provela ovoliko vremena u sestrinoj kuci. Uvek je dolazila sa majkom i Tamarom u nekim formalnim prilikama, na slavu ili na rodjendan neke od devojčica. I premda je još tad slutila da je Martin muž iz jednog potpuno drugačijeg, patrijahalnog sveta, nije mogla ni da nasluti koje razmere je to specifično vaspitanje dosezalo u njihovom svakodnevnom odnosu. Kod njih je sve bilo podeljeno. Marta je čuvala decu, kuvala i čistila. On je išao na posao, izdržavao porodicu, a kod kuće nije mrdao prstom. Doduše, verovatno je cepao drva ili tako nešto. Bitno je bilo da se taj posao smatra muškim. Gnušala se takvog života, a opet, nikakav bolji nije imala prilike da vidi. Zato joj se brak činio kao tamnica u koju čovek dobrovoljno stupa, poput ovce, jer su ga tako naučili preci. S druge strane, život sa Andrejem bio je potpuno drugačiji, ali to je pripisivala tome što je njihov odnos još uvek na početku i nije okovan bračnim zavetima. Nije mogla da zamisli da se sve priče ne završavaju upravo tako, kao Martina i Markova, sa manje-više odstupanja usled manje ili veće slobodoumnosti partnera. Zato je i pobegla od
njega. Osećala je da ga voli toliko da je spremna da samu sebe osudi na kavez, kao što je to učinila Marta, kao što su to učinile mnoge druge koje je osuđivala.
Sunce je već bilo prilično nisko na nebu kad su konačno prekoračile kapiju i odšetale do parka. Vazduh je opojno mirisao. Beba je spavala u kolicima, glave utonule u plavu kapicu. Devojčice, lepo obučene i uredno počešljane, hodale su pored njih, pružajući svoje mnogobrojne, sitne korake.
– Vidim da ne odustaješ od svog stila – nasmešila joj se Marta dobronamerno, odmeravajući njenu mršavu figuru koju je isticala kratka, crvena haljinica od laganog materijala, stegnuta u struku pletenim kaišem, a lepršava na butinama, sa šarenim cvetovima izvezenim na grudima. Iva se nasmešila, ne znajući šta da odgovori na to.
– Sve je to lepo – nastavljala je Marta, okrećući kolica ne bi li izbegla poveliki kamen na trotoaru – ali ja sam nekako više za jednostavnost. U stvari, i da želim da razmišljam o oblačenju, ne bi mi pošlo za rukom.
Smešeći se, pokazala je na svoje troje dece.
– Razumljivo je to, Marta. Premda, ja drugačije razmišljam. Moj stil je deo mog identiteta, a ne bih volela da izgubim svoj identitet. Ni zbog čega, pa ni zbog dece. U stvari, nisam ni sigurna da želim da imam decu.
Nije delovalo da je Martu uznemirila ova izjava.
– Tako razmišljaš zato što još uvek nisi srela čoveka svog života. Kad nekog voliš, prirodno je da želiš decu s njim.
Zaustila je da kaže Marti da nije u pravu, da tamo negde postoji čovek koga voli, koga mnogo voli, ali zauzdala je svoj jezik. Ta nije li upravo tog čoveka napustila? Zašto bi ga pominjala sada, zašto bi potezala kao argument tu ljubav koje se odrekla?
– A Tamara? – odjednom upita.
Marta se trgla, kao da ju je neprijatno iznenadila žestina sa kojom je Iva izgovorila to ime.
– Šta s njom?
– Pa ništa, zašto…
– Mama, mama, možemo li da se ljuljamo na onoj ljuljašci? – razgovor je prekinula starija devojčica, pokazujući na ograđeni deo sa ljuljaskama, toboganima i klackalicama. Marta je pokušala nešto da kaže sestri, ali devojčice su bile uporne. Naposletku reče:
– Idite, ali pazite! Nemojte juriti toliko! – doviknula je za njima, ali devojčice su već trčale i za tren oka mlađa je već sedela na ljuljašci, a starija je gurala otpozadi. Smestile su se na jednu od klupica. Beba je i dalje dremala. Marta nije skidala pogled sa dečjeg igrališta. Pomalo odsutno joj se obratila :
– Pomenula si Tamaru?
– Da. Eto, i ona će imati dete, ali ne sa čovekom kog voli. Kako to objašnjavaš?
– Iva, zašto mi postavljaš takva pitanja?
– A zašto da ne?
– Teško je na njih odgovoriti.
– Zašto?
– Jer nije sve tako jednostavno.
– Nego kakvo je?
Slegla je ramenima.
– Ima tu mnogo toga. Znam da nisi bliska sa Tamarom, ali mislim da je previše osuđuješ.
– Mislis da preterujem, da nije zaslužila?
– Verujem da je grešila prema tebi, ali obe ste takve, temperamentne, impulsivne.
– Ne upoređuj me s njom! Ja nju nikad nisam prva napala. Ona prosto ne ume da živi, a da nekog ne kinji. Ista je kao mama.
– Iva, Iva, nemoj tako…
Ućutale su. Gužva u parku je postajala sve veća. Ljudi su promicali, mladi, stari, majke sa decom, parovi isprepletenih prstiju. Nedostajao joj je Andrej, posebno u tom trenutku, zbijenoj među sve te ljude koje nije poznavala, koji su svojim bezbrižnim osmesima pojačavali njen osećaj usamljenosti.
– O čemu razmišljaš? – upitala je Marta, pažljivo je posmatrajući.
– Ni o čemu posebnom. O ljudima.
– Šta je s ljudima?
– O ništa, osim što deluju tako srećni kad ih posmatraš na ulici .A ko zna šta je ispod te maske…
– A ti? Šta je ispod tvoje maske?
Trgla se i pogledala sestru nesigurno.
– O kakvoj masci pričaš? Kad sam ja imala masku? Kod mene je uvek sve servirano na tanjiru, nema nedoumica, nema iznenađenja.
Nabrala je obrve.
– Stvarno? Čudi me da tako doživljavaš sebe…Uvek si bila puna kojekakvih neočekivanih reakcija.
– To ne znači da ih krijem, već upravo to da su ljudima teško shvatljive, da ne podležu stereotipnim tumačenjima.
– Ok.
Osetila je da Martin pomirljivi ton krije želju da prekine taj razgovor koji je pretio da postane previše osetljiv .Ali već je bila razdražena i nije želela da se zaustavi.
– Zašto su ljudi tako puni očekivanja i zašto, ako se neko ne uklapa u njihova očekivanja, stvaraju predrasude? Zašto sam, na primer, ja čudna? Zato što ne izgledam kako se očekuje od jedne fine i pristojne devojke mojih godina? Zato što sam umorna od načina na koji ovaj svet funkcioniše? Zato što ne maštam o tome da se udam i rodim decu? Zato što ne želim svoju veliku, tradicionalnu svadbu, niti belu venčanicu? Zato što želim da živim drugačije od onog što se uobičajeno smatra normalnim životom? Zato što ne osećam sve što bi trebala da oseća jedna devojka, zato što gajim neka potpuno uvrnuta osećanja i asocijacije?
Marta je odjednom izgledala veoma umorno.
– Deco, još malo pa krećemo! – doviknula je devojčicama, izbegavajući da je pogleda.
Iva je postajala nestrpljiva :
– Odgovori mi! Zašto ćutiš?
– Iva, sve što ti osećaš, u redu je i razumljivo. Niko od tebe ne očekuje da živiš kako ne želiš.
– Kako niko ne očekuje? A mama?
– Mama samo ne želi da napraviš neku fatalnu grešku koja će ti upropastiti život.
– A šta je sa njenim greškama?
– Učinila ih je iz neznanja. Što se mene tiče, ja sam joj odavno oprostila.
– Ja ne mogu da joj oprostim. Ne mogu da joj oprostim što je dopustila da se osećam ovako.
– Kako se osećaš?
– Izgubljeno. Nevoljeno.Nesrećno.
– Žao mi je što je tako…
– A ti? Kako se ti osećaš? Jesi li srećna?
– Jesam.
Iva je zauzdala pregršti pitanja koja su se nakupljala na vrhu jezika. Osećala je da još uvek nije došao trenutak da ih postavi. Šetajući, zaustavile su se ispred jedne poslatičarnice.
– Deco, Iva, jeste li za sladoled?
– Da! Da! – uzvikivale su devojčice.
– Hajde, upadamo!
Bašta je bila veoma prijatna, prošarana drvećem ispod kojeg su bili naređani okrugli stolovi. Sa najnižih grana visili su fenjeri. Smestili su se u hladovit ugao. Sto je bio prekriven stoljnjakom sa kariranim dezenom. Na sredini se šepurio šarmantni buketić u vazi ofarbanoj živim bojama. Marta je naručila sladoled za devojčice i kafu za sebe. Iva je izabrala parče čokoladne torte. Uživala je u bogatom ukusu koji joj se lepio za nepca. Mnogo vremena je prošlo otkad je zadnji put jela pravi slatkiš. Šećernu vunu sa
vašara nije računala. Zatvorila je oči i ponovo je u njenim mislima oživeo svet iz kog je pobegla ; Andrej, zelena kuća iza kukuruzne zavese, uska kuhunjica u kojoj nikada nije bilo čokolade, niti cimeta, a često je i šećer nedostajao. Andrej nije voleo da kupuje. Cenio je samo ono što je sam, svojim rukama, mogao da napravi. Kakav čudak! Ali ipak, divan čudak…Naterala se da otvori oči. Odgurnula je te bolne i neželjene slike. Nije želela da misli na njega. Devojčice su halapljivo gutale svoje raznobojne,
ledene kugle. Marta ih je uzalud upozoravala da uspore i brisala im vlažnom maramicom tragove čokolade, malina i raznih ukusnih dodataka sa obraza i uglova usana.
– Ne znam šta da radim s njima – jadala se – previše su svojeglave.
Ivi su devojčice delovale kao prilično dobra deca. Uostalom, svojeglavost je za nju bila poželjna osobina i nije joj se dopalo što joj Marta pridaje negativnu konotaciju.
– Pa čijom ce glavom da misle, ako ne svojom? – izgovorila je glasno.
Pogled njene sestre, zaglavljen negde između vaze sa cvećem i sada već poluprazne šoljice sa kafom, bio je nedokučiv. Nakon nekoliko sekundi odsutnosti, odvratila je :
– Dečji mozak je nerazvijen. One nemaju stavove, pa kako onda mogu da misle svojom glavom?Ja sam ta koja treba da im to usadi i da ih usmeri.
– To je u redu, ali deca ne treba da budu roboti koji bespogovorno slušaju…
– Niko ne traži od njih da budu roboti, ali moraju da postoje neka pravila koja će ih disciplinovati…
– Pravila! Kome trebaju pravila?
– Iva, znaš li gde bi nama bio kraj da je naša majka imala čvrstu ruku kojom bi nas vodila kroz život?
– Znam. Bile bismo u još dubljem ponoru nego sad.
– Zaboga Iva!
– Ne, zaista. Bile smo sputane i neusmerene, istina. Ali autokratska vladavina bi nas potpuno uništila i učinila totalno jednostranim karakterima…
– Sad već preteruješ.
– Da, ja uvek preterujem.
– Stvarno preteruješ.
– Ok. Ali to ne menja činjenicu da deca treba da budu svesna da nije samo jedan put ispravan i da imaju izbore…
– Ha – nasmejala se Marta,lupkajući o beton stopalom uglavljenim u crnu baletanku -Čuj ti nju, imaju izbore. Ko danas ima bilo kakvog izbora? Svako radi ono što mora i bori se kako zna i ume.
Iva je osmehom prikrila gorčinu.
– Baš lepa vizija budućnosti, zaista. Zašto ljudi onda uopšte prave decu? Da bi bila zatvorena u kaveze i naterana da veruju da su slobodna?
– O čemu pričaš, Iva, kakvi kavezi ?- Marta je sad već postala prilično nervozna, vrpoljila se u stolici i nameštala kapicu na bebinoj glavi, budući da se ova probudila i počela da plače. U tom su i devojčice, koje su upravo završile sa trpanjem poslednjih zalogaja ledene mase u usta, zagrajale, te je svaki dalji razgovor postao nemoguć. Beba nikako nije prestajala da plače, pa joj se sestra obratila sa zabrinutim izrazom na licu :
– Vruće mu je. Da li bi ti smetalo da krenemo kući?
– Ne, naravno.
– Ok. Idemo.
Smestila je bebu u kolica i navukla platneni krov.U međuvremenu je dozvala konobara da naplati. Dok su čekale da im donese kusur, nisu progovarale. Mučna je bila ta tišina. Nisu mnogo pričale ni na putu do kuće. Marta je izgubila svoju uobičajenu staloženost i podlegla neobjašnjivoj uznemirenosti. Ivi nije bilo jasno šta se to odjednom desilo. Srećom, nije predugo trajalo. Brzo nakon dolaska kući, Marta se potpuno posvetila svojim svakodnevnim obavezama. Iva je ležala sama u sobi koju su joj namenili i gledala u plafon, pritisnuta krivicom i sumornim mislima. Uveče je već bilo jasno da je Marta opet ona stara.Bilo joj je lakse zbog toga, ali je istovremeno osetila kako između njih niče
nevidljiva barijera, nalik onoj koja je već godinama stvarala jaz izmedju nje i majke i između nje i Tamare. Obe su se, doduše, trudile da je ignorišu i da nastave da grade svoj odnos na tim novim, okolnostima nametnutim, temeljima. Dani su promicali sledeci svoj uobičajeni tok. Andrej joj je stalno bio u mislima, premda se silno trudila da ga odgurne iz svesti. Marta je vazda bila zauzeta oko dece i kućnih poslova, a posebno oko bebe. S vremena na vreme bi navraćale komšinice ili prijateljice i sa
njima je vodila najbesmislenije razgovore koje je Iva mogla da zamisli. Ponekad je dolazila i Markova majka, ali se nikad nije dugo zadržavala. To je čudilo Ivu.
– Neće da vam smeta? – pitala je – Baš lepo od nje.
– Ma ne – odgovarala je Marta zlovoljno – Nismo baš u najboljim odnosima.
Iva je izbegavala da dublje zalazi u to. Bilo je uobičajeno u sredini u kojoj su živeli i bilo bi skoro čudno da je drugačije.
Devojčice su vreme provodile u igri i izbegavanju tanjira punih kuvanog povrća koje su mrzele. Živele su za slatkiše. Ponekad bi im se pridružila u jurnjavi po dvorištu ili oblačenju i šminkanju lutki flomasterima. Često su pravile nepodnošljivu buku, ali sve u svemu, nisu bile problematična deca.
– Barem ne još uvek – mislila je sa gorčinom.
Beba, to jest, dugoočekivani, maženi i paženi sin, zadavao joj je najviše muke. Budio se noću. Njegov plač probijao je zidove, kao i Martini mamurni koraci, pevušenje i poluglasne rasprave sa Markom koji je mrzeo kad ga bude. Najveći deo njenog dana se, u stvari, vrteo oko tog malog zamotuljka koji je rastao poput pečurke,kog je uspavljivala, dojila, presvlačila,kupala i činila još mnogo toga, potpuno sama. Za to vreme, Marko je odlazio na posao sa kog se vraćao slomljen i veoma mrzovoljan. Nakon tuširanja
odlazio je u spavaću sobu, gde je spavala beba i posvećivao par minuta svom sinu, dok bi kćerke tek ovlaš protrljao po glavi, u prolazu. Nedugo zatim, stropoštao bi se u krevet i utonuo u san. Nakon popodnevne dremke, sa kauča se prebacivao na fotelju, slao najstariju devojčicu po pivo i bacao se na listanje kanala.Kćerke su volele da se vrzmaju oko njega, pa ih je tad uzimao u krilo. Milovao ih je po glavicama jednom rukom, dok bi drugom besomučno pritiskao dugmiće na daljinskom upravljaču. Na njihova živahna i beskonačna pitanja, odgovarao je kratko i sa malo pažnje. Kad bi mu dosadile sa svom tom galamom i vratolomijama preko njegovih nogu, proderao bi se i rasterao ih, šaljivo udarajući nogama u pod, glumeći ljutnju. Razbežale bi se uz ciku i smeh.
– Vama nikad nije dosadno – rekla je jednom Marti, dok je posmatrala devojčice kako hrle uz stepenice, bežeći od svog, tobože pobesnelog oca.
To nije bio kompliment, ali Marta to kao da nije primetila.
– O da, to ne. Nikad nije dosadno. Nekad je čak i previše zanimljivo.
– A ti i Marko – nastavila je Iva, ciljajući na ono što ju je čudilo -imate li vremena jedno za drugo uopšte?
Marta je uzdahnula.
– Skoro da i nemamo. Deca su mala i traže puno pažnje.
Ivin pogled se naglo smračio. Stisnula je usta, ne želeći da kaže nešto čime bi uvredila ili povredila svoju sestru, ali znala je da je ta bitka unapred izgubljena. Njen jezik je pričao svoju priču i odbijao je da sarađuje sa višim instancama njenog bića.
– Ne razumem. Stvarno ne razumem – rekla je.
– Šta to ne razumeš? – tragovi umora na sestrinom licu bili su i dalje jasno vidljivi i duboki, kao da su joj oči i crte klizile prema podu, povučene gravitacijom. Slagala je tek osušen i na gomilu nabacan dečji veš usporenim pokretima, nalik robotu.
– To – pokazala je Iva na benkicu koju je Marta upravo sklapala -Zašto ti ne pomaže? Zašto po ceo dan samo sedi i gleda televiziju?
– Nije tako. On radi…
– Radi? Radi osam sati, a šta je sa ostatkom vremena? Ti rintaš po ceo dan ovde, a on ne mrda prstom. Bar jelo može da pripremi! Izvini, ali ne razumem.
– Nije baš tako – blago je odvratila Marta – Izvede ponekad devojčice u park,hoće i u prodavnicu da ode…Njegov posao je težak i iscrpljujući. Često radi i prekovremeno.
– Suviše si pomirljiva i tolerantna. Ja ne bih mogla tako da živim.
– A ti previše osušuješ – Marta je odjednom povisila ton.
– Ja? Previše osuđujem? Koga ja to osuđujem?
– Zar ne vidiš? Otkako si došla, osuđuješ majku, osuđuješ Tamarine izbore, sad si prešla na mene…A ti? Šta je sa tobom? Ti sve radiš ispravno? Ne možeš da oprostiš Tamari što te napada, a ista si kao ona…
Osetila je kako joj vatra navire u čelo i obraze.
– Ista kao ona? To nije tačno. Nikad neću biti kao ona, tako…
– Oštra i isključiva? – prekinu je Marta.
– Ne! Tako licemerna i zla!
– Zaboga, Iva! Pazi šta govoriš. Tamara nije zla.
– Nego kakva je?
– Tamara ima probleme, kao i svi mi. Ne ponaša se kako treba, ali to ne znači da je loša osoba.
– Kakva to osoba može tek tako da izbaci iz života rođenu sestru?
– Ma daj. To je rekla u ljutnji, ali ti si morala da odeš i još više raspiriš tu vatru.
– Znači, za sve sam ja kriva? A ona ništa nije uradila? Ok.
– Nisi ti kriva za sve, kriva je i ona. Pogrešila je – Marta je prekorrnim pogledom zaustavljala neumoljivu bujicu koja je kuljala sa Ivinih usana, spremna da se obruši i uništi sve oko sebe – ali svi mi grešimo. I ja grešim. I ti grešiš. I Marko greši. Ljudski je grešiti.
– To je izreka za one koji traže opavdanje za povlađivanje sebi i zaobilaženje odgovornosti za tuđa osećanja.
Marta je zastala sa poslom, vidno iznervirana.
– Sa tobom je nemoguće razgovarati.
– Je l’ tako? – upitala je, na ivici suza.
– Tako je – odvratila je čvrstim glasom njena sestra, uzimajući gomilu naslagane odeće i trpajući je u ormar.
Iva nije mogla da podnese da ostane u istoj prostoriji sa njom, nakon tih reči. Izjurila je, uletela u sobu u kojoj je spavala i zalupila vrata. Kućom se prolomio gromoglasan odjek. Poput srebrnaste kiše svuda oko njenih stopala zazvečali su komadići odvaljenog zida. Uznemireno je tresnula na krevet, držeći se za glavu. Beba je zaplakala u susednoj sobi. Majčin umirujući glas je uspeo da mu vrati san na oči. Čula je Martine korake kako se približavaju, potom su se vrata i otvorila i Martina prilika, prilično vitka, s
obzirom na to da je rodila troje dece, prekoračila je prag, odmeravajući dovratak.
– Odvalila si malter i uznemirila mi dete – rekla je, potom je pogledala mirno i ozbiljno – Sreća tvoja, pa smo same. Ne želim da moja deca gledaju i uče ovakve stvari. Znam da si navikla na ovakvo ponašanje u našoj kući, ali ovde ne možeš tako. Nisi platila ova vrata i nemaš pravo da ih uništavaš.
Zaustila je da nešto kaže, ali Marta ju je zaustavila podižući kažiprst u znak pretnje, dok su joj u očima sevale varnice ljutnje :
– Slušaj me dobro. Godinama se trudim da svoj život uredim tako da bude miran i pristojan, da ne moram da se crvenim pred komšijama. Možeš da ostaneš koliko želiš, ali ovakve ispade neću trpeti. Idem da stavim kafu, pa ćemo pričati. Dolaziš?
Šokirana Martinim govorom, klimnula je glavom, potpuno nesvesna svojih pokreta. Kad je ostala sama, osetila je kako joj nemir prodire u telo. Pružila je ruke prema prozoru. Nekontrolisano su se tresle.
– Šta mi se ovo događa?
Iznutra se gušila u poražavajućem osećanju krivice. Nikad pre se nije istinski sukobila sa Martom. Nikad nisu bile bliske, ali sad joj se činila nekako tuđa, stroga,daleka. Staro osećanje da je sestra ne poznaje, ne shvata i ne razume suštinski, već samo formalno voli i prihvata, vratilo se i izjedalo je. Pored toga, ona je bila jedini član porodice sa kojim je koliko-toliko mogla da nađe zajednički jezik, a sada joj je i ona izmicala. Osećala se umorno i napušteno. Na koju god stranu krenula, udarala je u zid. Znala da neće još dugo moći da izdrži u ovoj kući. Znala je da se bliži čas odlaska. Htela-ne htela, moraće da smogne snage da razgovara sa majkom. Ova odluka ju je malo umirila. Obrisala je suze i sisla u dnevnu sobu. Iz kuhinje se culo zveckanje šoljica. Kroz otvorena vrata je dopirao miris tek skuvane kafe. Nekoliko minuta
kasnije, došla je Marta noseći na poslužavniku šolje sa tamno smeđom tečnošću. Pile su kafu u tišini. Klima uređaj, postavljen tik ispod plafona nemilice je bacao hladne talase ka Ivinom čelu.
– Izvini zbog onog malopre – tiho je izustila.
Marta nije odgovarala. Klimala je glavom zamišljeno. Konačno, zaglušujuću tišinu ranog popodneva razbio je njen odlučan glas
– Znam ja da je istina sve to što govoriš. Istina je da mi Marko ne pomaže dovoljno. Ponekad se osećam kao da ću da poludim ovako sama, prepuštena samoj sebi- glas joj je zadrhtao od progutanih suza – i istina je da naš brak…nije najidealniji koji se može zamisliti…
Iva je pažljivo slušala, ne usuđujući se da progovori.
– Ali ja – nastavljala je – Ja sam to prihvatila.
– Ali Marta… – uzviknula je, nemogući se više kontrolisati.
– Znam. Sve znam. Grešiš ako misliš da ne znam. Sve sam dobro izvagala. Misliš da ja nisam, isto kao ti, maštala o nečemu drugačijem? Ali život mi je dao ovo i ja sam to uzela i
prihvatila takvo kakvo jeste.
– Ali Marta, imala si toliko izbora. Imaš ih i sad. Mlada si, lepa, pametna. Zašto si baš ovo izabrala? Nikad nije kasno da nešto promeniš…
– Ne! – odsekla je – Pitaš me zašto? A zašto si ti pobegla od kuće? Misliš da je samo tebi bilo teško odrastati u toj atmosferi? Tamara je bila najstarija, uvek je znala kako da dobije to što želi, ti si, kao najmlađa, uvek sve dobijala, čak i kad nisi tražila, a ja? Šta sam ja imala? Nisam mogla doći do izražaja od vas dve koje ste stalno izvodile besne gliste i svađale se. Majka je tako retko obraćala pažnju na mene…A bila sam tako dobro i odgovorno dete! Što si bolji, to te manje cene i više iskorištavaju… – gorak osmejak zgrčio je Martine crte.
– Čudno je to što se svaka od nas osećala jednako nevoljeno, i kao da je onim drugima bilo posvećivano više pažnje.
– Jeste. To sam i ja shvatila. Razmišljala sam puno o tebi, Tamari i majci ovih dana, otkako si mi ispričala sve što se desilo. Postoji jedna stvar – nagnula se unapred, nalaktivši se na sopstvena kolena – koju sam shvatila otkako sam postala majka. Majka ne može da ne voli svoju decu. Mislim da smo, zapravo, sve bile voljene. Majka nam je pružila onoliko ljubavi koliko je mogla. I sama je bila nesrećna i neprilagođena.
– To sve stoji, ali nije opravdanje.
– Ne, nije opravdanje, ali svako zaslužuje razumevanje i oproštaj.
– A ja? – jeknula je – Zaslužujem li ja oproštaj? Hoće li mi majka oprostiti što sam pobegla? Hoće li mi Tamara oprostiti što postojim?
– Vreme ublažava sve rane. Naravno da će ti oprostiti.
– A ja njima? Kako ja njima da oprostim?
– Oprostićeš im…One su tvoja porodica…
– Porodica kojoj ne želim da pripadam!
– Iva! Molim te da ne govoriš takve stvari! To su strašne reči!
– Pa šta? Pazi li neko šta govori meni?
– Smiri se. Nemaš nikakve koristi od nerviranja. I ne želim da razgovaramo na ovaj način. Molim te.
-Ok.
Nerviralo je ovo Martino ućutkivanje i zdravorazumsko mudrovanje, ali znala je da bar delimično u pravu. Ćutale su neko vreme ne gledajući jedna u drugu, svaka zadubljena u
svoje misli.
– Reci mi samo još jednu stvar – konačno je pustila glas da procuri u sumoran prostor između njih – Zašto si izabrala baš Marka? Čime te je privukao?
Marta je duboko uzdahnula se i zavalila se natrag u naslonjač.
– Marko je bio tako…Normalan. Hteo je obične stvari. Porodicu, decu, posao, kuću…I ja sam htela to. Nomalnu porodicu. Muža koji je tu i koji radi i brine o svojoj deci. Decu koja imaju mamu i tatu. Znala sam da život sa njim neće biti mnogo uzbudljiv, ali da neće biti ni velikih svađa, potresa, razdora. Da me neće kinjiti, niti ostaviti zato što propušta velike stvari.
Nije progovarala nekoliko trenutaka, zagledana u pod, a onda je pogledala pravo u oči. Bile su zamućene.
– Samo sam htela da se osećam normalno. Normalno.
Ove reči su porazile Ivu. Tek sad je uspela jasno da vidi izuvijani tepih Martine duše koji je prostodušno prostrla pred njene noge. Iako je njen prigušeni temperament to dobro
skrivao, njene dubine su bile jednako lomne i krvave, kao i Ivine. Poželela je da zagrli Martu, ali nije se osećala dovoljno slobodno da to učini. Pomilovala je po kosi, umesto
toga. Znala je da ovde više nema šta da traži.
