Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом? Годину дана нисам чуо звук звона, телефон није звонио две дуге зиме. Мама, твог сина нешто дивно боли. Мама, запаљено му је срце и вене – али у овом животу није тешко мрети.
Облаци неки над домом нашимс вијају гнездо твојој чистоћи. Узалуд будим ти уснуле груди – мајко, опрости ми самотне ноћи. Руке су моје вечито празне, а моја је бескрајна постала глад. Неке су жене пратиле војнике, неке на Косову тражиле хлад. Узалуд будим ти уснуле груди – узалуд тражим те у свакој сени,
У капсули сличној оној у којој пакују амоксицилин чувам небо у праху. Кад ме умори овај свет попијем је и дванаест сати сам спокојан са тобом у себи.
Баш је лепо кад си мали, па ти ништа тад не фали. У рукама имаш звечку и сунце ко играчку. Баш је лепо кад си дерле, звезде су ти као перле, а небо ти чиста стаза, јуриш попут Деда Мраза. Баш је лепо кад си дете, па ти мисли само лете, од планете до планете
Неке су жене пратиле в о ј н и к е, Барбара, од Урала до Пиринеја. Срешћемо се ван рата. Негде на ничијој земљи. Ти и ја. И букет орхидеја.
Душан Стојковић рођен је 27. јуна 1994. године. Објавио је збирку поезије „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021.) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023.) Заменик је председника Удружења МУК (Млади Уметници Културе) које је основао са Јеленом Сарић Цветковић, генерални је директор међународне коморе књижевника и
Ја сам најбоље песме писао за тебе, мајко /постхумно/. Сва ова пискарања о животу, о људима, о земљи и небу – не вреде ни две паре, мајко. Не кунем се више у љубав, такви је на крају продају и изгубе и пре него што је нађу. Све ово је јаче од ње,
Одисујмо небо. Окишимо земљу. Ошантићимо људе. Нек за столом Ђуре Јакшића не буде више будала. Нек се Црњански не окреће у гробу.
Моја је мајка подигла два сина, кредит за два спрата на кући и ограду око в о ћ њ а к а. Након средње школе засновала је породицу и свој радни стаж – фабрика јој је била друга кућа. Машина за ткање била је већа од наше дневне собе и ходника, а трећа смена је
У мојој кући се одувек тешко ж и в е л о, али увек када сам могао био сам срећан. И често сам сретао људе у чијој бих се кожи радије н а ш а о. Избледео сам тог априла. И све је постало ружно. И глас. И тело. И коса. И нокти. И ципеле.
Могао бих да пишем о љубави какву ни руски романи немају – од које би се постидели и Ана Карењина и Вронски и Толстој. О љубави прошлога века, Лоло, која би у теби пробудила љубав. Могао бих је у своје руке ставити, у љубави те сакрити и чувати од времена твоју н е в и
/човек који не пије готово да не постоји/ мумлао је пијани старац са флашом ракије у рукама, док су ка небу летели градови, мостови и људи. Није имао ништа сем те једне флаше, али њоме је све било опијено. Жена у суседном склоништу отвара војну конзерву из хиљаду деветсто шездесет треће и проклиње демократију
