Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti […]
I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma
Bio je to njen glasKoji je zapovedio poeziji -Slušaj me- Koji je zamolio zvuk da se obrne iKunem se da sam osluhnuo opazivši jeKako se raspravlja o dosezanjuSa dosegnutim I kako zapitkuje Obližnje preprodavce dinjaDa li je sve ovo o čemu govori Zaboravljena Celina Ili samo Deo delova njenihŠto će posle uređenog distiha Pred publikomProći.
1. (fragmenti) 4:30 se bliži Nećemo zaspati sada Ni ti na tvrdom jastuku od olova Ni ja na improvizovanom ležaju od mahovine. Leptiri moga detinjstva Večeras će ležati u herbarijumu Ponovo ispresovani Dok se na podu pored glomaznog kreveta Neposredno pre plača alarma Pitam da li nas nadalje očekuje Samo gusta težina, Pre nego što
„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.” Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U
Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?
Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da
I Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje
Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.
