(Anđelki) Odseći glavu čoveku Nije isto što i okončati jedan životUdovi često znaju da se kreću Iako glave odavno nemaAli ubediti ga da je već mrtavDok još uvek prebira po sopstvenim kostima I dok ga rebra boleNakon prežiljeneNesrećeVaša je najodvratnija obmana. Svakim povratkom sve me jače stežeI uvek se uplašim da ću na licuSpazitiKoju boru

Stoje sviKoje sam voleo I čujemGovorim imOno što nikada nisam znao kako Da mi je drago što su mojiDa mi značeDa ne želim rastanakDa me obleće krivicaZbog svakog nanetog bolaPovišenog tonaNeslušanja iza rečiSlomljenih tanjira Pretnji da ću otićiNe-javljanja na telefonOpterećenosti trivijanlostimaJurnjavom za zvanjemPriznanjem DiplomomZa ljudima koji me ne želeZa tuđom pažnjom koja mi ne pripadaUmesto

Vijugava cik-cak putanjaKapljice zarobljene između dva okna Dok zalasci još uvek izgledaju fragmentirano Posmatrani kroz oznojeno staklo.Danas ponovoZvuci motoraKondenzacija i brujanje sedištaPraznina između rutinskog „Kako si proveo vikend?“I možda jednog „Šta planiraš dalje?“ Biće nije predviđeno za lanac i vezivanje – I mora biti da sam na kraju danaSaamo još jedan zlotvorU psećim očima.Još uvek

Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti

I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma

Bio je to njen glasKoji je zapovedio poeziji -Slušaj me- Koji je zamolio zvuk da se obrne iKunem se da sam osluhnuo opazivši jeKako se raspravlja o dosezanjuSa dosegnutim I kako zapitkuje Obližnje preprodavce dinjaDa li je sve ovo o čemu govori Zaboravljena Celina Ili samo Deo delova njenihŠto će posle uređenog distiha Pred publikomProći.

1. (fragmenti) 4:30 se bliži Nećemo zaspati sada Ni ti na tvrdom jastuku od olova Ni ja na improvizovanom ležaju od mahovine. Leptiri moga detinjstva Večeras će ležati u herbarijumu Ponovo ispresovani Dok se na podu pored glomaznog kreveta Neposredno pre plača alarma Pitam da li nas nadalje očekuje Samo gusta težina, Pre nego što

„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.”   Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U

Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?

Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da

I  Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje