Очи ти грлим, усне миришем док дубље и мирније дишем обгрлим ти тело док прелази у подсвест  трзајући се љубим ти снивања да те не море  чекам да твој поглед објави Свитање

Птица је утихнула, престала да пева,сањари да полети у Свемир,да се игра са мачком, није била милостива према црвићу,није дуго прелетела ни Атлантски океан, нити се зауставила да помилује жалосну врбу. Оног дана кад си одлучилада се уклопиш, склопила је крила.

Ко каже да те нећу видети,кад ће се Сава гордити твојим одразом?Ко каже да те нећу чути,кад ће о теби звонити звона Саборне цркве? Ко каже да ме нећеш миловати кад ће о твојим рукама шапутати ветаркоји си кротио машући возачу ГСП-а да би сачекао баку?Кажу да ће у Београду данас бити хладно. Сигурно нису видели

Лаж је ушла кроз утробу аромом истине, појели сте мислећи да постоје деца без Оца. Вирнули сте само кроз врата познања, а већ вам је нос удахнуо задах смрти. Изнутрице вам се просуле споља: заразили сте и даровани вам свет. Нисте богови него сте голи, пече вас стид па вичете: нисам ја! Нечујно вас врти

Пре него што сам умро, убили су ме, па сад морам мртав да чекам смрт. Ха-ха! Којешта! Ја сам и без убица умирући и са умирањем рађајући. Из Старог у Новог човека,  док коначно не скончам и будем бесконачан.

Хоћу да будем птица макар иза решетака хоћу да будем гранчица маслине макар ме шибали ветрови хоћу да будем дечије срце макар ме проболе стреле хоћу да будем песма макар сузама исписана   нећу да ми живот боду границе удобности  

Изашао сам на паузу у службеном оделу. Помоћни радник у школи: Црно-плаво одело, трегери.  Скоро смотан дуван остављао је тежак мирис.  Био сам опуштен и помало ружан,  такав је био и дан.  Али, не марим.  Не бих марио ни оволико,  да ниси прошла,  да касније нисам помислио како сам баш због тебе приметио како изгледам. 

У коси ми је упетљан мирис бора,  у вијугама налазим његове иглице. У око ми улази модро зелена, до срца постаје дречаво црвена. На плећима налазим крило орла, у плућима осећам дим. У око ми улази јарко плава, до срца се улива у металну маглу. У устима голица укус вина, у недрима остаје жеђ. У

Рађаш се из дивљења, док мирис свитања постаје опипљив, док покушавам да докучим плес борова који ме везује, а чини слободнијом. Рађаш се из чуђења, док посматрам мрава да бих била храбрија, док се утапам у дубину очију детета и слушам истину коју ми говоре. Зар је толико тешко? Питају ме и мрав и дете.

Одраз чистог образа Друговање са стрпљењем Радовање Смислу Аналзиза сопствених падова Слобода која не спутава Таленат којим се служи, не понижава Аутентичност која се калила храброшћу Њих две, Истину и Љубав, гаји на детињем срцу Етикете нације и статуса одлепљене заувек.