Da li da okrenem još jedan list? Ko zna koja me priča iza njega čeka   Verovatno još jedan dan, običan, ist’ Teško da će biti avantura veka   Možda neki junak, tajnovit i hrabar Koji godinama traži srce samo moje?   Ma daj, ne zanosi se bre, mala Sedi i radi, šta će tebi […]

Nisi ona koju sam poznavala Nekih davnih, dalekih godina Nema te crne kose, ni sivila U tvojim azurno plavim očima   Nema ni drhtaja u tvom glasu Dok pričaš na jeziku nekom stranom Pa pauziraš, i napraviš grimasu I nasmešiš se sebi tako luckastoj   Ne klecaju ti noge kao nekada Krećeš se na štiklama

Čak i kad reči postanu nečitljive I kad suze zamrljaju mastilo na papiru Pisaće ona rime i stihove i dalje Živeći u svom malom svemiru   I kada nema o kome pisati više I tama i suze budu bez smisla Kad kiše budu bile to – samo kiše A ne nešto o čemu bi ona

Ne sećam se tame Iz koje sam nastala Ali me i dalje mame Njena šaputanja   Ne sećam se ni trenutka U kome sam nestala Izgubila se kao neka lujka Naivna, blesava   Ne sećam se bola Ali ga i dalje osećam Koža mi gori gola I ja vrištim, jecam   Ne sećam se ni

Pisala bih ti U ponoć, ili malo kasnije Onako pospana Umorna od napornog dana Ali reči su suvišne Jer sve što sam trebala reći Nisam na vreme A pisala bih ti Reči, stihove, pisma, snove Ili o tome Kako sam provela dan Ali reči su suvišne Kad srca ne kucaju više Istim ritmom

Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu?   Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni   A

Nisam ti bila ni sunce ni mesec Već samo zvezda, stidljiva, daleka Nisam te grejala niti pružala svetlost Samo treperila i drhtala, bleda   Nisam ni pesma bila, već samo stih Ispisan rukom kojom držiš gitaru Pisao si, pitam se, za koliko njih Dok si palio za cigarom cigaru   Nisam ti bila ni dodir