Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira   Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas   Zgrešio nisam […]

Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju

Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti   Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne

Kako ispisati stranicu ljubavi, Ako ljubav i ne postoji Da li je to onda kraj ili početak, Nekog novog uzvišenijeg života   Gledao sam sebe Kako jecam u suzama, Gušim se i šetam parkovima, Klečim pred nečim što je bio moj život   I napokon osećam se slobodno, Od sebe pre svega Od svoga srca

Postoji jedno pitanje Kada je kraj ? Kada mi ili neko drugi odluči Kada nam se na glavu sruše svi problemi Da li bežim od istine? Ili za njom tragam? Izgubljen sam već mesecima I potišteno  slomljen u samoći Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja Šta  je to najgore što se u čoveku probudi?