Razliću se po tvom licu kao kapi kiše, Tražićeš me u svakoj kori hleba, Biću uzdah na kraju svake tvoje reči Od kojih se gušiš i zastaje ti dah   Biću i ovo nebo iznad tebe, Biću i plavo i zeleno, Biću ptica i ova zemlja po kojoj hodaš, Vazduh koji mirišeš i uzdišeš   […]

  Blistaš, Blista i ova zemlja i sve njeno i naše, Blista i um i duša, Blista i dobar i gad, Tako je mala granica, Izmedju raja i pakla, Izmedju vrha i dna, Izmedju mene i nas, Namamljen sam, Opijen sam, U očima mi blista žar I gasi se preda mnom Mada, postoji nada Da

Idem tamo gde sam srećan U beskrajno plavetnilo samoće I neko će me pitati, zašto si sam? Ali ja od samoće nisam usamljen   Samoća nije izbor, samoća je svest, Svest o tome da nisi sam Da ti niko ne prkosi i ne čini zlo Već si izgubljen   Prosto sam nemoćan Izgubljen i otrovan

Ako ikada budem sreo neke druge oči, Zvaću ih tvojim imenom, Svaki deo tog oka milovaću, Kao rajsko zeleno polje mirisni povetarac Kao majka svoje prvo čedo   Ako ikada budem sreo neke druge oči, Moliću se da u njima ne vidim tebe, A sama znaš, to je nemoguće, Još u svakom treptaju čujem tvoje

Polako, Ne okreći se prema mraku tek tako Ispred tebe je rajski vrt Ti grešni čoveče, I ne, Nije ti zabranjen ulaz, Ali ti odbijaš svaku pomoć Da se očistiš i pokaješ svoje grehe, Pogledaj tu tvoju dušu, Tako je zaprljana i trula Ni sam u njoj ne osećaš mirise, Zar ne vidiš da svet

Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,

Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke

Lopov nisam ako kradem od sebe delić onog iskonskog osećanja davnog jer zaboravih već dokle to život seže zaključane behu svetle misli sećanja ranog – Pritiska me čežnja za uspomenama divnim prohujale slike što u vremenu stoje žalim za vremenima i žal me čini kivnim za onim livadama punim vedrije boje – Sada je sve,

Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima

Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u

Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova   Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka   Od praha zemaljskog i udahnutog

Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti