Mojoj Vesni U polju Božura onaj sišto rosom poji sve.Geometrijom latica životaiscrtavaš sne. Zagrljajem i potezom četke,duše hrane tvoje ruke retke.Iskra si sjajna u tvojim potomcimaEonima unazad umivanasedefnim gorskim potocima. Planinski dah u plućimaosećaj je pored tebe sedeti.Treni takvi-kakvinikad neće bledeti!Vidim li u letu hrabrog Mišaratebe ću se, ptico, setiti! Tvojim stopama kad idem,dobrotom se […]
Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.Tebe, kćeri, čeka četa golubova!Svirce imaš pored svojih stolova.Lahorne krilate odore za te peglaju.Gnezda topla, soli i hleba,Visoke bačve pune vina rumena,Sreće trice i par grumena zlata.Veruj što ti kaže stari tata! Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.Neće znati od svetlosti kud da krenu
Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me
“Fake su ljudi, Fake je taksi! Ako nisi onda snas si” Ako fejk si opet naš si! Da ti pokažemo ko si, dokle si i kakvi smo čudasi. Evo ti i naše celo Nebo, pa…odspavaj si. Izgledaš kao da ti treba san. Nema veze sa tim uobrazilja naša. Šta je to u stvari? Zar
Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane. Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da
Znam da sam te izmaštala bojama još ne izmišljenim. Ne znam samo kako da prestanem da te čekam, a da te ničim ne promenim. I ne znam ovu prazninu u sebi kako i čime to da popunim? Znam da sam ti bliže kada čašu belim vinom dopunim. Tu si. I još uvek, nekako, moja snaga
Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje. Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.A i šta će ti to od mene!Zar
Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom
Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav
Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica
