Oh,  kad bi znao… a znam da znaš, ptico ti, krila najvećih koliko u tišini stane reči. Prošlo je mnogo vremena – govore nam. Prošlo je dovoljno vremena. Prošlo je dosta vremena. Možda drugi i mogu da im poveruju. Opet… mom oku, nekako malo je sve to. Treba mnogo više da ćutanje razumeju i drugi

Hajde, povredi me jednom.Molim te, slomi mi srce.Ne moraš puno. Malo samo na par sati. Želim da ti napišem najlepšu ljubavnu pesmu.Želim da iscedim sve sokove mog bića,kao rukama vino i da na papir ostavim reči,da blješte poput kristala na Suncu jarkom. Ne umem drugačije.Samo sam tada bezbroj pesama napisala. Oprostiću sebi zbog toga.Svaka je

Nosim svoje srce na dlanovima. Puni su žuljeva, da se ne lažemo. No, ne obazirem se ako kojim slučajem oni procure. I to znaš kako krvavo znaju da me izdaju! Pune su mi ruke pamuka, to znaš. Tu mesta onda nema za kofere. Umem koju konfetu da stavim u zadnji džep, da se nađe kad

Gle! Nebo nam u očima. Pade zvezda i ostavi modricu mesecu. Hladna lopta u odrazu oka on je u stvari. Gle! Pade još jedna zvezda. Ne šuškaj dok zamišljam želju Ionako nosi tvoje ime. Ako baš moram probaću da je naslikam: Ima malo sedefa od bisera na sebi; Ima 32 strane da pročita; Ima jedno

„Evo ti glava!“ Nisam razumela šta si rekao? Ti si Istok Južni, a ja Sever Zapadni, to je shvatljivo. Misleći na nešto plavo sve vreme, kad pišem pesme, ne šalim se! Doneću ti svemir k’o suvenir. Odlučeno je da ostane ovde.  Samo da znaš. Učiš me da plivam, a ne osećam se kao pastrmka. Pa

Boogie Street  4 “Vlati trave još uvek rastu uspravno.” Verujem im kad to kažu. Za one koji ipak sumnjaju, Za one iz poslednjih redova u prašnjavom bioskopu stvarnosti, Dokaz za to je što se i bez tvojih ruku svet ipak (po)kreće. Sedmica mi odavno ne meša četvrtke i srede, dane koji se dese Nedeljom. Puno

Nebul(OZ)a Razrešavam te vrtloga sumnji u moja dobra (zlo)dela. (Zlo)dela zbog kojih moram na duplu ispovest Nedeljom pred oltar nade kojem sam čitala Makarijeve molitve da me sretneš ponovo. I gle čuda, jesi!   Razrešavam te plesa naših ruku na kraju dana koji je dva dana trajao. Neki ljudi nikako da odu, a mi glave

Čitam opet tvoju pesmu,  sad već u tri zida svoje sobe i spoznajem-  sva tvoja slova šapuću o glasnom Miru slobode. Podignuta tri prsta  drugi pesnicom broje, sat otkucava vreme, deca spavaju, a ljudima se brige kao pčele roje. Tik-tak, tik-tak, pusti korak lak, tik-tak, nije svaki dan lak… Ne znam zašto kad ti pišem

Petak je. Majušnom činiš me.Iznova otkrivam šta znači ćutanje,iako njegove redove odavno ispisujem.Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj policisačinjenoj od bezbroj ponedeljaka. Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok danik’o

I ove jeseni slika je ista:Šuma umire i ne blista.Umire lišće, umire travai drveće ide da spava.Umiru topli dani i noći,ni žbunju nema pomoći.I rekao bi sada svako:Umire sve, to je tako.TokU jesen rađa se kiša,vetar što duva pa se stiša,oblak ljuti što sunce gasii munja sjajna što nebo krasi.Rađaju se životinje mnoge,neke ljupke, a

Kada mi nedostaje, ja tišinu u boje pretvaram.“Stvaraj, Oko!” šapuće mi kroz oblake – i ja stvaram!Rasipa se boja po platnu k’o po ulicama svetašto bi njegov skakutav korak i glas.Umesto mešanja bojeja ga crtam kako pleše i pobeđuje sve nas! Pleše paganski, visoko podignutih ruku!U krug, u krug, u krug… Potezomčetke slikam mu širok