2. poglavlje
Drugo poglavlje:
Gresi prošlosti
Nije stigao ni da se smesti, a Časlav je već imao obavezu. Cena popularnosti reklo bi se. Već mu je bilo zakazano potpisivanje i promocija knjige. Njegov poslednji bestseler pod naslovom “Svi muškarci u gradu” postigao je ogroman uspeh. Nadmašivši sve njegove prethodne hitove. A sama činjenica da je u svoj rodni grad došao prvi put posle celih 10 godina doprinosila je nestrpljenju i radosti fanova da konačno vide svog svetski poznatog sugradjanina. Časlav je bio visok čovek, malo mršavije gradje, ali zgodan. Ne preterano lep, ali ga je krasio neki šarm zbog kojeg su ga svi voleli. Pogotovo devojke. Kako zbog tog šarma, tako i slave i popularnosti.
Čim je stigao do gradske biblioteke u kojoj se ovaj dogadjaj trebao odigrati, primetio je mnoštvo naroda. Ljudi su čekali u redu ispred, sa knjigama u rukama. Neke nove, neke strare i manje poznate knjige Časlava Gospodarskog. Brzo je ušao na bočni ulaz i nakon što je obavljena kraća promocija nove knjige, seo je za predvidjeni sto i počeo sa potpisivanjem knjiga. Atmosfera je bila topla, ljudi su bili nasmejani, raspoloženi. Pričali medju sobom, družili se, šalili se, pozirali za fotografije, razmenjivali utiske.
Iznenada ovu idiličnu atmosferu u kojoj je Časlav uživao, prekinuše oči jedne devojke. Osetio je kao da ga je pogodila munja. Srce mu je lupalo sve jače i jače. Ta devojka, žena koju je nekad poznavao jako dobro, ona koju je voleo. Ali ona koja je umrla pre 10 godina. Upravo to je i bio razlog zbog kojeg je pobegao iz svog grada i nije se do sada u njega vraćao. Upravo ta žena je stajala u redu ispred njega, gutajući ga svojim prodornim pogledom. Bio je šokiran nekoliko sekundi, možda i duže dok je taj duh i dalje gledao direktno u njega.
“Smiri se kretenu, praviš budalu od sebe” pomislio je Časlav u sebi. “Verovatno je samo neko ko liči na nju. Deset godina je prošlo. Možda se mozak samo poigrava sa tobom.”
Bilo mu je jako teško da se fokusira nakon toga, ali je nekako uspevao da to prevazidje. Sve dok na red nije došla upravo ona. Veliki osmeh na licu i radost dok mu je predavala knjigu u ruke. Časlav se trudio svim silama da što mirniji ostane i da pokuša da razgovara sa njom kao što je učinio sa svim ljudima koji su bili pre nje.
“Ti, mislim Vi..vaš… ovaaaj… Kako se zovete? Šta želite da kažem, mislim, napišem u posveti?” jedva je Časlav uspeo da sastavi rečenicu.
Ona mu se osmehnula i stidljivim tonom progovorila
“Laura. Laura Petrović.”
Hladan znoj ga je oblio u tom trenutku. Ruke su počele da mu se tresu. Nije mogao ni da pogleda u pravcu te devojke. Šokiran i na smrt preplašen, uspeo je da nekako ispiše posvetu u njenoj knjizi. Nakon toga ona je sa tom knjigom u ruci veselo odskakutala.
Nije znao Časlav šta da radi. Da li je sve to bio plod njegove mašte ili se neko poigravao sa njim? Morao je da ode. Uputio je izvinjenje prisutnima i organizatorima rekavši da mu nije dobro i izjurio je napolje. Dok je koračao kroz glavne ulice grada totalno smušen, mislio je na Lauru. Njegovu jedinu pravu ljubav i na to kako je mislio da je mrtva sve ove godine. I kako je moguće da mu se nije javila posle svega, nego se ponašala kao običan razdragani obožavalac.
Čim je ušao u svoj stan krenuo je da pretura po starim fiokama sve dok nije našao stari koverat i u njemu neke pisma, pesme i fotografije. Fotografije njega i Laure. Posmatravši ih, uvideo je razliku izmedju njegove Laure i ove koju je video danas. Gledajući sve te stare fotografije, sećanja su mu navrla u misli. Sećenja na prošlo vreme i na ljubav koju su delili.
Dvadeset šest godina ranije:
Bilo je to prelepo majsko popodne. Zaljubljeni par je šetao starom tvrdjavom pa preko mosta do čuvenog parka u kojem su se uvek okupljali svi zaljubljeni parovi. Sedeli su na travi ispod jednog drveta držeći se za ruke. Zagrljaji, poljupci, pogledi puni ljubavi. Ona, tako lepa i mlada. Sunčevi zraci su joj nežno milovali njenu predivnu pepeljasto plavu kosu, dok je leškarala na travi u cvetnoj prolećnoj haljini. Iz romanse polako se u njima budila strast. Požurili su ka njegovom stanu, ljubeći se od ulaza preko stepeništa do ulaznih vrata stana. Jedva pogodivši otvor za ključ, ušli su u stan i ne gubeći ni sekund, skidali odeću sa sebe i bacali na pod. Časlav ju je ljubio strasno. Njene usne, vrat, ramena, grudi… Laura je gorela iznutra. Želela je ovaj trenutak pola svog života. Za oboje je ovo bilo ostvarenje mladalačkih snova. Usne im se nisu razdvajale kada su se tela spojila dok je plamen ljubavi i strasti buktao iz njih. Ruke tesno i snažno grleći ono drugo dok ritam i tenzija nisu došli do potpunog usijanja…
Laura je sa osmehom ležela na krevetu i palila cigaretu, dok je Časlav sipao vino u dve čaše. Crno vino, nežan dodir i razgovor dvoje ljubavnika. Sve je u tom trenutku izgledalo kao san. Ali samo na tih par sati. U sumrak poput Pepeljuge, Laura je pohitala kući pre nego otac primeti da je i dalje nema.
Časlav i Laura su zaljubljeni jedno u drugo još od prvog razreda srednje škole, ali previše stidljivi i uplašeni i nespretni da jedno drugom to i priznaju. Kada su to konačno uradili, naišli su na strašan problem. Laurini roditelji su bili apsolutno protiv njihove veze. Časlav je u tom trenutku bio dete iz niže srednje klase, iz radničke porodice. Siromašan momak od 18 godina, bez nasledstva, bogate porodične istorije. A takodje i bez sigurnog plana za budućnost, osim izrazite želje da postane pisac. Ali to apsolutno nije obećavajuće ili nešto što će doneti veliki novac, barem je tako tada mislio Novak Rajković, Laurin otac. Tako da je bilo strogo zabranjeno mladim ljubavnicima da se vidjaju, i da nastavljaju ovu “lošu životnu odluku zasnovanu nekim detinjastim emocijama” kako je Novak opisao. Časlav i Laura su pokušali da nastave svoju vezu, skriveno i tajno, koliko god je to bilo moguće. I da se nadaju da će vremenom roditelji promeniti mišljenje. O kako su se samo jadni prevarili.
Novak Rajković je bio više nego uspešni biznismen. Nasledivši veliku kompaniju od svog oca, i nastavivši porodični biznis sa još većim uspehom. On je takodje oženio devojku odabranu za njega, Juliju Vargu. Devojku iz ugledne porodice sa velikim nasledstvom. Njih dvoje su stoga delili mišljenje da tako i dalje mora biti. Ali s obzirom da njih dvoje nisu imali sina, već samo kćer jedinicu, želeli su da onda zet bude dostojan njihove porodice, ugleda i neko ko će biti dostojan da jednog dana nasledi porodičnu kompaniju sa njihovom kćeri. A Časlav i njegovo piskaranje nisu prilazili ni blizu tom imperativu koji su oni postavili. Ali neko drugi jeste. Mladi stažista u njegovoj kompaniji i sin njegovog poslovnog partnera i prijatelja. David Petrović. Savršen muž za njihovu jedinicu.
Kada je Laura stigla kući te kasne večeri, pronašla je svoje roditelje kako je čekaju u njihovoj velikoj dnevnoj sobi, zajedno sa njima sedeli su i David i njegov otac Boris Petrović. Kulturno se javila i produžila ka trpezariji ali su je u nju dopratili njeni roditelji.
“Gde si do sada mlada damo?” Julija je upitala sa autoritativnim tonom u glasu.
“Sa prijateljima mama”.
“NE LAŽI nam u lice! Bila si sa onom protuvom s kojom smo ti izričito zabranili da se vidjaš!” prigušeno ali vidno ljutito reče otac te nastavi u istom tonalitetu. “Videli su vas danas, i to niko drugo nego Boris. Došli su sada da pitaju da li dogovor za brak i dalje stoji.”
“E pa reci im, da dogovor otpada! Ili još bolje, JA ću im reći! Laura odgovori ljutito i sa puno emocija, “Ja volim Časlava, i ako ću se za nekoga udati, to će biti on!”
“Ohoho, ali u tvojim snovima draga moja kćeri” Novak reče dok je Julija pred Lauru na sto bacila koverat.
“Šta je ovo?”
“Dobro pročitaj i osmotri mlada damo. To će se desiti sutra, ili nikad. Od tebe zavisi.” odgovori joj majka.
Laura uze koverat i otvori ga i pogleda sadržaj iste. Nakon nekoliko trenutaka vrisnu:
“Monstrumi jedni bezosećajni!” i otrča ka svojoj sobi dok su joj se suze slivale niz obraze.
Plakala je Laura noćima i danima, ali ništa nije mogla da uradi da promeni svoju sudbinu nad kojom je suze lila.
***
“Tri nedelje…Tri nedelje nema ni traga ni glasa od nje. Moramo otići do njihove kuće da proverimo da li je sve u redu. Možda joj se nešto desilo!” Časlav reče vidno pod stresom Mariji i Milanu. Njegovi i Laurini najbolji prijatelji.
“Opusti se čoveče, ona je dobro. Verovatno pokušava da smiri svoje matorce ili nešto. Znaš da joj brane žestoko vaše susrete.” reče mu Milan pokušavajući da ga smiri.
“Znam! To me i brine.”
Prijatelji su sedeli u Milančetovom dvorištu toplog junskog popodneva. Pili piće i razgovarali o ovoj celokupnoj situaciji. Jedino je Marija smela da ode Lauri u posetu, i ona je znala šta se zaista dogadja. Ali je morala dati čvrsto obećanje da će strogo čuvati ovu tajnu. Srce joj se cepalo što je morala da laže svoja dva najbolja prijatelja. Što je morala da krije ovako nešto od njega, ali je smatrala da je za Časlava i Lauru ovako možda i najbolje.
“Šta ako je odlučila da završi vaš odnos?” Upita Marija delujući prilično ravnodušno.
“Nema šanse. Planirali smo naš život, naš čitav svet zajedno. Volimo se godinama i sada kada smo konačno zajedno, ona ne bi nikad sve ovo napustila tek tako, bez ijedne reči.” odgovori Časlav sa osetnim bolom u glasu.
“Da Marija. Ti znaš to kao i ja što znam.” potvrdi njegove reči Milan.
“Znam. Ali isto tako znam da je ona razmaženo bogato derište koje je uvek volelo da igra igrice sa drugim ljudima. I da uvek uzme šta hoće i da radi šta god hoće. Dobila je šta je htela, malo se poigrala sa tobom. Sad kad je dobila šta je htela, više joj nisi interesantan. Tako da molim te, prihvati činjenice i prestani da nam kukaš i cmizdriš ovde svaki dan ovako!” prilično gruba je bila Marija prema Časlavu i Lauri, ali ponajviše prema sebi. Da tako priča o najboljoj drugarici, da ovako slomi srce najboljem drugu, nju je bolelo neopisivo.
I Časlav i Milan su ostali zabezeknuti i šokirani Marijinim rečima. Ali neke od njih su za Milana imale smisla te podrži Mariju.
Nakon toga Časlav je bio slomljen nedeljama i mesecima što će doći. Naročito kada je u jednoj poseti svom drugu Milanu, na njegovom radnom stolu u sobi ugledao pozivnicu za venčanje.
“Ohoho, šta je ovo?” pita Časlav znatiželjno uzimajući je sa stola.
“Ništa!” uzvrati panično njegov drug i pokuša da je otme Časlavu iz ruku, ali bezuspešno.
“Pozivnica na svadbu, opa. Hoćeš li pozvati Mariju da ide s tobom? Možda da konačno nešto uradiš sa njom, da joj kažeš da je ljubav tvog života i da ne možeš da živiš bez nje” sa osmehom je Časlav zadirkivao svog najboljeg druga znajući njegova skrivena osećanja prema Mariji. Ali kada je otvorio koverat, osmeh mu je sa lica nestao u sekundi.
Samo se sručio na sofu iza sebe i bledog lica gledao u beli papir sa zlatnim vezom i srebrnim slovima.
“POZIVNICA
na venčanje Davida Petrovića i Laure Rajković…”
Usne mu zadrhtaše dok su stidljive suze skliznule niz obraz na papir koji je držao u ruci.
Milan se osećao grozno. Kao da je izdao Časlava ne rekavši mu za venčanje, ili što je zaboravio da barem sakrije pozivnicu. Nije znao šta da kaže, te je samo seo pored Časlava i zagrlio ga.
“Zašto mi nisi rekao?” upita ga Časlav drhtavim glasom.
“Celo jutro sam smišljao i mozgao kako da to uradim. Zato sam i ostavio tako na sred stola nadajući se da ćeš videti. Strašno mi je žao.” pokušao je Milan Trifunović da ublaži situaciju u kojoj se našao.
“Ok. Ja…Mislim da treba da budem malo sam sada.”
“NE! Greška! Zvaćemo Danila i Mariju i idemo negde u grad, u provod. Idemo da se napijemo. Batali sve ovo, i tu nezahvalnu ženu koja te nije dostojna!” reče Milan uzevši mu pozivnicu iz ruku i baci je preko sobe u pokušaju da mu podigne duh i raspoloženje. Već je krenuo ka svom telefonu da pozove prijatelje kada Časlav skoči i krenu ka vratima.
“Ne! Ostavite me na miru!” te izjuri iz sobe i iz kuće.
Nikada više Časlav nije bio isti nakon toga dana. Nešto u njemu se promenilo, nešto se prelomilo. Počeo je da puši, da zapija svoje dane, svoje noći, svoj čitav život. Jedina stvar koja ga je još držala na ovom svetu je bilo pisanje. Obećao je sam sebi da će uspeti. Da će biti poznat, i uspešan i imućan, te da će Lauri biti žao što ga je ostavila zbog nekog tamo tatinog sinčića. Stoga, to je postao njegov život. Mali skroman polu prazan stan, alkohol, cigare i pisaća mašina. Barem je imao cilj u životu, i odlučnost da do njega i stigne.
Prisećao se svega ovoga Časlav sa pomešanom radošću, gorčinom i besom, kada ga iznenada prenu zvonjava telefona. Vratio je fotografije i koverat u ladicu i zatvorivši je otišao da se javi.
“Halo? Hej, ti si. Izvini, MORAO SAM! Objasniću ti sve. Hajde da se nadjemo negde. Moram da izadjem iz stana, moram popiti nešto.”
