Algoritam

3. poglavlje

 Treće poglavlje

  Susreti 

                     

U jednoj od centralnih ulica Nuevo sitija, Radomir Kurjaković se nalazio pred vratima kancelarije psihijatra. I dalje mrzovoljan samom činjenicom da mora da ide da poseti jednog. Njegovo pomalo zatucano i staromodno ubedjenje da samo ludi ljudi idu kod psihijatra, dovodili su ga u dilemu s obzirom na pritisak sa posla da to mora da obavi. Dok je tako gundjao u sebi popeo se uz stepenice i pokucao na vrata i ušao. Unutra je ugledao jednu lepu mladoliku brinetu, kako slaže neke fascikle i papire po stolu.

“Mmm slatka mala. Što mi nemamo ovakvu sekretaricu za našu kancelariju” pomisli Rade kao i svaki muškarac odmerivši je sa ledja. 

“Dobar dan gospodine. Izvinite na sekund. Samo da složim ovaj haos. Baš je gužva ovih dana, i nikako ne stižem svu ovu papirologiju. Sedite molim vas!” reče devojka vrlo ljubazna sa osmehom. “Jel mnogo toplo napolju?” 

“Da, zapravo jeste. Vrlo vruće. Odgovori Rade iako je verovatno mislio na nešto drugo izgovarajući te reči. “Samo vi završite s papirima, nikakav problem.” 

“Hvala vam, divni ste. Vreme u kojem živimo je postalo ludo i nesnosno. Ljudi ovde dolaze sa raznim problemima.” požali se malo devojka.

“Pa da, jasno. Svaka osoba ima svoje probleme koje pritom smatra najvećim na svetu” pametovao je malo Rade sa osmehom na licu. Rade je bio dobar čovek, pristojnog izgleda. Visok oko 180, nekih 86 kilograma, u dobroj kondiciji. Voleo je da se ponekad igra, da flertuje, ipak je muškarac. Ali nikada nije prešao granicu i nikada nije prevario svoju ženu Jovanu sa kojom ima prelepu ćerkicu Elenu. Voleo ih je poštovao obe bez premca.

“Da, upravo! Baš mi je drago da razumete moj posao i probleme s kojima se ovde susrećem. Evo ga, složeno. Ja sam Nevena Stanković, izuzetno mi je drago da se upoznajemo” reče ona pružajući Radetu ruku.

“Čekajte, pa vi ste..?” iznenadjen je bio Rade.

“Da,da. Ja sam taj strašni psihić kojeg se svi policajci plaše” nasmeja se ona rekavši ovu sarkastičnu šalu. “A vi ste onaj čuveni detektiv kojeg čekam već dva meseca. Zaista mi je drago da se konačno vidimo.” 

“Ja se izvinjavam, pomislio sam da ste sekretarica” odgovori joj Rade uz osmeh krivice na svom licu. 

“Pa to nisam već jako dugo” nasmeja se Nevena. “Neka, dobro je da smo uspostavili neobaveznu komunikaciju. To može biti značajno u daljem radu. Često je taj prvi utisak presudan izmedju dvoje ljudi, pogotovo u mom poslu. Nego, da se posvetimo malo onome zbog čega ste ovde.”

U tom trenutku Rade se smrkao, i zatvorio. Trauma koju je proživeo ga je i dalje proganjala. Svake noći je i dalje mogao da vidi njeno lice. Tatjana Savković je bilo njeno ime. Prva godina fakulteta, nagradjivana, stipendista. Jedna od najboljih u svojoj generaciji. I sam Rade ima malu ćerkicu i prosto ne može da zamisli kako bi bilo da ju izgubi na takav način. Tri meseca je prošlo ali on i dalje nije bio spreman da priča o tome. Potiskivao je sve to duboko u sebi. Nekako znajući da čim počne da priča o tome, da će to sve postati istina i stvarnost. Stvarnost koje se užasavao. Te stoga nije bio spreman da to sebi prizna. Dr Stanković je znala da će u ovom slučaju morati da bude strpljiva. Da ako ga bude pritisnula previše da može napraviti više štete nego koristi. Tako da je pustila da se stvari odvijaju lagano. Pričala je o drugim ljudima i njihovim iskustvima iz sličnih situacija. Delila je njihova osećanja. Ali je takodje shvatila da će ovaj proces biti mnogo duži i teži nego što se i sama tome nadala.

     ***

Film cafe. To je bilo ime jednog lokalnog kafića. Vrlo star kafe nedaleko od gradskog centra. Nekada davno, omiljeno mesto mladjanog Časlava i njegovih prijatelja. Stare video kamere bezvremenih hitova pokačeni po zidovima širom čitavog kafića. Malo je renoviran i sredjen od kako je Časlav poslednji put bio, logično. Ali i dalje je imao isti šmek i dušu koju je Časlav voleo ovde. Komforna i prijatna atmosfera je i dalje bila prisutna. Kafić je izgledao kao običan stan. Podeljen na nekoliko soba, a svaka posvećena drugoj eri filma i filmske industrije. Kaučevi i fotelje oko stolova, doprinosile su ovoj praktično kućnoj atmosferi i udobnosti. Upravo je i Časlav Gospodarski sedeo na jednom od tih kaučeva u sobi posvećenoj pedesetim godinama i filmu tog doba. Sedeo je tako i ispijao viski iz čaše dok su već 2,3 prazne čaše stajale na stolu ispred njega. Elektronska cigara mu je bila u ruci kada se na vratima pojavio njegov menadzer vrlo nezadovoljan onim što vidi.

“Opet piješ?! Mislio sam da smo tu fazu tvog života završili i ostavili iza sebe.” pomalo ljutito započe konverzaciju Časlavov menadzer Flip Tomov. Časlav je bio njegova zlatna koka. Imao je čovek naravno i druge klijente, ali niko nije donosio toliko benefita kao Časlav Gospodarski. Svetska zvezda. Ali on je za njega bio više od klijenta, bio mu je prijatelj. Dugi niz godina. I pre nego je Časlav izdao svoju prvu knjigu. I uvek je bio tu uz njega, kroz sve probleme i svaku životnu prepreku i nevolju. 

“Laura je imala ćerku…Kako sam to mogao da zaboravim?” reče Časlav nostalgičnim glasom. 

“Ma daj čoveče. Kako ćeš se svega sećati? Koliko si imao ljubavnica u prethodnih 10,15 godina? Da li znaš za svaku od njih koja se udala , koja ima decu? Ne znaš!” 

            ***

Deset godina ranije: 

“Naš dragi prijatelj Boris vrši uticaj na našeg još dražeg zeta da preuzme kompaniju. Ako uspeju, ostaviće nas bez ičega Novače.” zabrinutim glasom započe Julija ulazeći u radnu sobu svoga muža u kojoj je on sedeo i ispijao čašu viskija sa ledom. 

“Svestan sam toga ženo. Već sam preuzeo neophodne korake da to rešim.” Novak odgovori uzimajući još jedan gutljaj iz čaše.

“Bolje bi ti bilo. Jer ako ti nećeš, ja hoću. A ti jako dobro znaš da sam ja mnogo manje suptilna od tebe. Mnogo više prašine bi se diglo ako ja budem uzela stvari u svoje ruke.” 

“Ne brini se ti ženo moja. Bolje se ti pobrini za našu ćerku i ono njeno kopile. Naša kompanija je moja briga i tako će vazda i ostati. A sad me pusti na miru.” 

“Moram da brinem dragi mužu. Kompanija nam nikad nije bila u većoj krizi. Akcije nisu bile ovako niske od kako smo preuzeli firmu od tvog oca.” 

“To je Borisovo maslo. Njegov departman koji vodi zajedno sa svojim sinovima kasni sa projektima i izbacivanjem proizvoda koji su trebali da dignu kompaniju. Namerno to rade.” 

“Upozorila sam te da im ne daješ previše moći i previše udela u kompaniji. Oni su pohlepna porodica oduvek.” 

“Boris mi je bio prijatelj Julija! Nisam očekivao od njega da će me ovako izdati. A pogotovo ne naš David.” 

“Iskoristili su nas, i našu neposlušnu ćerku da dodju do tog braka koji ih stavlja u jak položaj. Stekli su tvoje poverenje. Ali sam te i tada upozorila da im ne daješ previše i da im ne veruješ u potpunosti. Ja ću se pobrinuti za našu ćerku i unuku a ti reši ovo dragi moj Novače. 

“Hoću Julija. Zaboli su nam nož u ledja i planiram da im vratim sa velikom kamatom.”

Julija tada napusti sobu u kojoj je Novak Rajković ostao da sedi sa viskijem u ruci, i zaputi se ka garaži. Krenula je u posetu svojoj ćerci. David i Laura su nakon venčanja kao svedbeni poklon od njih dobili svoju kuću nedaleko od ove u kojoj je Laura odrasla i u kojoj su Novak i Julija i dalje boravili. Bila je to lepa i velika kuća, savršen roditeljski svadbeni poklon. Devet prostorija sa garažom i prostranim dvorištem pozadi. Malena Emilija je imala dosta prostora za igru, trčanje, zabavu. Sve uslove da bude srećno dete. Uglavnom je to i bila. Umela je često da oseti majčinu tugu, iako je Laura to vrlo vešto skrivala. Nikada nije bila srećna u ovom braku. Jedina radost bila joj je upravo njena Emilija. Za nju je živela. Ali Emilija je bila luda za svojim ocem. Volela je ona i svoju majku, daleko od toga. Ali David joj je bio sve. Sa babom i dedom s druge strane, nije imala nikakav odnos. Novak i Julija se nisu ni potrudili da detetu pruže šansu. Prvi problem je bio to što je devojčica, a ne dečak. Nije bila naslednik imperije kojeg je Novak priželjkivao. A drugi problem je bio taj što su od starta sumnjali da dete nije Davidovo, već od nekog drugog. I sa time u glavi, jadna malena slatka Emilija, nije imala nikakve šanse da pridobije naklonost svoje bake i deke. David je uprkos tome što je imao iste sumnje, voleo Emiliju više od života, poput Laure. 

“Emili, pusti psa. Neko zvoni, možeš li molim te da otvoriš vrata?” 

“Da mama…” odgovori devojčica nevoljno i lenjo se odvukavši ka ulaznim vratima. “Zdravo bako, vi ste. Maaamaaaa, baba jeee.” zaori se hodnik od devojčicinog povika. 

“Zdravo dete. Znam put, možeš sada da nestaneš.” odgovori Julija hladno. 

Emilija je uvek mogla da oseti da je njeni baka i deka ne vole ni malo, niti gaje ikakve simpatije prema njoj. Ali su je roditelji odgajili tako da ih poštuje bez obzira na sve. Otišla je Emilija nazad u dvorište i nastavila da se igra sa svojim psom, dok je Julija prešla kroz predsoblje do dnevne sobe. 

“Zašto si ovde majko?” 

“Majka ne sme da dodje u posetu sopstvenoj ćerci i unuci?” 

“Kao da si ikada marila za Emiliju. Nije njena krivica što se nije rodila kao dečak.”

“Da ju je napravio David, možda bi i bila. Ali to nećemo nikada znati zar ne draga?” 

“Da ponovim, zašto si ovde majko?” 

“Znam da me smatraš za svog neprijatelja, i to me jako rastužuje Laura. Ali dobro, pravo na posao. Naša kompanija je u nevolji. Velikoj.”

“Nisi mi neprijatelj, ali odavno si dokazala da mi nisi ni majka. A kao što sam davno već rekla, BRIGA ME za vašu glupu kompaniju. Ako će da nestane, briga me.” 

“Oh, ali treba da te je briga. Ako ta kompanija nestane, isto tako će nestati i tvoj lagodan život, kao i lep život za ovo tvoje malo kopile. Neće više biti lepe odeće, fonda za školovanje i ostalo. Tako da, ti bi trebalo najviše da brineš šta će sa kompanijom biti.”

“Pošteno. Prihvatam ovu kritiku. Ali nisam sigurna zašto si došla kod mene? Tvoj najdraži zet je osoba koja ti treba.” 

“Pa draga moja, tvoj divni muž i njegov otac su uzrok ovog problema.” 

“Molim? O čemu pričaš?” 

“Da, da. I ti si ta koja mora popričati sa mužem o svemu ovome. Zato sam došla kod tebe. Moraš mu objasniti da to što njegova porodica pokušava da učini, da će uticati mnogo i na tu vašu ćerku. Novak im neće nikada dozvoliti da mu oduzmu kompaniju. Radije će je sam do temelja spaliti nego da je vidi u rukama svog takozvanog prijatelja Borisa Petrovića. A ti vrlo dobro znaš na šta je sve sposoban tvoj otac.” 

“Da li si ozbiljna majko?!” 

“Mrtva ozbiljna kćeri moja. Popravi ovo kako znaš i umeš. Za svoje lično dobro. Ne mogu više da te štitim.” 

“Kao da ikada i jesi. Uvek si štitila samo sebe. Tako da prestani da se pretvaraš da ti je stalo, molim te.”

“Da, stalo mi je. Da nije, ne bih bila ovde sada, nego bih prosto pustila Novaka da uradi šta treba da se uradi.”

“Da ti je ikada bilo stalo, ne bih ja bila ovde sada, kukala nad svojim bednim životom. Sa čovekom do kojeg mi nije nimalo stalo.”

“Još uvek o onom tvom pisčiću? Hoćeš li ikada odrasti Laura?!”

“Ti si rekla da je on niko i ništa i da će biti jedno veliko ništa. Čitaš li novine, magazine, gledaš li televiziju? Možeš li da prodješ gradom a da ne vidiš njegovo lice svuda po bilbordima i izlozima?! Proganja vas sada. Da ti je ikada zaista bilo stalo do mene, podržala bi me, i dozvolila mi da budem srećna sa čovekom kojeg volim.” 

“Ti si beznadežan slučaj. Dozovi se pameti dok još možeš, i prestani da živiš u prošlosti. Tvoj otac bi ga uništio tada! Nikada ne bi postao što jeste da ti nisi ispoštovala očevu naredbu, i toga si jako dobro svesna Laura. Sada se nalaziš u sličnoj situaciji ponovo. Ti moraš da učiniš šta je neophodno ili ćeš se suočiti sa velikim posledicama. Sve je na tebi draga moja.” reče Julija dominatnim naredjujućim glasom uzimajući svoju torbicu i uputi se ka izlaznim vratima.

Laura je ostala dugo da sedi na kauču u svojoj dnevnoj sobi, razmišljajući o majčinim rečima i gledajući naslovnicu magazina na kojoj se nalazio niko drugi do njen dragi Časlav Gospodarski. “Zgodniji i lepši nego ikad. Godine mu tako lepo stoje. Pitam se, dal me pamti još uvek…” misli su joj kružile po glavi kao oluja dok je ne prekinu nečiji ulazak. 

“Mama, stric Steva je ovde!” Emilijin glas ponovo ispuni kuću. 

“Ćao, ćao moje dame. Nisam ti ništa doneo Emice. Evo ti lova pa odi da si kupiš nešto, neki sladoled ili šta već želiš.” Stefan reče i sa perverznim osmehom na licu je ispratio mladu Emiliju dok je skakutala ka izlazu u svojoj letnjoj haljinici. “Ima figuru na majku vidim.” 

“Kako se usudjuješ stoko!?” besna je bila Laura.

“Ma hajde. Ne pretvaraj mi se tu da si svetica, kad oboje znamo da si sve samo ne to. Siguran sam samo da si izabrala pogrešnog brata za sebe.” 

“Napolje!” 

“Ali, tek sam došao.” 

“Izlazi napolje, odmah! Znaš da nisi dobrodošao ovde kada David nije tu.” 

“E pa, on me je nazvao i zamolio da dodjem. On će večeras prenoćiti kod naših roditelja, pa mi je rekao da se pobrinem za tebe i Emicu večeras. U svakom smislu tih reči.” nastavi sa zloćudnim osmehom Stefan Petrović sipajući sebi piće, seo je na kauč i podigao noge na stočić ispred sebe. 

“Šta je uradio!?” zabezeknuta je ostala Laura, ne česeći ni malo da uzme telefon i pozove svoga muža. “Koliko puta da ti kažem da ne želim da ga vidim ovde ako ti nisi prisutan!?” 

“Smiri se. Dolazim za pola sata, sat. Trebao sam već biti kući, ali sam se zadržao na poslu. Ne preteruj.” smirivao ju je Davidov glas preko telefona pre nego je prekinuo vezu. 

“Djubre lažljivo! Skidaj te smrdljive noge sa stola!” uzrujana i besna je bila Laura. 

“Kakva narav. Tebe treba neko da ukroti malo” reče Stefan i skoči sa kauča i zgrabi Lauru čvrsto i pribi je uz sebe. “Siguran sam da je moj brat previše nežan. Uvek je bio šmokljan. Tebi treba neko kao ja, da te dobro utegne i da budeš mirna i spokojna. Što se otimaš? Pa neće niko znati.” 

“PUSTI ME SVINJO ODVRATNA!” Laura je pokušala da mu se odupre, ali Stefan ju je držao snažno. Ali tada se izenada začu zvuk ulaznih vrata te je on pusti i ustuknu.

. “Mama, mama! Vidi šta sam pronašla!” Emilija je bila sva uzbudjena oko nečega što je kupila. 

“Šta imaš to? Daj da vidim. Dodji sedneš strikanu u krilo.”

“Malo je prevelika za to! Sedi ovde pored nas, sad ću nam skuvati svima kafu i čaj. I ja želim da vidim šta si kupila.” pokušavala je Laura da zaštiti sebe i svoju ćerku. 

“Dobro mama. Imam novu knjigu. Sveža iz štampe. Nema ništa bolje na svetu nego miris nove knjige.” reče Emilija sedajući izmedju Stefana i Laure te im pokaže. 

“Časlav Gospodarski. Taj lik smara Emice. Što nisi kupila neki strip, ili neki ljubavni roman. To je za devojčice tvog uzrasta a ne ova glupost.” reče Stefan izrugujući se pomalo. 

“To je moj omiljeni autor! Ja volim sve njegove knjige, a za tvoju informaciju, on je čak napisao i priču za odličan strip koji sam takodje čitala.” Emilija se osetila uvredjeno zbog stričevih reči prema njenom omiljenom piscu, te se pomakla od njega na drugi kraj kauča i počela da čita svoju novu knjigu. 

Laura je osetila olakšanje ovakvim razvojem situacije. I nikad nije bila srećnija da vidi svog muža kako stiže kući kao tog popodneva. Stefan je bio užasan prema Lauri dugo dugo vremena. Laura nije volela Davida, ali je on za razliku od svog brata bio dzentlmen. Poštovao ju je. U većini slučajeva barem. 

“Tvoj brat je neopisivo djubre. Danas me je spopao.” započe Laura te večeri u spavaćoj sobi konverzaciju sa mužem. 

“Aman, prestani ženo! Umoran sam, ne mogu sad da slušam tvoje baljezgarije, molim te.” David je već bio iznerviran svojom ženom, s obzirom da ovo nije prvi put da je pokušala da mu kaže kakvo ponašanje njegov brat ima prema njoj u šta je on naravno, odbijao da poveruje. 

“Spopao me je! Rekao je da mi treba pravi muškarac, i da treba da me dobro ukroti a ne kao ti. U našem rodjenom krevetu Davide!” 

“Znam da ne voliš moju porodicu. Za ime sveta, ne voliš ni svoju! Tako da prestani da pokušavaš da me zavadiš sa mojim bratom. Tvoj je problem što si nesrećna, ne moj.”

“Zar si toliko slep da ne vidiš?!” 

“Misliš da ne vidim? Vidim ja jako dobro draga moja, sve one magazine sa fotografijama tvog bivšeg dečka svuda. Vidim i da našoj ćerki kupuješ njegove knjige. Sve ja vidim!” 

“Ona ih kupuje sama. Pametna je devojka i zna šta valja.” 

“I? Jel još plačeš za njim ili je to neki tvoj uvrnuti način da me napraviš ljubomornim? Sa njegovim fotografijama svuda i ovim tvojim bolesnim fantazijama o mom rodjenom bratu?! Prosto ne znam kako te trpim sve ove godine.” 

“Onda odlazi! Ostavi me konačno da mogu da budem srećna! Za jednu stvar je tvoj brat u pravu, ti nisi pravi muškarac!” 

“Zaista? Ne brini ništa. Neće ovo još dugo trajati. Ionako mi nikada nije bilo stalo do tebe. S tobom sam samo zato da bih zadobio poverenje tvog oca i uticaj u njegovoj kompaniji. Ali to mi više nije neophodno, tako da ćeš uskoro da se seliš nazad kod tvojih dragih roditelja.” 

“Molim?! Ti možeš da odeš i odmah ako hoćeš. Ovo je moja kuća, i Emilija i ja u njoj ostajemo. 

“Ali grešiš. Strašno grešiš. Emilija će ostati samnom ovde, jedina stvar do koje mi je stalo jeste ona. Iako nisam siguran da je uopšte moja, volim je i brinuću o njoj do kraja života. A kuća je možda tvoja trenutno, ali neće biti zadugo.” 

“Jeste tvoja ćerka prokletniče!” 

“ A ne ne! Oboje znamo da to možda nije istina. A sad me ostavi na miru ženo. Sutra imam veoma važan dan. Treba jednu veliku kompaniju da preotmem.” David završi rečenicu i izadje iz spavaće sobe sa svojim jastukom u rukama, ostavivši Lauru u šoku i suzama po ko zna koji put. 

David se prilično iznenadio kada je rano izjutra ugledao Lauru spremnu i sredjenu pred izlaznim vratima. 

“Šta ovo treba da znači?” 

“Znaš da te mrzim. Ali mog oca mrzim još više. Ne postoji ništa na svetu što on voli više od te svoje proklete kompanije i svog novce i reputacije. Želim da ti pomognem da ga uništiš. Daj mi to i tvoja sam zauvek.” 

“Iskreno, bilo bi mnogo lakše sa tobom na mojoj strani. Zaista želiš da mi pomogneš?” 

“Želim. Ali nemoj pogrešno da me shvatiš. Ovo radim iz moje lične osvete, i za našu Emiliju. Ona zaslužuje lep i srećan život kakav ja nisam imala.”

“Slažem se. Hvala ti.” reče David otvarajući vrata i propuštajući Lauru napolje. 

      ***

“Šta ovo znači Borise!?” Novak je kao furija uleteo u kancelariju svog prijatelja sa besom na svom licu tresnuo neke fascikle na Borisov radni sto. 

“Ne umeš da čitaš?” Dajem ti šansu da se povučeš sam, i sačuvaš svoje ime i reputaciju barem. Prijatelji smo. Ne bih voleo da patiš.” 

“Prijatelji?! Kako se usudjuješ da kažeš da si mi prijatelj dok pokušavaš da mi preotmeš kompaniju. Moju kompaniju! Nasledje mog oca!” 

“Bila je tvoja Novače. Sada je vreme da je David preuzme. Odavno je to vreme već došlo. On i Laura upravo stižu dok mi pričamo.” 

“Laura?! Laura dolazi sada sa Davidom!?” 

“O da dragi moj prijatelju. Čak te i tvoja ćerka mrzi. Svi te ovde mrze. Ona će nam pomoći da te uništimo. Zato sam ti , u ime našeg prijateljstva, ponudio poslednju šansu da se spaseš sramote i poniženja.” 

“Ne… Ne sme ona… Nikako Laura….” Novak izvadi svoj telefon i okrenu broj svoje ćerke, ali niko se na njega nije javljao.

U tom trenutku vrata kancelarije se otvoriše bez kucanja, i u nju uleti Stefan Petrović. 

“Tata! David…Imali su saobraćajku…”

“Molim?!” u glas dreknuše i Novak i Boris 

“Kako? Kada?! Boris nije znao za sebe dok je Novak samo stajao kao kip nasred kancelarije i dalje držeći telefon sa kojeg se čula zvonjava na drugoj strani.

“TI!” okrenu se Stefan prema Novaku Rajkoviću. “Šta si uradio!?” povika i zgrabi Novaka za kragnu i pribi ga uza zid, ali u tom trenutku u kancelariju je ušlo obezbedjenje i razdvojilo ih. 

Bio je to tužan dan za kompaniju koja je već neko vreme patila. Svi zaposleni su voleli Davida. Bio je prema njima dobar poslodavac. Pošten i korektan. Totalna suprotnost od nadmenog i gordog Novaka Rajkovića.

Nedelja je prošla do jedne od najvećih sahrana koje je ovaj grad video godinama unazad. 

Jadna Emilija je bila neutešna. Nije mogla da prestane da roni suze nad kovčegom svoga oca. Laura je bezuspešno pokušavala da je smiri. 

“Tvoja ćerka je preživela dok moj brat leži ovde mrtav. Neće se na ovome završiti matori.” šapnuo je Stefan na Novakovo uho za vreme sahrane. 

Nakon sahrane, vidno uznemireni Novak je prišao svojoj ćerci. Po prvi put nakon nesreće. 

“Ne mogu da verujem da si želela da me izdaš tako. Ovo je bila poslednja kap u prepunoj čaši Laura. Zaboravi na nas, zaboravi na novac. Ti i to tvoje kopile od sada ste same. Imaš sreće što me je tvoja majka nasamarila da ti prepišem tu kuću u kojoj živiš onomad, inače bih ti i to uzeo derište jedno nezahvalno.”

“Hvala oče. Vrlo si velikodušan kao i uvek. Već si mi uništio život pre 16 godina, tako da ništa što uradiš i kažeš ne može da me više povredi i da mi naškodi. Drago mi je da ćeš se konačno skloniti iz mog života i pustiti me da ga živim na miru.” Laura odgovori svom ocu sa gorkim tonom u glasu. Novak tada ljutito ode i povuče Juliju koja nije stigla ni da zagrli svoju ćerku već je samo uputila tužan pogled saosećanja. 

Nekoliko nedelja je potom prošlo. Laura se osećala prazno, besno i usamljeno kao nikada u svom životu. Čitav svet joj se srušio. Njeno dete za kojeg je živela je bilo neutešno i razoreno smrću svog dragog oca. Postala je besna i isfrustrirana što je neprekidno ispoljavala. Ni nalik na onu malu slatku umiljatu Emiliju kakva je bila pre. Do te mere da je morala da je pošalje kod Dr. Evgenija Djordjevića. Specijaliste za tretman dece i mladih koji su pretrpeli strašne traume ili gubitak bližnjih. On joj je obećao da će Emilija biti dobro kao nekad. Ali Laura je bila slomljena. Ništa nije moglo da joj ublaži tugu i bol sve do jednog sasvim slučajnog susreta.

To je bio trenutak kada je u njenim očima zasijala iskra radosti. To je bio trenutak kada je ugledala prizor koji je ponovo zagrejao njeno ledom i tugom  okovano  i slomljeno srce. To je bio trenutak kada su se njihove oči ponovo susrele, posle toliko godina. Prišao joj je i pružio joj ruku da joj izjavi saučešće, ali reči nisu izlazile iz njegovih usta. Samo su stajali tako, držeći se za ruke i gledajući jedno drugo u oči. Trenutak kada je za njih vreme stalo. U njenim očima je ugledao sve što je nekada video. Sve za šta je mislio da više ne postoji, ili da čak nije nikad ni postojalo s obzirom na način na koji se sve završilo. Ali sve je bilo tu, kao nekad. U tom dodiru i njenom pogledu.

Sadašnjost: 

“Ona nije bila bilo koja. Niti samo ljubavnica. Ona je bila moja jedina prava ljubav. Voleli smo se od kad smo bili klinci, još u osnovnoj školi. Ali njeni roditelji me nisu voleli. Izvršili su pritisak na nju da se uda za drugog tipa. Tada sam prvi put počeo da pijem. To je bilo mnogo pre nego sam izdao prvu knjigu, čak i pre nego sam tebe upoznao.” zastade na trenutak Časlav svoje izlaganje , uze gutljaj viskija iz čaše te nastavi  “A onda se sećaš možda perioda kada je taj njen muž poginuo u sudaru negde na putu. Slučajno smo se sreli na ulici u gradu par nedelja kasnije. Prišao sam da joj izjavim saučešće a ona me je zagrlila snažno. Pogledi su nam se sreli i sve se vratilo. Isti onaj plamen ljubavi, isto sve kao kad smo bili klinci. Naša ljubav se ne samo probudila nego još više razvila u narednim nedeljama i više nismo mogli da se razdvojimo jedno od drugog.” sa setom u oku i tugom u srcu Časlav je završio izlaganje ali i viski iz čaše. 

“Žao mi je zbog toga. Znam koliko si bio slomljen kada si čuo da je stradala i da zbog toga nisi želeo da se vraćaš. Sve znam. Ali moraš sada da se sastaviš, da se središ. To je prošlost, i nema ništa od toga da ponovo proživljavaš bol i patnju. Nemoj da uništiš karijeru sada i svoju i moju zbog toga. I dosta sa pićem!” reče mu ljutito Flip i ustade od stola. “Moram da idem, imam ja i druge klijente znaš.” pokuša da se malo našali Flip i potapšavši Časlava po ramenu ode i ostavi ga u mislima punim tuge i praznim čašama na stolu. 

       *** 

Rano jutro, Rade se probudio kao zapeta puška spreman da se upusti u novi slučaj. Dugo je vremena prošlo kako je van posla bio Kurjak. Voleo je i on svoj posao , i nedostajao mu je. Išunjao se lagano iz kuće dok su žena i dete i dalje spavali i požurio ka policijskoj stanici. Kada je stigao i ušao u kancelariju, video je Božu kako već pretura po slučaju.

“Stvarno?! Nisi mogao da sačekaš i mene da dodjem da zajedno pretresemo to? I kad si ti došao uopšte? Šest izjutra je!”  sa vrata progovori Kurjak pomalo ljut na svog partnera.

“Ma spavao sam ovde na kauču. Nisam ni išao kući” odgovori mu Boža ne dižući pogled sa papira koji je u ruci držao.

“Da li si ti normalan? Imaš li ti život uopšte? Kad si zadnji put izašao negde? Kresnuo nešto? Ustvari, ne odgovaraj. To je bilo retoričko pitanje” pokušavao je Kurjak da malo bocne svog partnera ne bi li dobio neku emociju sa njegove strane. Ali nije mu uspevalo, pa ga je onda upitao: “Dobro onda, šta je u slučaju? Hoćeš li me barem uputiti kada si već sve sam uradio bez mene.”

“Zapravo nisam. Tek sam otvorio fasciklu i preleteo samo preko nje. Na prvi pogled, deluje da dokazi nisu procesuirani kako treba. Laura Petrović, 34 godine, ubijena u noći izmedju subote i nedelje 19. septembra 1999. Telo je bilo isečeno na 9 delova i razbacano po celoj kući. Ruke u kuhinji, stopala u hodniku, noge u kupatilu, šake u trpezariji, torzo u spavaćoj sobi i glava je bila u dnevnoj sobi…” čak se i vojnik poput Bože Britve zgrozio ovim rečenicama i fotografijama koje su uz to bile priložene. 

“Dodjavola šta je to?! Da li si ozbiljan? Ustvari, naravno da jesi. Ti si uvek smrtno ozbiljan, gospon uštogljeni.” Iako šokiran slučajem, i dalje je pokušavao da blago iznervira svog partnera. 

“Ne znam. Ovo je baš okrutno.” Odgovori Boža i nastavi da čita “Postaje još i gore. Ovaj haos je našla njena petnaestogodišnja ćerka Emilija Petrović. Dete je time postalo siroče pošto joj je otac nekoliko meseci pre toga poginuo u čudnoj automobilskoj nesreći. Glavni osumnjičeni je bio … HA! Ovo će ti se dopasti. Časlav Gospodarski.” 

“Pisac Časlav Gospodarski?” zapita Britva znatiželjno. 

“Da, baš taj.”

“Ali, onda ga nisu uhapsili, niti išta dokazali. On je sve vreme slobodan. Juče su Jovana i Elena išli na njegovu promociju knjige. Djubre!” nije se Britvino raspoloženje popravljalo ni malo ovog jutra. “Zašto on?” 

“Nije bilo znakova provale, što znači da je žrtva poznavala počinioca. A Časlav i ona su bili ljubavnici. Krili su to ali neke komšije su ih videle i posvedočile tome nakon ubistva. Takodje su bili vidjeni na noć ubistva kako se žustro prepiru i svadjaju ispred njene kuće. I to je poslednji put kada su je komšije videle živu. A Časlav je nakon toga napustio grad i nije se više nikada vraćao, kao što si rekao do juče, kada je imao promociju nove knjige.” Završi izlaganje inspektor Boža Britva prevrćući oči dok je i dalje gledao fotografije sa mesta zločina. 

“Ko je bio zadužen za slučaj?” upita Kurjaković Rade dok je zapisivao markerom sve na veliku belu tablu koja se nalazila na zidu kancelarije.

“Jovan Stojanović Cope. Sećam se tog čoveka. U penziji je sada.” 

“A tada nisu uspeli da nadju oružje kojim je počinjen zločin. Nema oružja, nema slučaja. Da pretpostavim da sada nisu našli otiske na oružju? Da li je su u kući uopšte uzimali otiske?” 

“Bilo je otisaka, ali kao što rekoh. Časlav je bio ljubavnik, te su njegovi otisci bili svuda po kući, i to nije dokazivalo ništa.” 

“Pa, sada imamo nove dokaze. Mačeta, neka poruka i delić Rubikove kocke. Kako se to uopšte uklapa jedno s drugim? Ništa meni ovde nije jasno.” zbunjeno je gledao Rade, a Boža klimao glavom. “Šta? Tri seta otisaka su nadjeni na mačeti.” ova činjenica je šokirala Radeta. 

“Čiji?” zapita Boža i dalje pregledajući gomilu fotografija sa mesta zločina. 

“Laura, Emilija i David Petrović. Ništa Časlav, niti bilo ko drugi. Bilo bi prelako. Nego zašto su kog Peruna imali mačetu u kući?” 

“Ko zna. Možda su imali dvorište, ili su voleli da idu na safari, ili u dzunglu na odmor.” 

“Da, možda. Tako si duhovit i veseo i razdragan sve vreme” nastavio je sarkastično da podbada svog partnera Rade. “Jel bi te bolelo da se malo opustiš? Pogledaj se. Devojka ti neka treba. Da nisi u celibatu možda?” 

“Hoćeš li prestati da se glupiraš i da mi pomogneš oko ovih fotografija? Pa da možemo da odemo da se nadjemo sa Stojanovićem.” i dalje je Boža bio miran i hladan kao špricer. Njegove oči su bile na papirima sve vreme. Nije čak ni gledao u Radeta, i to je njegovog partnera izludjivalo, te je lagano odustajao od svoje namere. 

“Dobro, dobro. Šta još imamo?” 

“Ne baš mnogo. Pismo ili pesma, napisana je rukom, ali je nečitka. Pretpostavljam da je to Časlav napisao Lauri.” 

“Pitam se šta je bilo sa ćerkom? Da li je još u gradu? Možemo li je pronaći i popričati sa njom o svemu tome?” zapita se Rade kucajući njeno ime u bazu podataka. “Da. I dalje je tu. Imamo adresu. Ulica Deteline 56.”

“Hajde da prvo popričamo sa Stojanovićem, pa onda produžimo do Deteline i pokucamo Emiliji na vrata i priupitamo nekoliko pitanja.”

“Može. Dopada mi se taj plan, iako te i dalje mrzim.” reče Britva Boži uzimajući svoj mobilni i stavljajući ga u dzep od sakoa kao što uvek radi. 

“Znam.” Boža reče i pogleda u Radeta i osmehnu mu se, očigledno uživajući u medjusobnim bezazlenim koškanjima sa svojim prijateljem nakon duge pauze. 

     ***

Časlav i dalje nije mogao da izbaci iz glave Laurinu ćerku.

“Izgleda isto kao njena majka u njenim godinama. Zašto je uopšte uzela majčino ime? Njeno ime je Emilija. Ali…ko zna šta se s njom dešavalo nakon Laurine smrti. Moram je pronaći i proveriti sve. Očigledno je da voli moja dela, moje knjige, tako da bih to mogao da iskoristim.”    
Uzeo je svoj mobilni u ruke i pozvao nekoliko ljudi koji su poznavali Lauru i raspitao se o Emiliji. Saznao je gde živi i otišao pred zgradu. Nakon kraćeg razmatranja, seo je u kafić preko puta naručio kafu i uzeo novine i pretvarao se da čita. Imao je sreće pošto je nepunih 40 minuta kasnije Emilija izašla iz zgrade i krenula da šeta niz ulicu.  Časlav je na sto ostavio novine i novac za kafu i diskretno se uputio za njom. 

Emilija Petrović je bila veoma lepa devojka. Brineta, oko 170cm visoka, veoma zgodna. 25 godina , student arhitekture.
Zaputila se ka glavnim ulicama i ka centru i pešačkoj zoni. Kao i svaka mlada devojka, volela je lepe izloge raznih butika i knjižara ispred kojih se zadržavala, razgledala. U poneki bi i ušla i razgledala letnje haljinice, suknjice ili bi u knjižarama preturala po knjigama tražeći nešto za sebe. Tada je Časlav odlučio da iskoristi jednu od tih prilika i iscenirao je slučajan sudar u trenutku kada je Emilija prolazila pored jednog od sledećih izloga i u isti se zagledala. Sudarivši se sa Časlavom, ispale su joj knjige i skripte koje je u rukama nosila .

“Oprostite gospodjice molim vas!” započeo je Časlav svoje lažno izvinjenje, praveći da ju nije video. Počeo je da sakuplja zajedno sa njom knjige koje su joj ispale, dok je ona jedva skrivala oduševljenje i iznenadjenje kada je videla s kime se na ulici sudarila. 

“Ne, ne, ja nisam gledala. Oči su mi bile na izlogu” odgovori mu Emilija vrlo stidljivo.

“Dozvolite mi da se predstavim. Ja sam Časlav Gos…” 

“Časlav Gospodarski, znam ko ste. Ja sam Laura, bila sam na vašoj promociji knjige juče, ali ne biste se vi sećali. Bilo je jako puno ljudi.” 

“Oh, ali sećam se. Laura Petrović zar ne? Kako bih zaboravio tako lepu mladu damu.” šarmantan je bio Časlav i to je bilo dovoljno za njegovog velikog obožavatelja kakva je bila Emilija. 

“Oprostite još jednom zbog ovoga. Moram da idem, kasnim. Ali nadam se da ćemo se sresti ponovo negde.” osmehnu joj se Časlav i produži pretvarajući se da žuri niz ulicu. 

“Ohh…Nadam se da hoćemo.” uz uzdah je Emilija ostala gledajući za njim dok je odlazio, još uvek dolazeći k sebi od ovog za nju, neočekivanog susreta. 

     ***

“Izvinite što smo vas dovlačili ovamo po ovoj vrućini. Ja sam Božidar Britva, a ovo je moj partner Radomir Kurjaković”. pruživši ruku čoveku otpoče Boža. 

“Ne brinite momci. Jovan Stojanović, ali možete me zvati Cope kao i svi.” uz osmeh im odgovori stariji kolega. “Dali ste mi izgovor da šmugnem od žene na kratko. Teško je biti u penziji. Nemaš više izgovore zašto nisi kod kuće.” svi se nasmejaše. 

“Čast je upoznati te, ti si poznat u našem poslu.” Reče mu Rade.

“Ma hajde molim Vas. Nisam ništa poznatiji od vas dvojice. Kapetan je moj drag prijatelj. Kako je Beli ovih dana? Jel vas mnogo maltretira?” 

“Ne, odličan je. Zaista ne možemo da se požalimo” odgovori Rade.

“Šalim se. Imao je samo najbolje da mi kaže o vama. Nego, dajte da predjemo na posao.” 

“Trebali smo te zbog jednog starog slučaja koji si ti vodio.” Boža nastavi stavljajući fasciklu ispred njega. 

“Auh, Laura Petrović. Taj slučaj nisam nikad zaboravio. Ostao mi je kao trn u oku. Još uvek imam scene sa mesta zločina urezane duboko u sećanje. Nešto najgnusnije što sam ikada imao prilike da vidim. Bio sam prvi na licu mesta sa mojim partnerom. Kada smo došli tamo i ušli u kuću, uh…Užas. Jezivo. Krv svuda, delovi tela razbacani po kući, dete vrišti plače držeći majčinu glavu u krilu. Nisam noćima posle toga mogao da spavam verujte mi.” Vidno potrešen od preživljavanja uspomena. Uzeo je gutljaj kafe koju je ranije naručio kada ga je Rade upitao dalje. 

“Ne mogu ni da zamislim. Pregladavao sam fotografije i bilo mi je teško. Možete li nam reći nešto o istrazi, kako je tekla? O osumnjičenima, dokazima koje ste prikupili?” 

“Naravno. Kao što rekoh, trn u mome oku. I naravno, kao što primećujete, nismo ga nikad rešili. Dokazi koje smo sakupili su slabi. Otisci po kući su bili od pokojnog supruga, njegovog brata, od žrtve, žrtvine majke,od ćerke i onog skota Časlava Gospodarskog. Mislili smo da je on. Bilo je previše strastveno da bi bilo neko nasumično ubistvo. Ništa nije ukradeno iz kuće, nijedna brava obijena. Žrtvin suprug je poginuo nekoj čudnoj automobilskoj nezgodi par meseci ranije. Dok su Časlav i Laura bili ljubavnici i krili su to od svih. Ali primetili su to neke komšije i videli su ih da se žustro svadjaju baš te noći kada se odigralo ubistvo. A nakon toga on je šmugnuo iz grada i nikada se nije vratio. Ako to nije sumnjivo, ne znam šta jeste. Oružje kojim je ubistvo počinjeno nikad nije pronadjeno. Ali sve je nekako mirisalo na Časlava. Da sam dobio makar pet minuta nasamo s njim, propevao bi taj kao ptičica.”

“Pronadjeno je oružje kojim je ubistvo počinjeno. Bilo je skriveno ispod kade u kupatilu.” reče Boža dok je Rade škrabao beleške u svoj notes kao i uvek. 

“Ispod kade? Sve vreme je bilo u kući?” blago iznervirano upita Cope. 

“Da. Neko je kupio kuću i krenuo da renovira i našli su Mačetu, parče Rubikove kocke i neku pesmu na papiru. Ali papir je krvav i ne može da se razazna šta je na njemu napisano.”

“Recite mi da ste našli otiske na oružju?” 

“Jesmo, ali ne one koje bismo mogli da stavimo pod lupu. Muž, žrtva i ćerka. Ništa Časlav, niti bilo ko drugi. Ni na oružju ni na ostalim stvarima.” dodate Boža informaciju . 

“A najzabavnije je to što se svega par dana nakon otkrića ovih dokaza neko vratio u grad. Pogadjajte ko?”  Na sve to se nadovezao Rade.

“Djubre jedno. I dalje mislim da je on. Previše je slučajnosti tu bilo. Ali žestok slučaj. Želim vam svu sreću da ga rešite.” Reče Jovan Stojanović završavajući svoju kafu.

“I mi se nadamo. Hvala ti puno na vremenu i informacijama.” Boža reče pružajući ruku starijem kolegi. 

“Nema na čemu momci. Do sledećeg susreta”. 

Nakon razgovora sa starim detektivom, Boža i Rade se razdvojiše. Bože je otišao nazad do kancelarije a Rade na sesiju sa psihijatrom. Ali ono čega nije bio svestan, jeste da ga je jedna senka pratila i posmatrala svaki njegov pokret.

Bilo je već kasno popodne kada je Rade završio sa psihijatrom, pa je poslao poruku Boži da se nadju negde i popiju pivo. Dok su koračali ka svom omiljenom baru, neka propalica iskoči ispred njih sa nožem u ruci. 

“Dajte mi sve pare da vas ne isečem šabani!” 

Boža i Rade se pogledaš, i brzinom vetra Rade izvuče svoj Magnum i uperi u pljačkaša i vidno iznerviran povika

“Ja nisam šaban, ja sam Kurjak!” 

Pljaškaš se prepade videvši pištolj ispusti nož i dade se u beg koliko su ga noge nosile. Boža spusti nežno Radetovu ruku sa pištoljem. 

“Malo smo nervozni jel?” zapita Boža.

“Ne, ne, ne. Sve super. Samo sam hteo malo da ga isprepadam.” Prikri svoju anksioznost Rade, ali Boža je znao svog prijatelja previše dobro. Znao je da ispod te maske , duboko u njemu trauma i dalje jaka. 

“Ok, ne brini. Hajdemo sad na to pivo.”

Posle nekoliko piva i razgovora, dva prijatelja i kolege primetiše da je već kasno i da je vreme da se podje kućama. 

“Daj još jednu pre polaska.” reče Rade držeći praznu bocu u ruci.

“Ubiće te Jovana na mrtvo. A onda će da ubije i mene zato što sam te pustio da ostanemo još jednu turu.” Boža je bio odlučan i uporan.

Kasno veče je već bilo kada je Rade stigao kući, ušunjao se, svukao odeću sa sebe i uvukao u krevet. Kada se probudio, Jovana Kurjaković je već bila na vratima. Bio je red na komšinicu da vozi decu u školu. Elena je zagrlila majku na vratima, uzela svoju tešku školsku torbu i otišla sa drugaricom ka autu njene majke. Rade nije stigao ni da se pozdravi sa svojim detetom, i to je prilično iznerviralo već vidno isfrustriranu ženu. 

“Od kako si se vratio na posao ne vidjamo te više uopšte. Još je gore nego što je bilo. Tvoje dete me je juče pitalo da li još uvek živiš sa nama?!” 

“Ma hajde Jovana, šta ti je? Nisam video Božu mesecima, otišli smo na dva piva posle posla. Radili smo do kasno, imamo neki gadan slučaj.”

“Da, da. Izgovori kao i uvek. Klasični Rade. Pa gospodine Kurjaković, ako ne promenite stav i pristup, ja ću spakovati MOJE dete i otići kod moje majke. Bila sam uz tebe protekla dva meseca. Podržavala te, branila kao što bi svaka žena. I znaš bilo je teško i nama. Tražila sam od tebe samo jednu stvar, a to je da ne zaboraviš na NAS.  Da daš sve od sebe da ostaneš priseban koliko toliko zbog svoje Elene. Sada, nakon dva meseca mentalnog odsustva, sada si i fizički odsutan. Ja prosto ne mogu. Imaš par dana da se smisliš šta želiš. Da se sastaviš.” veoma isfrustrirana je bila gospodja Kurjaković.  Odbijala je svaki pokušaj Radetov za nastavak konverzacije i pokušaj objašnjenja. Tako da je Rade otišao na posao prilično iznerviran, i pod utiskom da mu se čitav svet sručio na glavu u pretklih dva, tri meseca. 

      ***

Još uvek je bilo prilično rano u stanu Petrović u ulici Deteline. Emilija je sedela na svom kauču i ispijajući jutarnju kafu uživala uz svoju omiljenu tv seriju. Sve dok njen telefon nije zazvonio. Uredjaj je pokazivao broj koji nije bio memorisan u njenom imeniku. 

“Halo?” javi se ona znatiželjno. 

“Halo. Ovde Časlav, Časlav Gospodarski.”

“O moj Bože… On je,on je!!!” sa stravičnim uzbudjenjem je skičala Emilija svojoj najboljoj drugarici Emi pored sebe dok je rukom pokrivala slušalicu telefona da suzbije zvuk. 

“Da, zdravo Časlave. Pomalo sam iznenadjena vašim pozivom, ali lepo je čuti vaš glas. Ali odakle vam moj broj telefona?” Emilija odgovori najmirnijim mogućim glasom koji je mogla da odglumi tog trenutka.

“Ja se zaista izvinjavam ako sam možda preterao, ali sam sam dozvolio sebi da preko nekih poznanika i nekih veza dodjem do vašeg broja telefona. I dalje mi je malo krivo zbog one nezgode od juče pa sam želeo da još jednom uputim svoje izvinjenje. Nadam se mi možete oprostiti.” igrao je Časlav svoju igru. 

“Nikada vam neću oprostiti! Šalim se, naravno. Tako mi je drago da ste se javili. Ne brinite ništa, ja sam kriva za to svakako.” Nastavi Emilija sa radošću ovaj totalno neočekivani razgovor sa svojim omiljenim piscem. 

“Ne ne, molim vas. Voleo bih da se iskupim za to, te bih vas pozvao na neko piće, šetnju ili možda sladoled.” 

“Ah, pa ne znam. Nisam sigurna kakve su vaše namere prema meni.” 

“Oh ne, uveravam vas. Ništa tako nisam pomislio da…”. 

“Šalim se ludice. Volela bih to više no išta! Ali ne želim da vas delim sa ostalim vašim obožavateljima. Da li biste želeli da dodjete do mog stana na kafu danas popodne? Tako bih vas imala samo za sebe. Umirem da vas pitam toliko toga u vezi vaših knjiga i svega. Imam ih sve! Osim ove nove jel. Nedostatak novca, teška su vremena, znate. Fakultet, računi i …” Emilija je pričala kao navijena. 

“Laura, Laura! Bila bi mi čast i zadovoljstvo zaista. Pričaćemo koliko god želite kada dodjem.” pokušao je do reči da dodje Časlav. 

“Sjajno, poslaću vam adresu u poruci. Da li je ovo vaš broj?” 

“Jeste. Moj lično. Slobodno ga memoriši i možeš mi pisati ili me pozvati kada god poželiš.” 

“To je divno, hvala vam! Vidimo se za par sati, zdravo.” 

“Zdravo, Laura.”

Tek što je prekinula vezu počela je da skače od uzbudjenja sa svojom drugaricom Emom koja je prisluškivala ceo razgovor. Tada poče da juri po stanu levo desno i da sprema i slaže sve po njemu da bude savršeno za njenog današnjeg gosta, ali ju iznenadno kucanje na vrata prekinu. 

“Ko je?!” upita Emilija pomalo zabrinuto. 

“Policija gospodjice, možete li da otvorite molim vas imamo par pitanja samo.” začu se glas kroz ulazna vrata. 

Pogledala je kroz špijunku i ugledala dva muškarca od kojih je jedan držao u ruci značku, te je odlučila da otvori ali i dalje pomalo oprezno. 

“Gospodjica Petrović?” 

“Da, ja sam. Ko ste vi? Šta želite od mene?” i dalje je pitala sa dozom opreza i blage zabrinutosti. 

“Ja sam Radomir Kurjaković, a ovo je moj partner Božidar Britva. Mi smo detektivi u policijskoj upravi Nuevo sitija.” reče te pokaže značku još jednom i nastavi: “Možemo li ući na nekoliko minuta? Trebaju nam neke informacije u vezi vaše majke.” 

“A pa onda ste, čini mi se, pogrešili. Ona je umrla jako davno.” reče Emilija pomalo neprijatno i pokuša da zatvori vrata ali je Boža zaustavio vrata rukom. 

“Znamo. Novi dokazi su pronadjeni. Stoga je slučaj ubistva vaše majke ponovo otvoren, i mi smo zaduženi za njega.” reče Boža striktno i dalje držeći vrata. 

Emilija ih pogleda još jednom, pa ih ipak pusti da udju. I dalje je bila pritom vrlo vrlo neljubazna prema njima. 

“I ja sad zaista ne znam šta vi želite od mene. Neko ju je ubio. Mrtva je. Vi i vaše jadne kolege niste nikada uspeli da uhvatite ubicu. A kao što niste tada, nećete ni sada. Ne verujem vam , ali dobro. Odgovoriću na vaša glupava pitanja.”

“Nema potreba za takvim stavom prema nama, gospodjice.” Boža je bio veoma razjaren njenim stavom i njenim ponašanjem, što je Rade primetio i uskočio u razgovor da smiri tenziju. 

“Ja se izvinjavam. Mi vas razumemo zaista. U pitanju je vaša majka. Ne možemo ni da zamislimo kako se osećate povodom svega ovoga. Mora biti jako teško prisećati se svega toga i pričati o tome. Čak i posle toliko godina. Mi smo samo želeli da vas obavestimo da su pronadjeni neki novi dokazi i da vas pitamo nekoliko pitanja u vezi vašeg starog komšiluka.”

“Briga me za nove dokaze. Briga me i za stare komšije. Napustila sam tu kuću i nikada se tamo neću vratiti, niti me išta od toga zanima. To je mesto pakao za mene!” vidno uzrujana ja bila Emilija.

“Razumljivo u potpunosti. A možda nešto vezano za neke stare prijatelje vaše majke?” Nastavi Rade lagano i staloženo, ali ga Boža prekinu sa pitannjem nekon što je primetio dve šolje neispijene i još uvek tople kafe na stolu. 

“Izvinite, da li ima još nekog ovde u stanu?” 

“Kakvo je to pitanje? Odakle vam pravo tako nešto da pitate?” Emili upita sa čudjenjem. 

“Mislio sam, da li živite sami ovde” Prepravi svoje pitanje Boža. 

“Da gospodine. Živim sama. Da li vidite ovde drugi krevet negde ? ili drugu sobu? Ovo je veoma mali stan. Jedino što sam mogla da si priuštim. Ali sjajna moć zapažanja za jednog detektiva. Vrlo sam entuzijastična oko slučaja ubistva moje majke. Očigledno je da se slučaj ponovo u sjajnim rukama.” Sa velikom dozom sarkazma odgovori Emilija. 

Rade odluči da prekine ovu konverzaciju pre nego što situacija eskalira. 

“Hvala vam na izdvojenom vremenu gospodjice Emilija. Treba da podjemo. Izvolite našu vizitku. Možete nas pozvati u bilo koje doba dana i noći ako imate neko pitanje ili ako se setite možda nečeg što bi nam pomoglo u rešavanju ovog slučaja. 

Sjajno! A moje ime je Laura inače, čisto da vam naglasim pošto vidim da me konstantno pogrešno oslovljavate.” reče Emilija otvarajući ulazna vrata i pokazavši detektivima gest rukom da mogu da napuste stan. 

Boža i Rade se pogledaše u blagom čudjenju i izadjoše. 

Šta je kog djavola bilo to?” Bože je i dalje bio isfrustriran od strane Emilije, te upita ovo pitanje svog partnera nakon što su seli u auto. 

“Nemam blage veze moj prijatelju. Ali moramo uzeti u obzir kroz šta je sve prošla ta jadna devojka. Želeo sam da je pitam nešto vezano za Časlava, za njegovu vezu s njenom majkom, ali ti si me prekinuo s nečim nebitnim.” 

“Mislim da se neko skrivao u kuhinji.” 

“Primetio sam i ja dve šolje za kafu na stolu,ali možda je samo neuredna ili lenja, ili oba.” 

“Pa, obe šolje su bile tople i kafa u njima sveža. A njeno ponašanje je bilo impulsivno i odbrambeno prema meni nakon što sam postavio pitanje da li je još neko tamo.”

“Sad kad tako kažeš, čini mi se da si u pravu. Ali ne vidim to kao nešto bitno i važno za ovaj slučaj, tako da hajde da obidjemo stare komšije i uzmemo njihove izjave. Možda su naši prethodnici nešto omašili”.

“Slažem se, hajdemo” potvrdi Boža Brita paleći auto i lagano vozeći ulicama grada koje su vrvele od kola, autobusa i ljudi koji su se užurbano kretali i gurali ka svojim poslovima, školama, pijacama ili ko zna gde već. 

        *** 

Bio je to još jedan divan topli dan u kasnom mesecu Maju. Popodnevna gužva je gušila gradske ulice i bulevare kada je crveni automobil sa velikom tablom TAXI na krovu zastao ispred jedne zgrade. Ulica Deteline 93, sprat 6, stan 54. Rezidencija Laure Emilije Petrović. Plativši taksisti vožnju, Časlav se lagano zaputi u zgradu. Lift se činio sporiji nego ijedan pre u njegovom životu. Osetio je neku teskobu u svojim grudima. Znao je da to nije njegova Laura, niti je ikada ranije upoznao i imao bilo kakve veze sa njenom ćerkom do nedavnog susreta. Ali opet je bio blago uzbudjen, zaintrigiran možda je bolje reći. Zašto se predstavlja majčinim imenom umesto svojim? Gde je bila sve ove godine? Ko je brinuo o njoj nakon Laurine smrti? Nije Časlav nikada mogao da odoli dobroj misteriji, bilo u knjizi ili u životu. Njegovi romani i knjige o misterijama su mu i donele novac i slavu koju danas uživa. Možda je ovo situacije gde on može biti kao neko od likova iz njegovih knjiga, pa da on sam reši misteriju kao oni.  Ko zna. 

Iznenadni zvuk malenog zvonceta prekinu tok njegovih misli. Lift je stao na željeni sprat. Vrata stana 54 bila su na desnoj strani hodnika u odnosu na lift koji se nalazio u središnjem delu. Kratak pritisak na zvono na stanu i još misli u njegovoj glavi. Da li radi pravu stvar ili ne? Šta on to uopšte radi?! 

“Udji slobodno, neću te ujesti. Obećavam!” Emilija započe sa šalom koja vrati Časlavov um u realnost. 

“Uh, dobro je. A i nisam nešto ukusan, ja mislim.” brzo se prilagodio na dobre vibracije koje je osećao od strane Emilije, te nastavi. “Ovo je mali poklončić za tebe, da se iskupim kao što sam i obećao” pružio je ukrasnu papirnu kesu osrednje veličine nakon što je ona zatvorila ulazna vrata stana.

 “Nisi morao zaista, ali to je baš slatko sa tvoje strane. Hvala ti.” reče Emilija sa dozom emocije u glasu te pogleda sadržaj kese. “Ne, ne, ne, reci mi da to nije tvoja nova knjiga?!” poskakivala je i cičala uzbudjeno kao malo dete dok otpakuje poklon. “Jaooj, hvala, hvala, hvala!” od silnog uzbudjenja se bacila i snažno zagrlila Časlava.

Malo ga je iznenadio ovaj neočekivani izliv emocija.

“Zaslužila si. Nije to ništa zaista” odgovori joj Časlav potpuno smireno, iako ga je ovaj zagrljaj uznemirio mnogo dublje nego što bi trebao. Mnogo dublje nego što je i sam sebi želeo da prizna. I dalje je u njoj mogao da vidi Lauru. Grlio je Časlav i ljubio mnogo žena u svom životu, u proteklih deset godina, ali nikada nije imao osećanja prema nekoj, kao što je imao prema svojoj Lauri. Osetio je sada delić toga i zabrinu se, te blago ustuknu od Emilije. 

“Izvini. Nisam trebala. Samo… Ne dobijam često poklone. Retko. Skoro nikad.” sa dozom tuge u glasu Emilija se izvini Časlavu.

“Ne, ne brini. Sve je u redu. Nisam želeo da ti pomisliš nešto pogrešno. Šta misliš o jednoj kafi, pa možemo da sednemo i da popričamo?” 

“Da, naravno! Izvoli, sedi, raskomoti se. Osećaj se kao kod kuće, molim te. Sad ću ja!” reče Emilija te odjuri  ka malenu kuhinji. Ali pre nego je ušla u nju, zastane, vrati se, uze knjigu sa stola i osmehnu se Časlavu, te ponovo odjuri ka kuhinji. “Vidi šta mi je doneo!” Pokaza knjigu svojoj drugarici Emi sa sjajem i iskrom u očima. 

“Ema je sedela na stolici u ćošku sa velikim osmehom, uživajući u sreći svoje najbolje prijateljice.   

“Laura, jesi meni nešto rekla?” Povika Časlav iz susedne prostorije.

“Ne, ne. Samo sam vrlo uzbudjena. Kao da pričam sama sa sobom” Odgovori Emilija i pokaza gest prstom preko usta Emi da bude tiha. “Eto me brzo!” dobaci još Časlavu te se tiho opet obrati svojoj drugarici: “Čak ju je i potpisao. Pogledaj, pročitaj. Samo budi tiha”. 

Ema je uzela knjigu i krenula lagano da lista prve stranice u tišini. 

Časlav je to vreme iskoristio da malo razgleda po stanu, i po Emilijinim stvarima. Zbog toga je izmedju ostalog i došao. Police, radni sto, fioke. Na polici je primetio da ona ima mnogo knjiga, i da su većina upravo njegove. Skoro sve koje je ikada napisao bile su tu. “Tajna izgubljene cipele”, “Svi muškarci u gradu” , “Tajne stepenice”, “Skriveni prolaz” , “Nema ulaska” , “Dan kada sam zamalo umro”… i mnoge druge. Sve su bile tu, lepo složene, a pored njih i mnoge druge knjige svetskih književnika. 

U fiokama je video donji veš, čarape, majice. Naizgled sve normalno, ali stvar koju je primetio, sve savršeno složeno, što bi se reklo “pod konac”. Po bojama, po veličini, po vrsti. Čist perfekcionizam. Kako polica sa knjigama, tako i fioke sa odećom, radni sto i vitrine sa suvenirima i figurama koje su ukrašavale prostor. Sve je bilo savršeno osim gornje fioke radnog stola. U njoj je sve bilo nabacano i nagurano. Makaze, igle i konci, zavoji, blokčići, notesi, olovke, Rubikova kocka i ispod nje jedna jedina fotografija. Na njoj Emilija u maloj grupi dece i mladih ljudi sa nekim doktorom. Bio je znatiželjan da sazna ko je to, i šta ta grupa predstavlja, te je uzeo fotografiju, uslikao telefonom i vratio je na mesto. Nije pronašao ništa drugo od značaja, vredno njegove pažnje te je pažljivo zatvorio fioku i seo na sofu kao da je na njoj sve vreme i bio. 

Nepun minut kasnije pojavila se Emilija noseći pažljivo tacnu obema rukama. Dve kafe, dve čaše vode i posudica puna grickalica. Nežno je sve spustila na stočić i poslužila Časlava. Potom je sela pored njega i počela da ga zapitkuje razna pitanja. O njegovim knjigama, likovima, inspiraciji za iste. O njegovim putovanjima svetom. Svašta nebitno što je ipak bitno jednom obožavatelju koji upozna svog uzora i osobu kojoj se divi. 

Časlav je zapravo uživao u ovome. Uživao je u njenom društvu, glasu, licu, osmehu i energiji kojom je zračila. Na taj kratak period, oboje su zaboravili sve probleme koje su imali u stvarnom svetu. Zaista su uživali u društvu jedno drugog. Sati su prošli. Vreme je prosto letelo, poput lastavica koje su uživale u jednom divnom popodnevu ovog toplog Maja.