Algoritam

5. poglavlje

  Peto poglavlje  

   Oči boje duge 

Subota jutro, topli Maj, centar grada. Ljudi šetaju, sede po klupama, po kafićima, ispijaju kafe, jedu u baštama restorana koji zauzimaju pola ulice. Dečija graja se prolama dok trče i igraju se svuda unaokolo. Ljudi na biciklima, rolerima, skejtovima. Parkovi i dečija igrališta bila su puna ljudi, osmeha, topline. Lopte, baloni, ulični prodavci svuda unaokolo. 

Jedan taxi je zastao na samom početku pešačke zone, a iz njega se pojavila figura poznate osobe. Emilija Laura Petrović u svojoj predivnoj prolećnoj haljinici. Bela sa cvetnim dezenom crvenih ruža. Zaputila se laganim korakom niz ulicu prema jednom malom lokalu ispred kojeg je sedeo Časlav, čitao novine i ispijao svoju jutarnju kafu. Emilija mu je prišla sa širokim osmehom na licu i toplinom u srcu. 

“Zdravo Časlave”

“Zdravo slatkice. Izgledaš čarobno danas. Moram priznati, nisam očekivao da ćeš ovako brzo sve da odradiš. Tek smo juče osmislili naš pakleni plan. Impresioniran sam.” 

“Hvala. Pa, upotrebila sam moje slatke nevine okice, uradila trep trep, i eto nas” odgovori ona uz veseo osmeh i simulaciju treptanja , te je krenula iz torbice da vadi fasciklu.

“Ne,ne! Ne ovde. Neko nas može videti, nije bezbedno. Ovo je ozbiljna stvari” Časlav je zgrabio njenu ruku i na vreme ju zaustavio. Tada je ostavio novac za kafu na stolu ispod tanjirića i uzevši Emiliju za ruku pošao ka gradskom parku. 

Centar je bio prepun. Delovalo je kao da je sve više i više ljudi na ulicama. Predivni prolećni dan nakon duge i depresivne zime, kao da je mamio sve ljude napolje. Na putu ka parku, nekoliko puta su ljudi zaustavljali Časlava i pitali za fotografiju ili autogram, što je on naizgled rado i sa osmehom prihvatao. Iako je duboko u sebi goreo od nestrpljenja i nervoze da što pre ode u svoj stan i pregleda to što je Emilija krila u svojoj torbici. 

“Zdravo Laura, kako si? Nisam te video sto godina.” neki muškarac je zagrlio Emiliju nakon što je prošao pored Časlava i nekih njegovih poštovalaca. 

“Damjane, ćao!” radosno je prihvatila zagrljaj starog druga. “Sjajno sam, kako si ti?” 

“Evo malo sam u žurbi, pošto radim na nečemu meni posebno bitnom. Ali mogli bismo jedan dan otići na kafu da se ispričamo.”

“Da, baš bih volela. Broj telefona mi je i dalje isti.” osmehnu se i pridruži ponovo Časlavu dok joj je prijatelj odmahnuvši nastavio dalje.

“To je moj stari drug Damjan. Odrasli smo zajedno. A on je vatrogasac, kako je to sjajno zar ne?” 

“Jeste, lepo je to. Ostati u kontaktu sa svojim prijateljima iz detinjstva i mladosti.” reče Časlav sa blagom tugom u svom srcu setivši se svojih prijatelja sa kojima nije u kontaku već celu deceniju. Učinio mu se poznatim taj Emilijin prijatelj, ali nije mogao da se u tom trenutku seti niti mu je delovalo jako bitno s obzirom na mnogo ozbiljnije misli koje su ga morile. 

Nakon kraćeg vremena konačno su stigli na ulaz u gradski park. Nekih stotinak metara od ulaza, Časlav nežno usmeri Emiliju kroz neko žbunje, što ju na trenutak zbuni. Ali, na njeno iznenadjenje ugledala je mali prolaz i u središnjem delu malenog platoa jednu klupu. Potpuno skriveno sa svih strana visokim žbunjem i drvećem, što ga je činilo nevidljivim sa druge strane. Bio je to predivan skriveni kutak. Pomalo romantičan pomislila je. Da, dopadao joj se Časlav. Imala je skrivene simpatije ka njemu već nekoliko godina. Imala je sve njegove knjige, postere polepljene po zidu. Uvek je maštala da ga upozna lično, da dobije njegov autogram, da ima mogućnost da popriča sa njim. A sada je tu, i blizu čak i mogućnosti za nešto više. Proveli su predivno popodne pre samo nekoliko dana. Osmesi, zagrljaji , komplimenti sa njegove strane, dali su joj veliko samopouzdanje i nadu da njeni snovi mogu i da se ostvare. 

“Živim u ovom gradu ceo život i nisam imala pojma da ovo postoji ovde” reče Emilija sa iznenadjenjem u glasu. 

“Pa, kad sam ja bio mlad, ovo je bilo omiljeno mesto nekolicine nas. Ponekad smo čak morali da čekamo da se klupa oslobodi.” reče Časlav. 

“To je tako divno i romantično. Imati svoje skriveno mesto u parku dok stotine ljudi šetaju okolo ne znajući da si ti ovde, u sred gradskog parka. Nego, nevaljali dečače, koliko si devojaka ovde dovodio?” našali se Emilija spuštajući fasciklu na klupu pored sebe dok je svoju glavu nežno stavila Časlavu na rame. 

“Iskreno, svega dve,tri. Nisam tada bio poznat i popularan. Nije bilo lako za mene da pronadjem devojku tada.” 

“Mislim da ne moraš da budeš poznat i popularan da bi bio divan i sladak i da te devojke vole” Emilija reče i u tom trenutku se nagnu i poljubi Časlava sa strašću koju je gajila godinama unazad.

Časlav je bio zatečen i potpuno iznenadjen, ali je prihvatio, pa čak i uzvratio poljupce. Osetio se magično. Njene usne su se činile tako mekane, slatke, sočne i u isto vreme vrlo strastvene. Neki čudan osećaj mu je očarao telo u potpunosti. Uživao je u ovim poljupcima i zagrljajima na klupi u parku. Osetio se ponovo kao dvadesetogodišnjak. Kao ona prva i nevina ljubav koju smo svi nekad imali. Ali ponekad kada nas realnost udari, udari nas snažno. Shvatio je Časlav da ova osećanja koja su ga obuzela ne pripadaju ovoj devojci. Ona pripadaju nekom drugom. Tada je osetio kao da mu je mač prošao kroz grudi, kao da je sa velike visine tresnuo o kamen. Odgurnuo je Emiliju, zgrabio fasciklu i istrčao odatle, od tog mesta, od nje…

Ona je ostala na klupi u šoku. Ne znajući šta se desilo. U jednom je trenutku sve izgledalo savršeno, čarobno. Romantično i strastveno. Njeni snovi su postali stvarnost. A već u sledećem se sve srušilo kao kula od karata. Osetila se kao da joj je neko iščupao srce. Počela je da plače, da tiho jeca na ovoj skrivenoj klupi u parku.

      *** 

Za to vreme u policijskoj stanici, u svojoj kancelariji Rade je pronašao prevod za željene reči. Ali ne i njihovo značenje. Sve što je uspeo je da pronadje bukvalan prevod za njih 

U , Promena, Veliko, Malo, Krug. To su bile reči posle prevoda. Za to vreme Boža se vratio sa nekoliko Rubikovih kockica i krenuo da ih slaže po bojama sa tragova koje su imali. Usput je pokušavao da nauči svog kolegu algoritmu za slaganje iste. 

“Ova vrsta, tj obična Rubikova kocka, ima preko tri milijarde različitih položaja u kojem kockice mogu da budu unutar kocke. Da bi ju rešio, potreban ti je odredjeni algoritam, u zavisnosti od toga kako si je , da kažem, izmešao. I ako ne znaš pravi algoritam, praktično ju je nemoguće rešiti.” 

“Pa, ti si uvek bio matematičar u našem timu, ne ja. Za mene je čini se, nemoguće ovo složiti čak i uz taj tvoj algoritam” delimično se našali Rade dok je pokušavao da reši Rubikovu kocku, ali je nekako uspeo samo da ju učini još zamršenijom. 

Obojica se glasno nasmejaše kada je Rade napravio šalu jednostavno lagano spuštajući zamršenu kocku nazad na Božin sto i udaljavajući se diskretno unazad. Sa druge strane Boža je bio vrlo uspešan u tome. To mu je bila jedna od omiljenih igračaka kada je bio klinac. Ipak, trebalo mu je više od dvadeset minuta i tri različite kocke da uspe da je složi u raspored kakav su dobili sa crteža.

“To je to. Uspeo si. Šta sad?” upita ga Rade zagledajući podešenu kocku i onu šestu stranicu koja im je nedostajala.

“Sve boje su na svom mestu i sad imamo belu stranicu. Sigurno je ona iz nekog razloga značajna, ali ja ne vidim taj značaj. Kao ni u ovim rečima koje su na tabli.” odgovori Boža blago zabrinuto.

“Ma mora biti neka caka, samo je ne vidimo još uvek.” 

“Slažem se, sve ovo mora biti povezano nekako, samo ga mi gledamo na pograšan načim.” 

“Upravo. Neko je ciljao i tražio nas dvojicu direktno. Sve ovo mi se čini i dalje kao neka smicalica, neka igra koju neki bolesnik pokušava da igra sa nama.” 

“Bravo! Igra. Rubikova kocka je igračka, ali ima tačnu matematičku formulu. I ono osnovno jeste da je bela strana uvek gore.” 

“Da, tako počinješ da je slažeš. To je sve što sam uspeo da zapamtim od tvog učenja malopre.” ponovo se našali Rade

“Ako ove reči poredjamo po matematičkom redosledu kocke i boja, dobili bismo ovako…” ispremeštao je reči Boža te dobio” Pusilli in circulo magnas mutationes. “Znači: Malo, U, Krug, Veliko, Promena”

“To je bukvalan prevod svake reči. Ako bismo te reči upotrebili smislenije bilo bi nešto tipa… Malo u krugu veliko menja. Čini mi se.”

“Ima smisla. Zvuči kao zagonetka.” 

“Da, zvuči. Sad nam samo treba rešenje te zagonetke. Ja ga nemam. A ti?” upita Rade svog kolegu. 

“Pa, toliko još nemam.”

“Ne mogu više da razmišljam. Treba mi kafa. Želiš ti jednu?” 

“Mogao bih. Dobro bi mi došla. I kupi mi neke žvake” prihvati ponudu Boža pošavši rukom ka novčaniku ali ga strog pogled kolege u tome odgovori. “Ja ću da nastavim da razmatram ovo dok se ne vratiš.” 

Rade mu namignu te ode. Izašavši iz stanice, zaputi se niz ulicu ka centru grada i svom omiljenom mestu za kafu. Ali opet, nije primetio svoju senku koja ga je pomno pratila sa bezbedne udaljenosti. Uživao je Rade u šetnji kroz dobro znane ulice i sokake. 

“Ooo gospon Kurjak. Uobičajena jedna?” 

“Ooo debeli Jovo, kako si? Kako biznis? Meni uobičajeno, i daj mi za Božu jednu onu njegovu mokaćino šta li već.” sa osmehom se pozdravi Rade i poruči kafu. 

Jovica Vukša je čovek koji je vlasnik malog mesta koje prodaje kafu za poneti u centru grada već više od trideset godina. Rade kod njega kupuje kafu svaki dan još od svojih studentskih dana. Tako da posle svih ovih godina su postali i prijatelji. Ekološka, biorazgradiva čaša za kafu sa Radetovim imenom na sebi stajala je na pultu i čekala svog vlasnika koji je brzo skoknuo do toaleta. Jova je pripremao mokaćino za Radetovog partnera, te nije obratio pažnju na osobu koja je prošavši ulicom, brzo, lagano i precizno ubacila nešto u čašu s kafom. Ista osoba je lagano odšetala dalje niz ulicu. 

“Evo Kurjak. Tvoja redovna i moka za Božu. Reci mu da sam ga pozdravio, i da mi se ćerka još nije udala.” 

“Hoću Jovo, nego sumnjam da će taj išta da uradi po tom pitanju. Znaš kako je komplikovan. Taj je oženio svoj posao. Moraćemo da udružimo snage moj Jovice ti i ja, da sredimo nešto po tom pitanju” sa grohotnim smehom razmeniše novac i kafu dva stara prijatelja. 

Rade popi dva pozamašna gutljaja vruće kafe i krenu nazad svojim putem lagano. Taman što se malo opustio i počeo da uživa u ovom divnom danu, suncu i svojoj kafi niotkuda neki momak na skejtu naleti na ne njega. Skačući sa stepeništa i preko gelendera na istim, ispred velikog gradskog pozorišta, nalete pravo na Radeta svom silinom, smrskavši čaše sa kafom u njegovoj ruci. Razlila se vrela kafa po njemu, njegovoj odeći i pločniku. Ostavivši pozamašnu fleku na njegovoj svetloj odeći toga dana. Rade je bio besan, urlao je za momkom koji je već uveliko bežao koliko ga noge nose. Spržen kafom, i sa unakaženom odećom u sred centra grada. Ponosni Božidar Kurjaković je bio van sebe, svestan sramote koju će morati da podnese u pogledima ljudi. Daleko od svoje kuće, ne baš blizu policijske stanice, svestan je bio da će morati da stisne zube i predje preko svog ponosa. Ali osvrnuvši se oko sebe imao je utisak da svi ljudi baš u njega gledaju. Gledaju i osudjuju.

“Ubio si je!” neko je povikao.

“Molim? šta ste rekli?! osvrtao se Rade zbunjeno.

“Bila je tako mlada i lepa, sram te bilo!” neka bakica mu dobaci. 

“Šta? O čemu vi pričate gospodjo? Ništa vas ne razumem.” Rade je bio zbunjen i besan. Počeo ga je oblivati znoj sve više i više a glava je počela da mu pulsira.

“Ti si ubica!” povika opet neko.

“Treba da visiš za svoj zločine!

“Bila je tako mlada i talentovala, a ti si je ubio!” 

“Pogledaj se, narkoman. Zato i ubijaš nevine ljude!” 

“Ubica, ubica, ubica!!!” 

Svi su vikali o proklinjali Radeta. Bio je šokiran, i bez reči. Nije mogao da veruje šta se dešava. Okretao se oko sebe i drao se na ljude da prestanu. A to je situaciju učinilo još čudnijom, s obzirom da ljudi oko njega nisu rekli ni reč. Samo su u neverici gledali čoveka uflekane odeće kako viče na njih po ulici, komentarišući ovaj dogadjaj medju sobom. Rade se tada dade u trk. Počeo je trčati koliko su ga noge nosile. Pokušavao je da misli, ali bol u glavi je preovladavao. Jedino čega se setio jeste najbližeg mesta gde je mogao da ode, da se skloni. Kancelariju psihijatra. Utrčao je unutra kao pomahnitao dok je Dr. Nevena Stanković  imala sesiju sa drugim pacijentom. Ali Rade uletevši poče pričati sve u jednom dahu. Nevena je poznavala čoveka dovoljno da shvati da nešto ozbiljno nije u redu. Zamolila je pacijenta da pomere sesiju, dok je pokušavala da smiri Radeta. 

“Zenice su vam raširene. Da li vi koristite drogu gospodine Kurjaković?”

“Ja? Ne. Nikad nisam. Zašto?” 

“Nebitno. Sedite molim vas, dišite. Recite mi šta se desilo. Ali lagano. Reč po reč. Ali prvo, dišite. Duboki uzdah, i izdah. Usporite srce, sada ste na bezbednom. Samnom ste. Ovo je vaše sigurno mesto. Samo dišite duboko, i pričajte lagano, iz početka.”

Rade se tada konačno otvorio. Doktorka je stekla njegovo poverenje, a i ova situacija je pomogla. Rekao joj je sve. Ceo dogadjaj, njegova osećanja nakon što je nesrećnim slučajem upucao jednu mladu devojku. Studenta, talentovanu i perspektivnu. Iako je to bio nesrećan slučaj. Pljačkaši su otvorili vatru na detektive i oni su uzvratili. Devojka se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, uspaničila se i počela da trči. Ali je utrčala direktno u liniju vatre, i Radetov metak ju je pronašao. Njen vrisak, krv koja je tekla niz ulicu, taj trenutak je progonio Rateda i danima i noćima mesecima unazad. Njeno lice je video skoro svake noći. Sva ta osećanja koja je potiskao duboko u sebe. Ponosan i pomalo nadmen. Nikada nije želeo da priča o tome. Ni sa svojom ženom, ni sa partnerom, a sigurno ne sa nekim tamo psihijatrom. Ali ova situacija, ovo, štagod da je bilo u njegovoj kafi, mu je zapravo pomoglo. Konačno se otvorio, ili da budemo iskreni, pukao pod pritiskom. Bilo je ovo previše za njega da nosi sam na svojim plećima, ma koliko snažna ona bila. 

    

       *** 

Ušao je Časlav u svoj stan i zalupio vrata za sobom. Bes i frustracija su preovladali nad njim. Osećao se užasno. Osetio je kao da je izdao i izneverio svoju Lauru. I to ni manje ni više nego sa njenom ćerkom. Kada ga je Emilija poljubila, svidelo mu se. A to je upravo činjenica koja ga je bolela najviše. Iako je shvatio da je to što mu se dopalo ustvari samo sećanje i neverovatna fizička sličnost. Bila je tako nalik svojoj majci, po mnogo čemu. Pre svega fizički. Tada je shvatio da nikada nije preboleo Lauru i da verovatno nikada ni neće. A sada ju je izneverio, ili se barem tako on osećao. Otvorio je stari drveni kabinet i iz njega izvadio bocu viskija i oduvao prašinu sa njega. Natočio si piće u čašu i eksirao ga. Potom je natočio još jedno. Tada je uzeo čašu, podigao je visoko i rekao poput zakletve:

“Laura, izneverio sam te ponovo. Prvi put kada sam dozvolio da se udaš za onog idiota Davida. Pa kada sam te ostavio da stradaš u ovom gradu. Sada sam te opet izneverio sa tvojom rodjenom ćerkom. Ali kunem ti se sada i ovde. Nikad više!” 

Iskapio je na eks i ovu čašu viskija dok su mu suze lagano tekle niz obraz. Tada se okrenu i sa flašom i čašom u ruci sede za svoj radni sto na kojem se nalazila fascikla sa slučajem njegove voljene. 

       *** 

Rade se napokon posle nekog vremena smirio. Došao je k sebi nakon droge i emotivnog raspada koji je doživeo. Dr Nevena je otišla do malene kuhinje da napravi kafu. Za to vreme Rade je šetao u krug po kancelariji psihijatra i razgledao. Na polici sa knjigama koja je zauzimala jedan ceo zid video je gomilu knjiga, figurica životinja, raznih naučnika,a video je i Rubikovu kocku. Imajući sve u vidu, ona mu je sada posebno zapala za oko. Uzeo ju je u ruke i video da se razlikuje od onih koje je znao. Imala je boje, ali i brojeve na sebi. Svaki kvadratić pokazivao je broj od 1 do 9. I u tom trenutku mu je sinulo. Brojevi! Brojevi na bojama. Stegao je tu kocku i izleteo napolje dok je Nevena vikala za njim sa kafama u ruci.

Istrčao je niz stepenice i hodnik Rade i izjuri na ulicu. Ne u toj žurbi je bio neoprezan te se blago sudario sa nekim čovekom koji je tuda prolazio.

“Izvini čoveče, izvini!” reče te nastavi da trči.

U toj neopreznosti i mislima koji su mu okupirale um, nije ni osetio da ga je taj čovek odzepario i izvukao mu mobilni telefon iz dzepa. 

Za to vreme Boža je bio u kancelariji, blago zabrinut zbog podužeg odsustva svog partnera. Razgledao je boje na Rubikovoj kocki u nedogled. Gledao je one reči na tabli, onu zagonetku. Tada mu pogled skrene prema slikama na zidu koje su ukrašavale njihovu kancelariju.

“Imam te prokletniče!” promrmlja sebi u bradu Boža Britva

Rade je trčao i trčao sve dok nije stigao do policijske stanice u koju je užurbano ušao i istom brzinom produžio ka kancelariji dok su ga kolege gledale. Njega i njegovu kafom uflekanu odeću. Boža je baš u tom trenutku otvorio vrata od kancelarije i kročio u hodnik i ugledao svog partnera.

“Znam rešenje zagonetke!” obojica rekoše istu rečenicu u istom trenutku. Osmehnuše se , a pogotovo Boža dok je aludirao na Radetovu odeću. 

“Ništa me ne pitaj. Objasniću ti sve posle, ako budem mogao. Gledaj ovo.” dade mu Rubikovu kocku koju je sve vreme nosio u rukama te se obojica povukoše u svoju kancelariju. 

“To je to! Ti si genije ponekad Rade!”

“Ponekad samo?”

“Potpuno sam zaboravio na ovo. Po jednoj teoriji, svakom kvadratiću su dati brojevi. Ako složimo ovu kocku po onim bojama, imaćemo set brojeva.” ushićen je bio Boža. 

“Nedostajuće koordinate pretpostavljam”. 

“Nisam siguran. Koordinate se sastoje od osam cifara, a ovde ih imamo devet.”

“Uh da. Mozak mi baš ne radi dobro danas.” 

“Uzgred, rešio sam onu tvoju latinsku zagonetku” napomenu Boža.

“Stvarno? I, šta znači?” 

“Pa naša tvrdjava. Sećaš se, sat na tvrdjavi iznad Pezosvila?”   

“Kakvo je to pitanje, pa to je simbol našeg grada. Kako ne bih znao za to?” 

“Ma ne mislim to, nego znaš li šta je specifično za tu našu sat-kulu?” 

“Ne baš.” 

“Na ovoj kuli, s obzirom da se nalazi na visokoj steni iznad reke, kazaljke su zamenjene. Mornarima na brodovima nije bilo bitno koliko je minuta, već koliko je sati. Stoga velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute.” 

“Mala u krugu veliku menja. U pravu si, ima smisla. Pa to je to. Hajdemo, šta čekamo?” 

“I dalje ne znamo šta znače ovi brojevi. Zapiši ih: 576698857.”

“Zapisao, hajdemo. Provalićemo uz put.” reče Rade spremajući maleni notes u dzep. 

“Moramo do Stošića prvo.” 

“Ma zovi ga telefonom, polazi.” 

Pojurili su ka kolima, i čim su seli Boža je nazvao njihovog kamandira i izvestio ga o dešavanjima. A s obzirom da su se sumnjali na bombu, i odred za eksplozivne naprave je pozvan, kao i dodatne jedinice. Jurili su ulicama Nuevo sitija koliko god su mogli putem koji se prostirao nizvodno uz rečno korito. Prema velikom starom mostu, pa preko njega u Pezosvil, pa dalje prema čuvenoj drevnoj srednjovekovnoj tvrdjavi. Simbolu ova dva grada. Sama pomisao da je bomba gore i da bi mogla da ošteti ovo zdanje ih razdirala iznutra. Bezmalo pola veka ona ponosno stoji i gleda na ova dva grada. Izgradjena u vreme starog carstva koje je vladalo na ovim prostorima. Nikad osvojena a mnogi su pokušali. I nema stanovnika koji je barem jednom nije posetio. Njom prošetao, doveo neku svoju ljubav na romantičnu večeru na mesto sa kog se vidi čitav grad. Muzeji, galerije, planetarijum u starim zdanjima na vrhu, kao i nekoliko velikih platoa sa kojih se pružao pogled na čitavu ravnicu i reku koja ju je delila , kao i na planinu Monte Franko koja se prostirala u daljini. Na hiljade ljudi bi svakodnevno prošlo ovuda u lepim danima kao što je današnji. I to je ono što je naše detektive najviše i brinulo. U slučaju da je pretnja i opasnost zaista prava, moraće sprovesti evakuaciju. Rade je i dalje bio blago potrešen od svega što mu se pre toga desilo, i dalje u kafom umrljanoj odeći. Boža je to primetio, ali nije želeo da išta pita. Znajući svog partnera to bi samo pogoršalo stvar, pogotovo sada.

Tenzija je rasla sve više, što su bliže bili. Mladi parovi, porodice s decom, stariji ljudi. Bilo je prepuno kao što su i mislili da će biti. A poslednje što su želeli je da izazovu paniku. Zato su rezervnim jedinicama i odredu za eksplozivne naprave naredbe da čekaju dok se detektivi ne jave. 

“Odakle da počnemo?” prekinu turobnu tišinu Rade. “

“Sat kula je bila glavni fokus zagonetke. Predlažem da krenemo odande.” 

Sat koji otkucava vekove. Sedam metara visoka kula sa ogromnim satnim krugovima od preko dva metra, pozicioniran visoko na severoistočnom delu tvrdjave. Na čvrstoj steni iznad reke i grada.

Boža i Rade su su stigli brzo i počeli da razgledaju okolo, što su diskretnije mogli. Žbunje, klupe, kante za otpatke, ali nisu pronašli ništa. 

“Imam ludu ideju. Možda je unutra” reče Rade pokazujući rukom na samu sat kulu. 

“To su vrata za servisiranje mehanizma. Nisam ih u životu video otvorena. Moramo pronaći ko održava sat da nam ih otvori.”

“Vidim nešto.” dobaci Rade gledajući kroz rupu velike ključaonice. 

“Moramo hitno pronaći ko ima ključ, ili da razvalimo vrata.” reče Boža pokušavajući da povuče velika gvozdena vrata. 

Želeli su da budu diskretni ali ovo zagledanje i cimanje metalnih vrata privuklo je pažnju prisutnih ljudi. A Radetova uflekana odeća nije pomagala u ovoj situaciji.

“Šta radite to? Ne smete to da dirate. Zvaćemo policiju” dobaci jedan muškarac.

“Mi jesmo policija.” reče Rade mirno te izvadi i poče pokazivati svoju značku i policijsku identifikaciju podigavši je iznad svoje glave. “Ovo je deo rutinske provere za narkotike i dilere istih. Molim vas, razidjite se i nastavite da uživate u ovom divnom popodnevu. Hvala.”

Za to vreme Boža je telefonirao i tražio da se pod hitno pronadje nadzornik sata, ili da dodje ekipa da se obiju vrata, s obzirom da su kroz ključaonicu mogli da vide neku sportsku torbu koja tu nije pripadala. Osećali su se kao da sede na iglama dok su čekali. Tih desetak minuta činili su se kao večnost. Tada ugledaše dvojicu kolega i sa njima jednog starijeg čoveka. 

“Čika Milutin. Kako mogu da vam pomognem deco moja?” reče starac pružajući im ruku i širok osmeh. 

“Imamo osnovanu sumnju da je neko ubacio objekat koji tražimo unutar kule. Možete li nam otvoriti vrata da proverimo?” reče Rade. 

“Naravno da mogu deco. Ali nemoguće da je neko nešto ubacio bez mog znanja. Ja sam jedini koji ima ključ.”  

Izvadi čika Milutin jedan veliki starinski ključ, gurnu u ključaonicu i okrenu tri kruga. Vrata škljocnuše glasno i zaškripaše dok su se otvarala. Tada ugledaše svi tu sportsku torbu koja je delovala išarano sprejom ili nečim u raznim bojama poput duge. 

“Da li je ovo vaša torba čika Milutine?” Upita Boža.

“Nikako deco. Ja ovde ulazim samo da navijem mehanizam i po potrebi da nešto popravim. Nikada ne bih držao nešto unutra. Ali nije mi jasno kako je iko mogao ovde da udje bez mog znanja?” zbunjen je bio starac. 

“Kolege, udaljite gospodina i napravite perimetar oko sata. Držite sve civile što dalje možete i zovite pojačanje.” reče Boža kolegama u plavim uniformama. 

Unutar sat kule nalazila su se tri velika klatna i mahenizmi, a u ćošku već pomenuta torba. Hladan znoj ih je oblio dok su joj lagano prilazili i osmatrali sa bezbedne udaljenosti. Ali nisu videli ništa sumnjivo niti neobično sa spoljašnje strane. Svejedno, ustručavali su se da objekat dalje ispituju. 

“Jel stiže odred za eksplozive?” upita Rade

“Stošić kaže da su spremni, stižu za pet minuta. Ja to ne bih dirao. Ostavimo to stručnjacima.” reče Boža a Rade klimnu glavom potvrdjujući. 

Tek što su krenuli da napuste kulu, iz torbe se začu čudan zvuk koji ih je na smrt prepao. Pištavi zvuk je dopirao u intervalima poput otkucaja srca. 

“Šta je ovo bilo?” upita Boža

“Pojma nemam. Lagano ću da raskopčam torbu da proverimo.” hrabro je delovao Rade iako mu je delovalo kao da mu srce lupa u grlu i glas mu je podrhtavao od straha. Nije mogao da izbaci iz glave misao na svoju ženu i dete. 

“Važi, ali polako i pažljivo. Mogu biti žica i detonator spojeni na rajfešlus.” upozoravao je Boža

Drhtavom i znojavom rukom, Rade polako poče rastvarati torbu, opipavajući i zagledajući nakon svakog milimetra. Srećom po njih, nije bilo nikakvog detonatora niti tome sličnog. Kada su lagano rastrvorili torbu ugledali su čudnu spravu sa mnoštvom žica, baterija, vezano trakom i sa lampicama koje su svetlele. Na sredini svega nalazio se žicama spojen mehanizam sa delovima Rubikove kocke. Delovalo je kao da je jedna stranica kocke bila pričvršćena na spravu. Na kockicama raznih boja nalazili su se brojevi a iznad svega toga displej koji je otkucavao vreme unazad. Pedeset i tri sekunde, pedeset i dve, pedeset i jedna…Svesni da jedinica za bombe neće stići na vreme, morali su nešto da preduzmu. 

“Brojevi sa kocke!” progovoriše opet obojica u isto vreme. 

Rade izvadi svoj notes iz dzepa i Boža krene vrlo pažljivo ukucavati brojeve. 

Pet,sedam,šest,šest,devet,osam,osam,pet,sedam.

Nakon što su ukucali brojeve, bomba date prijatan zvuk i ugasiše se i lampice i displej sa vremenom koje je prestalo da otkucava. Pogledaše se detektivi ispustivši uzdah olakšanja. Kao da im je kamen pao sa srca. Osmeh im se vratio na lice. Okrenuvši se videli su da su im kolege stigle, da je čak i kapetan Danijel Stošić tu ispred vrata. 

“Bravo za tim!” povika Rade i on i Boža baciše pet jedan drugom dok su se glasno smejali. U tom trenutku niotkuda, pre nego su imali i sekund da reaguju, bomba ispusti čudan zvuk i odmah nakon toga se čuo jedan gromoglasan prasak koji je odjeknuo celim platoom ove drevne gradjevine.

    ***

Dok se odvijala velika drama ne tako daleko od njegovog stana, Časlav potpuno nesvestan potencijalne opasnosti sedeo je sa već skoro praznom flašom u ruci. Papiri sa stola su počeli da mu beže. Pokušavao je da se sastavi, iako mu je u glavi i duši vladao haos. Razgledao je sadržaj fascikle i slučaj. Ali nije pronalazio ništa što bi moglo da mu da bilo kakav smer, bilo kakvu naznaku da su policajci nešto propustili, promašili, pogrešili. 

“Krvava mačeta, svedoci koji tvrde da su videle tebe i mene kako se svadjamo par sati pre tvoje smrti. Ne sećam se ni zašto smo se svadjali ljubavi moja. Parče Rubikove kocke i neka poruka, pesma… Nečitno je od krvi ali sećam se. To je bila tvoja pesma meni. Šta sa ovom Rubikovom kockom? Nema nepoznatih otisaka, vrata nisu provaljena. Znači defitivno si poznavala ubicu. Nije ni čudo da su panduri mislili da sam ja. Zašto sam otišao…. Zašto si me odgurnula od sebe ponovo!? Bili smo konačno srećni nakon što je onaj prokletnik David umro. Da nije povezano s njegovom smrću? Zašto nisam ostao, proklet bio i ja kad te nisam zaštitio!!!”

 Fotografije sa mesta zločina za njega su bile previše. Raskomadano telo voljene, nakon ovog već turbulentnog dana ga je potpuno dokrajčilo. Bacio je sve sa stola, papiri su se razleteli, prazna čaša se razlupala. Teturao je po stanu, seo na pod, ispijao viski, sve dok se nije istim i sa suzama uspavao. 

        ***

Ne znajući šta se to zbilo u Časlavovoj glavi. Emilije i dalje bila skrhana iz svojih razloga. Snovi su joj se brzo ostvarili a još brže raspršili. Tuga je polako prelazila u bes dok je koračala ka svom stanu. Ušavši unutra ugledala je svoju drugaricu Emu kako sedi na kauču i gleda televizor. 

“Ah, naravno da si tu. Gde bi ti drugo bila.” pomalo podbadajući je započela konvezaciju Emilija.

“Čemu taj ton? Jutros si bila super raspoložena. Nije ti valjda plan propao? Jesu te provalili detektivi?!” 

“Ma kakvi. Panduri su glupi, izvrtela sam ih oko malog prsta baš kako sam ti i rekla da ću da uradim. Sve je išlo savršeno. Pa čak i bolje od očekivanog i planiranog.” odgovori Emilija skidajući cipelice i bezvoljno se bacajući na kauč pored svoje drugarice koja je mogla da primeti da su joj oči natečene i crvene.

“Plakala si. Reci mi šta se desilo?” 

“Časlav…šetali smo, bilo je lepo. Odveo me u park na neko skriveno mesto, romantično. Smejali smo se, pričali…” setno nostalgičnim glasom je započela priču Emilija.

“Pa to je super! I šta je rekao na celu situaciju? Hoće li moći da reši slučaj? Sve do sada si bila s njim?” znatiželjna je bila Ema.

“Polako, sve ću ti reći kao i uvek. Poljubila sam ga…” 

“Stvarno?!” 

“Da. Odmah je uzvratio i zagrlio me snažno. Bilo je predivno…” uzdahnu Emilija

“Aaaa ne mogu da verujem, o tome smo maštale kao klinke!!! Kako se ljubi? Šta ste radili posle? Niste valjda i…?” 

“Ne! U jednom momentu me je samo odgurnuo uzeo fasciklu i pobegao.” 

“Pobegao?” u blagom čudu se našla Ema.”

“Da, pobegao. Glavom bez obzira. Kao zec od puške. Koliko god su ga noge nosile. Ostavio me je tako samu u sred parka.” ponovo su suze navrle na Emilijine oči. 

“Kakav smrad! Pa zašto? Ništa mi sad nije jasno. Ako je sve bilo super i uzvratio je i grlio te. Kakav to muškarac pobegne od devojke?” u potpnosti šokirana bila je Ema, ali puna ljubavi i podrške za svoju drugaricu uze je u zagrljaj. 

Iznenadno zvono sa ulaznih vrata prenu Emiliju i ona skoči sa kauča. U nadi da je pred vratima Časlav, sa izvinjenjem i ružama, razmišljala je da li da ga izgrdi ili da mu se baci u zagrljaj. Stala je pred ogledalo da popravi kosu, i obriše suzne oči. Namestila je haljinu i otišla lagano da otvori gestikulirajući Emi da se skloni. 

Odškrinula je vrata lagano da bi ugledala svog strica Stefana Petrovića kako je gleda u blagom čudu.

“Ćao Emili, neobična odeća za po kući. Jesi krenula negde?” upita je on

“Po stoti put, zovem se Laura. Šta hoćeš? Zašto si ovde?” namrgodjeno ga upita Emilija. 

“Deder, zar tako dočekuješ omiljenog strica? Nećeš me pozvati da udjem?” 

“Sama činjenica da si mi jedini stric ti popravlja šanse, ali i dalje nisi ni blizu da mi budeš omiljen.” 

“Tako se ne dočekuje stric koji dodje u posetu” manje ljubaznim tonom odgovori Stevan te snažno gurnu vrata i Emiliju i udje u stan. 

“Bilo ti je odlično i u hodniku! Izlazi iz mog stana! Nisi ovde dobrodošao i to to dobro znaš!” počela je da viče vidno iznervirana. 

“Polako srećice. Smiri živce. Previše si mlada da se tako nerviraš. Čemu takav stav prema meni? Čime sam ovo zaslužio?” upita sedajući na kauč nonšalantno, te izvadi kutiju sa cigaretama i uze jednu.

“Znaš ti jako dobro šta si uradio i meni i mojoj majci i mom ocu i mom dedi! Izlazi napolje dok nisam pozvala policiju!” 

“Kom dedi? Onom koji te ne podnosi ili onom koji te prezire?”  nije se obazirao na viku i pretnju svoje nećake , već je lagodno zapalio cigaretu. 

“Rodjenom ocu si zabio nož u ledja, preoteo firmu koja je pripadala tvom rodjenom bratu i mojoj majci! Nezahvalno kopile. Volela bih da si ti poginuo u saobraćajnoj nesreći a ne moj otac. Ceo svet bi bio srećniji.” 

“Hej! Dosta derište jedno! Odlazim, ali zato što ja tako hoću. Imam još nešto da obavim, inače bih još ostao. Svidja mi se tvoj stančić a i ova haljinica tvoja” reče sa poganim smeškom pokušavši Emiliji da zadigne haljinicu. 

“Marš napolje!” uspela je da ga izgura i zalupi vrata, iskoristivši što je već bio jednom nogom napolju. 

“Uh kako si vatrena, kao tvoja majka. Tako je i ona raspaljivala strasti samnom. Sad te još više želim” dobacivao je kroz vrata Stefan pre nego je otišao

Nakon toga je u suzama klonula uz vrata i tiho jecala dok joj je Ema tiho prišla i opet je zagrlila, pruživši joj uvek dobro drugarsko rame za plakanje.

    

     ***

A u medjuvremenu, sa druge strane velike reke, na vrhu tvrdjave Pezosvil, kapetan policije Danijel Stošić zajedno sa jedinicama svoje policije, odredom za bombe i stotinama civila stajali su nemo i bez daha. Glasan prasak koji je dopreo iz unutrašnjosti sata gde se navodno nalazila eksplozivna naprava. Dim i prašina su ispunili ulaz u isti. Svi su u tim trenutcima stajali kao zaledjeni u strahu i neizvesnosti o sudbini dvojice detektiva.Tada začuše kašljanje i ugledaše kroz svu tu prašinu Božu i Radeta kako se izvlače iz unutrašnjosti. Medicinska jedinica pojuri ka njima kao i njihove kolege te ih pridigoše videvši da su sasvim dobro dok su vatrogasci utrčavali u unutrašnjost sata i vrlo brzo iz njega izašli. Uzdah olakšanja i mramor ljudi prolomio se kroz onu malopredjašnju jezivu tišinu. Ubrzo se ljudi počeše smejati. Oba detektiva su dobro, ali su od glave do pete prekriveni farbom, u raznim bojama, poput duge. Napola iznervirani, napola smejući se gromko i oni sami. Srećni i zahvalni što su živi dok je sunce lagano poniralo ka obroncima planine Monte Franko. Okruženi medicinskim osobljem koje ih je proveravalo, i potvrdjivalo da su dobro. Sem što su bili na smrt preplašeni. Ljudi su se smejali, fotografisali i snimali celokupnu situaciju. Potpuno nesvesni koliko su blizu smrti bili svi oni, samo da je ova sprava bila stvarno bomba.

Na sreću sve se ipak završilo kao jedno divno popodne za posetioce. Kao da su imali neki mali vatromet, kao da su svi na trenutak imali oči boje duge.