Algoritam

4. poglavlje

 Četvrto poglavlje 

 Eksplozivne namere

Život je težak već sam po sebi. Nama kao pojedincima nije potreban dodatni pritisak nego što ga već imamo u ovim modernim vremenima. Život je postao brz, okrutan i težak. Sve je počelo da se vrti oko novca, oko posla, celodnevnog rada. Počeli smo da gubimo naš moralni kompas negde u moru profita i pohlepe. 

A kada se neko oseća prazno iznutra zato što je izgubio voljenu osobu, ili je učestvovao u nezgodi gde je neko izgubio život, onda je zaista teško povratiti se, i nastaviti živeti kao pre toga. Isto se desilo i Radomiru Kurjakoviću koji je došavši juče sa posla kući, uvideo da je njegova žena bila ozbiljna. Spakovala je sebe i dete i otišla kod svoje majke. Bedan vikend će ovo biti, pomislio je dok je uzimao flašicu soka iz frižidera 

Telefon tada zazvoni i prekinu sumornu tišinu u kući i prazninu u Radetovom srcu.  

“Gde si?” začu se blago uzrujani glas njegovog partnera Bože.

“Kod kuće, tek je pola 9, gde bih bio?” 

“Koliko brzo možeš da stigneš? Imamo nešto novo i hitno.” Boža je zvučao ozbiljnije nego što je on to inače. 

“Već sam na vratima, za dvadeset sam tamo!” Reče Rade uzimajući ključeve i hitajući ka vratima.

    

       *** 

U policijskoj stanici je bilo normalno da stvari deluju užurbano, da vidiš ljude kako jure unutra i napolje, i svuda uokolo svak za svojim obavezama i poslom. Ali danas, danas je bilo sve samo ne normalno. Mogao si osetiti tenziju u vazduhu. Nije bilo uobičajenih šala, doskočica. Nije bilo pušača na bočnom izlazu sa cigarama i kafom u rukama. Samo užurbani policajci i detektivi. 

Jedva se Rade suzdržao do svoje kancelarije da ne upita šta se to dešava. 

“Šta ne valja? Imam osećaj da mogu tenziju da sečem nožem kroz hodnik.” započe Rade sa blagom pošalicom. 

“Stvar je ozbiljna. Dobili smo dva lista papira. Nema otisaka, nema DNK , ništa.” započe Boža pružajući mu jednu od dve kesice sa dokaznim materijalom unutra. 

“Gomila brojeva i poruka? Šta je ovo?” delovao je zbunjeno Rade zvani Kurjak.

“Poruka je razlog zašto je kapetan Stošić dao ovo lično nama i zašto sam te zvao da požuriš. Poruka kaže: 

Za Božidara Britvu i njegovog partnera (u zločinu) Radomira Kurjakovića. Vaše umeće i vaši umovi biće testirani u ovoj potrazi. Dajem vam misteriju da rešite, šifre da dešifrujete. Unutra je ključ.
Nedelja u 20 časova je vaš rok. Ili da kažem poslednji čas, da li za vas, ili za stotine vaših sugradjana negde u gradu kada naš dobri mali prijatelja kaže bum bum.” 

“Neko je tražio nas direktno?!” šokiran je bio Rade kao što je i Boža bio. “Znači imamo 3 dana da ovo rešimo. Jel on to priča o bombi? Šta su ovi brojevi? Kodovi, neke šifre, matematičke formule šta je rekao? Ovo može biti bilo šta.” 

“Mislim i ja da je pričao o bombi a i Stošić se slaže. Lako mi je bilo da primetim da su brojevi podeljeni u dve kolone” započe Boža ponovo pregledajući papir sa brojevima, s obzirom na njegovu struku i ljubav prema matematici. “Ima 8 brojeva u redu, svaka kolona počinje sa istim brojem. Ova sa 45, a druga sa 19. Preostalih 6 brojeva se menjaju, što me dovodi do zaključka da su ovo koordinate. Geografska širina i dužina lokacija po našem gradu.”

“Ako si siguran, šta čekamo? Hajdemo.” 

Stanje uma je jako bitno u životu. Ne kažu za dzabe naši stari: “Tanka je linija izmedju genijalnosti i ludila”. Takodje um moraš uvek držati bistrim i oštrim. Um mora biti brz, a pogotovo u detektivskom poslu. Ne smeš sebi da dozvoliš da izgubiš fokus, da ti opadne koncentracija, oštrina uma i vešto oko za detalje. Ali ako je nešto veliko zaokupilo tvoj um, onda često možeš da previdiš neke sitnije stvari, naizgled nebitne. Isto kao i naši detektivi. Imali su sada nešto veliko i ozbiljno pred sobom. Misao o bombi koja eksplodira negde u gradu i sa sobom odnosi ljudske žrtve, kosila je sve drugo, a upravo to je ono što je Radetova senka i želela da postigne. Prosta i jednostavna obmana. Umeće velikih madjioničara. Oni su uvek na svojim nastupima i tačkama skretali pažnju posmatrača na nešto veliko i upečatljivo, ne bi li mogli njima pred očima da podvuku trik koji izvode. Da bi posmatrač lako prevideo korake koje prave da do cilja dodju. 

Rade i Boža su sav fokus i koncentraciju sada uložili u koordinate, i misao o bombi, te nisu primetili nešto što bi za njih inače bio lak zadatak. Da primete senku koja ih u stopu prati i promatra, svaki njihov korak. 

“To je to” reče Boža iznenada i poče zaustavljati auto. 

“Jesi li siguran?” 

“Paket ulepljen trakom ispod klupe na autobuskoj stanici.”

“Vidim. Verovatno si u pravu.

Na autobuskom stajalištu bile su svega dve žene. Bilo je oko 9 časova izjutra a i ovaj deo grada nije toliko gusto naseljen. Detektivi su pažljivo osmotrili okolinu i zagledali ispod klupe. Tada su uvideli da je ispod iste trakom ulepljena samo jedna fascikla i ništa više. Ipak su oprezno postupili i lagano opipavši i pregledavši ponovo, odlepili fasciklu. Otvorivši je u njoj su pronašli samo papir. Na njemu reč “IN” i crtež jedne strane Rubikove kocke. Izmešanih boja. Ništa što im je naizgled davalo bilo kakve tragove i rešenja šta zapravo gledaju i traže.

“Ok, ovo deluje kao ništa značajno. Ili se neko poigrava sa nama, ili je ovo možda samo jedan deo nečeg većeg.” Rade podeli svoje misli sa partnerom.

“Slažem se. Imamo pet serija brojeva, što me dovodi do zaključka da tražimo pet različitih geografskih širina i dužina te da ćemo imati pet delova ove zagonetke. Hajdemo na sledeću lokaciju.  45.265148 , 19.850469. To su koordinate.” 

Druga lokacija je bila potpuno drugačija. Bio je to park sa dečijim igralištem i malim poligonom sa spravama za treniranje.  Srećom po Radeta i Božu nije bilo mnogo ljudi u okolini, s obzirom na rane prepodnevne sate. Svega nekoliko momaka koji su sklekove i zgibove u jednom ćošku parka.

“Mnogo toga za pregledati ovde. Da se razdvojimo?” Upita Boža.

“Može, pokrićemo veći teren za manje vremena”. Odgovori mi Rade 

Rade je otišao na zapadnu a Boža na istočnu stranu parka. Zagledali su ispod svake klupe, kante za otpatke, iza svake sprave za vežbanje, drveta, skulptura i igračaka. Trebalo im je više od pola sata dok nisu pronašli fasciklu na donjoj strani jednog tobogana. Još jedna fascikla ulepljena trakom pažljivo je odlepljena a unutra, ponovo crtež jedne strane Rubikove kocke i još jedna reč: “MUTATIONES”.

“Raspored boja na crtežu Rubikove kocke je drugačiji. Može li biti da je i to deo zagonetke?” Zapita se Boža. 

“Moguće. Samo me i dalje zanima da li su ovo sve pravi tragovi ili samo distrakcija od nečeg drugog. Ova reč je na Latinskom. Posle prve reči mislio sam da je u pitanju Engleski.” Iznese svoje zapažanje Rade dok su prilazili automobilu. 

“Dve smo pronašli, još tri. Kreni Bulevarom pa ćemo odatle dalje pratiti koordinate.” 

Približivši se relativno sledećim koordinatama Boža reče Radetu pravac, ali Rade umesto desno skrenu levo. 

“Desno Rade, ne levo!” 

“Znam, nego mi se čini da nas neko prati. Beli kombi, zatamljena stakla. Deluje mi da sve vreme ide za nama.”

“Hmm…Taj kombi je bio parkiran sa druge strane parka. Napravi krug i vrati se na istu raskrsnicu od malopre pa skreni desno.” 

“Tako sam i planirao.” 

Rade je skrenuo opet levo ali pre nego što su stigli do sledeće raskrsnice, kombi je prošao pored njih i produžio pravo. 

“Možda se neko izgubio, ili su možda neki novinari koji jure priču. Kako bi nas neko pratio kad smo u neobeleženom vozilu?” reče Boža svom kolegi. 

“Kako bi neko znao da stavi naša imena u poruku sa brojevima?” odgovori Rade pitanjem. 

Razmenili su tada jedan pogled. Pogled dugogodišnjih partnera, prijatelja. Nekada im nisu bile potrebne reči da bi komunicirali. Apsolutno su razumeli jedan drugog u većini slučajeva. 

“Dodjavola! Koordinate upućuju na pijacu. Jedanaest sati je, sad je prepuno ljudi.” 

“Želiš li da odemo na sledeće koordinate pa da se posle vratimo ovamo?” 

“Izgubili bismo dosta vremena samo vozeći se okolo na drugi deo grada. Hajde sada kada smo već ovde.” 

Pijaca je bila prepuna. Ljudi su se gurali sa kesama, cegerima, kolicima punim voća, povrća, jaja, mesa… Stariji ljudi bi se kretali lagano, stajali i ćaskali medju sobom, ili sa prodavcima. Mladji bi užurbano jurili od tezge do tezge gurajući se da što pre obave svoju kupovinu. Sve ono što je Boža mrzeo. Gužvu i buku i previše ljudi oko njega. Ali posao je za njega bio najbitniji, te je svoje nelagodnosti ostavljao po strani. Pijaca nije bila mnogo velika, ali mnoštvo ljudi i toliko zbijenih objekata umnogome su otežavali posao detektivima. Ipak nakon više od dva sata detaljnog razgledanja i mnogo ometanja pomalo napadnih pijačnih prodavaca, uspeli su da pronadju ono što su tražili. Opet isti sistem. Fascikla ulepljena trakom, ovaj put na tezgi sa Limunom. Šema je i ovog puta bila ista, crtež i reč: “MAGNAS”. Boža je bio već poprilično nervozan i žurio je da napusti pijacu što je brže mogao. Rade ga je pratio znajući šta muči njegovog partnera. 

“Šta imamo u ovoj fascikli?” upita Rade čim sedoše u kola.

“Princip je isti. Različite boje Rubikove kocke i nova reč. Opet Latinski. Ovo je sigurno neka zagonetka.” 

“A crtež? Nasumičan ili ? Zaista ne razumem tu Rubikovu kocku.” 

“Nije mnogo teško. Pokušaću da ti objasnim njen princip. Postoji algoritam po kojoj se slaže. Odnosno postoji nekoliko. Zavisi šta želiš da složiš. Ako znaš algoritme nije mnogo teško. Postoje ljudi koji umeju da je slože za nekoliko sekundi.” 

“Sve to meni deluje mnogo komplikovano, a ovi crteži nasumično.” 

“Tek kada skupimo sve crteže, mogu da pokušam da složim Rubikovu kocku po tim bojama pa ćemo znati. A Latinski? Tu si ti stručniji od mene.” 

“IN MUTATIONES MAGNAS – ne deluje mi naizgled kao ništa značajno. Možda je neka poslovica, ali takodje ćemo znati tek kada nadjemo preostala dva, vodeći se po tome da imamo pet lokacija.” 

“Hajdemo onda, izgubili smo sate na prokletoj pijaci.” 

“Kreni istočno preko bulevara Slobode pa ću ti davati dalje instrukcije putem.” 

Pola miliona ljudi u ovom gradu i doba dana kada deo ljudi ide kućama sa posla, iz škola, sa fakulteta, a drugi deo na iste tek polazi, nije bio baš idealan. Saobraćajna gužba je postala nesnosna u ovom gradu koji je naglo porastao i čije su ulice uske i nepredvidjene za ovoliki broj vozila na njima. Nove koordinate su ih vodile u sam centar grada u glavnu vatrogasnu stanicu. 

“Pogledaj veličinu ove zgrade. Mogla bi biti bilo gde.” Rade je sada već postajao nervozan. Nije stigao da ruča, da popije kafu, da se opusti. 

“Polako. Hajdemo do komandira stanice da mu objasnimo situaciju. Sigurno će nam pomoći u potrazi.”

“Misliš da će vatrogasci da traže neku šarenu fasciklu zalepljenu trakom negde, ili ispod nečeg?” pomalo sarkastično se našalio Rade, onako, u svom stilu. 

“Da, baš to. Hajdemo.” Boža je mirno i hladno kao i uvek odgovorio na istu. 

Komandir vatrogasne stanice Stanko Obradović ih je brzo primio u svoju kancelariju, ponudio osveženjem, kafom, cigaretom. Domaćinski reklo bi se. Ali detektivi su odmah prešli na posao, te brzo objasnili u čemu je stvar i razlog njihove iznenadne posete. Tada pozva pomoćnika i dade mu instrukcije da svi slobodni ljudi počnu da pretražuju stanicu i traže skrivenu fasciklu. Čak se i on sam priključio dvojici detektiva u potrazi. Ali i nakon intenzivne pretrage koju je sprovodilo više od 20 ljudi, nisu uspevali da je pronadju. 

“Jesmo li mi uopšte na dobrim koordinatama. Možda sam pogrešio u navodjenju.” reče Rade sumnjajući u sebe. 

“Na pravom smo mestu. Proverio sam dva puta. Nisi ništa pogrešio, ali nešto nam je sigurno promaklo. Nešto nam fali.” odgovori mu Boža pregledajući ponovo sve prethodne fascikle i crteže u njima te iznenada progovori: “Pa mi smo glupi kao tocila!” 

“Govori u svoje ime” ponovo će Rade kroz šalu.

“Ne, zaista. Pogledaj ovo. Gde smo pronašli prethodne fascikle?” upita ga Boža šireći fascikle preko stola. 

“Autobuska stanica, tobogan u parku, pijaca.” Ne vidim povezanost. 

“Da, plava koverta na autobuskoj stanici plave boje gradskog prevoza. Narandzastu fasciklu ispod narandzastog tobogana, i žuta…” 

“Ispod tezge sa limunom” preseče ga Rade. “Kapiram sada. Komandire, crveno, sve što je crveno treba pregledati. Sve ostalo je nebitno.” 

“Ormarići,kamioni, vrata, vitrine sa opremom” dodate on mogućnosti svega crvenog u stanici. 

“Šefe, ništa nema na ovim kamionima.” povika jedan od vatrogasaca. 

“Ormarići isto ništa.” reče Boža nakon što ih je pregledao sa jednim od vatrogasaca. 

“Jedan kamion nam je na terenu.” dodade Komandir. “Mora biti da je na njemu. Damjane! Zovi ih da se vrate u stanicu što pre!” reče on svom pomoćniku.

“Odmah šefe!” odgovori on spremno. 

“Čekajte!” Zaustavi ih Rade dok mu je pogled fiksirao velika ulazna vrata kroz koja prolaze kamioni, a koja hidraulički otvaraju na gore prema plafonu visoke garaže. “Glavna vrata, ova velika kapija. Kada je otvarata izjutra, otvara li se s polja ili iznutra?” 

“Iznuta.” odgovori komandir Obradović. “Ulaz za nas je sa druge ulice, i odavde se otvara kapija. Damjane!” pokaže rukom da se kapija spusti. 

Vatrogasac ode ka zidu i pritisnu prekidač, te se kapija poče lagano spuštati sa visikog plafona. Ogromna kapija, pet metara visine bila je zatvorena za manje od minut. Rade, Boža i komandir Obradović izadjoše kroz malu kapiju u dvorište i ugledaše ono za čime tragaju. Crvena fascikla, zalepljena trakom za kapiju sa spoljašnje strane. A u njoj, kao i do sada, crtež strane Rubikove kocke i reč: “PUSSILI”. 

“Vidim da imate video nadzor, možemo li pogledati snimke od noćas i rano jutros?” upita Boža. 

“Naravno. Podjimo u moju kancelariju.” 

Vrativši se u kancelariju, počeše pregledati snimke sa sigurnosnih kamera. Nije im trebalo dugo da uvide da izmedju pet i sedam ujutro, snimak ne postoji. 

“Šta?! Kako je ovo moguće?” u šoku je bio komandir nakon ovog otkrića. “Damjane! Damjane!”

“Da šefe?!” 

“Ko je bio prvi ovde jutros?!”

“Vi gospodine. Marković i ja smo stigli nakon što ste vi parkirali.” odgovori mu pomoćnik dok je komandir zbunjeno gledao u detektive kao da tim pogledom pita njih za odgovor. 

“Možda imamo posla sa nekim hakerom.” dade potencijalno objašnjenje Boža. 

“I to je mogućnost koju ćemo ispitati. Moramo sada da podjemo, već je vrlo kasno. Hvala Vam mnogo na pomoći gospodine Obradović.” reče Rade pružajući ruku komandiru. 

“Molim vas, Stanko. I zadovoljsto je ako smo bili od pomoći. Srećno sa ovim, šta god bilo. A ja ću svakako da pokrenem istragu oko obrisanog snimka. Ovo moram prijaviti nadredjenima.” 

Nakon što sedoše u kola, Boža je opet listao fascikle i detaljno ih pregledao, pokušavajući da nadje neki smisao u svemu ovome. Neki možda skriveni trag. Koordinate su ovaj put bile još više nezahvalne prema njima. Dovele su ih pred najveći tržni centar u gradu. Potpuno nov, svečano otvoren tek nekoliko meseci ranije. Četiri sprata svetlećeg objekta prepunog butika, radnji, restorana, klubova…

“Au..gde ćemo naći fasciklu sada dragi moj Božo. Vidiš li ti ovo?” zabrinuto zapita Rade shvativši šta ih čeka. 

 “Nisi popio popodnevnu kafu vidim ja.” odgovori Boža na Radetov blagi napad panike. “Ima ovde par dobrih mesta za popiti dobru kafu. Iskreno i meni treba jedna. A i , ja častim.” osmehnu se Boža svom prijatelju.

“Pa ako je tako, onda ćemo odatle da počnemo potragu.” uzvrati Rade sa osmehom i potapše svog prijatelja po ramenu, te se zaputiše ka ulazu u ovaj masivni tržni centar. Nakon što se smestiše u jedan kafić, obojica počeše da razmatraju sve do sada prikupljene fascikle.

“Koja nam je sledeća boja? Roza, crna?” opet će sarkastično Rade. 

“Zapravo, zelena ili bela.” mirno će Boža na to. 

“Kako znaš?”

“Pogledaj crteže  Rubikove kocke iz svake fascikle. U crvenoj fascikli crveni kvadratić je u sredini, u plavoj je pravi, i tako dalje. Tako da koliko ja poznajem Rubikovu kocku, i koliko mogu da opazim po ovim crtežima, fale nam dve boje. Zelena i bela.”

“Znaš, ponekad zaista volim što si štreber.” našali se Rade i potapše Božu po ramenu. “Ali, gde ćemo kog Peruna naći zelenu ili belu fasciklu u ovoj prokletinji koja je šarenija od duge?” 

“E tu si u pravu. Zgrada sama po sebi je bela, a unutrašnost je prepuna raznih boja. Tako da zaista ne znam ni odakle bih počeo. Nego, pogledaj ko je upravo ušao ovde.” reče Boža ukazujući pogledom svom kolegi ka ulazu u kafić u kojem su sedeli. 

“Pa to je Emilija. Pardon! Laura. I videla nas je. Sad će da pobegne.” naslućivao je Rade.

“Čini mi se da si pogrešio u proceni ljudskog ponašanja ovaj put druže moj.” 

“Dobar dan gospodo detektivi. Baš je lepo videti vas ovde. Ovo je moje omiljeno mesto.” započe Emilija razgovor kao da je srela neke svoje stare drugare te nastavi u istom tonu. “Ovde imaju predivne udobne kaučeve i fotelje u ćošku pored velike police prepune knjiga koje možeš da čitaš dok uživaš u svojoj kafi ili toploj čokoladi. Kako ste vas dvojica? Ima li nekih novosti oko slučaja moje majke?”

“Pa, u ovom baš trenutku imamo neke druge obaveze, ali slučaj tvoje majke je na programu rano ujutro” odgovori joj Rade uz osmeh dok je Boža ćutao i posmatrao. “I dalje bismo voleli ako biste imali želju i vremena da nam pomognete sa nekim informacijama u narednim danima.” završi Rade.

“Razmisliću. Ali odgovor je verovatno da. Uživajte u kafi momci, i probajte mokaćino, nema bolji u gradu.” potom odšeta lagano prema ćošku sa foteljama i policom punom knjiga koji je ranije pomenula. 

“Pa, ovo je bilo pomalo čudno i neočekivano” prokomentarisao je Boža dok seEmilija udaljavala pa dodao, “Slatka je. Šteta što je malo ćaknuta izgleda.” 

“Vau, nisam te čuo da tako nešto kažeš za žensku osobu dugo vremena Božidare. Počeo sam da se brinem da nisi zastranio” zadirkivao je Rade svog druga, koji baš nije voleo socijalizaciju sa ljudima i koji i dalje živi sam iako je u svojim kasnim tridesetim. 

“Da sam prešao na muškarce ti bi bio moj izbor” odgovori mu i namigne. Jedan od retkih momenata kada bi Boža izbacio neku šalu na svoj ili tudji račun dok je uživao u konačno malo opuštajućim trenutcima sa svojim, verovatno, jedinim prijateljem. 

“Čekaj…Crvena, narandzasta, plava, žuta… Klub Duga na gornjem spratu! Znaš gde smo uhapsili onog izbacivača prošle godine?” Rade uskoči sa iznenadnom idejom. 

“Sećam se naravno, ali šta s tim?” 

“Pa pogledaj boje koje tražimo, kažeš fali nam zelena. Taj klub se zove Duga i ima sve ove boje, a ulaz je zelen. Baš jedna od boja koju tražimo.” 

“Ima smisla. Podjimo.” Bože srknu na brzaka svoju kafu te zgrabi novčanik i podje da plati i uputiše se ka liftu. 

      

          ***

Nakon što je Emilija napustila detektive kod njihovog stola, sela je na svoje omiljeno mesto pored police sa knjigama. Ali ovaj put nije uzela nijednu knjigu da čita, već je izvadila svoj telefon i poslala poruku Časlavu. Njena frustracija detektivima nije jenjavala, iako je odala drugačiji utisak koji minut ranije. Ponovno otvaranje slučaja njene majke ju je dovodio do ludila i teško je to podnosila. Morala je da se izjada nekom, ovaj put je za to izabrala svog novog druga Časlava Gospodarskog. Ispisala mu je sve šta ju muči i koliko je pogadja cela ta situacija. I to je njega potpuno iznenadilo. Nije imao pojma o pronalasku novih dokaza, i da je slučaj ponovo otvoren, ali se jako dobro sećao da je svojevremeno bio glavni osumnjičeni i to mu se nije nimalo dopalo. Tako nešto ponovo bi sada moglo da mu uništi karijeru. Morao je da sazna nekako detalje vezane za slučaj. Da li je on opet glavni osumnjičeni,  te je stoga morao brzo da smisli šta da uradi. Pokušao je mirno i praveći se naivnim i nekim ko nema pojma o čemu je tačno reč, s obzirom da je i dalje krio od Emilije da je bio blizak sa njenom majkom. Odgovorio je brzo na poruku.

“Polako Laura. Probaj da se smiriš. Zašto te je to toliko pogodilo?” 

“Ona je bila moja majka, i samo moja! Puno sam je volela, a onda ju je neko oduzeo od mene. I to me i dalje strašno boli.” 

“Možda će ovaj put da uhvate protuvu.”

“Panduri su glupi i nesposobni! Nikada nisu našli ništa, tako neće ni sada. Mrzim ih!” 

“Polako, diši i smiri se. Imam jednu ludu ideju, ali nisam siguran da li će ti se dopasti.”

“Ja obožavam lude ideje. Obožavam i tebe, i tvoje knjige i priče i sve. Svideće mi se, molim te reci mi.” 

“Znaš, ja sam pomalo radio sa policijom pre. Radio sam istraživanje za jednu knjigu, i zapravo sam im ja rešio nekoliko slučajeva. Pa sam pomislio eto, da ti pomognem. Ali treba mi tvoja pomoć u tome. Moraš mi saznati šta sve znaju policajci. Sve dokaze koje su prikupili, nove i stare. Moram imati to sve da bih mogao da sagledam slučaj i da rešim tu misteriju.”

“Učinio bi to za mene?” 

“Naravno. Zašto ne bih. Ali mi je potrebna tvoja velika pomoć. Bićemo partneri, i ovo rešiti zajedno. Ti i ja. Ko zna, možda te ubacim i kao lika u neku moju buduću knjigu. Super sjajna žena detektiv koja rešava misterije i zločine.” tačno je znao Časlav koje dirke da pritisne da bi ovaj instrument zasvirao. 

“Daa! To bi bilo….nešto najbolje na celom svetu! Šta želiš da uradim? Samo reci, sve ću učiniti.” 

“Treba da budeš druželjubiva i da se sprijateljiš sa tim detektivima i da iz njih izvučeš sve što oni imaju o slučaju tvoje majke. Pa ćemo sa tim znanjem moći da radimo dalje. Možda da probaš da fotografišeš telefonom ili tako nešto. Ali diskretno, da te ne provale, i ne uhvate na delu. 

“Mačiji kašalj. Detektiv Petrović je spremna za zadatak. Možeš odma da kreneš da pišeš knjigu o meni.”

“To smo se već dogovorili. Ti si jedna fantastična devojka Laura.” 

“Jaooj, pa hvalaa. Ti si predivan. Sada moram da idem. Dužnost zove. Pišem vam posle kapetane Gospodarski.” 

Čim je završila poruku, strpala je telefon u torbu, pokupila svoje stvari i krenula ka stolu za kojim su sedeli detektivi, ali ih ugleda kako užurbano izlaze iz kafića u tom trenutku te pojuri za njima. Sustigla ih je kod lifta i prišla im potpuno odvažno i samouvereno, kao da je u pitanju potpuno druga osoba u odnosu na onu koju si detektivi upoznali ranije. 

“Pa zdravo momci, čemu žurba?” vrlo seksipilno i šarmantno je nastupila Emilija što je detektive potpuno zbunilo, ali se Rade ipak snašao te rekao:

“Moramo negde da idemo. Poslovno.” 

“Poslednji sprat stiskate vidim, tamo su sve klubovi. Vodite li me na piće ili dva? Taman možemo da pričamo o čemu god ste želeli da pričate samnom.” reče Emilija uz osmeh i prešavši prstom preko Božinom ramena sa vrlo zavodljivim pogledom u njenim očima. 

Boža i Rade razmeniše zbunjene poglede, ali Radetu tada sine sjajna ideja. Barem je on tako smatrao. Boža mu je partner i najbolji prijatelj, zašto da mu ne sredi i neku devojku kad već ima priliku. 

“Naravno, bilo bi nam zadovoljstvo. Boža mi je upravo u kafiću skrenuo pažnju kako slatko izgledaš danas u toj haljinici”. 

“Stvarno? To je tako slatko od tebe Božo. Ni ti ne izgledaš loše.” uzvrati Emilija pucajući od samopuzdanja. “A gde me vodite?” 

“Mi imamo neki kratak posao u klubu Duga, pa ja moram samo kratko do kancelarije ali Boža ovde je skroz tvoj i on će da te vodi na piće.” vrlo domišljat je bio Rade i brz na jeziku, pogotovo što je video pozitivnu reakciju na sve ovo sa njene strane dok ga je njegov prijatelj streljao pogledom. 

“A vas dvojica ste krenuli sami u klub. Možda smetam u nečemu?” upita Emilija aludirajući na nešto drugo. 

“To je zbog slučaja na kojem radimo. Mi nismo… To što ste pomislili” pomalo trapavo odgovori Boža.

“E pa dobro onda. Dopadaš mi se. Bila bi prava šteta da voliš dečake” reče Emilija i namignu. 

Bože je blago porumeneo ali je ostao smiren i hladan kako samo on ume. Utom stigoše pred ulaz kluba Duga gde ih zaustavi izbacivač koji nakon što je video značke, ukloni kanap sa ulaza te oni udjoše. Usput osmotriše ulaz koji više nije bio zelene boje, već ljubičaste. Bilo je kasno popodne pa klub nije bio pun, ali je i dalje bilo preko četrdeset ljudi unutra. Klub je delovao fino, pristojno, elitno moglo bi se reći. Dugačak šank sa leve strane, stolovi sa stolicama na sredini, a sa desne strane duž celog lokala prostirali su se separei. Svaki od njih u drugoj boji. Iz daleka zaista je izgledalo kao duga. 

“Vidim četiri zelena separea u kojima sede ljudi a ne vidim ništa belo ovde. Ne možemo proveravati i zavirivati ispod stolova dok ljudi sede za njima. To bi bilo neljubazno i nekulturno. Stoga ćemo sesti za neki sto i čekati. Nemamo drugu opciju ako nećemo da napravimo paniku.” reče Rade a Boža se složi. 

Ipak, imali su sreće. Ljudi su se brzo menjali i ustajali iz separea. Dovoljno da Rade prošeta i osmotri pre nego bi novi ljudi u njih seli. U trećem pokušaju nadje trakom ulepljenu fasciklu ispod stola. Diskretno je odlepi i vrati se za sto gde su sedeli Boža Britva i Emilija Laura Petrović.

“Imam je! Možemo ići.” reče Rade prišavši

“Ali zašto žurite. Muzika je odlična, a i pića su ovde super. Treba da probate Kosmopoliten što ovaj barmen pravi. Magičan je!” pokušavala je Emilija da ih ubedi  da ostanu još malo duže ne bi li sprovela svoj plan u delo. “Sigurna sam da ne trebate sada u kancelariju u ovo doba dana.”

“Sve znamo, ali imamo puno posla, pa moramo i prekovremeno…” započe izgovore Boža ali ga Rade prekinu u pola 

“Ne, ne moramo. Upravo smo završili za danas, tako da ja ću ovo da odnesem do kancelarije, a vas dvoje popijete par pića i uživate. Voleo bih da i ja ostanem sa vama, ali žena i dete me čekaju kući. Tako da , odoh ja.” završi Rade skupljajući sve fascikle sa stola te ode.

Ostade ovaj neočekivani par sam za stolom u klubu. Emilija je naručila par pića. Jedno za drugim, nekoliko istih je bilo dovoljno da se i Boža malo opusti konačno. Lagana i nežna muzika, snažna pića i lepo društvo su sve što ti je potrebno ponekad da veče učiniš izvanrednim. Topla atmosfera se lagano sve više zagrevala. Nežni razgovor se polako pretopio u poljupce. Poljupci koji su postajali sve strastveniji su ih poveli ka nečem drugom. Nije im trebalo puno. Emilija je ustala i povukla Božu za sobom ka toaletima a potom ga ugurala u ženski deo istog i pribila uza zid. Strast i vrelina su buktali iz njih, sve dok Boža nije zadigao tu njenu lepu prolećnu haljinicu koju je toga dana nosila. Emilija je u ovome uživala više nego što je očekivala, te se potpuno prepustila. Boža je bio vojnik, snažan i dominantan, a Emilija je to volela. Vazduh je uskoro postao gust, uzdasi sve teži i brži dok su im se tela stapala u jedno. Ništa nije moglo da zaustavi taj životinjski poriv koji se u njima probudio uz pomoć alkohola. Eksplozija zadovoljstva je ovladala , i prava sreća što niko nije naišao da ih u tome prekine. 

Nakon ovog turbulentnog dela njihovog putešestvija, popravili su odeću, osvežili se i uvideli da je već poprilično kasno, odlučili da podju kućama. Pre rastanka, Emilija je uzela Božin broj telefona i zavodljivo ga poljubila uz reči: 

“Do sutra zavodniče” te se zaputila svojim putem. 

Boža je bio srećan i zabrinut u isto vreme. Uživao je u svakom trenutku ovog neočekivanog susreta i svega što se medju njima desilo, ali ona je bila ćerka žrtve na čijem slučaju oni rade. I to ga je mučilo. Prekršio je pravilo, strogo pravilo svoje i pravilo koje kapetan Stošić ima za svoje detektive i policajce. A ako je Bože nešto voleo, to je bio njegov posao. Za posao je i živeo. Te ga je sama pomisao da ovo izbije u javnost, i da se za ovu večerašnju avanturu sazna, pre svega u stanici,užasavala i plašila. Jer suspenziju ili još gore gubitak ovog posla, nisam nije siguran kako bi podneo. Sa ovom brigom u svojim mislima, jedva je uspeo oka da sklopi te noći .

      ***

Rano izjutra Radomir Kurjaković je došao u kancelariju i ugledao je praznu. Boža nije bio tu, i Rade nije mogao da se seti kada se to dogodilo poslednji put, i bio je zapravo srećan zbog toga. Raširio je fascikle po stolu, i nije stigao ni da ih osmotri kada je Boža stigao. Tih, ozbiljan čak i više nego što je to bio inače.

“Šta ne valja? Reci mi da nisi uprskao situaciju sinoć? Reci mi da si uradio valjan posao pa da mogu mirno da spavam noćas.” započe konverzaciju Rade uz dozu šale i sarkazma.

“Da, da, jesam. U ženskom toaletu u klubu. Ali nisam srećan zbog cele situacije, s obzirom da je ona ključan faktor istrage koju sprovodimo. Šta ako Stošić sazna?” 

“U toaletu? Sjajno brat moj! Opusti se sada, sve će biti u redu. Ona neće praviti problem, svi su mogli da vide da je i ona želela da igra igru sa tobom. Tako da, opusti se i uživaj. Treba ti neko žensko u životu. Neće te niko osudjivati zbog toga.” smirivao je i uveravao svog druga Rade. 

Jedva je uspeo da završi poslednju rečenicu kada ih prekinu iznenadno kucanje na staklena vrata njihove kancelarije. Pogledavši u pravcu istih ugledaš Emiliju kako lagano otvara vrata i ulazi. Doterana, sredjena u lepoj cvetnoj haljinici. Detektivi razmeniše brz pogled i gotovo istog trena Rade progovori:

“Zdravo Laura. Lepo je videti te. Hvala ti što si došla, zaista bi nam značila tvoja izjavai pomoć oko slučaja. Ja moram samo na brzinu nešto do arhive. Kolega, preuzmite vi gospodjicu Petrović” te izleti iz kancelarije vrlo vešto, ne dozvolivši Boži da se snadje. 

“Zdravo. Sedi molim te, možemo da predjemo na brzinu neka bitna pitanja ako želiš, da bismo mogli da…” pokušavao je Boža da bude striktno profesionalad ali ga je Emilija prekinula u pola rečenice jednim neočekivanim poljupcem. Boži se to dopalo, ali se u isto vreme uspaničio. Šta ako neko naidje, prodje ispred kancelarije i vidi. Svako bi mogao da ih vidi kroz ova staklena vrata, te ju on zaustavi i lagano odgurnu od sebe.

“Izvini Laura, trebao bih.. mislim samo nešto da odem, negde…nešto…” potpuno zbunjeno i nespretno reče Boža pre nego je izleteo iz kancelarije glavom bez obzira. 

Emilija je sada bila potpuno sama u kancelariji. Njen plan je radio savršeno za sada. Imala je prostor i slobodu da uradi ono zbog čega je tu. Počela je da pretura stolove, i na jednom je ispod nekih papira pronašla fasciklu sa nalepnicom “Slučaj Laura Petrović”. Izvadila je brzo svoj telefon, počela da listra stranice i da ih fotografiše. Ali, iznenada je čula neke korake u hodniku kako se približavaju vratima. Blago se uspaničila te na brzinu spakovala fasciklu u svoju torbicu koju je nosila preko ruke, i praktično istrčala iz kancelarije i stanice izazivajući zaintrigirane poglede prisutnih. 

Nakon što se Rade vratio u kancelariju i zatekao je praznu, pomislio je da je njegov drug opet nevaljao. Ali tada iznenada se njegov partner pojavi u kancelariji i zagledajući okolo upita:

“Otišla je ?” 

“Sad sam ušao. Mislio sam da je s tobom, u nekoj ostavi ili toaletu možda” reče Rade sa zadirkujućim tonom i osmehom na licu.

“Ne! Ona…” započe Boža te zastane i  proveri hodnik pre nego nastavi sniženim tonom “Poljubila me je pa sam izašao da pronadjem tebe.”

“Čekaj? Hoćeš da kažeš da si pobegao od nje? Da li si ti normalan?” 

“Neko je mogao da naidje i vidi nas. Bilo je totalno nepristojno i nedolično. Sada kada je otišla, možemo li da zaboravimo na distrakcije i posvetimo se onoj bombi? Već smo izgubili previše vremena na sve ovo.”

“Da, moram da se složim sa ovim. Hajde da sve stavimo na tablu da vidimo šta imamo i sa čime raspolažemo. Tako ćemo bolje pohvatati detalje.

Počeše njih dvojica da veliku tablu magnetima kače sve papire iz fascikli redom kojim su ih pronašli. 

“Znači imamo pet Latinskih reči i pet različitih crteža Rubikove kocke”. Započe Rade kačeći poslednji list papira.

“Da. Samo, da li ove reči imaju neko značenje same po sebi ili su vezane za stranice Rubikove kocke sa kojima smo ih pronašli? Imali smo pet koordinata, i našli smo pet fascikli, a Rubikova kocka, logično, ima šest stranica.” 

“Znači, jedna nam stranica fali. Slučajno ili namerno?” zapita se Rade. 

“Da, bela stranica. Ti si stručniji sa jezicima. Baci se na taj Latinski dok ja odem da kupim nekoliko Rubikovih kocki da probamo da nadjemo caku u svemu ovome”.  

Rade klimnu glavom te se okrenu ka tabli dok je Boža izlazio iz kancelarije. 

IN, MUTATIONES, MAGNAS, PUSILLI, CIRCULO. To su bile reči na Latinskom koje su prikupili, ali Rade nije bio siguran u njihovo značenje. Malo je zardjao sa Latinskim te je upotrebio kompjuter i potražio na internetu rečnik Latinskog jezika.

“Pa, biće ovo zabavna subota” promrmlja sam sebi te se baci u potragu za značenjem ovih pet reči na zidu iza njega.