6. poglavlje
Šesto poglavlje
Koraci u noći
“Ding ding” zvuk primljene poruke natera Jovanu Kurjaković da pogleda u svoj telefon.
“Zdravo ljubavi. Žao mi je. Zaista jeste. Znam da nisam bio svoj u poslednje vreme i da sam preterao s poslom. Ali, uradiću bilo šta da te zadržim”. glasila je poruka od njenog muža.
“Jesi li siguran u to? Bila sam uz tebe ova tri meseca i osećala se kao duh. Kao kućna pomoćnica. Ne želim to.”
“Da, imao sam vremena da razmislim. I znam sada, bio sam užasan. Ali ja te mnogo volim.”
“Ponekad ljubav ne može da pobedi sve prepreke. Brak je ljubav, ali takodje i razumevanje i timski rad. A najvažnije od svega, komunikacija. Ti nisi želeo da pričaš samnom. Osećala sam se kao da ne postojim.”
“Znam ljubavi. Ali to se više neće ponoviti, hajde da se nadjemo molim te.”
“Jel me to zovete na ljubavni sastanak Radomire Kurjakoviću?”
“Možda i zovem. Kao nekada. Večera, bioskop, pozorišta… samo reci šta želiš.”
“To zaista lepo zvuči. Nas troje u gradu, subota veče. Ali hajde da ne žurimo. Sačekaćemo još par dana. Ja ću ostati još cele nedelje kod mojih, pa ćemo onda porazgovarati i videti. Važi?”
“Ne! Ostavi malu kod tvojih i dodji da se vidimo večeras.”
“Šta se dešava sa tobom? Ne zvučiš na sebe.” učiniše se Jovani Radetove poruke i navaljivanje malo čudnim, te odluči da ga nazove ali poziv je odbijen. Utom stigne još jedna poruka.
“Ma dobro sam. Još sam na poslu. Ali želim da te vidim. Trebam te, večeras. Ne mogu da čekam još čitavu nedelju. Molim te, dodji večeras. Naćićemo se ispred Dablina oko devet. Može? Reci mi da ćeš doći.”
“U redu, doćiću. Iako ne razumem šta te je spopalo. Vidimo se u devet.”
“Sjajno! Hvala ljubavi. Volim te. Ostavi klinku kod tvojih i dodji sama. Biće nam super, obećavam!”
***
U istim tim momentima, na vrhu Pezosvilske tvrdjave, dok su se prolamali poslednji zraci sunca pre nego što će zvezde i mesec da osvoje nebo. Rade, Boža, njihove kolege i kapetan raspravljali su čitavu situaciju i pokušavali da pronadju neke tragove i smisao svega ovoga. Oba detektiva i dalje prekrivena bojom, kao i deo starog belog sata. Ali ništa što se ne može oprati ili ponovno okrečiti.
“Znači sve je ovo nečija ideja da se našali. Da od nas u javnosti napravi sprdnju i izazove podsmeh. Želim da Vas dvojica ovo rešite što pre! Da pronadjete ko je ovo uradio, i da ga uhapsite za izazivanje panike i ugrožavanje opšte bezbednosti!” vrlo je besan bio kapetan Stošić, a imao je i razlog da takav bude.
“Pa ako pogledaš nas dvojicu, možeš da se uveriš da smo vrlo motivisani da pronadjemo ovog morona.” iskren je bio Boža.
Za sve to vreme Rade je bio neobično tih i ćutljiv. Ni malo nalik na uvek šaljivog, sarkastičnog čoveka na kakvog su ostali navikli. Misli o celom danu, o ovoj situaciji,činjenica da je sada mogao biti mrtav ga je ozbiljno prepala. A koga ne bi? Nije mogao da prestane da misli na svoju Jovanu i malu Elenu. O tome kako bi njih dve ostale same da se njemu nešto desilo. Tištilo ga je sve to do iznemoglosti, nakon već ovako napornog dana.
A ako ga je neko dobro poznavao, to je bio njegov prijatelj, kolega, partner Boža. Primetio je sve to i ranije i samo je čekao mogućnost da ga skloni negde nasamo da mogu da porazgovaraju.
“Rade, šta se dešava?”
“Ne mogu da prestanem na mislim na Jovanu i Elenu još od kad smo krenuli da otvaramo onu torbu. Bio sam užasan prema njima prethodnih meseci. Dodjavola, nisam ih okrenuo da ih čujem telefonom već dva dana. A sada se lako moglo desiti da me više nikada i ne vide.”
“Znam druže moj. Zašto je ne nazoveš sada i kažeš joj isto ovo što si rekao meni. To će joj mnogo značiti, jer verujem da joj je samo ovo malo tvojih iskrenih osećanja i trebalo u prethodna tri meseca. Znam, nisam neki ekspert u ljubav i vezama, ali veruj svog drugu kad je ovo u pitanju.”
“U pravu si dragi moj Božo…potpuno u pravu.” složi se Rade i zavuče ruku u dzep da bi shvatio da je prazan. “Nema mi telefona!”
“Jel ti ispao unutra?” pokaza Boža ka satu.
“Nemoguće. Nikad mi nije ispao iz dzepa. A i sad kad razmislim nisam ni dirao moj telefon još od …Onaj tip na ulici…” Rade poče razmišljati u nazad razvoj dogadjaja.
“Koji tip?”
“Bio sam do kancelarije psihijatra danas, i tamo sam našao Rubikovu kocku s brojevima. Shvatio šta nam je falilo i potrčao sam koliko me noge nose ka kancelariji. Ali ispred zgrade psihijatra sudario sam se s nekim tipom. Sigurno me je odzepario, nema drugog objašnjenja, pošto se tačno sećam da sam stavio telefon u dzep.”
“Manje je to bitno sada, Jovana je bitna. Evo ti moj telefon. Razmišljaćemo o tvom telefonu i kradji i svemu ostalom sutra.”
“Hvala ti.” reče Rade i unesavši broj telefona pritisnu zeleno dugme za poziv. A par trenutaka posle začu poznati topli glas sa druge strane.
“Halo?”
“Jovana, ja sam. Izvini ljubavi. Izvini za sve. Imao sam sada jedan dogadjaj i sve sam shvatio. Želim te nazad, želim nas nazad. Ti, ja i naš mali andjeo. Znam da sam bio …”
“Šta se dešava sa tobom?!” pomalo isfrustrirano i zabrinuto reče Jovana svom mužu.
“Kako to misliš? Zamalo smo imali susret sa smrću Boža i ja, i izgleda da mi je to bilo potrebno da uvidim sve.”
“Stvarno?! To je strašno Rade, jeste li obojica dobro?!”
“Jesmo, super smo. Kako je moglo biti. Ali sam shvatio šta zaista želim od svog života.”
“U redu, rekao si mi to pre pola sata, a i nalazimo se uskoro. Verujem da si mogao da sačekaš još tih sat vremena pa da mi sve ovo kažeš u oči. Bilo bi mnogo lepše i osećajnije.”
“Molim? Jovana, sačekaj sekundu.” Mahnu rukom Boži da hitno pridje, što ovaj i učini. Tada Rade uključi zvučnik na telefonu da i Boža može da čuje Jovanine reči. “Ljubavi, molim te ponovi sada ovo što si mi rekla. Kako misliš rekao sam ti ovo sve pre pola sata?”
“Šta se dešava sa tobom? Jesi pijan ili drogiran?! Dosta mi je! Prekidam vezu!”
“Jovana, molim te. Boža je ovde. Da li te je neko kontaktirao i predstavio se kao Rade?”
“Pobogu, pisao mi je nenormalne poruke pre pola sata i zahtevao da se nadjemo odmah danas. Trenutno me sve ovo frustrira. Stojim u kupatilu sa mokrom kosom, fenom u jednoj i telefonom u drugoj ruci. Reci mi , jel ovaj moj pijan? I reci mu da neću doći!”
“Jovana, polako. Radetu je neko ukrao telefon danas popodne. Zato te i zove sa mog.”
“Molim? Pa ko mi je onda slao sve ove poruke?!”
“To i želimo da saznamo. Slušaj me pažljivo. Treba nam tvoja pomoć, jako je važno!”
***
Zaspati pijan na podu nije bilo nešto strano Časlavu Gospodarskom. Neretko je tako završavao dane i noći u ranim danima svoje karijere. Okružen praznim bocama i papirima svojih budućih svetskih hitova. Odlučan da uveri Lauru da je prelako odbacila njihovu ljubav i udala se za bogataškog sina. Odlučan da ubedi i Laurine roditelje da je i on bio dostojan da postane njihov zet. Svaki početak je težak. I gotovo da nema poznatog umetnika koji neće reći da je imao jednu ili više osoba koje su mu pomogle. Koje su ga podržale na samom početku. Koje su prepoznale njihov talenat i pružale moralnu ili tehnučku podršku. Ta osoba za časlava je bio njegov menadzer, Flip Tomov. Čovek koji je u Časlavu prepoznao dobrog autora. Prepoznao njegov dar za pisanje i potencijal koji je imao. I mnogo truda i energije je uložio da ga izvede na dobar put u karijeri. A ako njega pitate, to nikako nije bilo lako. Uz sav taj alkohol, cigare, bes koji je u njemu bio neprekidno prisutan. Borba je to bila, da bi Časlav postao što jeste danas. Primer i uzor mladima širom sveta. A videvši u kakvom je emotivnom stanju bio koji dan pre, i uvidevši desetine ne odgovorenih poziva koje mu je uputio, njegov menadzer i prijatelj Flip je strahovao ono najgore. I bio u pravu.
Lupa na vrata je trgla Časlava iz sna. Glava u tepihu, flaša visikija u zagrljaju. Mala količina koja je još preostala u flaši razlivena i po njemu i po tepihu. Sve je vonjalo na alkohol.
“Časlave!? Časlave, otvori vrata. Znam da si unutra” dopirao je sa ulaznih vrata Flipov glas.
Nije mu padalo na pamet da otvori vrata, jer je znao šta ga čeka. Gotovo očinska kritika i ribanje bi bili prisutni a on to nije mogao da podnese sada, u ovom trenutku i ovakvom stanju. Poštovao je tog čoveka i voleo, i nije želeo da u nekoj frustraciji kaže nešto što bi ga povredilo. Bio je dovoljno pribran da sedne i ćutke gleda u jednu tačku u sobi čekajući da nezvani gost ode.
“Znam te predugo Časlave. Nikada nisam morao da te zovem više od tri puta da bi mi se javio. Zašto me ne pustiš unutra. Tu sam za tebe prijatelju, kao u uvek što sam bio. Prošli smo i gore momente. Otvori prokleta vrata…” polako je posustajao uporni staloženi Flip Tomov. Svestan da ne možeš na silu pomoći nekom ko tu pomoć ne želi da prihvati. Laganim korakom odlazio je ka stepeništu. Uzdah zabrinutost i i razočaranja i nada da će i ova faza proći. Da će se i ova bura prebroditi.
Nakon što je čuo korake kako odlaze Časlav je otišao do kupatila da se umije i dozove pameti. Prisetio je i sam sebe na početke svoje karijere kada su se ovakve scene odigravale. Odlučnost da pronadje ubicu svoje voljene je bila velika. Još samo da pronadje snagu volje da odoli porocima i slabostima, te da pokuša da po prvi put u životu reši zločin koji nije smišljen na stranicama neke knjige i nekog detektivskog romana.
Pažljivo je pokupio papire i fotografije sa poda i počistio srču od stakla. Sve je papire i fotografije lepo poredjao po radnom stolu i pažljivo čitao i zagledao svaki detalj. Tada se setio Emilije pročitavši da je ona pronašla raskomadano telo svoje majke i probudilo se u njemu ponovo pitanje, šta se desilo sa njom nakon Laurine smrti. Ali nakon načina na koji ju je ostavio u parku nije bio baš ubedjen da bi ona htela da mu odgovori bilo šta vezano za to. A i nije bio spreman da sa njom razjašnjava osećanja i situaciju u kojoj su se našli. Sada svesnog stanja i daleko bistrijeg mozga uprkos teškom mamurluku, bio je daleko spretniji, i moć dedukcije opsežno veća. Shvatio je da Emilija nikad nije saznala za njegovu vezu sa njenom majkom još pre nekog vremena. I nije znao kakvo bi zlo, i bol to moglo da nanese, pogotovo posle jučerašnjih dogadjaja. Stoga je znao da će za život Emilije Petrović nakon smrti majke, morati da sazna iz drugih izvora. Novak i Julija Rajković, Laurini roditelji, su bili možda najbolja opcija za to, ali s obzirom na njihov odnos tada i bes koji je prema njima gajio proteklih dve i više decenije, nisu baš bile dobar faktor. Tada se odlučio da je trenutno najbolja opcija da pokuša da pronadje svoje i Laurine stare prijatelje Mariju i Milana. Iako je i to nosilo svoje prikrivene probleme, s obzirom da im se nije javio čitavu deceniju.
***
Nakon što je sat na starom crkvenom tornju otkucavao devet sati, Jovana Kurjaković se pojavila ispred kluba Dablin. Plava haljina uz telo, štikle, malena ženska torbica u ruci i predivan šešir na glavi koji joj je bacao senku na lice. Jovana je bila elegantna žena, prilično visoka, zgodna, i ono najbitnije jaka žena. Ona je bila Radetova snaga i oslonac u svim teškim trenutcima u životu. Njegova ljubav, njegov život, njegov ludi kamen spoticanja.
Sada je stajala ovde ispred ulaza u nekada vrlo popularan klub. Sada pomalo zapušten i uvek gotovo prazan. Pravo čudo da i dalje posluje i opstaje. Svetlo ispred ulaza je bilo neispravno, ili je možda sijalica bila razbijena. Ulične lampe su sijale ali svetlost su zaklanjale guste krošnje drveća koje su se protezale ulicom. Ne baš mnogo ljudi na ulici u tom trenutku. Bilo je prilično tiho i diskretno. Nije baš bilo prijatno za jednu ženu da stoji sama u takvom ambijentu, i čeka svoj sastanak. Svaka je osoba koja bi prolazila delovala sumnjivo. Ali jedna je senka pažljivo posmatrala iz daljine. Tada nakon nekoliko minuta osmatranja podje lagano ka njoj i nežno i tiho joj pridje s ledja.
“Ne osvrći se, samo lagano podji napred niz ulicu” reče senka strogo, uhvativši snažno je za ruku izna lakta.
Pošla je lagano napred naizgled uplašeno. Tada lagano preko svog ramena osmotri čoveka iza sebe i iznenadnim hitrim okretom mu izvrnu ruku, baci ga svom silinom na zemlju i kleknu kolenom na njegova ledja.
“Ne mrdaj, policija!” začu se dok su sa svih strana, naizgled niotkuda, iskakali policajci u civilu koji odmah priskočiše i staviše mu lisice na ruke dok je još ležao na zemlji.
“Svaka čast gospodjo Kurjaković. Da mi nije možda pogrešan član porodice u policiji? Izvanredno za ženu u haljini.” impresioniran i šaljiv je bio kapetan Stošić.
“Zar niste nikad čuli da lepota ubija?” jednako nasmejana i šaljiva je bila i ona. Oboma je evidentno pao kamen sa srca.
“Prokletnici! Smestili ste mi! Trebao sam da te raznesem kad sam imao priliku!” kroz zube je siktao nepoznati muškarac dok su ga policajci podizali za zemlje.
Rade krenu ka njemu evidentno besan, i dalje umazan bojom i kafom, ali ga Boža zaustavi. Te preuze novčanik koji su policajci izvadili zločincu iz dzepa tokom pretresa, kao i Radetov mobilni telefon.
“Polako partneru. Imamo ga. Tvoj telefon ej dokaz da imamo pravog čoveka. A biće vremena i za razgovor sutra kada nam ga dovedu na ispitivanje.” reče boža vadeći iz tog novčaniku ličnu kartu te ju pokaže Radetu sa izrazom iznenadjenja.
“Damjan Josipović. Pa ti si onaj vatrogasac. Videli smo te tamo. Ti si igrao ovu igru s nama? Ti si bio iza mene kad sam kupovao kafu, drogirao me, i ukrao mi telefon. Sada se sećam tvog lica. Zašto? Za ime sveta, šta sam ti uradio?!” u šoku i neverici je bio Rade, pun besa dok su ga Boža i još jedan kolega zadržavali.
“Ti si mi uzeo sve! Priznajem, bomba je bila igra. Obična distrakcija. Hteo sam da te mučim, da ludiš. A da na kraju ubijem tvoju voljenu, da bi i ti osetio bol i prazninu koja ja osećam svaki dan zbog tebe! Ona je bila moj svet! Moj život! A ti, TI SI JE UBIO!!! PROKLETI UBICO!!!” vikao je, drao se i otimao dok su mu suze tekle niz obraz. Teškom mukom su ga dva policajca odvukla i ugurala u policijski kombi.
Radeta je oblio hladan znoj. Stajao je tamo kao kip. Ukočen i tih. Svi su bili šokirani ovim rečima i ovakvim razvojem situacije. Jovana je prišla i zagrlila svog muža, dok mu je njegov prijatelj Boža tih pružio podršku stavivši mu ruku na rame.
“Rade, vodi ženu kući. Potreban ti je odmor. Dodjavola, svima nam je potreban posle ovakvog dana” pribrano je delovao iskusni kapetan.
Svetla sa policijskih vozila su obasjale širi centar Nuevo Sitija. Ljudi iz okolnih zgrada i slučajni prolaznici su u čudu posmatrali ovu akciju policije. Čudeći se i pitajući šta se zapravo dogadja. Ali će za saznanje morati da sačekaju jutarnje vesti ili novine nakon što sunce ponovo obasja i probudi ovaj grad.
***
Za to vreme kući porodice Trifunović je teklo jedno mirno i sasvim obično veče. Neretko je u ovoj kući bila praksa da se cela porodica okupi i napravi subotnje filmsko veče. Kokice, kolači, sokovi, čaša vina ili piva i film po dogovoru. Sve je bilo običajeno, sve dok kucanje na vrata nije nateralo da se film pauzira dok Milan ode i proveri ko je na vratima. Usledio je za njega neočekivan šok i iznenadjenje kada je pred njima ugledao svog nekada najboljeg prijatelja. Čoveka sa kojim je odrastao. Čoveka sa kojim je delio dobro i zlo. Čoveka koji je pre deset godina otišao bez pozdrava i reči, i koji se nikada u tom periodu nije niti telefonom ni pismom javio.
“Pa nije li to Časlav Gospodarski lično?” izusti Milan ne znajući ni sam šta u tom trenutku i moru pomešanih emocija da kaže.
“Zdravo Milanče.”
“Pa zdravo. Šta tebe dovodi u ove krajeve, i još gore, na moja vrata koja si odavno zaboravio. Čudi me da si ih uopšte i potrefio. Osim, ako se nisi zabunio i tražio nekog od komšija.”
“Da, zaslužujem to. Puno je vremena prošlo. Voleo bih da ti kažem koliko mi je žao i da pokušam da objasnim. Nećeš me pozvati da udjem?”
“Nema razloga za to. Nemaš ništa da kažeš što mene može da zanima. Okrenuo sam taj list odavno prijatelju moj stari.”
“Mićo, ko je to?” začu se glas iz kuće te se na vratima pojavi još jedno Časlavu dobro poznato lice. “Vau…čime smo mi to počastvovani?” sarkazam je odisao u vazduhu.
“Zdravo Marija. Drago mi je da je barem jedan par iz naše mladosti i dalje tu, da živi svoju sreću. Ako niko drugi, vi ste to zaslužili.”
“Hvala, ali nisi sigurno zbog toga upao ovde da nam to kažeš jedno deset godina prekasno” i dalje je hladan bio nekada najbolji i uvek srdačni prijatelj Milan.
“Dobro, jasno mi je da nisam dobrodošao. Želeo sam da kažem da mi je žao, i da pokušam da objasnim svoje loše postupke, ali očigledno ne želite ni da mi date šansu. Bilo je lepo videti vas” promenio je svoj stav Časlav i pošao dalje od vrata.
Milan i Marija su se pogledali i kao da su pogledom iskomunicirali te Milan reče:
“Stani, sačekaj. Nisam okrutno djubre, iako sam duboko povredjen. A ja barem to nisam od tebe zaslužio. Ne posle svega što smo prošli u dvadeset godina prijateljstva.”
“Znam. Kriv sam. I sve što mogu jeste da zamolim za oproštaj.”
“Pretpostavljam da si se naljutio na mene” ubaci se Marija u razgovor. “Ali si zaista Milančetu tvom barem mogao da se javiš. Da znamo da si dobro iz tvojih usta, a ne da saznajemo iz novina i kada vidimo da je izašla neka nova knjiga.”
“Tvoje reči tada su me mnogo povredile. Od tebe sam barem očekivao da budeš srećna i da nas podržiš, a ne da se našoj konačnoj vezi protiviš.”
“Časlave, postoje stvari koje ne znaš. Kroz šta je ona prolazila i šta je sama izjavila više puta. Ona je bila izmedju dve vatre. Pritisak koji je trpela od Davida, njegove porodice. Pritisak od svojih roditelja dok su Petrovići pokušavali da im preotmu kompaniju. Tako da mislimo da ta nesreća u kojoj je David poginuo nije bila nesreća.”
“Čekaj, čekaj. Nisam znao to za kompaniju.”
“Da, taj dan su Petrovići trebali da preuzmu kompaniju. Tako da svi mislimo da je u to umešan njen otac” potvrdio je Milan.
“Bio sam zaslepljen. Konačno sam je imao nazad, i samo moju. Bez prepreka i smetnji. Ni njeni roditelji, ni niko. I onda si se ti usprotivila našoj vezi, ja sam šiznuo. Jer bar sam od vas uvek očekivao da nas podržite.”
“Vidi, razumem te donekle. Pritom i kad je ona stradala, i način na koji je stradala… I kada su objavili da si ti glavni osumnjičeni, znali smo oboje da si nevin. Ali bih voleo da si me nazvao i rekao mi gde si i zašto si otišao. Nikada te ne bih osudjivao niti bi išta od toga promenilo moje mišljenje i bratsku ljubav prema tebi” reče Milan iskreno i otvoreno.
“Laura i ja smo se posvadjali. To veče ispred njene kuće. Želeo sam i smatrao da je vreme da svima objavimo našu vezu. A ona je to uporno odbijala. Opet sam se osetio kao onaj klinac kojeg se stidela da predstavi svojim roditeljima. Kao neko ko nije bio dovoljno dobar za nju. Proradio je u meni taj bes i posvadjali smo se žustro. Prvi put u životu. Tada sam otišao , spakovao kofer i otišao. Ujutro sam već bio u avionu. Bio sam spreman da se odreknem svega, i da zaboravim na sve. Tek nekoliko dana kasnije sam saznao šta se desilo sa Laurom. Tada mi se ceo svet srušio. I to je drugi razlog zašto se nikada nisam javio. Svaki put kada bih uzeo telefon da vas zovem, pomislio bih na nju, na nas. Uglavnom bi skoro svaki put završilo sa viskijem u ruci.”
“Znaš šta, ovo nije razgovor za travnjak ispred kuće. Hajde udji” pozva ga stari prijatelj u kuću u kojoj se nekad osećao toplo kao u svojoj rodjenoj.
Skoro sve je u kući izgledalo kao nekad. S obzirom da im je trebala privatnost, prošli su u zadnje dvorište i seli ispod starog trema gde su nekad provodili svako leto. Nakon što su seli Časlav nastavi.
“Iskreno, došao sam iz dva razloga. Da vas zamolim za oproštaj i da sa vama pričam. Ponovo su otvorili njen slučaj.”
“Stvarno? Nismo čuli. Nije bilo u vestima ništa. Kako znaš?” upita Marija iznenadjeno.
“Jesi opet glavni osumnjičeni? Jel treba neko naše svedočenje?” upita Milan brižno.
“Ma jok. Zasad ništa, hvala. Nego…Naleteo sam sasvim slučajno na njenu ćerku…”
“Na Emiliju? Kada, gde?” opet će Marija.
“Došla je na moje potpisivanje knjige. Umalo me srce nije izdalo kada sam je video. Mislio sam da vidim duha, da je Laura živa… svašta sam pomislio.” u dahu reče Časlav opet vidno uznemiren.
“Ista je majka. Videla sam je par puta i potpuno si u pravu. Kao duha da gledam” potvrdjivala je Marija.
“Ne samo to. Upoznali smo se i ona mi je rekla za slučaj njene majke, iako ne zna za mene i Lauru.”
“Nikada je nisi preboleo” konstatovao je Milan.
“I svestan sam da nikada i neću. Možda nemam mira zato što je njen ubica i dalje na slobodi. Želim da pronadjem ko je to učinio. Da to učinim pa da ju konačno pustimo da počiva u miru.”
“Pretpostavljam da je tako. Ali šta ti mi možemo pomoći?” upita ga Marija.
“Moram da povežem sve kockice. Imam rupu u znanju. Ovaj detalj o otimanju kompanije je možda bitan faktor. Istražiću to dublje. To se nigde ne spominje. Nego, zanima me Emilija. Šta se s njom desilo? Znam da kada sam ja bio tih par meseci sa Laurom, ona je bila u nekoj ustanovi. Skrhana od očeve smrti. A posle?”
“Jadno dete je samo na ovom svetu. Nijedna ju porodica nije prihvatila. Ni Rajkovići ni Petrovići. Sve što znam jeste da je ju je posećivala njena baba Julija i nas dvoje. Pokušali smo da je uzmemo da živi sa nama, ali odbijali su i ona i taj doktor. Bila je tri godine sa tom decom u toj ustanovi, jadničak.” odgovori Marija.
“Izgubiti oba roditelja tako u istoj godini… tužno” dodade Milan. “Mi smo iskreno uvek sumnjali na Petroviće, posebno na Stefana.”
“A Stefan je?”
“Stefan je Davidov rodjeni brat. Jedno veliko govno od čoveka. Neprekidno je pokušavao da napastvuje Lauru dok je bila u braku s njegovim bratom, a neretko je i odmeravao Emiliju dok je bila klinka, i to čak i na moje oči.” ljutito odgovori Marija.
“I njen je muž to tolerisao?!” zabezeknuo se Časlav ovom informacijom.
“Ma on je odbijao da prihvati to. Pred njim se uvek lepo ponašao, a radio je takve gnusne stvari kad je sama. Jadna Laura. Nije joj bilo sudjeno da bude srećna. A neko bi rekao rodila se u bogatoj porodici, srećno dete” reče Milan
“Još jedan dokaz da sreća nije u novcima dragi moji.”
Do duboko u noć troje starih prijatelja je sedelo i pričalo o svim ovim bitnim i nebitnim stvarima, svemu što se desilo u proteklih deset godina koliko je prošlo od njihovog poslednjeg susreta.
