Algoritam

7. poglavlje

Sedmo poglavlje  

    Algoritam

Bila je neobična scena videti oba detektiva u policijskoj stanici ovako rano nedeljom ujutro. Sunce je tek promolilo svoje tople zrake preko grada kada su se Rade i Boža već susreli u kancelariji. 

“Hmm. Rade deluješ mi bledo, kao da ti fali boje u licu.” 

“Vidi ti ovo, Boža Britva zbija šale rano ujutro. Mora biti da sam još u krevetu i sanjam.”

“Pa vidi, rešili smo ovo. Niko nije povredjen, mi smo živi, psihopata iza rešetaka. Ja ovo vidim kao veliku pobedu.

“Pa, s tim što bih ja trebao biti u ćeliji pored njegove” naglo se smračilo Radetovo raspoloženje.

“Hej! To je bio nesrećan slučaj. Splet nesrećnih okolonosti. Ovo što je on uradio je bilo opasno. Mogao je da ugrozi živote ljudi, širio je paniku. Priznao je da planirao ubistvo tvoje žene. Tako da to nije za porediti.”

“Tatjana Savković…”

“Šta?” 

“To je bilo njeno ime. Nikada nisam zaboravio niti ću ikada. Ni njeno ime, ni njeno lice, ni pogled u njenim očima…” sa teškim drhtavim glasom reče Rade. 

“Znam. I tu je razlika izmedju tebe i Damjana. On je bio spreman da ubije bez kajanja, i ljut je što nije uspeo. Inače sam pogledao njegov dosije. Otac mu je bio optuživani silovatelj. Damjan je imao 14 godina kada je stajao i posmatrao kako mu je oca iskasapio neki mafijaš čiju je ćerku ovaj navodno zlostavljao.”

“Strašno. Nije ni čudo što smatra da je osveta nešto normalno.” 

“Da. Bio je u psihijatrijskoj klinici za maloletnike, kod nekog dr. Evgenija Djordjevića. Pogledaj fotografiju dotičnog doktora.” reče Boža okrećući ekran kompjutera da bude pristupačniji njegovom kolegi. 

“Lik ima jeziv pogled u očima i zao osmeh. I on je lečio tu decu?” 

“Da. Ali nisam ti pokazao njegovu fotografiju da komentarišeš izgled. Pogledaj šta drži u ruci.”

“Jel to Rubikova kocka?!” zabezeknuo se Rade. 

“Jeste. Sad znamo odakle je Damjan našao inspiraciju i matematičko znanje za tu njegovu igru koju je igrao sa nama.” 

“Šta misliš, da idemo da ispitamo malo tog doktora?” 

“Mislim da nema potrebe. Bar ne za sada. Imamo Lauru Petrović nad glavom. To nam je prioritet. A posle ćemo pitati Stošića da nam odobri da pretresemo tok lekara i da tražimo Damjanov dosije. Pošto je zapečaćen i ne mogu da mu pristupim iz naše baze podataka.” 

“Nekako bih radije da odemo kod doktora prvo. Laura, pokoj joj duši, je na istom mestu već deset godina, i može da pričeka još koji dan”. 

“Možda, ali ako procuri u javnost da je slučaj ponovo otvoren, misliš da će tvoj omiljeni pisac i dalje biti u gradu?” zapita Boža svog partnera. 

“Vidiš, to mi nije palo na pamet. Daj fasciklu, da pretresmo sve opet iz početka.” 

“Slažem se. Tu je na mom uobič…” prekinu Boža svoju rečenicu u pola, uvidevši da mu fascikla nedostaje. A s obzirom na njegov perfekcionizam, šanse su ravne nuli da je fasciklu sa aktivnim slučajem spustio na drugo mesto. 

“Šta nije u redu?” primetio je Rade blagu uznemirenost svog kolege.

“Fascikla nije gde sam je ostavio.” 

“To je čudno kada si ti u pitanju. Da nije Stošić možda uzeo? Ili si ti premestio slučajno s obzirom na jučerašnji dan i haos koji smo imali.” 

“Juče ujutro, znam da je fascikla bila ovde, na nju sam spustio sve one fascikle u boji koje smo prikupili i onda…” tada obojica opet rekoše u isto vreme “Emilija!” 

“Šta smera ta devojka?!” sada je već ljutit bio Boža. 

“U redu je, imamo sva ta dokumenta i fotografije i u digitalnom formatu. Možda je bila ljuta što si pobegao pa je htela da moraš da dodješ kod nje po fasciklu.” 

“Možda si u pravu. Možda je nešto tako glupavo i bezazleno, a ja sam odmah pomislio da nešto krije.” 

“Sam si kriv. Niko te nije terao da bežiš od dobre ženske” nasmeja se Rade a sa njim i Boža iako je taj njegov osmeh delovao kiselo. 

“Sve je to u redu, ali civil ne bi smeo da ima uvid u ceo naš slučaj. Šta ako odluči kao što sam spomenuo malopre, da objavi u medijima? Znaš li šta će Stošić da uradi ako bi se neki novinar dokopao te fascikle? I pogotovo ako sazna kako je njegov detektiv izgubio tu istu fasciklu.” sada je već vrlo nervozan bio Boža, jer je opet u riziku bilo nešto njemu najvažnije. Njegov posao. 

“U pravu si. Hajde da se saberemo. Da odradimo papirologiju za juče, pa ćemo malo kasnije zajedno otići do Emilije i uzeti fasciklu” smirivao je Rade svog kolegu koji prihvati sugestiju.

Dok su popunjavali papirologiju i pili kafu, Radetova znatiženja natera ga da počne da istražuje kliniku doktora Djordjevića. Njegova fotografija sa Rubikovom kockom u ruci nije mu davala mira. 

“Božo, nešto me kopka. Zar nismo i kod Laure imali parče Rubikove kocke?” 

“To sam skroz smetnuo s uma. Misliš da je Damjan umešan i povezan sa Laurinom smrću? Ali on je bio klinac od 14 godina tada.” 

“Ne on, već doktor. Ne da mi mira ova njegova fotografija, taj njegov jeziv pogled. A da nije samo osećaj potvrdjuje i ovo.” te uperi prst ka odredjenom delu teksta na kojem piše da je deo klinike donacija porodice Petrović. 

“Petrović, kao Laura i Emilija Petrović?” 

“Upravo tako. Smatram da ovo treba dublje istražiti. Zar nisi rekao da je i Laurin muž stradao u čudnoj nesreći?” 

“Da. Tako je bilo. Mislim da vidim na šta ciljaš. Sad ću izvući izveštaj o toj nesreći.” reče Boža te poče tražiti po bazi podataka. “Ovo ti se neće dopasti. Izveštaj je zapečaćen. Nemam pristup.” 

“Šališ se? Izveštaj o saobraćajnoj nesreći zapečaćen?!” 

“Nažalost, ozbiljan sam. To samo potvrdjuje da te tvoj osećaj ne vara. Nešto je ovde mutno moj Rade, i ja nameravam da otkrijemo šta” odlučnošću je zračio Boža Britva. 

“Misliš da smemo da odemo i propitamo nekog od Petrovića? Vrlo je moguće da su oni nešto zataškali.” 

“Hajdemo da otkrijemo. Ne smeta da pokušamo.” 

“Nedelja je. Bojim se da ćemo za dzabe ići čak tamo. A šta kažeš da pričamo sa Stošićem? Da pronadje sudiju koji je zapečatio slučaj.” upita Rade a Boža se istog sekunda složi. 

Nije se kapetanu ni malo svidela ideja da se uznemiravaju vrlo bogati i moćni ljudi bez nepotpunih dokaza, štaviše, nepostojećih. A još je manje bio za ideju da se traži sudija koji je zapečatio slučaj. Posle nekog vremena žustre rasprave i ubedjivanja, uvidevši odlučnost svojih detektiva, pristao je da pronadje sudiju. Birokratija je nešto čega se njihov kapetan najviše užasavao, i uvek je izbegavao da se upušta u nešto što je teško ostvariti. Svestan i sam da su u današnjem trulom sistemu i društvu bogati zaštićeniji nego ikad. Ali pravičnost i čast koju je uvek imao niju mu davala da tek tako preko zločina predje. Ma koliko moćan i bogat taj neko bio. Trebalo mu je ipak više od sat vremena truda i žestoke diplomatije ne bi li dobio originalni izveštaj nakon saobraćjne nezgode u kojoj je život izgubio Laurin muž, David Petrović. 

“Automobil se kretao 20km/h brže od propisane brzine. Iz neobjašnjivih razloga vozilo naglo menja pravac. Sumnja se na pokušaj preticanja. Očevidaca nije bilo, a kamere na tom mestu nisu postojale. Vozilo je udarilo u betonsku banderu. Tragova kočenja nema. A ono što je najinteresantniji detalj svega jeste, Vazdušni jastuk vozača se nije otvorio” završi izlaganje Boža.

“Sve je sumnjivo. Od promene pravca do neispravnog vazdušnog jastuka. Sumnjam da jedan ovako ozbiljan proizvodjać skupih automobila, ima neispravan vazdušni jastuk.”

“Da. I nema tragova kočenja. Laura je prošla sa manjim povredama, uglavom nekim modricama. A David je bio mrtav u roku od nekoliko minuta.”

Tada se iznenadni nepoznati glas ubaci u razgovor na opšte iznenadjenje i šok  Radeta Kurjakovića i Bože Britve. 

“A ono što ne znate jeste da je isti taj David bio na putu da sa svojim ocem preotme firmu od svog tasta. Baš toga jutra.” 

Okrenuše se oba detektiva i ugledaše kako je u kancelariju sa kapetanom ušao niko drugi do Časlav Gospodarski. 

“A vi to znate kako?” upita ga sumnjičavo Boža. 

“Vi imate svoje izvore, ja imam svoje. Načuo sam da je ovaj slučaj ponovo otvoren. A kako nisam bio u zemlji kada je moja nesudjenja ljubav stradala, te nisam mogao da budem pri ruci tadašnjoj policiji, odlučio sam da sada dodjem i pomognem vama.” 

“Gospodin Gospodarski ima informacije o dešavanjima unutar porodice, kao i prijateljicu koja je bila izuzetno bliska sa pokojnom. Te je ponudio da te informacije podeli sa nama. Molim vas, ponašajte se u skladu sa situacijom. Kao i renomeom, kako našim, tako i ovog ovde gospodina” reče im kapetan mirno, ali dovoljno strogo. 

“Rade Kurjaković, ovo je Boža Britva” reče detektiv pruživši ruku.

“Drago mi je. Vidite, ja sam voleo Lauru. I dalje je volim. I želim da njen ubica plati, a ne da šeta slobodno još deset godina.”

“Oko ovog poslednjeg se slažemo” progovori konačno i Boža. 

“Osoba koja je najviše profitirala od Davidove pa i Laurine smrti. Po meni, to je osoba koju treba tražiti” reče im Časlav indirektno. 

“Imate li nekog specifično na umu?” upita ga Rade. 

“Imam teoriju. Prva je da je to učinio Laurin otac.”

“Gospodine molim vas, ovo nije vaš krimi roman. Da li vi znati na koji način je stradala dotična?” ne prihvatajući ovu teoriju istupi Rade, i dalje gajeći blagu antipatiju prema Časlavu. 

“Znam. Ali takodje znam i ono iz pozadine što vama ne piše u kompjuterima. Novak Rajković je oduvek želeo sina, a dobio je kćer. Mene nije podnosio nikako. Laura je kao i svaki tinejdzer buntovnik pravile greške, kao i svi. Ali njena greška je bila malo ozbiljnija i skupo ju je koštala. Zbog posedovanja nedozvoljenih supstanci našla se u njihovoj šaci. Rodjeni otac i majka su joj pretili. Ili da pristane na dogovoreni brak sa Davidom ili će je poslati u zatvor. Samo da ju razdvoje od mene. I da bude po njihovom. U tom strahu se odrekla mene i udala se za sina tatinog najboljeg prijatelja. I bili su, sve dok on nije odlučio da mu pretomu kompaniju. Po rečima njene najbolje prijateljice, Laura je odlučila da pomogne Davidu da otme očevu firmu, pošto je David pretio da će joj uzeti i firmu i kuću i ćerku. Tako da Davidovom smrću, najviše je profitirao Novak Rajković, Laurin otac. A kada je neko vreme kasnije Laura ponovo bila samnom. Izgleda da je saznao i opet ta sramota na njegovo ime, na njegov ugled, i činjenica da je i posle svega ona opet samnom. Vrlo lako je moguće da je on lično ubio svoju kćer. Jer takvo gnusno komadanje tela je samo čist zločin iz strasti i besa” završi svoje dugo izlaganje o svojoj teoriji Časlav Gospodarski. 

“Super priča. Za neku knjigu. Ništa lično. Ali ovo je ipak posao za profesionalce. Cenimo što ste došli i dali nam neke veoma bitne informacije. Ako biste bili ljubazni da ostavite vaš kontakt, pa ako nam još nešto zatreba…” izričit je bio u svom mišljenju Rade. 

“Naravno. Kapetan ima moj broj već. Nadam se da ćete barem zagledati malo dublje u ovo što sam vam predočio. Sa srećom gospodo detektivi. Do sledećeg susreta.” 

Pružio im je ruku obojici, pozdravio se sa kapetanom koji ga je otpratio kroz hodnik te otišao ovaj iznenadni gost. 

“Slažem se sa tobom, ali pisac je u pravu za jednu stvar u svojoj teoriji. Ko je najviše profitirao od Davidove i Laurine smrti. Ali pre toga pogledaj ovo” reče Boža pokazujući šta je otkrio dok je Časlav iznosio svoju teoriju. “Trenutni vlasnik firme je Stefan Petrović. Donator klinike našeg jezivog doktora je takodje Stefan Petrović.”

“Koji je najviše profitirao. Živeo je u senci svog brata. Nakon što je Laura preživela saobraćajnu nesreću, ona je jedina mogla da preuzme kompaniju. Ako nje nema, ostaje samo Emilija koja je tada imala 15 godina. Motiv na mestu, ali ne znamo ima li alibi za to veče. Ne znamo ništa.” složiše kockice oko teorije detektivi. 

“Dosije Stefana Petrovića, delom zapečaćen. Maloletnička delikvencija. Vožnja u pijanom stanju. Kazne za parking, bahato parkiranje. Čak sedam tužbi za silovanje i fizičko zlostavljanje. Niti jednom nije optužen.”

“Pa naravno. Pare vrte gde burgija neće. Naravno da je podmazao kod sudije da se zažmuri na jedno oko. Zvuči mi slično kao zapečaćen izveštaj saobraćajne nezgode.” 

“Da, veoma slično. Samo moramo ovu našu teoriju potkrepiti dokazima. Za početak imamo dr Evgenija i rubikovu kocku, odnosno ono parče pronadjeno pored oružja.” 

“Ali nigde nema otisaka, misliš da je dovoljno? Taj doktor je definitivno osoba sa kojom bih rado popričao.” reče Rade. 

“Za početak hajde da odemo do Emilije po našu fasciklu. A sutra obilazimo doktora i njegovog dobrotvora.” 

Tek što dodjoše u ulicu Deteline, detektivi iz svog automobila ugledaše Emiliju kako šetajući odlazi od svoje zgrade. Rade zaustavi vozilo ispred nje i Boža izadje.

“Zdravo Emilija. Da li bi sela u kola sa nama da porazgovaramo.”

“Moje ime je Laura. I zašto bih ja išla negde s vama? Da nećeš da me uhapsiš možda?” 

“Laura, izvini. Samo želimo da porazgovaramo” priključio im se i Rade izašavši iz auta. 

“Jedna fascikla nedostaje iz naše kancelarije. Znamo da si je ti uzela. Ti si jedina bila tamo juče.  Samo želimo nazad tu fasciklu i da popričamo sa tobom. Ništa više” ne baš nežno nastupio je Boža. 

Emilija je izgledala preplašeno, na ivici suza. Gledala je oko sebe i videla da ih ljudi gledaju te sede u kola sa njima. Drhtala je. 

“Hoćeš li da podjemo do tvog stana, da nam daš fasciklu?” upita Rade nežno. 

“Nemam tu fasciklu više” preplašeno reče Emilija. 

“Izvini ali, onda moramo zajedno do stanice da uzmemo tvoju izjavu” reče Rade i upali auto te se zaputi ka policijskoj stanici. 

Emilija je za to vreme drhtala sve više, i bila potpuno preplašena i u suzama. Kada stigoše odvedoše je u svoju kancelariju. 

“Hajde sada ponovo. Znači priznaješ da si otudjila dokumenta iz ove kancelarije?” upita je Bože opet prilično grubo. 

Laura je tiho jecala, drhtala. Ni nalik na sebe. 

“Božo zašto mi ovo radiš?” 

“Da li si ili nisi otudjila dokumenta iz ove kancelarije?!” 

“Polako partneru, smiri strasti. Nema potrebe za ovim” pokušavao ga je smiriti Rade. 

Ali na njihovu nesreću kapetan Danijel Stošić im je kraće vreme bio iza ledja. “Možete li da mi se pridružite u hodniku gospodo?”. 

Rade i Boža se pogledaše i izadjoše bez reči, svesni da su nadrljali.

“Kako se ovo desilo kod djavola? Neka devojka vam je uzela dokumenta iz kancelarije? U sred proklete policijske stanice?”

“Malo je komplikovano šefe, objasnićemo vam” pokušao je da izgladi Rade. 

“Ko je uopšte ta devojka i kakva dokumenta je otudjila?” 

“To je ćerka žrtva, iz slučaja Laure Petrović. I ukrala je fasciklu sa slučajem…” 

“Pa vi ste nemogući! Kako je uspela da vam ukrade to? A i šta će joj? Ako je prodala nekoj medijskoj kući, ugasili smo i ja a i vi samnom! Rešavajte to kako znate i umete smesta!!!” besan kao ris bio je kapetan. 

“Baš smo zasrali” reče Rade.

“Znam. Ne moraš da me podsećaš na moju grešku koju si uzgred TI izazvao guravši me da se spetljam s njom” uzvrati Boža pomalo ljut i na sebe i na svog partnera. 

“Bravo za tim” sarkastično dobaci Rade dok su se vraćali u kancelariju. 

“Hajdemo ponovo, iz početka. Rekla si da nemaš više tu fasciklu. Šta si uradila s njom? Prodala je nekim novinama, televiziji? Jesi li svesna da je reč o ubistvu tvoje majke, i da ovime samo gubimo vreme?” Rade je pokušavao da Emiliju dozove pameti.

“Rekla sam vam već, ne znam. Zašto me mučite!?” plakala je i jecala sve jače i tada se okrenula i rekla “Pomozi mi molim te, ne mogu sama. Trebaš mi!” 

“Šta si rekla? Nismo čuli, ponovi molim te” opet će Rade. 

“Nije se vama obraćala, već meni” reče Emilija potpuno drugačijim tonom u glasu. Sigurnijim, jačim.

Rade i Boža se pogledaše sa blagim čudjenjem. Emilija tada obrisa suze, ispravi se u stolici, izvadi tabakeru iz torbe, prekrsti noge te pusti vezanu kosu da joj pada niz lice i preko ramena. 

“Pušenje je ovde zabranjeno” reče Boža strogo. 

“Pravila postoje da bi se kršila” reče Emilija i zapali cigaru. Uvukla je dim i dunula ga Boži u lice. 

Boža se nakašljao od dime, i sve više gubio nerve. Onaj uvek mirni i staloženi detektiv sada je bio na ivici. Stoga Rade uskoči. 

“Moraš nam reći gde je fascikla, inače ćemo morati da uzmemo nalog i da ti pretresemo stan.” 

“Slobodno. Ali nećete tamo ništa naći. Kao što vam je rečeno, ta fascikla više nije kod mene” reče samouvereno uvlačeći novi dim cigarete.

“Moraš nam reći inače ćemo morati da podignemo optužnicu protiv tebe.”

Tada se Emilija okrenu u stranu i pogleda u Emu koja je sedela na Radetovom stolu i posmatrala situaciju, te ju upita. 

“Da im kažemo?”

 “Ne znam. Šta ako ga povrede?”  

“Šta nas briga”. 

“Ti si ta koja je sanjarila o njemu toliko dugo. Ovo ti je možda jedina šansa da ti se ti snovi i ostvare.”

“Ema, napustio nas je. Otrčao je, pobegao i ostavio same u parku kao idiote i nikad se nije javio. Dva dana su prošla”

“U pravu si. Mislim da treba da im kažeš. Nek ide dodjavola i on i svi muškarci! Svi su isti!”

Boža i Rade su u potpunoj neveri posmatrali ovu situaciju. Nisu bili sigurni da li Emilija igra sa njima, da li je ovo neka njena neslana šala, ili se ovo zaista odigralo. 

“Hoćete vašu fasciklu?” zastane da uvuče još jedan dim cigarete pa nastavi. “Časlav. Napravila sam dogovor s njim neki, da on reši slučaj pošto ste vi nesposobni. On će da reši slučaj i nadje ko je ubio moju majku.”

“Časlav? Časlav Gospodarski?!” u šoku su opet ostali detektivi.

      ***

A baš za to vreme, naš poznati pisac i autor je došavši nazad u stan, skuvao kafu i uzeo da čita sveže kupljene novine. A u njima ima šta i da vidi. “Manijak pretio bombom na tvrdjavi! Uhapšen sinoć u centru!” Okrenuvši list ugleda fotografiju detektiva koje je pre nepunih sat upoznao. Zadovoljan superlativima koje o njima vidi, pomisli zadovoljno kako su njih dvojica pravi ljudi da za njega započnu rat sa Novakom Rajkovićem. Časlav je njega krivio za svoju nesreću. Ako je neko kriv za to što on nije bio sa Laurom, i za to što Laure nema, onda je to on. I odlučio je da pokrene lični rat protiv njega, a kao oružje upotrebio je upravo ove detektive.

Nastavio je dalje da čita novine i pažljivo čita detalje koji su izašli u javnost. Učini mu se zanimljivim ideja o zagonetkama i lažnoj bombi a sve u vidu i obliku i bojama Rubikove kocke. Maštovito pomisli on sve dok mu oko nije privukla fotografija zločinca i njegovo ime. Damjan Josipović. Vatrogasac prvog reda u vatrogasnoj jedinici Nuevo Sitija. 

“Pa to je…” poskoči Časlav i otvori fotografiju na svom telefonu koju je napravio kod Emilije u stanu. “Njen drug vatrogasac. Zajedno su na fotografiji u ustanovi!” 

Odmah je upalio svoj pomalo zastareli računar i krenuo na internet. Posle kraćeg vremena pronašao je ustanovu dr Evgenija Djordjevića. I fotografiju dotičnog kako drži Rubikovu kocku. 

“Ovo nije moguće. Ne, ne, reci mi da grešim!!!” povika sam sebi Časlav te krenu da lista papire i da pravi neke skice nacrte i da računa neke brojeve na velikom papiru i u nekoj svesci. 

      ***

Za to vreme u policijskoj stanici Emilija je završavala svoju cigaretu.

 “Jedan jedini Časlav Gospodarski. Nisam sigurna da postoji drugi takav” reče sa osmehom Emilija. 

“On nas je izigrao. Došao je ovde prodao nam neku svoju priču i teoriju o ubistvu” iznervirano reče Rade svom kolegi. 

“Časlav je bio ovde?” zapita Emilija. 

“Da, bio je. I pokušao za sve da okrivi tvog dedu” odgovori Boža bez imalo saosećajnosti. 

“Kojeg dedu? Borisa ili Novaka? U svakom slučaju obojica zaslužuju robiju.” 

“Gospodjice, vi ste dali fasciklu sa slučajem čoveku koji je dugo godina bio glavni osumnjičeni. Da li ste vi svesni šta ste uradili?!” pokušavao je Rade da objasni Emiliji celokupnu situaciju. 

“Kako to mislite osumnjičeni? Kakve on ima veze sa mojom majkom?” 

“Zar ne znate?” 

“Da znam, ne bih vas pitala. Zaista ste pravi detektiv. Sjajno zaključivanje imate. I onda me pitaju što sam uzela fasciklu.” 

“Koju očigledno nisi pročitala! Časlav Gospodarski i Laura su bili ljubavnici, odmah nakon čudne smrti tvoga oca. A kobne večeri kada je tvoja majka stradala, vidjeni su kako se žustro svadjaju ispred vaše kuće”.

Emilija je sada bila u šoku. Razrogačenih očiju, njene ruke su se počele tresti,a suze opet liti niz obraze. 

“Ema, to je bio on! Sve vreme je on!!! On je bi slovo C u srcu na tetovaži!!” 

“Smiri se Emilija, Laura će ovo da sredi, kao i uvek. Ona sve sredi.” 

“Mrzim ga Ema, mrzim ga!!! Zaslužuje da bude kažnjen!!!” 

“I biće, samo se ti ništa ne brini” reče Ema zagrlivši svoju uplakanu drugaricu dok su detektivi u neverici sve ovo posmatrali. 

Pozvali su jednu policajku da isprati Emiliju a oni se uputili po novog starog glavnog osumnjičenog. Da ovaj put sa njim popričaju drugačije, po njihovim uslovima. 

    ***

“Moje najgore slutnje su tačne. Ako je i ovo istina… Gde si, gde si? Izjave komšija, izvodi iz banke, toksikološki nalaz.. napokon, izveštaj sa obdukcije. 

Telo je raskomadano nakon smrti višestrukim nepreciznim udarcima oštrim sečivom u devet delova i razbacano u 6 soba u kući. Žrtva je preminula usred uboda u abdomen verovatno istim oružijem. Dobro to sve, nego gde su detalji, evo ga. Mladeži, ožiljci… deo kože sa ledja je deluje odsečen. ZNAO SAM!!! Kako sam mogao to da zaboravim!?” 

Tada je ljutito udario šakom o sto i otišao do starog kabineta iz kojeg je izvukao fioku u kojoj su se nalazile stare fotografije i počeo da pretura po njima, sve dok nije pronašao. Fotografija koju je tražio. Postavio ju je na radni sto, natočio si čašu nekog brendija i nazdravio. 

“Laura moja. Zajedno smo birali oblik. Oh kako mi nedostaješ, kako te samo i dalje volim. Znam da je tvoja, ali ovo ne mogu da pustim, ne mogu da oprostim.”

Tada opet ode do kabineta, izvuče celu fioku napolje, te ispod nje izvadi stari revolver koji je bio zalepljen ispod. Zadenuo ga je za pojas, ispraznio ranije natočenu čašu i krenuo ka izlazu kada mu zazvoni telefon. Bila je to Emilija, koja je stigavši u svoj stan odlučila da pozove svog omiljenog autora. 

“Zdravo Časlave, ja sam. Laura. Onaj dan u parku si pobegao i ne javljaš se. Da nisi ljut na mene nešto?” 

“Hej Laura, ne nikako. Samo sam bio šokiran onim poljubcem i to je sve. Ali dopalo mi se. Bio sam malo u gužvi pa zato se nisam javljao. Voleo bih da te vidim. Smem li da svratim do tebe?” 

“Čitaš mi misli srećo. Baš sam htela da te pozovem da dodješ, da te vidim , nasamo” Emilija reče sa velikom dozom samopouzdanja i skrivenog besa i mržnje sve vreme igrajući se sa pištoljem kojeg je izvukla iz velikog plišanog mede koji je krasio njen krevet. “Znaš gde živim. S nestrpljenjem te iščekujem.” 

Prekinuvši poziv, bacila je telefon na fotelju, a mali pištolj na stočić. Maleni 357 sa incijalima Davida Petrovića. 

“Znaš Ema, ovo je bio tatin pištolj. Uzela sam ga kao poklon za sebi pre nego što sam napustila onu staru kuću”

“Baš je lep. Jel smem ja da ga držim?” 

“Ne Ema, tebi nije dozvoljeno da se igraš sa pištoljem.” 

“A jesi li sigurna u ovo što radimo?” 

“Naravno da jesam. Kako nas je čika Evgenije učio? Fokusiraj se na problem, proračunaj svoj sledeći potez, eliminiši problem. I to i radimo. Ništa se ne brinite vas dve, sve ću ja da rešim.” 

      ***

“Jel ovo adresa? I jesmo li sigurni da živi ovde i posle 10 godina?” upita Rade Kurjak svog kolegu Božu Britvu. 

“Ulica 18ti avgust broj 7. stan 12 On je i dalje vlasnik stana, a nema druge objekte u svom vlasništvu ovde u gradu. Tako da krećemo odavde.” 

Časlav je taman krenuo da zaključa stan kada začu glasove na stepeništu koji spominju njegovu  adresu. Pogledao je krišom preko ograde stepeniše i ugledao poznata lica te pomisli u sebi:

“Zašto me traže lično, a nije me kapetan pozvao. Ne želim da saznajem, u žurbi sam, Emilija me čeka. Krov! Nadam se da izlaz na krov nije zaključan. Sranje! Ključevi od stana!!!” 

Krenuvši već što je tiše mogao ka krovu, zaboravio je da ostavio svoje ključeve u bravi od stana pre nego su ga glasovi detektiva omeli. Sada je  već bilo prekasno da se vraća pošto su Rade i Boža bili pred njegovim vratima. Boža pokuša da pokuca ali vrata se pomeriše i zaškripaše. 

“Otvoreno je. Ključevi su u bravi” konstatovao je Boža. 

Obojica izvukoše svoje pištolje  te Rade glasno povika:

“Časlave, policija! Ulazimo u stan!”

Nikakav odgovor nisu dobili te lagano udjoše i proveriše stan. 

Za to vreme Časlav je preko krova lagano prešao na protiv požarne stepenice i spustio se do ulice odakle je nastavio dalje svojim putem.

A detektivi su brzo videli da je stan prazan, ali su našli sve njihove papire pažljivo sistemski složene na radnom stolu. 

“Rade, dodji da vidiš ovo!” zabezeknut je bio Boža. 

“Jel to Emilija sa Damjanom i našim čudnim doktorom?!” 

“Da. Časlav je ovde nešto izdvojio i zaokruživao. Šta je ovo, 9 delova, 6 soba, 3 sprata…Ovo nije normalno.” 

“Ne razumem. Objasni šta si skapirao u toj matematici?” 

“Ovde je zaokružio Emilijinu adresu. Gledaj ovo!  Broj zgrade je 93 sprat je 6 a stan 54… Rade, SVE JE U BROJKAMA RUBIKOVE KOCKE!!!” 

“Jeste, 9 malih kockica na 6 strana kocke u 3 reda…. “ Rade se držao za glavu u neverici i šoku. te doda: “I ovde je zaokružio da nedostaje tetovaža sa tela. Laura je imala neku tetovažu, evo i fotografije njega i nje, i tetovaže. Da li je moguće da je Emilija?!” 

“Po ovome ima smisla ali zašto? To mi nije jasno” pokušavao je da pronadje sve tragove Boža. 

“Pa Časlav je ovde zaokružio još jednu stvar. Auto je bez objašnjenja promenio smer kretanja i vozaču nije radio vazdušni jastuk. Odakle on zna za ovo?” pitao se Rade. 

“Čuo nas je u kancelariji… upao je u razgovor nedugo posle toga. On lično smatra da je Laura ubila Davida. Misliš da je Laura ubila muža da joj ne bi oteo dete i da bi mogla da bude sa Časlavom?!” 

“Moguće. Tetovaža to dokazuje. Taj neko je isekao specifičan deo kože sa ledja, pogledaj izveštaj mrtvozornika. Tačno tu gde je tetovaža. Emilija je shvatila da je majka ubila oca da bi bila s drugim likom?” 

“Seti se njene reakcije kada je saznala. On je bio C u srcu. To je rekla. Pogledaj fotku tetovaže. C+L u srcu sa krilima…” 

“A na oružju kojim je počinjeno ubistvo nije bilo drugih otisaka sem Davida, Laure i Emilije. Plus to parče rubikove kocke koje nas je zbunjivalo.” 

Šok i neverica preovladali su nad dvojicom iskusnih detektiva. Nekoliko minuta je prošlo dok nisu shvatili, pojurili su niz stepenice ka kolima. Prijavili su situaciju kapetanu i pozvali pojačanje. Ali, da li će stići na vreme? Te su ih misli sada tištile. 

A u ulici Deteline 93 sprat 6 stan 54. Časlav je drhtao dok je prilazio vratima. Isto kao par dana ranije, sem što je sada drhtao iz potpuno drugih razloga. Skupio je snagu iz svog tog besa koji je u njemu kuljao, udahnuo duboko i pokucao. 

“Stižeem!” začu se umiljat glas sa druge strane vrata pre nego se otvoriše. 

I tu je ona bila. Lepa, mlada, sa prelepim crvenim karminom u savršeno uskoj crvenoj haljinici koja ju je jedva pokrivala. Sva njena lepota i šarm bili su prisutni u tom trenutku. 

“Zdravo moj dragi Časlave. Lepo od tebe što si došao tako brzo. Zaista sam bila nestrpljiva da te vidim. Nisam sigurna da bih preživela još dugo bez tvog pogleda, dodira…” 

“Osećanja su uzajma, Emilija. Došao sam najbrža što sam mogao.”

“Molim te, udji. Imamo toliko toga da pričamo. 

“Itekako imamo draga. Hvala” reče Časlav Gospodarski ulazeći u stan. 

Emilija ga je ispratila pogledom dok je prolazio pored nje. Sa zlim osmehom na licu, onaj najstrašniji koji možete zamisliti. 

“I opet, zovem se Laura moj Časlave!” reče zatvarajući i zaključavajući vrata.  

Smrtna tišina ovog nedeljnog popodneva bila je na kratko prekinuta sa dva glasna pucnja iz pištolja koja su se kao grom prolomila kroz hodnik zgrade i niz ulicu. Plašeći ljude i ptice sa grana koje uzleteše u strahu. Policijske sirene zavijale su u daljini dok je sunce nežno grlilo ljude i grejalo ulice našeg divnog Nuevo Sitija.

…. Nastavice se….