4. poglavlje

…

Poglavlje Četvrto

Dunav tiho teče

 

Jutro je bilo sivo i tmurno. Ona tvrda hladnoća koja se uvlači u kosti bez obzira koliko slojeva odeće imaš na sebi. Januar je već ko zna koju godinu zaredom bez snega. SREĆNA NOVA 2019.! Viču ljudi, ali ništa nije novo, nekako je sve isto i staro. Samo eto Dunav tiho teče i donosi novu vodu, i novu prljavštinu. A eto ponekad i neko novo telo nekog nesrećnika. U policijskoj stanici Liman radijatori su šištali i pucketali kao da se bune zbog zime s kojom treba da se bore. Užurbani službenici, žamor ljudi, papiri šuškaju, vrata se otvaraju i zatvaraju a aparat za kafu već umoran. 

Marko i Lara su sedeli u svojoj kancelariji. Svako u svojim mislima i fasciklama, kada ih prenu kucanje na vrata. 

 

“Može li se?” 

“Saviću, naravno.” uspravi se Marko videvši kolegu. 

Stari detektiv mu nežno baci fasciklu na sto i reče “Stiglo kod mene ipak. Pa evo da donesem.” 

Marko nije odmah otvorio fasciklu. Samo je pogledao naslovnu stranu.

Ime je bilo dovoljno.

 

Miroslav Janković.

Tišina u kancelariji se produžila poput zime na Balkanu. Tada lagano pruži ruku i uze fasciklu. 

Fotografije su bile uredno složene. Medicinski izveštaj. Vreme smrti. Sve one hladne, precizne stvari koje lekari pišu kad život već nema nikakvu ulogu.

Prelazio je pogledom preko redova bez žurbe.

Zastade na jednom mestu.

„Ima povredu glave“, reče.

Savić klimnu.

„Da.“

Lara pruži ruku.

Marko joj doda fasciklu.

Ona preleti stranice.

„Kontuziono-razderna rana potiljačne regije“, pročita. „Udarac o tvrdu podlogu.“

„Beton, kamen, ivičnjak… nešto takvo“, doda Savić. „Patolog kaže da je pad sasvim moguć.“

Marko pogleda fotografiju.

Na potiljku se videla tamna rana, osušena krv zalepljena za kosu.

Okrenu sledeću stranicu.

„Smrt — utapanje“, pročita.

„Da“, potvrdi Savić. „Voda u plućima.“

Lara spusti fasciklu na sto. „Dakle pao je, udario glavom i završio u vodi.“

„Otprilike“, reče Savić.

Marko kratko klimnu te zatvori fasciklu. „Ima restoran na kamenjaru“, reče mirno. „Terasa mu je praktično na vodi.“

Savić slegnu ramenima. „Onda je sve moguće.“

Lara klimnu. „Možda se okliznuo.“

„Možda“, reče Marko. Kratka pauza. „Možda je i skočio.“ Zatvori fasciklu i ustade. „Idemo tamo.“

Lara uzme kaput sa naslona stolice. „Da vidimo gde je bio poslednji put.“

Savić klimnu. „Ako vam zatreba nešto, javi.“

Marko samo kratko podiže fasciklu u znak zahvalnosti. „Važi.“

Stariji inspektor izađe iz kancelarije.

Napolju je vazduh bio oštar.

Januarsko sunce je bilo nisko i bledo, ono svetlo koje ne greje nego samo pokazuje koliko je hladno.

Auto je izašao iz parkinga stanice i uključio se na bulevar.

Grad je bio miran na onaj način na koji Novi Sad ume da bude posle praznika. Manje ljudi, sporiji saobraćaj, prodavnice koje tek otvaraju. Skrenuli su prema Telepu. Dunav se povremeno pojavljivao između kuća sa leve strane, širok i siv. Reka je izgledala potpuno mirno.

Lara je gledala kroz prozor. „Čudno je“, reče posle trenutka.

„Šta?“

„Koliko je reka velika kad je gledaš iz grada.“

Marko kratko klimnu. „Navikneš se.“

Prošli su poslednje kuće Telepa. Put ka Kamenjaru je bio uži, sa obe strane ogoljeno drveće i vikendice koje su zimi izgledale napušteno. Negde u daljini video se dim iz nečijeg dimnjaka.

Marko je usporio. „Tamo negde je njegov restoran.“

Lara pogleda prema vodi. Dunav je tekao sporo, gotovo nečujno. Kao da ništa što se dogodilo u ovom gradu nije imalo nikakve veze sa njim. Kao da nikada ništa nije ni video. Jer Dunav nije pitao ništa. Nije objašnjavao ništa. Samo je tekao.Tiho.

Vrata restorana zaškrgutaše dok su ih gurali ka unutra.

Unutra je bilo polumračno. Stolovi su bili prazni, stolice podignute na njih. Čovek u pedesetim godinama stajao je iza šanka i brisao čaše krpom koja je već odavno izgubila belu boju.

Podigao je pogled kad su ušli.

Na trenutak ih je samo posmatrao. „Izvolite.“

Marko izvadi legitimaciju. „Policija. Inspektor Trifunović.“

Čovek klimnu glavom kao da je to očekivao. „Znam.“ Spusti čašu na sto. „Zbog Miroslava.“

„Da“, reče Marko.

„Ja sam Zoran“, dodade čovek i obriše ruke o kecelju. „Radio sam ovde s njim godinama.“

Kratka tišina. 

Lara pogleda po restoranu. Drveni pod, veliki prozori prema Dunavu, stolovi uredno složeni kao da čekaju leto koje je još daleko.

“Imate li kamere?” upita Lara. 

“Ne. Miroslav ih nije voleo. Uvek je govorio da ljudi ovde dodju da se opuste i uživaju, a ne da ih neko snima.” 

“U prevodu, da ih niko ne snima dok dovode ljubavnice i sumnjive poslovne partnere.” cinično dodade Lara. 

Zoran je diplomatski ćutao i gledao u daljinu. 

„Možemo da pogledamo terasu?“ upita Marko nakon ove neprijatne tišine. 

„Naravno.“

Zoran ih povede kroz staklena vrata.  Čim su izašli napolje, hladan vazduh preseče lice. Terasa je bila prazna. Stolice okrenute naopačke na stolovima u jednom ćošku terase, pažljivo zamotani najlonom i uvezani kanapom. Vetar je blago pomerao tvrdi najlon.  Dunav je bio tik ispod. Siv, širok i spor.

Lara priđe ogradi i pogleda niz vodu.

„Tu sam ga poslednji put video.“ Zoran klimnu sa setom. “Često je znao da izađe ovde. Zapali cigaretu. Gleda u reku.“

Marko pogleda prema vodi. „Kad ste ga poslednji put videli?“

Zoran razmisli trenutak. „Oko jedanaest uveče.“

„Šta se tada dešavalo?“

„Ništa posebno“, reče. „Zatvorili smo restoran. Nema baš puno gostiju ovih dana. Praznici. Ja sam krenuo kući.“

„A Miroslav je ostao?“ upita Lara.

Zoran pogleda prema ogradi. „On je ostao.“

„Da li je to često bio običaj?“

Zoran slegnu ramenima. „Pa ne baš. Mislim da je želeo da se oprosti.“

Marko ga pogleda. „Da se oprosti?“

„Od restorana.“

Tišina.

Lara blago podiže obrvu. „Kako to mislite?“

Zoran ih pogleda kao da tek sada shvata da oni to ne znaju. „Pa… restoran je prodat.“

Marko i Lara se kratko pogledaju. 

„Prodat?“

„Da.“

Zoran slegnu ramenima. „Pred Novu godinu.“

„Kome?“ upita Marko.

„Ne znam tačno“, odgovori Zoran. „Sve je vodila advokatica.“

„Koja?“

„Tamara Vukadinović.“ 

Marko spusti pogled. Kratka tišina.

Vetru je trebalo nekoliko sekundi da ponovo pokrene najlon. 

Lara pogleda niz Dunav.

„Prodaja mu je teško pala?“ upita.

Zoran klimnu.  „Jeste. Ovaj restoran mu je bio sve. Pogotovo nakon razvoda.“

Marko pogleda ogradu. „I posle jedanaest ga više niste videli?“

„Ne.“

„Niko nije dolazio?“

„Ne da ja znam.“

Marko klimnu. „Razumem.“

Još jednom pogleda niz vodu. Dunav je tekao sporo, ravnodušan kao i uvek. Kao da nikada ništa nije progutao. A niko zapravo ne zna koliko stare tajne Dunav krije. 

„Dobro“, reče Marko konačno.

Pogleda Laru.

„Idemo. Hvala vam Zorane.“ 

Lara se još jednom osvrnula i osmotrila terasu, kao da je skenira. Rdju na ogradi, vlažne oštećene daske poda koje je vreme nagrizlo i čekaju da budu promenjene Betonske saksije sa osušenim cvećem. Stolove i stolice ispod najlona koji čekaju proleće. 

“Ko je Tamara Vukadinović?” upita ga Lara direktno čim sedoše u auto. 

“Zašto misliš da ja znam?”

Kratak smešan na Larinim usnama pre odgovora: “Videla sam tvoj pogled i reakciju iako si je vešto skrivao.” 

“Gimnazija… Četvrto četiri.” 

“Opet tvoje odeljenje? Svi ste povezani.” 

“Novi Sad nije toliko velik grad kao što deluje na prvi pogled.” 

“Idemo do nje da vidimo papire o prodaji?” 

“Kod nje ne ulaziš tek tako, osim ako nemaš jake karte u rukama.” 

“A tako znači.”

Marko nije odgovorio. Samo je staloženo i mirno vozio dalje kroz hladne Januarom obojene Novosadske ulice

„U stanici ćemo proveriti papire o prodaji“, reče. „Ako je restoran stvarno prodat, mora postojati ugovor.“

„I dugovi“, dodade Lara.

„Ako ih ima.“

„Ako ih ima“, ponovi ona.

Auto je skrenuo ka zgradi policijske stanice. Marko parkira.

„Hajde da vidimo šta je Miroslav zapravo prodao.“

Vrata stanice su se zatvorila za njima.

 

A ne tako daleko, u sudnici broj tri Višeg suda u Novom Sadu, vazduh je bio težak od parfema, znoja i napetosti.

Tamara Vukadinović je stajala uspravno iza stola odbrane.

Crno odelo, savršeno krojeno. Kosa vezana u nizak rep. Nijedan pokret nije bio slučajan.

Pred njom je sedeo njen klijent. Krupan čovek sa ožiljkom preko obraza i rukama prekrštenim na grudima. Tetovaže po vratu i šakama. Možda ih je imao i još, ali se nije videlo od odeće. 

U publici je sedela i nekolicina policajaca. 

Jedan od njih tiho šapnu kolegi: „Ako ga ova izvuče i danas, ja menjam posao.“

Sudija je pročistio grlo. „Advokatice Vukadinović, imate završnu reč.“

Tamara je lagano ustala. Nikada nije podizala glas. „Časni sude“, započe mirno, „tužilaštvo nam je danas predstavilo jednu zanimljivu priču.“ Pogledala je papire, pa sudiju. „Priču koja zvuči dramatično… ali, nažalost, nema dokaza.“

Tužilac se pomerio u stolici.

Tamara nastavi smireno. „Moj klijent je optužen za teško krivično delo, ali optužba se zasniva na pretpostavkama i na svedoku koji je tri puta promenio iskaz. U pravnoj državi“, dodade, „pretpostavke nisu dovoljne.“ 

Sudija je gledao u spis. 

Tamara napravi korak napred. „Možemo da pričamo o emocijama, o medijskim naslovima i o moralnoj panici… ali zakon je jasan. A zakon kaže da se čovek ne može osuditi bez dokaza.“ Zatvorila je fasciklu. „Hvala.“

Sudija spusti naočare. „Sud će se povući na većanje.“

Deset minuta kasnije svi su ponovo ustali. 

„Sud donosi presudu… optuženi se oslobađa.“

U publici se začulo negodovanje.  Jedan policajac tiho opsova. Tamara nije reagovala. Samo je spakovala papire.

Njen klijent se široko nasmejao. Tamara ga pogleda hladno. Izašli su iz sudnice.

U hodniku ih je čekao novinar sa kamerom: „Gospođo Vukadinović, kako komentarišete presudu?“

Tamara ga je pogledala ravno. „Komentarišem je isto kao i uvek. Zakon je zakon.“

Prošla je pored njega bez zaustavljanja. 

U hodniku joj je prišao njen klijent. „ E Taco, stvarno si čudo“, rekao je tiho. „Ovi su me već videli u zatvoru.“

Tamara ga pogleda. „Sledeći put ne udaraj čoveka pred deset svedoka.“

On se nasmeja. „Samo su trojica ostala pri iskazu.“

Tamara slegnu ramenima. „I to je previše.“ Telefon joj je zavibrirao u torbi. Izvadila ga je dok je čekala lift.

Viber.

IV-4 generacija 1999.

Nova poruka.

Smilja Petrović:
„Ljudi, šta mislite o restoranu Stara Fontana za okupljanje? Lep prostor, može da primi dosta ljudi.“

Tamara je zastala. Pročitala poruku. Na njenom licu nije bilo ničega. Samo blago podignuta obrva. Otvorila je tastaturu.

„Takvi restorani za sirotinju me ne zanimaju.“ Potom je dodala još jednu poruku. „A uostalom… restoran smo već rešili.“

Poslala je poruku. Telefon je spustila u torbu dok su se vrata lifta zatvarala. Vrata lifta su se otvorila u podzemnoj garaži.

Tamara je izašla bez žurbe. Njene štikle su odzvanjale po betonu dok je prolazila između parkiranih automobila.

Crni Audi je čekao.

Vozač je već stajao pored otvorenih zadnjih vrata. „Gospođice Vukadinović.“

Tamara je sela bez reči. Auto je tiho izašao iz garaže i uključio se u gradski saobraćaj. Telefon joj je zazvonio. 

Otac.

Javila se.

„Da.“

„Video sam presudu.“

„Naravno da jesi.“

„Vidi se čije si dete“, reče on smireno. „Ipak sam dobro uložio novac.“

Tamara je gledala kroz prozor. „Investicije treba da donose rezultat.“

„Onaj čovek je obezbedjenje važnog saradnika.“

„Bio bi mnogo manje važan u zatvoru.“

Otac se kratko nasmeja. „Zato te i zovem.“  Pauza. „Da kažem, dobar posao.“

Tamara zastane. Čekala je ovakvu pohvalu ceo život. Sada, kada je došla, znala je da nije samo zbog nje već prevashodno zbog para i moći.

“Hvala, tata.” kratko. Odsečno.

Veza je prekinuta bez daljeg razgovora. Auto je lagano klizio kroz gust gradski saobraćaj. Tamara se nasloni udobno i pogled joj odluta kroz prozor, a misli još dalje. 

***

“Šta je ovo Tamara?!?! Četvorka?! Zašto nisu sve petice?!” reče otac oštro držeći djačku knjižicu u ruci. 

“Tata ispraviću, ovo je samo polugodište. Sve ostalo su petice samo to glupo likovno…” 

“Kakve to veze ima?! Ako ne znaš, ne umeš, zašto nisi rekla da platimo neke privatne časove! Ti si Vukadinović, ili ćeš biti najbolja ili nećeš nositi moje prezime.” baci knjižicu i izadje iz sobe zalupivši vrata. 

Devojčica od dvanaest godina tiho je jecala na krevetu svoje sobe…

***

Auto je stao ispred staklene poslovne zgrade u centru. Na vrhu je pisalo:

ADVOKATSKA KANCELARIJA VUKADINOVIĆ 

Tamara je ušla u hol. Recepcionarka je odmah ustala.

„Dobar dan, gospođice Vukadinović.“

U glasu joj je bila ona napetost ljudi koji ne žele da pogreše. 

„Da li je gospodin Sikimić stigao?“

„Jeste“, reče sekretarica brzo. „Čeka vas u sali za sastanke.“

Tamara je samo kratko zakolutala očima. „Naravno da čeka.“

Krenula je hodnikom. Vrata sale su bila zatvorena. Otvorila ih je bez kucanja.

Za stolom je sedeo muškarac u skupom sivom odelu. Pedesete, sedo na slepoočnicama, skup sat na ruci. Skuplji od prosečnog automobila. 

Ustao je čim ju je video. „Tamara.“

„Gospodine Sikimiću.“

Sela je na čelo stola i otvorila fasciklu.

„Građevinska dozvola“, reče. „Tri novinara kopaju po tenderu. Jedan tužilac pokušava da pokaže ambiciju.“

Sikimić se nasmejao. „Ali zato imam tebe.“

Tamara podiže pogled. „Ne. Zato me plaćate.“

Sikimić se nasloni u stolicu. „Tata te dobro naučio. Koliko?“

Tamara zatvori fasciklu. „Dovoljno.“ Kratka tišina. „Dovoljno da prestanete da pitate.“

Telefon joj je zavibrirao.

Viber.

IV-4 generacija 1999

Nove poruke su se nizale.

Igor Babić:
„Koji restoran si mislila?“

Stefan Marković:
„Valjda nije nešto preskupo.“

Katarina Milić:
„Samo da ne bude opet neka elitna varijanta.“

Tamara je gledala poruke nekoliko sekundi. Na njenom licu pojavio se jedva primetan osmeh. Onaj koji nije imao veze sa humorom. S licem cinika otvorila je tastaturu.

„Biće mesto kakvo ova generacija zaslužuje.“

Poslala poruku.  Telefon je spustila na sto. Sikimić je posmatrao u tišini.  Naslonila se u stolicu.

„A sad“, reče hladno, “da pričamo o toj cifri. Koliko vama ovaj projekat vredi Sikimiću.“ 

 

A dok je januarski hladni vetar brijao uz Dunav i obronke Fruške Gore, Jelena Trifunović se spremala za popodnevnu smenu. Dadilja je tek došla, da malo pospremi i da dočeka decu iz škole.

Telefon je zavibrirao na stolu. Jelena pogleda ekran. 

Nikola Ristić

Poruka. 

„Jeste li obe žive?“ 

Jelena se nasmeši i otkuca odgovor. „Jedva. Smene nas ubijaju.“

Par sekundi kasnije pojavila se nova poruka.

Maja Lukić:  „Pošta danas pakao.“

Nikola je odgovorio skoro odmah. „Hajde večeras kod mene?“

Jelena podiže obrve i otkuca. „Povod? Ne znam kad će Marko danas.“

Tri tačkice su se pojavile. Nestale. Ponovo pojavile. Ponovo nestale… „Nema povoda. Samo da se vidimo. Nas troje sam mislio. Ne mora Marko.“

Maja odgovori: „Zvuči sumnjivo.“ 

Nikola: „Znači dolazite.“

Jelena: „Važi, dolazimo.“

Telefon je utihnuo. Dok ne počeše pristizati poruke u grupu “Generacija 1999” Jelena je ovlaš pogledala preko ekrana i nastavila spremanje za posao. 

 

Kasnije tog dana, Jelena je stajala pored automata za kafu u hodniku hitne pomoći. Telefon je držala između ramena i uha.

„Šta misliš da hoće?“ pitala je.

Sa druge strane čuo se Majin glas. „Nemam pojma. Što neće Marko da dodje?“ Kratka pauza. „ A i Nikola nikad ne zove bez razloga. Barem je pre bilo tako.“

Jelena otpije gutljaj kafe. „ A možda samo hoće da se vidimo. I možda se promenio. Svi smo se promenili od onda Majo.“

„Pa možda. Ali zvučao je čudno.“

Jelena pogleda prema hodniku gde su prolazile medicinske sestre. „Svi smo čudni ovih dana.“

„To je tačno. Dodješ po mene posle posla?“

„Dolazim.“ 

„Dobro.“

Veza se prekinu.

 

Nikola Ristić je vozio taksi Bulevarom oslobođenja. Saobraćaj je bio spor. Na zadnjem sedištu sedela je starija žena sa dve kese.

„Samo pravo“, rekla je. „Pa kod pijace desno.“

„Važi“, odgovori Nikola odsutno.

Žena je nastavila da priča.

„Sve je poskupelo. Paradajz dvesto dinara. Kako da čovek živi? I još je sav kao od plastike da te Bog sačuva.“

Nikola je klimnuo, ali je pogled bio negde daleko. Na semaforu je skoro zakasnio da zakoči na crveno. Primetio je u poslednji čas. Kočnice su zaškrgutale a gume zaškripale. 

Žena na zadnjem sedištu se trznu. „Jao, kuku sine!“

„Izvinite.“

Semafor je ponovo postao zelen.  Telefon je zavibrirao na držaču.

Jovica Vukša.

Nikola ga pogleda. Pusti da zvoni. Poziv se ugasi. Ponovo zazvoni. Nikola samo stisnu dugme i utiša telefon.

Starica je i dalje pričala. Kao da ne čuje zvonjavu telefona i muziku sa radija. 

„Moja unuka otišla u Nemačku. Kaže tamo bar ima reda.“

Nikola je jedva slušao. Skrenuo je levo na sledećoj raskrsnici. Plava rotacija se upali iza njega. Nikola pogleda u retrovizor. Patrola. Srce mu je udarilo jače. Policajac mu dade znak da stane. Nikola parkira uz ivicu i upali sva četiri. Srce je kucalo sve jače a knedla se stiskala u grlu. Dlanovi su mu bili mokri.

Policajac priđe prozoru. „Dobar dan. Sabraćajnu i vaše isprave molim.“ 

Nikola pruži dokumenta. Policajac pogleda papire. „Znate li zašto sam vas zaustavio?“

Nikola proguta knedlu. „Pa…Ne.“

Policajac podiže obrve. „Skrenuli ste levo gde je zabranjeno. Kako niste videli znak?“

Kratka pauza. „To vam je pet hiljada dinara. Ako platite u roku od 7 dana, biće vam smanjeno na dve ipo hiljade.“

Nikola je trepnuo. „Aha.“

Policajac vrati dokumenta. „Pazite sledeći put.“

Nikola klimnu. „Hoću.“

Patrola se udaljila. 

Starica na zadnjem sedištu uzdahnu. „Eto vidiš. I policija mora od nečega da živi.“

Nikola se nasmejao prvi put tog dana. Ali osmeh nije stigao do očiju. 

Dan je prolazio sporo, iako se smrklo rano.
„Prokleti januar i mrak već u četiri popodne“, gunđao je sebi u bradu dok je penjao auto na bankinu pored nekog kioska da kupi kafu za poneti.

Dok je sedao u kola sa vrućom kafom, zasvetleo je ekran telefona.

Viber. Jelena:
„Do osam radim, pokupim Maju i dolazimo. Još si na istoj adresi?“

Nikola otpije gutljaj kafe i otkuca:

„Da, da. Balzakova 37, treći sprat. Ne radi interfon, samo gurni ulazna vrata malo jače.“

 

U policijskoj stanici Liman, Marko i Lara su sedeli nad papirima.

Fascikle su bile otvorene po stolu. Kopije ugovora, bankarski izveštaji, poreski papiri. 

Marko je prelistavao stranice sporim, pažljivim pokretima. „Ovo mi se ne sviđa“, reče.

Lara je već imala olovku u ruci. „Šta tačno?“

Marko prstom pokaza na dokument. „Restoran je prodat.“

„To već znamo.“

„Znamo“, reče Marko. „Ali ne znamo kome.“

Lara podiže pogled. „Kako misliš ne znamo?“

„Mislim baš tako.“ Okrenuo je još jednu stanicu. „Nema kupca.“

„Mora da postoji.“

„Ne u papirima koje imamo.“

Lara je uzela fasciklu i preletela stranice. „Ugovor postoji. Potpis postoji. Ali ime kupca…“ Pauza. „…nedostaje.“

Marko klimnu. „Tačno.“

Lara se nasloni u stolicu. „Katastar?“

„Proverio.“

„I?“

„Još uvek stoji na Miroslavu.“

Kratka tišina.

U hodniku je neko zalupio vratima.

Lara je lagano okretala olovku među prstima.  „Znači neko je kupio restoran… ali nigde ne piše ko.“

„Tako ispada.“

„To nije normalno.“

Marko slegnu ramenima. „Ništa u ovoj priči nije normalno.“

Lara pogleda još jednom papire. „Advokatska kancelarija Vukadinović.“

Marko uzdahnu. „Od njih nećemo dobiti ništa.“

„Zašto?“

Marko se nasmeja kratko, bez radosti. „Zato što oni ne gube slučajeve. I to ne zato što su toliko dobri advokati.“ 

Lari je sve bilo jasno.

U tom trenutku Markov telefon zasvetli.

Poruka.

Jelena „Svratićemo Maja i ja do Nikole večeras posle posla.
Bićeš s decom ili da zamolim Radmilu da ostane koji sat duže?“

Marko je gledao poruku nekoliko sekundi.

Zatim otkucao odgovor. „Biću kod kuće.“ Telefon je spustio na sto.

Lara ga je posmatrala. „Porodica?“

Marko klimnu. „Da.“ Pogledao je ponovo papire. „A ovo ovde mi je mutno kao dunav u podne.“

 

Negde posle osam, Jelena i Maja su se pojavile u Balzakovoj. Vrata ulaza su stvarno morala da se gurnu malo jače. Stan na trećem spratu bio je isti kao i uvek. Tri čaše, stari sto i razgovor koji je trajao duže nego što su planirali.

 

Bilo je posle jedan kad je Jelena tiho otključala vrata stana. U hodniku je gorela mala lampa. Marko je sedeo na kauču u dnevnoj sobi, polubudan, sa televizorom utišanim. 

Podigao je pogled. „Otkud sad?“ promrmlja.

Jelena skide kaput i prebaci ga preko stolice. „Zadržale smo se.“

Marko pogleda na sat. „Vidim.“

Jelena je otišla do kuhinje i sipala sebi čašu vode.

Marko ju je posmatrao nekoliko sekundi.

Nešto u njenom držanju bilo je drugačije. „Jel sve u redu?“

Jelena otpije gutljaj. „Naravno.“

Marko nije skidao pogled sa nje. „Desilo se nešto?“

Jelena odmahnu glavom, ali sporije nego obično. „Ma ne…“ Zastade na tren.  „Samo… znaš kako to ide kad krenu stare priče.“

Marko se nasloni na kauč. „Koje priče?“

Jelena slegnu ramenima. „Gimnazija. Milan. Sve to.“

Marko klimnu polako. Sve mu je bilo jasno. Stare rane i dalje bole kad se diraju. Te samo tiho reče. „Da.“ 

Nije pitao dalje. Ugasio je televizor. „Hajde, da legnemo.“ poljubio ju je u čelo, i otišao ka spavaćoj sobi. 

Jelena je još trenutak stajala u kuhinji.  Zatim ugasi svetlo i podje za njim. 

 

Januar je tekao sporo. Presporo. Nije za dzabe u narodu izreka da Januar ima 65 dana. Pogotovo kada se čeka sledeća plata jer je prethodna potrošena na silne praznike. Ali ovaj je delovao još sporije nego što su svi očekivali.

Grad se vratio u rutinu posle praznika. Sneg je opet izostao, a Dunav je tekao isto onako sivo i mirno kao i početkom godine. Slučaj Miroslava Jankovića lagano je klizio niz listu prioriteta. Nije bilo novih tragova. Nije bilo svedoka. Nije bilo razloga da se misli da je u pitanju bilo šta osim nesreće ili očajničkog skoka u vodu.

Jednog jutra Lara je spustila fasciklu na Markov sto. „Hoćeš da proverimo nešto?“

Marko podiže pogled. „Šta?“

„Restoran.“

„Kamenjar?“

„Da.“

Marko slegnu ramenima.

„Može.“

Put do Kamenjara bio je isti kao i prošli put. Uski put, ogoljeno drveće i Dunav sa leve strane. Ali restoran više nije izgledao isto. Ispred su stajala dva kombija i kamion sa građevinskim materijalom. Radnici su nosili daske.Jedan je upravo odvijao ogradu sa terase. Lara izađe iz auta i zastade.

Lara tiho reče: „Brzo su krenuli.“

Marko klimnu. „Kad ima novca, ide brzo.“

Na terasi više nije bilo stolova. Daske su već bile podignute na nekoliko mesta. Betonske saksije su stajale nagomilane u jednom ćošku, spremne za odvoz.

Vrata restorana su ovog puta bila širom otvorena. Unutra je mirisalo na prašinu i sveže isečeno drvo. Polovina stolova već je bila izneta napolje. Na terasi je brujala bušilica. Radnici su skidali stare daske. Jedan je upravo nosio betonsku saksiju prema kamionu. Lara pogleda okolo.

Na kamionu je pisalo:

MRKŠIĆ I SINOVI – GRAĐEVINSKI RADOVI

Jedan radnik je gasio bušilicu kad ih je video. „Treba nešto?“

Marko pokaže značku. „Policija.“

Radnik se samo malo pomeri u stranu. „Poslovođa vam je tamo.“

Na kraju terase stajao je krupan čovek u radnoj jakni i šlemu. Vikao je nešto dvojici radnika koji su pokušavali da skinu ogradu.

„Nemoj tako, bolan, polomićeš sve!“

Kad je video Marka i Laru, samo je  klimnuo. „Izvolte.“

Marko pokaže značku. „Inspektor Trifunović.“

Čovek odmahnu glavom. „Aha.“ Bez panike. „A šta treba?“

„Ko je naručio radove?“ upita Lara. 

Poslovođa pokaže rukom oko sebe. „Mi radimo renoviranje.“

„Vidimo.“

„Imamo ugovor“, dodade on odmah. 

Potapša fasciklu koju je držao pod rukom. „Sve regularno.“

Lara pogleda papire. „Vaša firma je vlasnik?“

Čovek se nasmeja. „Ma di, ba, moja.“ Pljunu u stranu. „Mi smo podizvođači.“

Marko podiže pogled. „Ko je investitor?“

Poslovođa slegnu ramenima. „Ma đe ba ja znam. To morate gazdu pitat.“

„Ko je gazda?“ 

„Firma iz Beograda.“

„Koja?“ 

Čovek napravi grimasu. „To stvarno ne znam. Mi ti dobijemo poso. Uradimo poso. Naplatimo poso i zdravo đaci.“

Jedan radnik je u tom trenutku bacio staru betonsku saksiju na gomilu šuta.

Saksija je pukla na pola. Komadi su se rasuli po zemlji. Poslovođa se okrenu i viknu:

„Joj nemoj bacat bolan, matere ti, dobra saksija!“

Radnik slegnu ramenima. “Izvini šefe.” 

Lara pogleda prema terasi. Daske su već bile skinute na nekoliko mesta. Marko zatvori beležnicu. „Dobro.“ 

Poslovođa klimnu. „Ako nema šta drugo…“ Pogleda prema radnicima. „Da mi radimo.“

“Hvala vam. Srećan rad.” reče Marko izlazeći. 

Dok su se vraćali prema kolima, iza njih je ponovo počela buka alata. Daske su nestajale jedna po jedna.  Dok  ispod terase restorana svojim tokom, Dunav tiho teče.