7. poglavlje

…

Poglavlje Sedmo

Plamen ljubavi

 

Subota ujutro. Grad je već bio budan.

Sunce se podiglo iznad krošnji i razlilo po ulicama kao da je odlučilo da nadoknadi sve propušteno. Vazduh topao, lagan. Onaj prvi pravi prolećni dan kada ljudi konačno prestanu da žure i počnu da se zadržavaju.

Centar Novog Sada bio je prepun.

Bašte kafića duž Zmaj Jovine i Dunavske bile su krcate. Šoljice kafe, čaše sa sokovima, smeh, razgovori koji se prepliću. Konobari prolaze između stolova kao po navici, nose tacne visoko, izbegavajući sudare u poslednjem trenutku.

Deca sa sladoledima u rukama, roditelji za njima, neko vuče balon, neko trči za golubovima.

Štandovi su se nizali duž cele ulice. Šećerna vuna, kokice, sitne igračke, knjige, šarene trake koje se pomeraju na vetru. Sve je imalo neku vrstu lakoće.

Ispred spomenika Jovana Jovanovića Zmaja, na uglu Dunavske i Zmaj Jovine, podignuta je velika bina. Sa razglasa se čuo glas voditelja, pomalo izgubljen u graji, ali dovoljno glasan da drži ritam celom prostoru.

Zmajeve dečije igre. Ranije nego inače. Ali niko nije mario. Grad je voleo da slavi.

Jelena je sedela na klupi, malo u stranu od glavne gužve. Glava blago zabačena, oči zatvorene. Sunce joj je padalo pravo na lice. Mirno. Tiho. Kao da je na trenutak pobegla iz svega.

Marko je stajao pored. Gledao je. Na trenutak — izgledala je isto kao nekad. Kao sa neke stare fotografije koju nikada nije bacio. Dvadeset godina manje. Bez tereta. Bez svega što je došlo posle.

Na licu mu se pojavi blag osmeh. Nije ni primetio da se zadržao.

„Vidi ti taj pogled.“ Lara je stajala pored njega, sa kartonskom kutijom za kafu u rukama i tri plastične čaše koje su virile iz nje. Zastala je taman na vreme.

Jelena otvori oči i pogleda ih. „Voajer“, reče kroz osmeh.

„Ne, ne“, odmahne Lara glavom. „Ovo je student koji se tek zaljubio.“

Marko se nasmeje, uzme jednu čašu iz kutije. „A šta ću“, kaže. „Uvek sam bio romantična duša.“ 

Jelena odmahne glavom, ali osmeh joj ostane. Lara pruži kafu i njoj, pa sedne na ivicu klupe. Na trenutak — sve je bilo obično.

Deca su protrčavala pored njih, neko je vikao nešto sa bine, balon je poleteo iz nečije ruke i zakačio se za zastavu iznad. 

Teodora i Luka su pritrčali i zagrliše Laru, onako iznenada. Lara se prenu i iskreno iznenadi ali uz iskren osmeh uzvrati. 

“Zdravo teta Laro.” zapiskaše glasići i odjuriše dalje trčeći s nekom drugom decom u nekoj svojoj dečijoj igri. 

Lara pogleda oko sebe. „Nisam znala da su Zmajeve igre u aprilu.“

Marko odmahne glavom. „ Pa i nisu.“ Otpije kafu. „Uvek su u junu.“

Jelena se blago nasmeši. „Ove godine su ih pomerili.“

„Zašto?“ pita Lara.

Jelena slegne ramenima. „Neka međunarodna manifestacija u junu… grad pun gostiju, pa su ovo ubacili ranije. Da za Jun sve bude u najboljem redu.“

Lara klimne, pa pogleda oko sebe još jednom. Deca. Muzika. Sunce. „Znači Zmajeve igre, pa za nedelju dana Uskrs…“ Zastane. Podigne obrvu. „Pa onda Prvi maj…Pa godišnjica mature…“ Okrene se ka Marku, poluosmeh. „Pa samo neka slavlja ovde, vidi vidi.“

Jelena se blago nagne ka njoj. „Jao, ćuti… eno Vladika bački se već bunio.“

Lara je pogleda. A Jelena nastavi: „Zamisli — usred posta Zmajeve igre, baš pred Uskrs.“

Lara napravi grimasu, pa se nasmeje.  „A jaoo… pa mislim stvarno… roštilj, šećerna vuna i slatkiši njemu pod prozorom…“ Otpije kafu.  „S jedne strane mi ga je žao…“

Zastane. Pogleda decu koja trče. „A s druge… deca treba da budu srećna.“ Kratak osmeh.  „I to je hrišćanski.“

Marko se nasmeje kroz nos.  Jelena samo odmahne glavom, ali joj pogled ostane na deci. Smeh, graja, proleće. 

Telefon na klupi pored Jelene zavibrira. Kratko. Ona ga uzme, pogleda ekran. „Grupa“, kaže tiho.

Marko samo odmahne glavom. Jelena otključa telefon. 

Grupa: IV-4 generacija 1999.

Tamara Vukadinović:
Restoran je spreman.
Jedva čekam da vas ugostim.

Ispod poruke — nekoliko fotografija.  Jelena ih otvori. Na ekranu — unutrašnjost restorana. Veliki prostor. Svetlo. Sjajne površine. 

Lara se nagne. „Mogu?.“ 

Jelena joj pruži telefon. „Naravno.” 

Lara lista slike. Zastane na jednoj. „Mermer.“ Sledeća. „Svila…“ Još jedna. „…i zlato.“ Vrati telefon Jeleni. „Skromno.“

Marko se nasmeje kroz nos. „Uvek bila.“

Kratka pauza. Lara pogleda prema ekranu još jednom. „Da li grešim ili je to je onaj restoran na Kamenjaru?“

„Da“, kaže Marko. „Miroslavov.“

 Lara klimne. Tišina. Jelena zaključa telefon i spusti ga pored sebe. Pogleda ka deci. Smeh, graja, sunce, lopta, muzika…  Marko otpije kafu.

Lara slegne ramenima. „Bar je neko završio ono što je on započeo.“

Marko klimne. „Izgleda.“

Jelena ćuti i gleda u daljinu. Kao da je na trenutak negde drugde. 

Liman je bio mirniji nego centar. 

Drveće uz šetalište već je bilo ozelenelo, lišće se lagano pomeralo na vetru. Tu i tamo po neka klupa zauzeta, ljudi sa sladoledima, poneki pas na povocu. Dunav se video kroz redove stabala, miran, gotovo uspavan.

Nikola i Maja su hodali jedno pored drugog.  Polako. Kao da nemaju gde da žure.

„Kažem ti“, govori Maja tiho, skoro nezainteresovano. „Skroz je opušten.“

Nikola je pogleda kratko. „Sigurna si?“

Ona se blago nasmeši. „Dejan?“ slegne ramenima. „Njega je lako pročitati. Misli da sam na njegovoj strani.“

Nikola ništa ne kaže. Gleda pravo na stazu pred sobom.

„Priča mi sve“, nastavi ona. „Panika ga jede. Samo čeka da ga neko spasi.“ Zastane na trenutak, pa doda: „A ja ga vrtim oko malog prsta.“ Kratak osmeh.

Nikola klimne, jedva primetno. „Možeš da me uvedeš?“

Maja ga pogleda. Zadrži pogled sekund duže. „Mogu.“ Tišina između njih. „Večeras sam kod njega“, kaže. „Biće sam. Niko neće primetiti.“

Nikola zastane na trenutak. Kao da meri nešto. Zatim nastavi hod. „Dobro.“

Maja se blago nasmeši. Ne kaže ništa više.

Ali ne vide da na raskrsnici, odmah pored njih, jedan crni automobil stoji na semaforu. Tamara sedi unutra. Telefon u ruci. Ali pogled joj nije na ekranu. Gleda kroz staklo, u Nikolu i Maju. Ne dugo. Dovoljno. Bez promene izraza. Bez reakcije.

Semafor se već promenio, ali Tamara nije ni primetila. Auto je stajao sekund duže nego što treba. Vozač ćuti. Zna kada ne treba da pita. 

Tamara spusti pogled na telefon koji joj zazvoni u ruci. Poziv. Ime na ekranu Dejan Ilić. „Da.“

„Tamara, slušaj—“

„Znam.“ Preseče ga. „Nije tvoja krivica.“ 

Dejan zastane. Ne očekuje to. Sekund olakšanja.

„Babić je zasrao“, nastavi ona mirno. „To mi je jasno.“ Tišina. A onda:„Ali ti ćeš to da rešiš.“

Rečenica padne hladno. Bez prostora za pogrešno tumačenje. „Prošle su tri nedelje. Pare stoje. Račun stoji. Projekat stoji. A ljudi koji stoje iza tih para… ne žele više da čekaju.”

Dejan proguta. „Radim na tome, samo—“ 

„Ne radiš dovoljno.“ Mirno. Bez povišenog tona. „Briši sve što vodi do mene.Sve. Ako postoji i jedan trag koji može da se poveže sa mnom…“ Zastane. „…ti si mrtav čovek. Ako misliš da nisam ozbiljna, pitaj Babića.“

Tišina.

„Hakuj šta treba da hakuješ. Ruši servere ako moraš. Gasi, pali, briši šta god ti već tamo radiš,  ne zanima me. Samo hoću da ničeg nema. Trifunović kopa.” Kratka pauza. „Reši Bulevar Evrope pod hitno, kako znaš i umeš. Ne zanima me koliko će da košta.“ Glas joj padne još niže. „Investitori postaju nestrpljivi.“ Sekund.„A kad oni postanu nestrpljivi…“

Ne završi. Ne mora. Dejan ćuti.

„Razumeš?“

„…razumem.“ odgovori Dejan drhtavim glasom. 

„Dobro. Restoran si dobro uradio, sad sam bila tamo. Umeš ti, samo kad hoćeš.“ 

Klik. 

 

Veče se spustilo nad Kamenjarom.

Vila Dejana Ilića je bila osvetljena iznutra, ali spolja — gotovo nevidljiva. Samo odsjaj svetla na staklu i tama oko nje. Dunav u daljini tih. Unutra — mir.

Maja je stajala na ulazu u dnevnu sobu. Pogled joj je klizio preko prostora.

„Lepo“, kaže tiho. Bez oduševljenja. Više kao konstatacija.

Dejan stoji par koraka dalje. Ne gleda prostor. Gleda nju. U ruci drži mali crni USB. Okreće ga između prstiju.

„Šta je to?“ pita ona.

Dejan ne odgovara odmah. Pogled mu se spusti na predmet u ruci. Zatim opet na nju. „Istina.“ 

Jedna reč. Bez emocije. Priđe joj. Pruži joj USB. Maja ga uzme. Prsti im se dodirnu. Kratko.

Zadrži pogled na njemu sekund duže. „Odakle ti?“

Dejan slegne ramenima. „Nije bitno. Bitno je šta je unutra.“

Maja pogleda USB. Zatim njega. „Gledao si?“

„Jesam.“ 

„I?“

Tišina. Dejan napravi korak nazad. Pogled mu na trenutak odluta ka velikim prozorima. Ka Dunavu u daljini. „Nije sve tu“, kaže. „Ali ima dovoljno.“

Maja ga posmatra. Pa polako klimne. „Dobro.“ Zatim, mirnije: „Ovim menjamo igru.“

Dejan ne reaguje. 

„Ako je ovo tačno…“ nastavi ona, „…onda više ne igramo isto.“

Dejan uputi kratak osmeh. Bez topline. „ To, to. Ako sam u pravu…“ zastane. Pogleda u Maju. „Ako sam u pravu i ako je Tamara ubila Babića…“ Udahne, pliće nego pre. „Kunem se… nešto tu nije čisto… ona… ona ih sklanja… sve redom…“ Pogled mu zatreperi. „Sledeći sam ja.“ Pauza. Brže sad, reči se sapliću: „Zato… zato mi trebaš ti… i to.“ klimne ka USB-u. „Osiguranje… razumeš? Ako ona krene na mene… ja imam nešto… nešto što može da je zaustavi…“

Pokušava da se nasmeje.

Ne ide.

Maja stegne USB u šaci. „Ovo ostaje kod mene.“

Ne kao pitanje. Kao odluka. Dejan klimne. Bez reči, poslušno. 

Maja ubaci USB u torbicu i napravi korak ka njemu. Sada je tik ispred njega. „Zainteresovana sam“, kaže tiho. „ I za još nešto s tobom” Ruka joj lagano pređe preko njegovog ramena. Dejan se opusti. „Ali imam jedan problem.“

On je pogleda. „Kakav problem?“ 

Maja mu se nagne bliže. „Ne volim kamere.“

Dejan se nasmeje. „Ma nema ti ovde—“

„Ne verujem ti.“ Preseče ga u pola rečenice i pogled joj ostane na njegovom vrlo strogo. „Neću da moj snimak završi na nekom disku.“

Kratka pauza. Ego pobedi. „Dobro.“ Okrene se ka tastaturi i brzim pokretima prstiju ukuca šifru. Na ekranu — kamere. Jedna po jedna nestaju. Crno.

„Eto.“  Okrene se nazad ka njoj. „Zadovoljna?“

Maja klimne. „Jesam.“ Napravi korak iza njega. Ruke joj kliznu niz ramena. Kao igra.

Dejan se nasmeši.  „E sad možemo—“

Klik.  Lisica se zatvori oko njegovog zgloba za naslon stolice. On se ukoči. „Šta—“

Druga ruka. Klik.

„Majo, čekaj—“ Povez preko očiju.

Mrak. „Opusti se. Igramo se.” 

Muzika se pojača. Bas ispuni prostoriju. Dejan pokušava da se pomeri. Ne ide.

„Majo?!“  

Ne čuje odgovor. Maja napravi korak unazad. Gleda ga. Sekund. Zatim se okrene i krene ka vratima. Otključa ih i otvara, pritiska dugme na interfonu. Čuje se ‘klik’ sa kapije. Napolju — Nikola. U senci. Čeka. 

„Sve je spremno.“ Reče Maja tiho dok je Nikola ulazio pored nje. „Ne čuje ništa.“

U radnoj sobi, Dejan sedi vezan. Mrak pod povezom. Muzika trešti. Diše brzo. 

„Majo…?“

Koraci. Teži. Spori. Iza njega. Dejan se ukoči. Pokušava da okrene glavu. Ne vidi. Ali oseća da mu kanap vezuje noge za stub od stolice. Čvrsto. Povez se skine. Svetlo ga preseče. Treba mu sekund. Onda vidi. Nikola.

Oči mu se rašire. „Ne…“ Glas mu pukne.

Maja stoji sa strane. Posmatra. Priđe Dejanu polako. Stavi mu ruku na glavu i pomazi ga. Kao psa.  „Bio si dobar…“ tiho. Blag osmeh. „Dobar džukac.“

Zadrži ruku sekund. Zatim se nagne ka Nikoli. Poljubi ga u obraz. „Javi mi se kad završiš.“

Uzme torbu. USB unutra. Okrene se i ode. Vrata se zatvore.

Klik.

Dejan Ilić je bio vezan za stolicu. Gleda u Nikolu. Panika. Čista. Nikola ne govori ništa.  Samo stoji. Gleda ga. 

Dejanove ruke lisicama stegnute za stolicu, noge stegnute kanapom. Pokušavao je da se pomeri, ali svaki trzaj samo je pomerao celu stolicu po parketu.

Nikola je stajao ispred njega. U ruci flaša. Odvrne čep. Bez reči. Počne da ga poliva.

Benzin se sliva niz kosu, preko lica, u oči, u usta. Dejan zažmuri, počne da kašlje, da se guši. 

„Šta radiš… jebote… nemoj—“

Nikola ćuti. Poliva dalje. Majica mu se natopi. Pantalone. Pod ispod njega počne da se presijava. Miris benzina se raširi po sobi. Težak. Oštar. Dejan počne da diše ubrzano.

„Slušaj… možemo da se dogovorimo… koliko hoćeš… sve ću ti dati…“

Nikola ne reaguje. Baca praznu flašu na pod. Gleda ga, u tišini.

„Šta ste radili na krovu?“ upita najzad.

Dejan zatrepće. „Kom… kom krovu…“

Nikola ne trepne: „Znaš ti dobro, Dejane. „Devedeset devete.“  Sekund. „Ti. Babić. Petrović. Tamara…“ Zastane, udahne duboko… „I Milan.“

Dejan odmahne glavom. Prebrzo. „Ma ništa bre… pijani… klinci… Milan pao—“

Pesnica. Kratko. Direktno. Snažno. Glava mu se cimne u stranu. Stolica izgubi ravnotežu i prevrne se. Tresak. Dejan završi na podu zajedno sa njom. Jauk. Izvije se koliko može, ali vezan. Sad leži na boku.Benzin mu se skuplja oko lica. Ulazi u usta. Kašlje, pljuje, guši se…

„Dosta mi je vaših laži.“ reče Nikola i iz džepa izvadi šibice. Jednu izvuče.  Kresne. Plamen mali. Treperi.  

Dejan se ukoči. Oči mu se rašire. „Čekaj! Čekaj! Stani!“ Glas mu puca. „Nismo mi… nismo mi muljali ništa!“

Kašlje. „Firma bila neka! Oni! Mi smo samo… upali u to… razumeš?!“

Nikola ćuti. Šibica gori. 

Dejan krene brže. „Milan ih je provalio! Gorivo muljali, državno! Papiri su postojali!“Guši se. Reči izleću. „Trebao mu je neko… pomoć… da izvuče to…“ Zastane. Pogleda ga. „Mi smo uzeli papire… prvo… da ga zaštitimo…“

Pauza. Glas mu pukne. „A onda…“ Okreće glavu. Kao da beži od sopstvenih reči. „Okrenulo se…“ Brže sad. „Tamara rekla — imamo ih u šaci! Firma bi dala sve da to ne izađe!“ Diše teško. „Onda smo… mi njih ucenili…kapiraš.“ Tišina. Teška.

„Rekli smo — keš… i ćutimo… vraćamo papire…“ Guta pljuvačku. „Milan nije hteo…“ Odmahne glavom. „Nije hteo… hteo da izađe sve… ili da podeli keš… svima… celom razredu…svima jednako lovu.“

Glas mu se raspada. „Ona nije dala.“ Kratko. „Ni dinar.“ Pauza. „Petrović ga zvao gore… na krov…“ 

Nikola ga preseče. „To znam.“ Kratka pauza. Pogled hladan. „Šta misliš što se ugušio prasac?“

Dejan se ukoči. Zbuni se na sekund shvativši da ni Petrovićeva smrt nije slučajna. „E… e to…“ Guta pljuvačku. Nastavlja svoje. Glas mu preskače. „I onda… onda ga je ona gurnula!“ Brže. „Tamara! Ona!“ Pokušava da se pomeri ali ne ide. „Sve je ona!“ Diše teško. 

„Dala nam keš da ćutimo… nekima… neki su se samo usrali…“ Pauza. Oči mu lutaju. Traže izlaz. „ Maja! Pitaj Maju… Maja zna…“

Nikola se cimne. Prvi put. Pogled mu se vrati pravo na njega. „Šta Maja?“

Dejan kao da ne sluša, priča još brže, skoro bez daha. Reči se sapliću. „Kunem se! Ima snimak! Tamarin ćale! On ga je kupio! Sve zataškao!“ Guši se. „Sve se vidi! Kako ga gura! Sve! Na snimku!“ 

Glas mu se raspada. „Kunem se… ja nisam… ja nisam ništa hteo…Samo sam bio tamo…“ 

Nikola kresne drugu šibicu. Dejanu se pogled zalepi za plamen.

„Tamara je.“ Tišina. Dejan se izvija na podu, pokušava da se podigne zajedno sa stolicom. Ne ide. Diše kratko. Pogled mu luta, hvata Nikolu.

„Ajde… ajde Nikola…“ Glas mu drhti. „Drugari smo, bre…“ Pauza. „Sećaš se… srednja… pljuge smo delili…“ Kratko, pogrešno se nasmeje. „Ajde, buraz moj… nemoj…“

Tišina.  Nikola ga gleda. Bez izraza. U glavi — glasovi: „Loša investicija.“  Smeh. Grohot. On… Babić… Miletić… Svi zajedno. Preko toga — drugi glas.  „Loš si otac.“ „Ćale, nemaš keša!“ Smeh. „Nemoj da nas zoveš više.“ “Ne moraš više ni da dolaziš.” Tamarino lice  – “Milan je bio pijan, okliznuo se i pao. Nismo mogli ništa…”

Tišina. Sve se sudari, odjednom, bez reda. Bez pauze. Nikola trepne. Kao da se vraća. Ali ne do kraja. Pogled mu ostane negde između.

Ilić i dalje priča, stenje i moli. Usta mu se pomeraju ali Nikola ga više ne čuje. Pali još jednu šibicu. Drži je. Gleda plamen. Ruke mu drhte.

„E dobro.“ reče kratko. „Ovo vam je za mog Milana.“

Pusti je. Plamen dotakne benzin. I plane. Nikola se okrene. I ode. Korak po korak, zatvorivši vrata za sobom. Mislima negde daleko. Toliko daleko da nije čuo vrisku čoveka koji je goreo živ u sobi nekoliko metara dalje. Zatvorio je kapiju koja je kliknula. Seo u kola, upalio i lagano krenuo. Kratka poruka: “Gotovo je.” poslata na Majin broj. 

 

Rano jutro. Kancelarija je bila previše tiha. Sunce je ulazilo kroz velike prozore i lomilo se o staklo stola, o metal, o mermerne detalje koji su blago sijali. Sve je bilo na svom mestu. Savršeno. Kao i uvek. 

Tamara stoji nasred prostorije. Telefon joj je i dalje u ruci iako se poziv prekinuo. Ne pomera se. 

„Spaljen…“ Reč jedva izađe.

Sekund…Dva. Telefon joj izleti iz ruke. Pravo u zid. Plastika puca uz prasak. Zvuk se  razbije po prostoriji i odmah utihne. Tišina opet. Ali sada teška. Tamara napravi korak ka stolu. Ruke joj pređu preko površine. Fascikle. Papiri. Jednim pokretom sve sklizne na pod. Bez vike. Bez reči. Samo pad. Papir po papiru. Disanje joj se ubrza po prvi put. 

„Nemoguće…“ tiho. Više onako, za sebe. Korak nazad. Oči joj se pomeraju. Brzo.

Babić. Miletić. Petrović. Ilić. Jedan po jedan. Linija. Niz. Previše čist. Previše precizan. Nije panika. Nije greška. Plan. Kratko zatvori oči. Udahne. Izdahne. Otvori ih. „Nije spolja…“  šapat. „Ovo je neko naš.“ Sekund. Misao o parama preseče sve ostalo. Računi. Bulevar.  Milioni koji stoje. Ljudi koji ne vole da čekaju. 

Kvaka se pomeri, vrata se otvore, sekretarica proviri.

„Izvinite, gospođice Vukadinović, da li je sve u redu?“

Klamerica poleti. Udari u vrata tik pored njene glave. Sekretarica se ukoči uz kratak vrisak. Tišina.

Tamara je pogleda. Pogled hladan. Vraćen. „Napolje.“ Mirno, bez podizanja tona. Vrata se brzo zatvore. 

Tamara stoji još sekund, dva. Disanje se smiruje. Ruke više ne drhte. Priđe stolu. Podigne jednu fasciklu sa poda. Spusti je nazad. Poravna. Savršeno. 

Pogled joj se fokusira. Donese odluku. Uzme drugi telefon iz fioke. Okrene broj. Telefon zazvoni. Jednom. Drugi put. 

„Da.“ 

Tamara ne govori odmah. Samo kratak udah. „Tata.“ Pauza. „Imam problem.“ Tišina. Teška. „Veliki.“

Pogled joj ode kroz prozor. Grad dole miran. Kao da nema veze sa ovim. 

„Ljudi nestaju.“ Sekund. „A pare stoje.“ Duga pauza.  

„Koliko je loše?“ pita glas.

Tamara ne razmišlja. „Dovoljno loše da te zovem.“ 

Tišina. Zatim kratko i jasno: „Dolazim.“ 

Klik.

Veza se prekine. Tamara spusti telefon. Pogled joj se vrati. Fokusiran. Hladan. Ponovo. „Dobro“, izgovori tiho. 

Kamenjar. Rano jutro.

Dim se još uvek dizao. Ne onaj gust, crni dim koji guta nebo — taj je bio noćas. Ovaj jutarnji bio je tanji, sivkast, lenj. Kao da vatra nije htela da prizna da je gotova. Vijugao je između grana i nestajao gore, u plavetnilo koje je bilo previše lepo za ovaj prizor. 

Miris gareži se osećao već na ulazu u ulicu. Ne kao dim sa roštilja, ne kao nešto što brzo prođe. Ovo je bio težak, masan miris spaljenog — drveta, plastike… i nečeg mnogo goreg. Nečeg što se ne imenuje.

Marko je prvi spustio prozor. Nije rekao ništa. Samo je udahnuo kraće nego inače.

Lara je sedela pored njega, pogled uprt napred. „Osetiš?“ rekla je tiho.

„Da.“

Ništa više. Auto je usporio dok su prilazili. Vila na Kamenjaru više nije bila vila. Bar ne ona koja je juče stajala tu. 

Jedno krilo kuće bilo je crno. Ne tamno — crno. Zidovi kao da su bili obloženi slojem uglja. Prozori razbijeni, okviri iskrivljeni od toplote. Staklo po dvorištu, u komadićima koji su pod suncem blago sijali kao da pokušavaju da se pretvaraju da je sve normalno. Nije bilo. Vatrogasni kamion stajao je ukoso, creva razvučena preko prilaza. Voda se i dalje slivala niz stepenice, kapala sa ivica krova, skupljala u prljave bare po mermeru i travi. Sve je bilo mokro, ali ne čisto — sivo, mutno, lepljivo.

Marko ugasi motor. Na trenutak su sedeli u tišini. Kao da oboje čekaju da onaj drugi prvi izađe. On otvori vrata. Vazduh ga udari u lice. Topao, vlažan, zasićen dimom. Zakašlje se blago, gotovo neprimetno. Lara izađe za njim, zatvori vrata na kolima tiše nego što je trebalo.

Oboje pogledaju kuću. Bez reči. Policijska traka zategnuta preko kapije, ali već opuštena, kao da je i ona odustala. Jedan policajac stoji sa strane, piše nešto u beležnicu. Drugi razgovara sa vatrogascem. Glasovi prigušeni. Kao da svi instinktivno spuštaju ton. Dva vatrogasna vozila stajala su ispred. Motor jednog i dalje radio, tiho brujeći. Creva razvučena po dvorištu kao odbačene zmije, mokra, puna garežnog taloga. Dvojica vatrogasaca sedeli su na metalnoj gredi pored auta, kacige sklopljene pored, lica crna. Nisu razgovarali. Samo su sedeli.

Treći koji je do malopre pričao sa policajcem, prolazio je pored žute trake s plastičnom kesom u ruci, skupljajući nešto sa tla. Nije podigao pogled kad su Marko i Lara prišli.

Uniformisani policajac podigao je traku klimnuvši glavom: „Inspektori.”

Marko je prošao ispod uzvrativši pozdrav. Lara za njim.

Dvorište je bilo mokro. Svuda voda pomešana sa pepelom i gareži, koja se skupljala u tamne lokve po kaldrmi. Svaki korak ostavljao je trag. Marko je pogledao dole — đon mu je već bio crn. 

Prilaze ulazu. Vrata otvorena. Unutra — polumrak, i dim. Ne gust kao pre, ali dovoljno da lebdi, da muti konture, da ostavi osećaj da prostor još uvek gori negde iznutra.

Marko zastane na pragu. Instinkt. Udahne pliće pa lagano udje. Lara odmah iza njega. Prvi korak unutra — škrip. Pod natopljen vodom i gareži. Cipele se blago lepe za površinu. Svaki sledeći korak ostavlja vlažan otisak. Zidovi, nekada beli. Sada sivi i crni, prošarani tragovima plamena koji su se penjali ka plafonu u nepravilnim linijama, kao da je vatra imala svoje misli. Plafon iznad njih potamneo, na nekim mestima napukao. Kapljice vode padaju sa njega.

Jedna padne pored Markove cipele. 

Tik.

Tik.

Tik.

Zvuk se ponavlja negde dalje u kući. Ritam, neprijatan. Miris je unutra bio jači. Gorak, metalni, lepi se za nepce. 

Lara instinktivno prekrije nos rukavom.  „Uvek zaboravim koliko je…“ zastane. Ne završi. 

Marko klimne. Ne mora da kaže. Razumeju se. 

Kreću dalje. Dnevna soba. Ili ono što je ostalo od nje.

Kauč deformisan, presvlaka spržena i uvučena, kao da se povukla sama u sebe. Sto pocrneo, jedna noga napola izgorela. Na podu — pepeo pomešan sa vodom, pretvoren u sivu, gustu masu koja se lepi za đonove.

Forenzičari rade u tišini. Rukavice, maske, precizni pokreti. Jedan fotografiše. Blic na trenutak preseče prostor. Svetlo otkrije više nego što treba, pa opet nestane.

Marko i Lara prolaze pored njih bez ometanja. Kao da su deo scene. Kao da pripadaju tu. I onda, radna soba. Na sredini, stolica, prevrnuta. Metalni delovi iskrivljeni, ali prepoznatljivi. A na njoj ono što je ostalo od čoveka. Telo, crno, neprirodno, ugljenisano. 

Koža izgorela, zategnuta, raspukla na mestima. Odeća stopljena sa njom, pretvorena u nešto između tkanine i pepela. Ne vidi se lice. Samo oblik gde je nekad bilo.

Lara zastane. Na sekund duže nego ranije. „…“ Ništa ne kaže.

Marko napravi još jedan korak bliže. Polako. Oprezno. Pogled mu prelazi preko tela još jednog čoveka kojeg je poznavao. Sa kojim je školske dane delio. Zadržava se na rukama. Lisice. Metal preživeo. Pocrneo, ali čitav. Zategnut oko zglobova. Jasno i  nesumnjivo, neko je bio vezan. 

Marko zastane još bliže. Spusti pogled ka podu. Oprezno. Ne dodiruje ništa, ali gleda. Pepeo nije svuda isti. Na jednom mestu je tamniji. Gušći. Kao da se nešto tu slivalo više nego drugde. Prati trag pogledom. Polukrug  nepravilan.

„Ovde je počelo“, kaže tiho. 

Forenzičar klimne bez gledanja. „Najverovatnije.“

Marko čučne. Blago. Posmatra. „Polivan je dok je bio živ.“ 

Forenzičar ga pogleda. Kratko. „Da. Kontrakcija tela i mišića jasno ukazuje.“

Lara podigne pogled sa tela. „Znači nije ga samo zapalio.“  

Marko ustane.  „Ne.“ Kratka pauza. „Hteo je da ga gleda.“

Forenzičar klimne.  „Vezan za stolicu. Poliven. Zapaljen.“ Pogleda oko sebe. „Vidite raspored.“ Pokazuje blago rukom. „Počelo ovde. Brzo se širilo. Benzin.“ 

Marko: „Otisci?“ 

Forenzičar se nasmeši kratko. Bez humora. „Zaboravite.“  Pogleda lisice. „Ovo što vidite je samo metal. Sve ostalo je ćao.“ Kratka pauza. „Temperatura je bila previsoka.“

Lara spusti pogled na pod. Na tragove. Na haos. Zatim opet na telo. 

„Neko je znao šta radi“, kaže tiho. 

Marko klimne. Pogled mu ostaje na ugljenisanom obliku. Zatim polako obiđe   prostoriju. Gleda zidove, pod, raspored. Razmišlja. Korak po korak. 

„Ko je prijavio?“ upita najzad. 

Policajac koji je stajao sa strane podigne pogled iz beležnice. „Komšija. Nekih dvesta metara odavde. Vikendica.“ Pogleda u papir. „Kaže, muzika je bila glasna, ali to nije ništa novo ovde. Već se dešavalo.“ Slegne ramenima. „Dim je video oko pola jedanaest.“

Marko klimne. U glavi već slaže vreme. „Dobro. Uzmi dvojicu. Obiđite sve okolne vile.“ Pauza. „Hoću kamere. Sve što ima video nadzor.“ 

„Važi.“ Policajac odmah krene ka izlazu.

Lara prebaci pogled sa tela na Marka. Kao da mu je očima rekla nešto. Marko već gleda po prostoriji. Zatim se okrene ka forenzičaru.

„A ovde? Kamere?“ 

Forenzičar kratko izdahne kroz nos. Pogleda oko sebe. Zidove. Plafon. Ono što je  ostalo od instalacija. „Nema šanse.“ Priđe zidu gde je nekada bio nosač za monitor. Dodirne prstom sprženu plastiku. Ona se raspadne pod dodirom.
„Serveri, hard diskovi… sve je otišlo.“ Slegne ramenima. „Ovo je bilo dovoljno vruće da sprži sve što je unutra.“

Marko ga gleda. „Znači ništa?“

Forenzičar odmahne glavom. „Ništa lokalno.“ Zatim podigne prst. „Eventualno… ako je bio povezan na ‘cloud’.“

Marko: „Koliko je to realno?“

Forenzičar napravi grimasu. „Slabo.“ Zastane. „Ljudi ovde vole da misle da su pametni. Ali većina sistema snima lokalno, pa jednom dnevno šalje kopije, znate, gore.“ pokaza prstom na nebo, insinuirajući na virtuelni oblak za čuvanje podataka – ‘cloud’.  

Pogleda ka uništenoj prostoriji.  „A ovo se desilo pre toga.“ 

Lara prekrsti ruke. „Neko je definitivno znao šta radi.“ 

Forenzičar klimne. „Ta kopija obično ide u ponoć znate, automatski. Požar je buknuo u pola jedanaest. Ako i ide automatski direktno gore, procedura da mi to dobijemo od Gugla će trajati jedno 2 meseca.“

Marko spusti pogled. Razmišlja. „ Jasno. Probajte svejedno.“

Kratka pauza. Lara ga pogleda. „Advokatica čisti kuću?” 

“Tako mi deluje. Ali bez ovih hard diskova i servera, nemamo ništa. Ako kamere okolo nisu uhvatile ništa opet, ne možemo i dalje da joj pridjemo.” 

“Stari dobri sistem, kola i nadzor. Da vidimo gde se kreće, s kime se sreće. Možda nešto saznamo.” 

“Vredi probati. Hajdemo.” 

 

Stanica.

Popodne je već ušlo u hodnike, ali u sobi za pregled snimaka to se jedva osećalo. Roletne spuštene, svetlo prigušeno. Monitori bacaju plavičasti odsjaj po zidovima. Vazduh ustajao, zasićen kafom koja se odavno ohladila.

Marko stoji iza operatera, naslonjen rukama na naslon stolice. 

Lara sa strane, poluokrenuta ka ekranu, ruke prekrštene.

Na monitoru — kamera sa neke vile na Kamenjaru. Ulica. Prazna. Bez prolaznika. Bez parkiranih kola osim par daleko u kadru. Bez pokreta. Samo vetar koji pomera krošnje i senke koje se razvlače po asfaltu. 

„Pusti od devet pedeset“, kaže Marko.

Operater klimne. Klik. Snimak krene.

21:50
21:53
21:55

Ništa.

Lara izdahne kroz nos. „Kao groblje.“

Marko ne reaguje. Gleda. Fokusiran.  21:58 Na ivici kadra — svetla. Auto. Ulazi u ulicu. Sporo. Siva Opel Astra. Na krovu — taksi tabla. 

Marko se blago nagne napred. „Stani.“

Klik. Slika se zaledi. Zrno. Ali dovoljno jasno.

„Vrati malo.“ 

Klik. Još jednom. Auto ulazi. Nestaje iz kadra. Vreme ostaje u uglu.

 21:58

Tišina. Premotavanje.

22:05
22:12
22:20

I dalje ništa. Ista ulica. Isti mir. Bez ijednog drugog vozila. 

Lara pogleda Marka. „Nema nikog.“

 Marko klimne. Ne skida pogled. 22:31 Isti auto. Siva Astra sa taksi tablom izlazi iz ulice. Polako, bez naglog ubrzanja. Nestaje iz kadra. 

„Koliko je bio unutra?“ pita Marko. 

Operater pogleda vreme. „Trideset tri minuta.“

Tišina. Marko se uspravi. „Predugo.“

Lara kratko: „Za vožnju,  da.“

Pogledi im se sretnu. Ništa više ne kažu. Marko pokaže ka tablici. „Daj šta možeš od tablice.“

Operater zumira. Zrno. Blato. Delimično čitljivo. Kuca u sistem. Filtrira tablice sa modelom vozila. Lista imena iskače. Marko gleda. Jedno ime mu zadrži pogled.

Nikola Ristić. 

Zastane. Ništa ne kaže odmah, ali Lara primeti. „Šta je?“ 

Marko i dalje gleda u ekran. Polako: „Znam ga. Išao je s nama u srednju.“ 

Lara se blago pomeri. „ Prestajem da verujem u slučajnosti kad god pomeneš svoje odeljenje.“  

Marko ne odgovori odmah. Razmišlja. Zatim doda: „Rekao mi je da je video Miroslava, bukvalno pred smrt.“ 

Lara pogleda opet u ekran. U zaleđenu sliku sive Astre. „To i dalje ne znači ništa.“

Marko klimne.„Znam. Ali kao što kažeš… kad se pomene moj razred, slučajnosti prestaju da postoje.“ Zatim se okrene ka operateru. „Hoću snimke oko Bulevara Evrope, ono iz Marta. Pad na gradilištu. Ali ne samo gradilište.“ 

Operater ga pogleda. „Šire?“

„Šire.“ 

Novi snimci. Druga kamera. Veje sneg. Bela zavesa. Sledeća kamera. Pahulje prolaze kroz kadar, mute sliku.  Gradilište se jedva vidi. Sve je sivo.  Nejasno. „Ništa ovde“, kaže operater. 

Marko odmahne glavom. „Dalje.“

Klik. Sledeća kamera. Ulica niže. Oko petsto metara od gradilišta. Slika stabilnija, kamera je pod blagom nadstrešnicom. Sneg i dalje pada. Nekoliko automobila na parkingu. Ali im jedan privuče pažnju. Siva Opel Astra sa taksi tablom. 

Marko se ponovo nagne.  „Stani.“

Klik. Slika se zaledi. Auto stoji. Premotavanje. Vreme ide. I onda, figura. Iz daljine, stiže peške. Na glavi kapuljača, ruke u džepovima. Prilazi kolima, ne žuri. Otključava, ulazi. 

Na trenutak,  lice u kadru. Dovoljno. Marko se ukoči. Ne trepće.

Lara tiho: „Je l’ to on?“

Marko klimne. Bez reči. Auto polako kreće. Nestaje iz kadra. Tišina. Samo šum snimka.

Lara se nasloni na sto. „To i dalje ne dokazuje ništa.“

Marko i dalje gleda u ekran. U prazno mesto gde je auto bio. „Ne.“ Pauza. Duga.  „Ali ga stavlja na dva mesta.“  Okrene se ka Lari. Pogled miran. Previše miran. „Ili je najveći baksuz na svetu…“ Kratak zastoj. „…ili je upleten u sve ovo.“

Tišina. U sobi, monitori i dalje zuje. 

“Pa ima li motiv protiv svih njih?” upita Lara. 

„Tražio je od njih zajam da spasi firmu. Ismejali su ga. Svi redom. Bukvalno svi ovi s liste. Bili su drugari u srednjoj. Mislio je da će mu drugari pomoći.” 

“Kad je to bilo?” 

“Desetak godina već. Tajming je čudan vrlo. Ali nikad ne znaš šta se dešava čoveku u glavi. Ma koliko mislio da ga poznaješ.” reče Marko sa setom u glasu.  

“A Tamara Vukadinović?” 

“Ni nju ne isključujem još uvek. Uvek je bila manipulator i kolovodja. Nešto se ovde čudno dešava i ja nameravam da iskopam tačno šta.” 

“Uz tebe sam Marko. Samo kaži šta treba.” 

Hodnici u stanici Liman se polako prazne. U načelnikovoj kancelariji — svetlo i dalje gori. Načelnik sedi za stolom, naočare spuštene na vrh nosa. Lista papire bez žurbe.  

Kucanje.

„Uđi.“

Marko ulazi. Lara za njim. Vrata se zatvore.

„Treba mi nalog.“ reče Marko kratko. 

Načelnik podigne pogled. „Za šta?“

Marko mu pruži papir. Načelnik ga uzme. Čita. Polako. Zastane na jednom imenu.

Podigne pogled. „Ti znaš ko je ovo?“

Marko: „Znam.“

Načelnik spusti pogled opet na papir.

Tamara Vukadinović.

„Znaš ko joj je otac?“ Tišina. „Znaš ko joj je kum?“

Načelnik spusti papir na sto. Nasloni se. Lara prebaci težinu s noge na nogu, ali ne govori ništa.  Načelnik spusti papir na sto. Nasloni se u stolicu. Sada ih gleda oboje. Direktno.

„Svestan si da ako kreneš na nju… i pogrešiš…“  Pauza. Teška. „…nema nazad.“

Marko napravi korak bliže stolu. Glas miran. „Ne planiram da pogrešim.“

Načelnik ga gleda još par sekundi.  Kao da meri. Ne njega. Nego posledice. 

Načelnik spusti pogled ponovo na papir. 

„ A ovaj…Ristić?“  Načelnik blago podigne obrvu. „Šta s njim?“

Marko: „Viđen u vreme smrti u neposrednoj blizini dva ubistva.“

„Prevelika slučajnost.“ Doda Lara. 

Načelnik ih gleda. Ne prekida. 

Marko nastavi, mirno: „Ako je umešan… i ako smo Lara i ja u pravu…“  Kratko pogleda ka njoj. Zatim nazad u načelnika. „Ili radi sa Vukadinovićkom…“  Pauza. „…ili ide na nju sledeću.“   Tišina. „Treće nema.“

Vazduh u prostoriji se zategne. Načelnik ga gleda par sekundi. Dugo. Procena. Rizik. Posledice. Uzme hemijsku. Okrene je između prstiju. Spusti pogled na papir. Počne  da piše. 

„Dobijaš tehnički nadzor.“ Potpis. Pečat. „Ograničeno. Audio samo. Ništa video.“ Podigne pogled. „Četrdeset osam sati.“

Gurne papir ka Marku. „Ako za to vreme nemaš nešto konkretno — sve se gasi.“

Marko podje rukom da uzme papir. Klimne.

Načelnik stavi dlan na papir i zadrži ga na sekund.  „I Marko…Ne ideš samo na nju.“ Kratka pauza. „Ideš na sve oko nje.“ 

Tišina. Marko samo klimne. Lara takodje. Izadju. Vrata se zatvore.

Hodnik. Lara pogleda Marka dok hodaju. „Ili s njom… ili na nju.“  Kratko. „Opasna kombinacija.“

Marko ne usporava. „U oba slučaja…“ Pauza. „…mi već kasnimo.“

Ponedaljak prepodne. Nikola vozi. Siva Opel Astra klizi kroz saobraćaj bez naglih pokreta. Ruke na volanu mirne. Previše mirne. Sunce udara kroz šoferku, greje plastiku, greje lice. Proleće kao da nema veze s njim.

Sa radija dopire dobro poznati glas: 

„Dobro jutro Novi Sade. Moje ime je Jovan Stojanović Cope, a vi slušate radio 021. Za početak da vam tiho šapnem, radar i policijska patrola su na silasku sa Klisanskog mosta, pa vozači budite oprezni.“

Nikola baci pogled u retrovizor. Navika.  Kratko.Ništa sumnjivo. Vraća pogled na put. Semafor,  crveno. Lagano staje. 

Glas sa radija nastavlja uz pozadinski dzingl: „A danas za vas imamo nekoliko stvari. U program će nam se javiti Kolporter Goran sa svog standardnog mesta pored Katedrale. Potom ćemo imati Brku sa pijace sa najsvežijim cenama, a potom vas vodimo u bioskop! Delimo 3 projekcije a vi ćete imati jedno malo kviz pitanje!“

Nikola blago pomeri prste po volanu. Kao da svira nešto što samo on čuje. Žena sa detetom prelazi pešački. Dete nosi žuti balon koji lagano vijori na vetru.

„Vikend u Novom Sadu je bio šaren. Zmajeve dečije igre su obojile centar. Ali smo imali i požare, saobraćajne nezgode… “ Copetov glas se spusti za ton dublje, kao da odaje poštu postradalima.  „…troje ljudi je za ovaj vikend izgubilo živote.“ 

Nikola stegne volan. Zglobovi pobele. Sekund. Pusti. 

Radio nastavi: „No o tome ćemo detaljnije posle u vestima. A do tada uživajte uz najbolju muziku i uživajte u još jednom toplom sunčanom danu koji je kao stvoren za pecanje. Eh šta bih dao da sam sada na obali Dunava s pecaljkom u ruci. Ali, mora i da se radi. A vi koji možete na pecanje, zavidim vam i pozdravljam vas uz sledeću numeru.“

Muzika krene. Nešto lagano, vedro i prolećno. Nešto što pripada ovom jutru. Telefon na suvozačevom sedištu zavibrira. Kratko. Nikola ne reaguje odmah. Vozi još par sekundi. Zatim baci pogled. Poruka.

Jelena. Otvara. Bez žurbe. 

„Nikola, kako si?
Nismo se čuli skoro.
Šta se dešava sa… znaš već…?“

Muzika sa radija ide dalje. Grad ide dalje. Nikola gleda poruku. Sekund,dva. Zatim zaključa ekran. Spusti telefon nazad. Ne odgovara. Skrene desno. Kasno uključi žmigavac. Auto iza mu trubi i psuje. Pogled mu ostane napred. Prazan. Kao da vozi negde gde put ne postoji. 

 

Liman.
Ulica mirna, gotovo uspavana za to doba dana. Parkirani automobili uz ivičnjake, poneki prolaznik sa kesama, pas koji lenjo prelazi travu vukući polupospanu devojku koja drži povodac. Ništa što bi privuklo pažnju.

Beli kombi se lagano parkira uz trotoar, dve zgrade dalje od ulaza. Bez oznaka. Bez natpisa. Samo još jedno vozilo u nizu.

Motor ostaje upaljen. Vrata se otvaraju klizno, bez buke. Marko izlazi prvi. Kratak pogled niz ulicu, zatim ka zgradi. Prozori. Balkoni. Navika. Tehničari odmah za njim, torbe već u rukama. 

Marko podigne radio stanicu. „Gde je?“

Šum na vezi. Zatim Lara. „ Bulevar oslobođenja, pravac ka Železničkoj stanici.“

Marko napravi korak ka ulazu, ali zastane. „Ima mušteriju?“

„Negativno.“ kratko  „Sam je. Nema nikog pozadi.“

Marko spusti pogled, razmisli sekund. „Radi ili…?“

Lara kratko izdahne.  „Ne. Ne traži vožnje. Kao da kruži. Samo vozi već pola sata.“

Marko: „To nije normalno. Drži distancu.“

„Držim.“

Jedan od tehničara pogleda Marka. „Koliko imamo?“

Marko baci pogled na sat. „Dovoljno. Idemo brzo.“ Ponovo u radio stanicu: „Javi ako menja pravac.“

„Javljam.“

Stan.
Vrata se otključavaju tiho, bez škljocanja. Jedan od tehničara ih pridržava rukom dok drugi već ulazi unutra.

„Čisto je.“ šapne.

Marko stoji u hodniku, ne ulazi odmah. Gleda unutra, kao da meri prostor. Ne kao policajac. Kao neko ko zna čiji je ovo stan.

Stan je tih. Zatvoren. Vazduh ustajao. Na stolu šolja od jutra, trag kafe na ivici. Jakna prebačena preko stolice. Sudopera puna sudova. Kanta za smeće do vrha puna. Prazne limenke od piva na kuhinjskom stolu, mrve od hleba.

Tehničari već rade. Jedan kleči kod utičnice u dnevnoj sobi, pažljivo skida masku. Drugi je kod police sa knjigama, razdvaja red, prstima traži prostor između korica.

„Imamo tri tačke“, kaže tiho. „Dnevna, kuhinja, spavaća.“

„Brzo“, odgovori Marko.

Klik. Plastika. Žica. Sve ide rutinski, uvežbano. Kao da su ovo radili sto puta. Kao da nikad nije lično.

Marko pogleda oko sebe. Na zidu stoje fotografija. Marko priđe bliže, poznata lica. Ram i dve fotografije spojene, Milan i Nikola. Jedna u odelima sa male mature, jedna sa ekskurzije u Budimpešti. Pored fotografija sa venčanja, Nikola i Martina. Nasmejani, srećni. Pa nekoliko ramova sa fotkama dva dečaka. 

Radio stanica zakrči kratko, začu se Larin glas: “Meta je sa Kralja Petra skrenula u Hajduk Veljkovu. Krećemo se u pravcu Cara Dušana.” 

„Još minut“, kaže tehničar. Marko klimne glavom. 

Spavaća soba.  Donja ivica noćnog stočića. Treći audio uredjaj za prisluškivanje skriven. Tri tačke, tri uha. 

„Gotovo“, šapat tehničara.

„Idemo.“ Marko stoji na vratima. Pogled mu kratko pređe preko prostora. Pamti. Sve je vraćeno na mesto kao da niko nikada nije bio unutra.

Izlaze. Vrata se zatvore podjednako tiho kako su se i otvorila.  

Klik.

Tiho izađoše. Toliko tiho, da ih čak ni one babe što vire kroz špijunku na svaki šum u hodniku, nisu čule. 

Marko podiže stanicu. “Čisti smo.” 

Lara odgovara: “Skrenuli smo sa Futoške na Grbavicu. Zaustavio se ispred jedne velike kuće. Pogadjaj gde i čije?” 

“Doža Đerđa… Tamara Vukadinović…” 

“Bingo! Na bezbednoj sam udaljenosti, motrim. Za sada samo sedi u kolima i gleda.” 

“Drži ga na oku dok se ne udalji.” 

 

Grbavica.

Siva Opel Astra stoji uz ivičnjak. Motor radi u leru, jedva čujno podrhtava kroz volan. Nikola sedi nepomično. Pogled uprt ka kući preko puta. Velika. Tiha. Uređena. 

Previše mirna. Zavesa na jednom prozoru se pomeri. Ili mu se učini. Ne trepće. Telefon na sedištu pored njega zavibrira. Ne gleda odmah. Još par sekundi drži pogled na kući, kao da će se nešto desiti samo od sebe. Ne dešava se. Spušta pogled. Otključava ekran. Poruka. 

Jelena: “Nikola, odgovori mi. Važno mi je.”

Ne otvara. Palac mu zastane iznad ekrana. Sekund. Zatim otvara novu poruku. Maja. Kuca. Sporo u početku. Pa brže.

„Vreme je za kraljicu.“ Zastane. Gleda u tekst. Kao da meri težinu rečenice. Kao da zna da nema nazad kad je pošalje.

Odgovor stiže u nekoliko sekundi. 

Maja: “Ja kažem kad je vreme. Tamara mora da se krčka na laganoj vatri. Nemoj da je diraš.”  

U glavi — Dejanov glas: „Pitaj Maju… ona sve zna… Tamara… ona ga je gurnula… Njen tata ima snimak svega…. kupio… “

Palac mu lebdi iznad ekrana još sekund.

“Važi.” Klik. Poruka poslata. Tri tačkice. Nestanu. Tišina. Nikola spusti telefon na  sedište. Pogled mu se vrati na kuću. Sada drugačiji. Oštriji. Kao da više ne gleda zidove i prozore — nego nekog unutra.  Na kraju ubaci menjač u brzinu i lagano ode. 

 

A unutar te elitne kuće u Doža Đerđa, Tamara Vukadinović je nemirno šetala po bogato opremljenoj radnoj sobi.

Stolovi od stare hrastovine. Teški, tamni, masivni. Ormari zatvoreni, savršeno poravnati. Na podu skupoceni tepih, mekan, gotovo nečujan pod koracima. Na radnom stolu skupa kristalna boca burbon viskija i čaše na srebrnoj tacni. 

Tamara šetka levo desno. Prilazi prozoru, zavesu blago razmakne. Dovoljno da vidi ulicu. Napolju mir. Kao i uvek u ovo doba dana. Pogled joj klizi niz parkirane automobile. Zastane. Siva Opel Astra. Taksi tabla na krovu. Motor radi. Auto stoji. Oči joj se zadrže sekund duže nego što bi trebalo. Ali ništa ne klikne. Samo još jedan auto. Još jedan vozač koji čeka. Pusti zavesu. Okrene se. Koraci iza nje. Vrata se  otvore bez kucanja. On ulazi kao da mu kuća pripada. Jer i pripada.

 

Njen otac.

Ne govori odmah. Samo je pogleda.  Ona njega na sekund. Sasvim dovoljno.

„Rešeno je“, kaže otac kratko. Bez dramatike. Bez objašnjenja. 

Tamara se ne pomera. 

„Privremeno“, doda. To je već bliže istini. Tišina.

Zatim Tamarin izdah. Prvi od jutros. Prvi stvaran. Ramena joj padnu za nijansu. Prilazi mu, bez kalkulacije ovog puta. Zagrli ga, čvrsto. 

„Hvala, tata.“  Glas tiši nego inače.

On joj spusti ruku na leđa. Smireno. Kao da je ovo već radio hiljadu puta.

„Nisi ti za paniku“, kaže joj mirno. „Nisi ti taj tip.“

Ona se blago odvoji. Pogleda ga. Maska se vraća, brzo.

„Znam.“ Kratko i kontrolisano.

On klimne. Pogled mu prelazi preko sobe. Papiri, fascikle, polupuna čaša.Sve vidi. Ništa ne komentariše.

  „Sad radi svoj posao“, kaže. „Ja sam svoj završio.“ Okrene se i krene ka vratima. Zastane na trenutak. „I Tamara…“ Ne okreće se. „Nemoj da praviš nove probleme.“

Izlazi. Vrata se zatvore. Klik. Tišina. Tamara ostane sama. Par sekundi, ne pomera se. Zatim se okrene ka stolu. Uzme telefon. U tom trenutku — vibracija. 

Mejl. Nepoznat pošiljalac. Zastane.  Pogled na ekran. Otvara. Fotografija. I tu, svet se pomeri za pola centimetra ulevo. Ne puno. Dovoljno. Da više ništa ne legne kako treba.

Dohvatila je onu čašu sa stola i eksirala je. Blago zarežala od žestine pića. Gledala je ponovo u onu fotografiju na telefonu.

Na fotografiji, noć. Krov. Vetrom razbacana kosa. Mlada. Bez težine sveta na licu. Tamara. I Maja. Preblizu.  Usne na pola puta. Pogledi zatvoreni. Kao da je svet stao u  tom trenutku. U pozadini — svetla grada. I nešto još. Nejasno. Senka. Kao da nisu bile same. Tamara se ne pomera. Ne diše. Prsti joj se blago stegnu oko telefona. Ovo nije fotografija koja postoji. Ovo nije fotografija koja je smela da postoji. Ovo je bilo zaključano. Sakriveno. Njeno.  Samo njeno. Polako zumira. Detalji. Ugao.  Kadar. Prepoznaje ga. Odmah. Zna tačno gde je nastala. I kada. Devedeset deveta. Krov. Noć kada se sve promenilo. Pogled joj zatreperi prvi put. Ne zbog slike. Zbog činjenice da je neko ima. A ne bi smeo. 

Srce joj preskoči jedan otkucaj. „…ne…“

Šapat.  Jedva čujno. Pogled joj se zamrzne. Ovo ne postoji. Ovo nije trebalo da postoji. Ovo je bilo… Zaključano. Sakriveno. Njen kompjuter. Njen folder. Njena šifra. Samo njeno. Prsti joj se stegnu oko telefona. Misao dolazi sama. Brza, oštra.

“ Dejan. Prokletnik…“ Izdahne kroz zube. “Naravno. On. Jedini koji je imao pristup. Jedini koji je znao. Jedini koji je mogao.”

 Ali onda, zastoj. Kratak. Opasan. Pogled joj zadrhti. “Dejan je mrtav. …je l’? 

Kuca na tastaturi, slika iz novinskog članka. Vila, plamen, sve ugljenisano… Kažu ugljenisano telo. Ali… nije ga videla. Nije lično. Samo informacija. Samo potvrda. Samo reči. Ruka joj nesvesno stegne ivicu stola.

„Šta ako…“ 

Ne završi. Ali misao ostaje. Ako je lažirao… Ako je ovo njegova igra… Zbog pretnji, zbog pritiska… Oči joj se suze. Bes. Čist.

„Ubiću ga…“ Tiho. Hladno. Bez emocije. Telefon zatreperi. Ponovo. Novi mejl. Isti pošiljalac. 

koala732

Otvara. Kratka poruka. Ništa više. „Baš smo slatke, zar ne? :)“ 

Tamara se preseče. Bukvalno. Kao da je neko presekao kabl. Pogled joj ostane zalepljen za ekran. Sekund, dva… Tri. Zatim… klik.

Nešto se složi. Tiho. U glavi. „…Majo?“

Reč jedva izađe. Sve stane.  Dejan nestane. Kao da nikad nije ni bio u priči.  Narativ se menja. U sekundi. Ako je Maja… Ako je Maja ima.. Odakle joj? Ovo nije slučajnost.

Polako spušta telefon. Zatim ga opet podigne. Ovog puta bez oklevanja. Ne kuca mejl. Ne. Previše sporo. Previše distancirano. Otvara Viber. Kontakt.

Maja. 

Telefon u ruci. Otvoren razgovor. Tamara gleda u ekran nekoliko sekundi. Ne kuca odmah. Razmišlja. Ne šta da kaže. Kako da zvuči. Prsti joj konačno krenu. 

„Baš jesmo.“  Zastane. Tri tačkice se pojave. Nestanu. Još ne šalje dalje. Pogled joj na trenutak ode ka fotografiji. Zatim nazad. Kuca ponovo.  Sporije sada. 

„Znaš… što sam starija…“ Obriše. Previše mekano. Ponovo.

„Što sam starija, sve više mislim da si oduvek bila u pravu.“ Zastane.  Udahne. Izdahne.  Zna tačno gde ide.  „Da ženi ne treba muškarac…“ Sekund. Prsti joj na tastaturi. Ne zastaju. „…već nežnost druge žene.“

Tišina u sobi postane gusta. Tamara pročita poruku još jednom.  Savršena. Topla. Otvorena. Dovoljno lična da prođe.  Dovoljno nejasna da se izvuče. Klik. Poruka poslata. Telefon ostaje u njenoj ruci. Ne spušta ga. Ne sada. Gleda ekran. Čeka. Tri  tačkice. Ništa. Nestanu. Prođe nekoliko sekundi. Previše. Pogled joj sklizne ka fotografiji još jednom. Pa nazad na ekran. U tačkice koje trepere, dok onaj sa druge strane kuca svoj odgovor. Dugo…predugo. Dovoljno dugo da misli odlutaju u prošlost….

***

“A ovo je moja ćerka Tamara. Uskoro završava fakultet. Sve 10ke naravno. Pa spremna za udaju. “ 

“Tata?” 

“Ćuti.” prekor šapatom. “Ovo je sin važnog biznismena. Odličan ulov, i biće savršen zet. Vidi ga, lep kao Apolon. Unučiće da mi rodite predivne. Lepe i pametne, da naslede sve.”

“Još sam mlada za brak, i decu. Pa ti si mi govorio da je karijera na prvom mestu.” 

“A kome sam ja stvarao sve ovo? Neću ja večno živeti. Hoću unučad, da ih naučim sve kako treba. I da sve ovo njima ostavim. A sad idi tamo i pričaj sa ovim momkom. Ponudi se da te vodi na večeru.” 

*** 

Pogled joj se vrati u sadašnjost. U te tri tačkice koje i dalje trepere na ekranu. Pomisao da otac sazna za nju i Maju, i da zna zašto se nikad nije udala bila je uznemirujuća. Tata za ovo, ne sme da zna. Tamara blago stisne vilicu. Nestrpljenje. Svaki sekund joj izgleda kao večnost.  

 

Petrovaradin. Stara zgrada u takozvanom Bloku 8. Stan Maje Lukić na drugom spratu stajao je umiven prolećnim suncem. 

Fasada izbrazdana godinama, oluci potamneli, tragovi kiša koje su prošle i ostale. U hodniku miris starog drveta i vlage, negde daleko televizor koji šumi iza zatvorenih vrata.

Unutra, tišina. Maja sedi na ivici kreveta. Telefon u ruci. Na ekranu, Tamara.

„Da ženi ne treba muškarac…već nežnost druge žene.“ 

Ne pomera se. Samo gleda. Pročita još jednom. Sporije. Kao da proverava da li je  stvarno napisano. Reči o kojima je maštala 20 godina. Prsti joj se blago opuste. Udahne. Zadrži. Izdahne.  Pogled joj sklizne ka prozoru. Sunce.  Dan.  Sve normalno. Kao da ništa od ovoga ne postoji. Zatvori oči na trenutak.

Krov…noć…vetar…blizina.. Sve se vrati.  

 

Otvara oči. Telefon i dalje u ruci. Palac joj lebdi iznad tastature. Ne kuca odmah. Ne žuri. Ovo nije poruka. Ovo je odgovor na dvadeset godina. 

Konačno krene. Polako. Zastane. Pogleda u ekran. Nastavi.

„Znaš… nikad nisam prestala da mislim na to.“

Pauza. Kratka. Ali dovoljna da zaboli.  Doda još jednu rečenicu.

„Samo sam naučila da ćutim.“

Klik.  Poruka poslata.  Telefon spusti pored sebe. Ne uzima ga opet. Ne proverava. Ne čeka. Pogled joj ode ka svetlu na podu. Pravougaonik sunca koji polako klizi niz parket. I ona sedi tu. Tačno između onoga što je bila… i onoga što tek postaje. 

Crni Audi je stajao ispred kuće svega nekoliko sekundi. Vozač izađe prvi, obiđe vozilo i otvori zadnja vrata. Tamara izađe bez žurbe. Jedan pogled niz ulicu — rutinski. Ništa što bi zadržalo pažnju.

Seda pozadi, kao i uvek. Vrata se zatvore.

„Vozi.“ 

Auto krene. Ne kaže gde. Vozač ne pita. Prolaze kroz ulicu Doža Đerđa, pa na Braće Ribnikar, pa na Futošku. Saobraćaj srednji, tipičan za to doba dana. Grad diše svojim ritmom, nevezan za ono što joj se vrti po glavi.

Tamara gleda kroz prozor. Ali ne vidi. Misli joj seku na druge strane. Dejan, vatra, Miletić, Babić… gradilište…Milioni koji stoje. Ljudi koji ne vole da čekaju.  Otac je rešio, privremeno. Privremeno znači ništa.

„Napravi krug. Samo vozi. Treba mi da razbistim misli.“, kaže odjednom. 

Vozač klimne. Skreće. Jedna ulica, pa druga.

Cara Dušana, Bulevar Cara Lazara, Bulevar Oslobodjenja…Krug bez cilja. Tamara nasloni glavu na naslon. Zatvori oči na sekund. Otvori ih. Misli lutaju. Gleda kroz prozor, gleda ljude. Ona njih vidi, oni nju ne. Kao skrivena iza zatamljenih prozora crnog Audija. Vozač produži. Tišina u kolima. Samo šum motora i povremeni zvuk točkova preko spojeva na asfaltu.

Minuti prolaze. Onda vozač prvi put progovori. Tiho. Profesionalno. „Izvinite, gospođice…“ 

Tamara ne pomera pogled.

„Jedan auto nas prati već neko vreme.“

Tamarine misli se vrate u  sadašnjost. „Koliko?“

„Oko dvadeset minuta.“ Tišina.

Tamara se polako nagne ka sredini sedišta, pogled preko ramena kroz zadnje staklo.

Siva Opel Astra. Taksi tabla. Zadrži pogled. Ne zbog auta. Zbog čoveka unutra. Treba joj sekund. Ne više. 

„…Nikola.“ Izgovori tiho. Onako, za sebe.  „Stani negde sa strane na kratko samo.“ Reče vozaču 

Audi uspori. Zaustavi se uz ivičnjak u blizini Limanskog parka. Par metara dalje, Astra takođe staje. Tamara ne skida pogled.

„Priđi mu.“ 

Vozač pomeri auto napred, tik uz taksi.  Tamara spušta prozor. Nikola podigne pogled.  Zbunjen. Ne očekuje ovo.

 „Zdravo, Nikola.“  Glas miran. Kao da se ništa ne dešava. „Otkud ti?“

Sekund. On ćuti. Gleda. Računa. 

Tamara blago nagne glavu. Kao da ga već razume. „Ajde.“ Ruka joj već na kvaci.  Otvara vrata pored sebe. „Uđi.“ 

Pauza. Kratka. Ali dovoljna. Nikola preseče. Izađe iz taksija. Zalupi vrata. Obilazi. Ulazi nazad, pored Tamare Vukadinović. Vrata se zatvore. Tišina. Gusta. 

Nikola pogleda vozača. Zatim Tamaru. Ne kaže ništa. Ali pitanje stoji u vazduhu. Tamara uhvati taj pogled.

Blagi osmeh. Nagne se ka njemu za nijansu. „Ne gledaj njega.“ Tiho.  Hladno.„On je ukras.“ Kratka pauza. Pogled joj sklizne ka vozaču, bez ikakve težine. „Marioneta.“ Još tiše.  „Alat.“ Vrati pogled na Nikolu.  Sada direktno. „Pričaj sa mnom.“ 

 

Nikola ne trepće. „Imam CD.“

Tamara ga gleda. Zastoj. Kratak. „Ako imaš CD, onda znaš šta se desilo“, kaže mirno. „Zašto mene pitaš?“

„Hoću od tebe da čujem.“

„Može“, kaže ona. „Ali hoću i ja da čujem.“ Blago nagne glavu. „Dejan Ilić i ti radite zajedno, zar ne? Gde je Dejan? Gde se krije?“

Nikola se blago nasmeje. Suvo. „Dejan Ilić? I ja?“  „U kakvim si ti zabludama, Tamara? Ilić, Babić, Petrović, Miletić… to je tvoja gamad. Za tvojom su suknjom trčali.“
„Kupila si ih parama sa krova. Ili čime već.“

Tamara ga gleda. Sad pažljivije. „Zar misliš da sam glupa, Nikola? Dejan Ilić je jedina osoba koja je znala za te slike i snimke. I Maja.“  Pauza.  „Ali Ilić je jedini koji je do njih mogao doći.“ 

Nikola se namršti. „Maja? Kako misliš Maja?“

Tamara se blago nasmeje. „Pa video si slike i snimke. Ilić, Babić, Miletić i Petrović su dobili keš. Marijana se usrala i samo plakala.”  Pogled pravo u njega:
„Maji nisam morala ni keš da dajem. Nju vrtim oko malog prsta od pola srednje.“

„Šta pričaš bre ti?!“

Tamara se nasmeje. „Ajooj, Nikola… Pa zar ti misliš da se sviđaš Maji?“ Kratak, otrovan smeh. „Pa to je i Miroslav mislio. Udvarao se. Jaknu joj davao…“

Nikola se ukoči. Ne spolja. Unutra. Jakna. Plava. Sportski klub. 

Nikola polako podigne pogled u Tamaru. „Jakna… sportskog kluba…“  Tiho, više za sebe ali dovoljno glasno da Tamara jasno čuje. 

Tamara klimne. Mirno. „Pa da. Imaš na snimku.“ Gleda u zbunjenog i izgubljenog Nikolu.  „Jesi ti uopšte gledao snimak, Nikola?“

On stisne vilicu. „Imam samo deo… početak…“

Tamara se ukoči na sekund. Onda — osmeh. Opasniji nego pre.

„Čekaj… nemaš sve?“  Kratak izdah olakšanja. „Ti ne znaš da je Maja bila s nama?“

Nikola odmahne glavom. Ali više nije siguran. Ni u šta.

„Sve su ovo tvoje laži, Tamara!” Razbesneo se i povisio ton.  „Dvadeset godina lažeš svima da je Milan sam pao“ Naglo se nagne ka njoj. „A TI SI GA GURNULA!!!“

Tišina. Bez vazduha. Tamara ga gleda. Bez treptaja. Polako vadi telefon. Otvara poruku.Okreće ekran ka njemu. Viber, poruka.

„…Ženi ne treba muškarac… već nežnost druge žene.“

Ispod Maja:

„Znaš… nikad nisam prestala da mislim na to.“

Ne mora ništa da kaže. Nikola vidi. I čita ponovo, i ponovo, svaku reč. Kao da je prvi put.

Tamara se nasloni. „Maja je u svemu bila od početka, moj jadni Nikola. I ceo taj fijasko… i krov ‘99-te…Bila je njena ideja.“

Nikola ne reaguje odmah. Gleda. Ne u Tamaru. Kroz nju. A u glavi lom. Njegova poruka :

„Vreme je za kraljicu.“

Majin odgovor:

„Ja kažem kad je vreme. Tamaru ne diraj.“

Sve se spoji. U sekundi.

„Ne…“

Tamara se nagne bliže. Oči hladne. „DA.“ Kratko. „JA sam gurnula Milana.“ Tišina. „ETO. Priznajem. Ali Maja je sve započela.“ Još bliže. „Da nije bilo nje… i tih papira… i njene potrebe da mene osvoji…“ Kratak, tanak osmeh. „Ne bismo ni Milan ni ja bili na tom krovu.“  Zastane. „Ta tvoja ljubljena Maja…“  Tiše: „Sve je zakuvala.“ Smeje se. Jezivo. Bez zvuka.

Nikola ne pomera pogled. Ali ne vidi više nju. Ne vidi ništa. Samo slaganje. Kockica. Po kockica. Na kraju — klik. Tek tada primeti. Vrata pored njega su otvorena. Ne zna kada. Ne zna kako. Vozač stoji napolju. Ruka mirna. Sako nežno pomeren rukom u stranu. Ispod njega zasija metal. Pištolj u držaču za pojasom. Blagi pokret glavom. Napolje. 

“Hvala na razgovoru Nikola. Bilo je vrlo produktivno. I moram priznati. Ulepšao si mi vlro loš dan.” 

Nikola ne reaguje odmah.  Gleda u pištolj. Pa u Tamaru. Pa opet u pištolj.Ali nešto u njemu više nije tamo gde je bilo pre par minuta. Ne strah. Ne panika. Ne više. Samo prazno mesto… u koje sada ulazi nešto drugo. Polako se nasmeje. Kratko. Bez radosti.

„Produktivno…“ ponovi tiho. Pogleda Tamaru. Direktno u oči. Prvi put bez ičega između. „Znaš šta je najgore?“ 

Vozač i dalje stoji. Ne pomera se.

„Što si možda u pravu.“ 

Tamara ne reaguje. Samo ga posmatra i procenjuje. 

„Možda je ona sve zakuvala…“ nastavi Nikola. Polako. Reč po reč. „Možda je sve počelo zbog nje…“ Naglo se nagne ka Tamari. Dovoljno da joj uđe u prostor. „…ali si TI završila.“ 

Tišina. Oštra. Kao rez. Nikola se ispravi. Nameštajući se da izadje iz auta. 

“I svi oni idu na tvoju dušu. Marijana se ubila kad sam počeo da pitam o toj noći. Miroslav se gurao samnom, pao i udario glavu. Petrovića smo ugušili. Miletića sam lično gurnuo. Babiću lično metak u slepoočnicu stavio.” 

Zastane. Pogled mu ostane na njoj. Nepomičan. „A Ilića…“ tiše sada. „…sam sa slašću živog zapalio.“ 

Tišina. Ni vozač se ne pomera. Ni Tamara.  Ni vazduh. Nikola se blago nagne ka njoj poslednji put.Glas skoro šapat.
„Zamisli onda… šta ću da uradim tebi… kada na tebe dođe red.“

Lagani osmeh. Bez topline. Bez duše. 

„Cmok.“ Usnama, kao da joj šalje poljubac.  Jedva čujno. Izađe iz auta. Bez naglog pokreta. Kao da je upravo završio običnu vožnju. Vrata se zatvore. 

Klik.

Nikola klimne vozaču. Kao ravnopravan. Kao da pištolj ne postoji. Okrene se.
I laganim korakom krene ka svojoj Astri.

Dok je koračao, izvadio je telefon i poslao Jeleni.

„Imam puno novosti. Jako važnih. Ne možemo preko telefona. Pokupi Maju i dođite do mene. Što pre.“

Odgovor nije čekao dugo. „Maja radi drugu. Do 20h, a ja sam od 21h. Neću moći.“

Nikola zastane nasred trotoara. Ljudi prolaze pored njega, neko ga zakači ramenom. Ne reaguje. Pogled mu ostane na ekranu. Kuca.

„Zameni smenu. Važno je. Tiče se svih nas…“

Tri tačkice.  Nestanu. Opet se pojave. 

Jelena:  „Nikola… šta se dešava?“

On ne odgovara odmah. Pogleda ka kolima. Ka mestu gde je malopre stajao Audi. Više ga nema. Grad je opet običan. Kao da se ništa nije desilo. Palac mu ponovo krene.

„Ne mogu da pišem. Nije za poruke.“ Pauza. Pa još jedna poruka: „Molim te.“

To retko koristi. Skoro nikad. 

Tri tačkice. Dugo ovaj put. Predugo. 

Jelena: „Dobro. Pokušaću da se zamenim. Javljam se uskoro.“

 

A jedan neobeleženi auto parkiran niz ulicu. Lara za volanom. Pogled miran, fokusiran. Radio stanica u ruci.

„Marko.“ 

Šum sa druge strane.

„Kaži.“

„Imamo kontakt.“

Kratka pauza.  „Ko s kim?“

„Taksista i advokatica.“

Marko ne govori odmah. „Gde?“

„Ispred Limanskog parka, zastali samo pokraj puta.“

Još kraća pauza.  „I?“

Lara pogleda na sat.  „Ušao je kod nje u kola. Sedeli su unutra… tačno dvanaest minuta.“

Tišina na vezi.

„Izašao je. Bez panike. Bez žurbe.“ nastavi Lara. Kratko zadrži pogled na Astri koja se već uključuje u saobraćaj. „Kreće se ka Limanu. Mislim da ide kući.“

Šum.  

Onda Marko: „Krećem iz stanice. Nađemo se u kombiju.“

„Razumem.“ 

Lara spušta stanicu. Ubacuje u brzinu. Kreće.

 

Liman. Vrata kombija se zatvore tiho.

Klik.

Marko ulazi pozadi, u polumraku kombija vidi dva tehničara i Laru. Zavese navučene sa unutrašnje strane, samo tanki procep svetla napred.

Tehničari već na svojim mestima. Slušalice, kablovi, mali monitor sa nivoima zvuka koji lagano pulsiraju.

„Unutra je“, kaže jedan od njih tiho.

Marko klimne. Uzima slušalice. Sekund. Pa zvuk.

Televizor. Prigušen. Neka emisija. Glasovi koji dolaze i odlaze, bez fokusa. Kao da niko zapravo ne sluša.Šuštanje. Koraci. Vrata frižidera. Kratko zujanje.  Zatvaranje. Čaša na sto. Stolica koja se pomeri. Ništa više. 

Vreme teče, sporo…presporo…

Jedan tehničar napred protegne ruku, pogleda kroz vetrobran. Ulica ista. Parkirani automobili. Prolaznici. Saobraćaj. Ništa.

Unutra. Isti zvuk. Televizor. Šuštanje. Kratko sipanje. Čep koji udara o sto.  Nikola ne govori. Ni sa kim. Ništa.

Marko sedi nepomično. Laktovi na kolenima. Pogled u prazno. Sluša. Ali ne čuje. Ne  stvarno. Pogled u telefonu. Poruka Jeleni.

“Zadržaćemo se danas, možda i celu noć. Ti radiš večeras?” 

“Radim treću, da…” odgovori Jelena kratko. 

“Zovi Radmilu da čuva klince.”

Treptaj. Vraća se. Opet sluša. 

Sat na komandnoj tabli: 14:12

I dalje isto.

—

14:47

Televizor glasniji na trenutak.

Neko se nasmeje u emisiji.

Naglo.

Neprirodno glasno u toj tišini.

Zatim opet prigušeno.

—

15:26

Toalet.

Voda.

Cevima prolazi.

Zidovi nose zvuk.

—

Jedan od tehničara tiho:

„Nema komunikacije.“

Marko klimne.

Ne skida slušalice.

—

16:03

Sunce promenilo ugao.

Svetlo sada udara drugačije kroz vetrobran.

Prašina u vazduhu vidljiva na trenutke.

—

U stanu:

Otvaranje prozora.

Kratak nalet vetra.

Zavesa.

Zatim opet tišina.

—

16:58

Lara skine slušalicu sa jednog uha.

Masira slepoočnicu.

Vrati je nazad.

—

17:41

Kratak zvuk poruke.

Telefon.

Čuju tapkanje prstiju po ekranu. Pa opet tišina. 

—

Marko zatvori oči na sekund.

Udahne.

Izdahne.

Ne pomera se.

—

18:12

Tehničar napred tiho:

„Ja moram u toalet. Jeste za kafu?.“

„Da. Drži, uzmi svima” reče Lara pruživši novčanicu tehničaru. 

—

U stanu:

Koraci.

Brži ovaj put.

Kao da se nešto menja.

Ali opet — ništa.

—

21:03

Grad se stišava.

Saobraćaj ređi.

Prolaznici brži.

—

21:18

Marko ne skida slušalice.

Laktovi na kolenima.

Pogled negde između poda i ničega.

Srče ostatke sad već hladne kafe. 

Treptaj.

Vraća se.

Sluša. 

—

21:22

Lara blago pomeri vrat. Kratko. Pogleda napred. Dve figure koja su koračale niz ulicu joj privukoše pažnju. “Marko?!” 

“Molim?” prenu se on. 

Lara pokaza prstom i Marko jasno razazna. Maja i Jelena… Korak. Još jedan. Idu pravo ka ulazu. Marko se ukoči. Ne spolja. Unutra.

Lara ga pogleda. „Jesi dobro? Pa oni se druže, zar ne?“

Marko ne odgovara odmah. Pogled mu ostane zalepljen za njih. Kako prilaze. Kako ne oklevaju. Kako ulaze. Vrata se zatvore s treskom za njima. 

Tišina. Tek tada spusti pogled. Izvadi telefon, otključa ga i okrene ekran ka Lari. Poruka. “Radim treću, da…” 

Lara pročita. Podigne pogled.

 Marko već gleda napred. Ponovo. Mirno. Previše  mirno. „Ona me nikad nije lagala.“ Tiho. Bez drame.  Bez ljutnje. Samo činjenica. Koja sada… više ne važi.


Stan.

Vrata se zatvaraju. Jelena prva ulazi, skida jaknu u hodniku. Maja za njom, mirnija, kontrolisana. 

Nikola stoji u dnevnoj sobi. Ne prilazi. Ne pozdravlja. Samo gleda. 

Sekunda.

Dve.

Tri.

Jelena primeti. „Nikola…?“

On ne odgovara odmah. Udahne kratko. Kao da pokušava da zadrži nešto. Ne uspeva. 

„Majo…“ Glas nizak. Zategnut. „Reci ti meni…“ Pogled pravo u nju. „Ti i Miroslav… jeste bili bliski?“

Tišina. Maja trepne. Zbunjeno. „Ne razumem.“ 

Jelena ih gleda stojeći između njih. „Šta se dešava…?“

Nikola napravi korak napred. Sada bliže. Preblizu. 

„A jel još čuvaš njegovu jaknu…“  Pauza. Oči mu se ne pomeraju. „…ili si mu je vratila?“

Nešto u Maji pukne. Ne glasno. Ali vidi se. Osmeh nestane. Lice se zatvori. 

Jelena sad već oseti. „Nikola… dosta. Šta..“

„Znaš Jelena…“ preseče je. Ne gleda je. Gleda Maju. „Ona osoba sa snimka…“ Reči izlaze sporije sad. Teže. „Ona koju nismo mogli da provalimo ko je…“ Korak bliže. „Jakna sportskog kluba.“ Još jedan.  „Ona što grli Tamaru.“  Zastane. Pogled mu zatreperi prvi put. Ali ne skreće. „Ona nepoznata osoba…“ Kratak izdah. „…koju smo svo troje… baš ovde… na ovom kauču… pokušavali da shvatimo ko je.“

Tišina. Teška. Ne pomera se ništa. „E PA EVO TI JE OVDE!“ Glas pukne. Prvi put. Prst pokaže. Direktno u Maju. „GLEDA NAS, I U LICE NAM SE SMEJE!“

Tišina. Gluva i teška. Jelena se okrene ka Maji. Oči široke. Ne veruje.

„…Majo? Šta Nikola ovo priča?!“

„Šta pričam?!“ preseče je on. Kratak, suv smeh. „Evo, sedi… da ti ja ispričam.“

Maja napravi korak ka izlaznim vratima. 

Nikola je preseče u pola pokreta. Ruka na ramenu. Nije grubo. Ali nema prostora za izbor. Gurne je na kauč. Dovoljno da sedne. Ne skida pogled.

„Devedeset deveta.“ počne. Glas mu sad ide ravno, bez zastajanja. Kao da čita presudu.  „Ekipica otkrije da neka firma mulja gorivo. Državno. Usred bombardovanja.“ Korak napred. „Jedan čovek… zato što je bio dobar. Najbolji od svih nas… Hteo da to raskrinka. Ali druga struja…“ Pogled mu sklizne ka Maji. „Tamara Vukadinović… odluči da se firma uceni.“

Papiri tresnu o stočić. 

„Pa evo! Ja imam taj prokleti ugovor a da nisam do juče znao šta imam grom me spalio!“ Glas mu prvi put skoči. „EVO GLEDAJ!“

Pokazuje cifre. 

„Nemačke marke! Gledaj sumu! Gledaj tu cifru bogte!“

Jelena se trzne. Gleda papire. Ne razume. Ili ne želi.

„E tad je Milan hteo da se podeli. Svima. Svakom iz razreda.“ Pogled mu se zategne. „Ali Tamara rekla — ne.“ Tišina. „I onda ono što znamo…“ Reč po reč.

„Petrović ga zove na krov. Ali Milan se nije okliznuo, niti je bio pijan Tamara ga je gurnula.“

Još tiše: „Pred svima.“ Zastane. Okrene se ka Maji. Prst. „A ova…Ova ovde…“ Korak bliže. „Bila je tamo.“ Tišina puca. „I sve zna.“ Udah. „I po onome što sam čuo…“ Glas mu zadrhti prvi put. „Ona je sve i započela.“ Zastane. „Papiri. Ucene. Sve.“ Pogled mu se spusti na nju. „Samo da bi osvojila Tamaru…“

Gorčina.

„Dok je Miroslav cupkao oko tebe i grejao te svojom jaknicom…A i ja sada, obavljao sve prljave radnje za tebe. Iako, svi oni su zaslužili moj gnev. I Babić, i Miletić, pogotovo Ilić. Samo mi je jadnog Miroslava žao… kako je samo glupavo pao glavom o onu glupavu saksiju…“

Tišina. 

Gusta.

Teška.

Jelena sad više ne može. Glas joj pukne. 

„MAJO?!“ Korak bliže.  Oči pune suza. „Je l’ to istina?!“ Pauza. Kratka. Ali večna. „Ubila sam Petrovića zbog tebe… Majo…“Glas joj se raspada. „Ako se to sazna…“ Šapat. „Decu imam…“ —

Tišina. Maja ih gleda. Jedno. Pa drugo. Nema panike. Nema suza. Samo… odluka. Udahne. Polako. I kaže:

„Nisam htela vas da povredim.“ 

Kratka pauza. Jelena se uhvati za tu rečenicu kao za slamku.

Ali Maja nastavi. Mirno. Previše mirno.

„Ali Milan…“ Zastane. Pogled joj sklizne negde pored njih. Kao da ga vidi. „Milan je bio tvrdoglav.“ 

Nikola se ukoči.

Maja lagano nastavi, s prezrenjem u glasu „Previše tvrdoglav.Trebao je da sluša Tamaru…“ Pogled joj se vrati na Nikolu. Direktno. Bez treptaja.  „Bio bi i danas živ.“

Klik.

Ne čuje se. Ali desi se. U Nikoli. Ne viče. Ne govori. Samo krene. Ruke.  Direktno na njen vrat. Jelena vrisne.

„NIKOLA!“

Ali on ne čuje. Ništa više ne čuje. Maja ga gleda.  I dalje. Čak i sad. Bez straha. Kao da je očekivala.

 

A u kombiju… slušalice… i prvi put… više nije samo tišina.

 

Ruke stegnute. Nikoline šake oko Majinog vrata. Bez kontrole. Bez misli. Samo pritisak.

„NIKOLA!“ Jelenin glas se raspada. Pokušava da ga povuče. Ne ide. Kao da je od kamena.  „PUSTI JE!“

Ništa.  Maja ga gleda. I dalje. Bez panike. Bez borbe. To ga još više lomi.

Vrata – TRESAK. Jedan udarac. Drugi. Treći. Brava popušta. Vrata pucaju unutra.

„POLICIJA!“ 

Haos.

Koraci.

Vika.

Jelena se povlači u stranu, skoro pada. Dvojica policajaca skaču na Nikolu. Hvataju ga. Vuku. On ne pušta. Ni tad. Tek kad ga tresnu o pod. Ruke mu popuste.

Maja se sruši na kauč. Kašlje.  Vazduh se vraća na silu. Oči joj suzne. Ali ne plače.

Nikola na podu. Drže ga. Opire se. Ali to više nije bes. To je nešto praznije. Lara je tu. Marko ulazi poslednji. Pogled mu ide prvo na Nikolu. Zatim na Maju. Zatim…

na Jelenu. 

I tu stane. Momenat…Koji traje predugo. Jelena stoji. Ne pomera se. Ne prilazi. Ne govori. Samo gleda. U Maju. Pogled pun svega. Strah. Krivica.  Ljubav. Prema Milanu. Ljubav prema Marku. Ljubav prema deci… Saznanje i shvatanje šta je uradila, za nekog koga više nema… I šta je upravo izgubila…

Marko to vidi. I razume. Pre nego što iko išta kaže. Zna tu ljubav prema Milanu. I njegov je drug bio. Ali bol.. Bol koji je tu osećao nije imao reč kojom bi se opisao. Kao crna rupa u grudima. Kao nož duboko u srce… 

A u sobi:  Policija. Vika. Lisice. Radio-šum. Ali između njih dvoje… tišina. Teža od svega.

Lara prilazi. Bez žurbe, bez reči. Pogled joj kratak. Preko Maje. Preko Jelene. Zadrži se sekund. Nije sigurna da razume, ali vidi. Dovoljno je vremena provela sa ovim ljudima. Dovoljno da oseti i vidi. Spušta pogled. Profesionalno. Hladno. Dok se i njoj u grudima nešto komeša. Izvlači lisice. Metal blago zazveči. U toj tišini — preglasno.

Maja ne pruža otpor. Samo polako ispruži ruke.  Kao da je čekala. Klik. Prva. Klik. Druga.

Lara ne podiže pogled odmah. Zategne lisice. Proveri. Rutina. Ali ruke joj za nijansu sporije nego inače.  

Maja podigne pogled. Ne ka Lari. Ne ka Marku.  Ka Jeleni. Ništa ne kaže. Ali sve je tu. Više od dve decenije prijateljstva. Jedan trenutak. Jedna istina. 

Marko stoji između. Ne prilazi nikome. Ne govori ništa. Ali pogled mu ostaje na Jeleni. 

Napolju, sirena u daljini. Kasno. Ali dovoljno glasna da preseče sve. Unutra. Lisice. Disanje. 

I životi… koji se više nikada neće vratiti na staro. 

 

Jutro. Stanica Liman.

Načelnikov sto pretrpan papirima i fasciklama. Otvoren laptop. Pored njega USB, CD, fotografije, ugovori sa jasno vidljivim potpisima. Isto ime na njima. Tamara Vukadinović.
Ispod — cifre u nemačkim markama.

“Kako ste došli do ovih ugovora?” Zapita ih načelnik. 

“Pronašli smo ih u stanu kod Nikole Ristića, koji ih je nekako dobio od pokojnog računovođe Tamarinog oca. Koji ih je verovatno krio kao neko svoje osiguranje od njih.” 

“Znači i tata je umešan, samo nemamo konkretan dokaz. Daj da pregledamo ovaj video.” 

Na ekranu zamrznut kadar. Noć.  Grupa mladih. Milan među njima. 

Načelnik stoji iza stola. Ne seda. Gleda sve to nekoliko sekundi.

Klik. Snimak kreće.

Zrnasta slika. Datum u uglu. Maj-1999…

Sirena za vazdušnu opasnost razliva se kroz noć.  Negde iza zgrada, eksplozija. Nebo na trenutak zasvetli. Smeh.

„Ajde bre, snimaj sve!“ 

Babić uleće u kadar.  „Ovo će da vredi jednog dana!“

Dejan dobacuje: „Ma vredi već sad!“ 

Još jedna detonacija. Niko se ne sklanja. Navikli su. Ispred njih metalna vrata firme, zaključana. Milan kleči ispred brave. Alat u ruci.

Miletić nervozno: „Brže malo, nije pametno da blejimo ovde!“

Sirena zavija jače. Eksplozija odjekne bliže. U tom trenutku — klik. Brava popušta.

„Rekao sam vam da mogu.“ reče Milan kratko, bez ponosa. „Moj ćale je ovde radio deset godina. Bravar. Sve me naučio.“

Vrata škripe dok se otvaraju. Unutra, polumrak, rezervoari, creva, kanisteri. Sve što ne treba da je u bravarskoj firmi. Kamera drhti dok prolaze. 

Šapat: „Tiše…“ 

Iz susedne prostorije se začu glas: „Manjak ide na rashod. Piši.“

Svi zastanu. Kamera se pomera bliže, ali ostaju u mraku.  

Dvojica muškaraca. Jedan zapisuje. Drugi: „Stavi datum i pečat. Nemamo vremena.“ 

Papiri ostaju na stolu dok se oni pomeraju dublje u prostor. Milan se prišunjava tiho do tamo, i uzima jedan papir. Gleda. Sirena u pozadini. Još jedna eksplozija, prigušena zidovima. Vraća se nazad do ostatka ekipe.

„Moj ćale je dobio otkaz pre više od nedelju dana.” Okrene papir ka svetlu. „Zbog ovoga.“ Prst mu stane na datum. Kratko ćutanje. „Ovo je od večeras.“ Podigne pogled. „Ne može da potpiše nešto posle otkaza. Namestili su mu.“

Miroslav: „Dobro… i?“

Dejan odmahne glavom: „Gari, nije to naš problem.“

Milan: „Jeste.“

Eksplozija bliže. Svetlo zatreperi. 

Miroslav: „A što nisi zvao Nikolu i Jelenu onda?“

Milan bez pauze: „Zato što bi me sprečili.“ Pogleda papir. „A ja ovo moram da završim.“ Zatim, glasnije: „Ako nas uhvate — ja preuzimam sve.“ Pogleda ih redom. „A ako uzmemo pare — delimo svi.“

Babić: „Ko svi?“

Milan: „Ceo razred.“ Muk. „Svi podjednako.“ Još jedna detonacija. Tiše:„Ko zna dokle će ovaj rat da traje.“ Pogled mu se zadrži na papiru. „Svi treba da imamo istu šansu.“

Tamara, tiho, ali direktno: „Brate… pare da podelimo nas par.“ Pogleda ga pravo. „Svi lepo da živimo.“

Milan odmahne glavom. „Ne. Ovo ide u policiju.“

Tamara stegne vilicu. 

Milan nastavi: „A pare, ako uzmemo…“ Pogleda je. „…idu svima podjednako.“ Kratka eksplozija prekine tišinu. 

“A ko si ti da o tome odlučuješ. Ja sam da glasamo, ovde prisutni. Ko je za da ostane sve nama?” reče Tamara i podigne ruku kao da glasa. Petrović već diže ruku, ali Milan ih prekinu. 

“Zbog mog tate smo ovde. Njegovo je ime ukaljano. I moja porodica je ostala bez prihoda. I ja kažem, ceo razred. Ili svi, ili niko. To je jedino fer.”  

“Onda moramo da ih imamo na snimku direktno. Taj jedan papir ti ništa ne znači.” Reče Tamara bez nekog entuzijazma, i laktom bocnu Petrovića. 

“Krov! S krova možemo da ih vidimo u dvorištu šta rade.” 

“To, ta ti je dobra.” dodaje Babić. 

 

Krov. Vetrovito. Sirena za vazdušnu opasnost  i dalje se čuje u pozadini. 

Tamara već stoji bliže ivici.  Gleda dole. Ostali izlaze za njom.

Petrović viče: „Milane! Ajde ovamo! Vidi se dole sve!“

Milan prilazi. Maja ostaje par koraka iza. Gleda Tamaru.  Ne skida pogled. Na ivici.

Petrović pokazuje dole. „Evo ih… vidiš?“

Milan se naginje.  Papiri u ruci. Petrović mu prilazi bliže. „Daj da vidim to.“

Ne čeka odgovor. Uzme mu papir iz ruke. Brzo, gotovo grubo. Prelista jedan, dva lista. Kratak pogled ka Tamari. Razumevanje bez reči. Tamara prilazi. Preblizu. 

Progovara tiho, kroz zube: „Znaš koliko ovo vredi?“

Milan: „Znam.“ 

„Onda nemoj da budeš glup.“

Milan: „Ovo ide policiji.“

Sekunda. Petrović hvata Milanovu ruku.  Drži ga. Ne da se izvuče. Papiri su sada kod njega. Tamara ga gleda. Bez kolebanja. Gura ga. Kratko. Direktno.

 

Milan nestaje iz kadra. Vrisak. Kamera ispada. Slika se izvrće. Tišina. Samo vetar.

Marijana počinje da plače. „Šta si uradila…“

Maja stoji ukopana. Gleda Tamaru. Ne trepće. Miroslav čučnuo i drži se za glavu u neverici. Ne progovara ni reč. 

Tamara mirno: „Tvrdoglav je bio. Svi biste na robiji završili zbog njega. Ovako smo mirni.“ Pogled ka papiru u Petrovićevoj ruci. „I pare ostaju nama.“

Snimak i dalje ide. Niko ne prilazi. Niko ne gleda dole. 

Prekid.

Načelnik stoji iza stola. Ne sedi. Gleda sve to. Zatim podigne pogled. Marko i Lara preko puta. Tišina. Kancelarija kao da diše sporije.  Načelnik uzme jednu od fascikli. Zatvori je. Polako. Kao da time zatvara nešto veće. 

„Hapsi je.“ Kratko.  Bez dramatike. Bez pitanja.

Pogled mu se zadrži na Marku. Malo duže. „I, Trifunoviću…“ Zastane. Teže sad. „…žao mi je.“

Marko ga gleda. Klimne. Jednom. „Znam.“ Tiho.  

Okrene se. Krene ka vratima. Lara ostane pola koraka iza. Pogleda još jednom sto. Sve je tu.  Istina. Ili ono najbliže što će ikad biti. 

 

Ćelija. Metalna vrata se uz škripu otvaraju. 

TRESAK!

Tamara ulazi. Ne baš svojom voljom. Ruka na ramenu.  Blagi, ali jasan pritisak. Korak  unutra. Još jedan. Zastane. Tek tada pogleda oko sebe.  Dva kreveta. Metal. Beton. Toaletna šolja. Ništa više. Jezivo. Posebno za osobu njenog renomea i staleža. 

Vrata se zatvaraju iza nje. Klik. Zaključano. Tišina. Na gornjem krevetu pokret. 

Jedna žena se polako uspravi.  Spusti noge. Sedi. Gleda je. Tamara gleda u nju. Bez reči.  Ali oči joj više nisu iste.

Maja prasnu u smeh. Iskren, glasan smeh. 

„Znaš…“ Spušta se sa kreveta. Lagano. Bez žurbe. Kao da je u svojoj sobi. Stane  ispred Tamare. Preblizu. Tamara se ne pomera ali telo joj se zategne refleksno.

Maja podigne ruku. Polako i nežno. Namesti joj pramen kose, šišku koja joj je pala preko oka. Tamara se ukoči. Ne pomera se. 

Maja se blago nasmeši. Pa tiho, skoro šapatom: „Vidiš…“ pogled joj klizi preko njenog lica. „Sudbina je baš zapela… da budemo zajedno.“ Sa osmehom koji ne pripada ovom mestu: „Šteta samo…“ Pogled joj pređe po ćeliji. Metal. Beton. Kreveti. „…što nam je hotel malo loš. Nije kao Budimpešta. Sećaš se Budimpešte?  Ti i ja, onaj mekani udobni hotelski krevet. Tvoje labelo sa ukusom višnje. Tad si me ljubila strasno. Ako ti je hladno, možemo da se zgrejemo opet, kao tada.“

Tišina. Tamara je gleda par sekundi, i onda pukne. 

„Kravetino!!!” Prolazi naglo. Zgrabi njene stvari sa gornjeg kreveta. Svuče ih i baci na pod uz tresak.

„Sve si sjebala!“ Glas joj seče prostor. Pokazuje gore. „Ja spavam gore.“ Kratko i oštro. „Da znaš.“

Maja je gleda. Bez reakcije. Smešak i dalje na licu. Zatim se sagne. Polako. Pokupi stvari.  Jednu po jednu. Stavi ih na donji krevet. Ne kaže ništa. Samo se blago nasmeši. I prvi put… ne izgleda kao neko ko je izgubio.

Tamara je ležala sklupčano na gornjem krevetu. Pogled joj je lutao po ambijentu ponovo. Preko tih sivih zidova oronulih od vlage, preko rešetaka do one toaletne šolje. Nije još uvek mogla da shvati kako je zamenila svoju udobnu kuću za ovo u treptaju oka. Gde je pogrešila. Kako je sve ovo mogla da dozvoli… Tatin pogled dok ju je policija izvodila iz kancelarije njihove advokatske firme ostao je duboko urezan. Taj besni pogled pun razočarenja. Ponovo se osetila kao ona učenica šestog razreda osnovne škola koja je dobila 4 iz likovnog.  

Nije ni primetila kada su suze krenule niz obraze i kada je krenula tiho da jeca. 

Maja je čula, i tiho ustala i lagano prišla. Prstom uhvatila suzu niz obraz. “Ne brini. Nisi sama. Imaš mene. Zauvek.” 

“Ma marš bre, Sotono!” odgurnu joj ruku žustro. “Zbog tebe smo ovde kretenu! Volela bih da si crkla! Da sam i tebe s onog krova bacila gaduro!” 

Majin se osmeh potpuno istopio. Još kratko je stajala na sred ćelije i gledala u Tamaru koja joj je sada okrenula ledja. Dvadeset godina čekanja. Dvadeset godina sećanja na onu vrelu noć. Dvadeset godina maštanja da se to vrati. Dvadeset godina ćutanja za nju.I sve ovo,  sve što je uradila zbog nje proteklih meseci. Žrtvovala je i svoju slobodu i najbolju prijateljicu. I posle svega toga, opet novo odbijanje. Čak i sada. Maja se se tada tiho uvukla nazad na krevet, tiho sklupčala i otvorila knjigu i nastavila da čita. Potpuno mirno. Kao da ju naizgled ništa od ovoga nije pogodilo. 

Sutradan ujutro. Zatvor, soba za posete. Četiri zida. Sto između njih. Dve stolice. Ništa više. Jelena sedi. Ruke spojene u krilu. Ne pomera se. 

Marko preko puta. Naslonjen laktovima na sto. Pogled negde u daljinu. U putanji ogrebotina na stolu koje ne vode nikuda.

Niko ne govori. Vreme ne ide. Samo stoji. Negde u zgradi vrata se zatvore. Metal o metal. Zatvori se još nešto. Jelena trepne. Sporo. Kao da je i to napor. 

Marko udahne. Plitko. Kao da nema dovoljno vazduha u sobi. Reči stoje negde između njih. Ali ne izlaze. Ne mogu. Sve što su ikada imali da kažu… rečeno je. Ili je ostalo prekasno. Tišina raste. 

Marko konačno spusti pogled. Još niže.  Kao da traži nešto što je izgubio. 

„Deca su pitala gde si.“ Tiho. Jedva. „Još im nisam rekao.“ Uzdah, težak..pun gorčine i bola.  „Ne znam šta da im kažem.“ Tišina. Opet.

Jelena ne odgovara. Ne može. Usne joj se pomere. Ali glas ne izlazi. Pogled joj ostane dole. Kao da se boji da podigne glavu. Jer kad bi ga pogledala… ne bi uspela da suzdrži suze. 

I tako sede. Jedno napsram drugog. A između njih… nije sto.  Nego sve što se nikada više neće vratiti. Sva ona grudvanja, polivanja, letovanja, zajedničke večere i kuvanja, pranja sudova… Čaša vina uz film u toploj sobi… 

Telefon na stolu zavibrira. Kratko. Marko spusti pogled. Viber.

 

Grupa: IV-4 generacija ‘99

Otvara.

Smilja Petrović:
Dragi moji… usled nedavnih događaja, a i onih pređašnjih… okupljanje generacije se otkazuje.
Čuvajte se svi… voli vas Smiljka…
Bože šta u ljude uđe…

Smilja Petrović je napustila chat.

Nova poruka.

Stefan Marković je napustio chat.

Katarina Milić je napustila chat

Još jedno ime, drugo, peto… Lista se prazni. Polako. Bez buke. 

Marko gleda. Ne skida pogled. Zatim zaključa ekran i spusti telefon. Tišina opet.

Vrata se otvore.  Stražar zastane na pragu. „Izvinite, inspektore… vreme.“

Marko klimne. „Znam.“

Ustane. Polako. Stolica blago zaškripi.  Ne gleda odmah u Jelenu. Ne može.Krene ka vratima. Korak. Još jedan. Na pragu začuje:

„Marko.“ 

Stane, ne okreće se. Jelena progovara. Glas joj tih. Ali jasan. 

„Reci im…da ih neizmerno volim…I da volim tebe.“

Tišina. Marko ne okrećući se tiho reče, ali dovoljno glasno da se čuje: “Ali sada oboje znamo koga ipak voliš više.”  I izađe. Vrata se zatvore. A ono njemu najvažnije… nije izašlo sa njim.  

 

Koraci su mu bili teški. Teži nego ikada. Koračao je betonskom stazom ka autu sa milion misli. Iznenada, zvuk telefona ga prenu. Pogleda kratko. Lara. 

“Da?” 

“Izvini što zovem. Znam da si otišao da vidiš Jelenu…” 

“U redu je. Izašao sam. Reci.” 

“Tamara Vukadinović je pronadjena mrtva u ćeliji jutros. Vešanje…” 

Marku ruka podje ka čelu, kao da ga nova briga mori. 

“To uopšte nisu dobre vesti.” 

“Znam. A tek ovo što ti se neće dopasti. Smestili su je u istu ćeliju sa Majom Lukić. ” 

“Molim?! To nije smelo da se dogodi.

A ovo sada znači da nam je Maja Lukić…. Poslednji svedok.”

The 

E N D