3. poglavlje

…

Poglavlje Treće

Kad ekran zasvetli

 

Sirena je krenula pre nego što je Jelena uspela da proguta poslednji zalogaj sendviča. Nije ni pokušala. Samo je zgužvala papir, bacila ga u kantu i navukla jaknu preko uniformе.

„Adresa?“ pitala je dok je već ulazila u vozilo.

Tehničar je gledao u tablet, palcem prevlačio preko ekrana.

„Detelinara. Treći sprat. Žena, trideset i dve. Izbodena.“

„Ko je zvao?“

„Komšinica. Kaže: ‘vrišti, krv svuda’.“

Sirena je još jednom kratko zaječala i ugasila se čim su skrenuli u ulicu.

„Treći sprat, bez lifta“, promrmlja tehničar.

„Naravno da je bez lifta“, odgovori Jelena i već navlači rukavice.

U hodniku gužva. Komšije nagurane, neko drži telefon uključen kao da snima film.

„Pustite“, reče Jelena smireno ali dovoljno čvrsto.

U stanu je scena manje dramatična nego što su prijavili.

Žena sedi na kuhinjskoj stolici, drži peškir pritisnut uz nadlakticu. Krv jeste, ali nije reka. Više panika nego katastrofa.

Druga žena stoji uza zid, uplakana, ponavlja:

„Nisam htela… mislila sam…“

„Gospođo, stanite“, reče Jelena bez podizanja tona. „Dajte da prvo vidimo ranu.“

Priđe povređenoj. „Kako se zovete?“

„Sandra.“

„Dobro, Sandra. Dajte ruku.“

Skine peškir. Plitka posekotina na spoljašnjoj strani nadlaktice. Nož za sečenje hleba, po svemu sudeći. Površinski rez, dosta krvi jer je ruka, ali nije duboko.

Jelena opipa. „Možete da pomerate prste?“

Sandra pomeri. 

„Trnci?“

„Ne.“

„Dobro.“

Pogleda tehničara.

„Nije duboko. Očistićemo, zavoj i kontrola u ambulanti. Nema potrebe za dramatikom.“

Sandra izdahnu kao da joj je upravo skinut kamen sa grudi. „Mislila sam da ću iskrvariti…“

„Nećete“, reče Jelena mirno. „Krvarenje izgleda strašnije nego što jeste.“

Okrene se ka drugoj ženi. „Šta se desilo?“

Žena obriše lice rukavom. „Mislila sam da je s mojim mužem… stalno su pričali… smejali se…“

„I onda?“ upita tehničar.

„Uzela sam nož… samo da je zaplašim… ali…“

„I posekli ste je“, dovrši Jelena.

Žena klimnu, pogled u pod. U tom trenutku na vratima se pojavi Marko. Brzo proceni situaciju. Nema tela. Nema haosa. Samo komšijska glupost. 

„Stanje?“ pita Jelenu.

„Plitka posekotina. Stabilna. Može na previjanje, ali nije hitno. Ljubomorna komšinica s nožem“ pokaza očima. 

Marko klimnu i okrenu se ka ljubomornoj komšinici. „Gospođo, moraćete sa nama.“

„Ali nisam htela…“

„Verujem“, reče Marko. „Ali nož i ‘nisam htela’ ne idu zajedno.“

Iza njega stoji Lara. Tiha. Posmatra. Sandra sada sedi mirnije dok joj Jelena dezinfikuje ranu. 

„Pecka“, reče Sandra.

„Treba da pecka“, odgovori Jelena. „To znači da radi.“

Kad je završila sa zavojem, skinula je rukavice. „U ambulantu na kontrolu sutra. Ako otok poraste ili osetite da vam ruka trne, odmah urgentni.“

Sandra klimnu. 

Gužva se polako razilazi. Drama se već pretvara u priču za hodnik. Jelena izađe u haustor da udahne vazduh. Marko daje kratka uputstva patrolnoj jedinici koja je odvodila uplakanu ljubomornu komšinicu.

Lara stoji malo po strani, u ruci kesa za dokaze i njoj krvavi nož. 

Jelena joj priđe. „Ti si Lara?“

„Jesam“, odgovori ona i pruži ruku uz osmeh. „Lara Novak.“

„Jelena Trifunović.“

Kratko, čvrsto rukovanje. 

„Dobro si to odradila“, reče Lara. „Bez panike.“

Jelena slegnu ramenima. „Nema razloga za paniku kad nije kritično. Ljudi se više uplaše nego što stvarno stradaju.“

Lara se blago nasmeši. „U Beogradu bi ovo završilo sa tri televizijske ekipe.“

„U Novom Sadu završi sa tri komšinice i jednom kafom posle“, odgovori Jelena. Nasmejaše se obe.

Marko im se pridruži. „Sve pod kontrolom?“

„Sve“, reče Jelena. Zatim pogleda Laru. „Da li je Marko rekao za večeru?“

Lara klimnu. „Da. Spomenuo je. Biće mi drago.“

„Samo da uskladimo smene“, reče Jelena.

„Naravno.“

“Vidimo se uskoro, a tebe vidim ujutro.” reče Jelena sa osmehom i ode niz ulicu ka sanitetu. 

Obična noć. Bez krvi po asfaltu. Samo ljubomora, komšije, tračevi i jedan zavoj. 

 

Noć je nastavila svojim tokom. Sirena saniteta hitne pomoći je ovaj put delovala tiša. 

„Muškarac, sedamdeset i osam godina. Teško diše. Vrtoglavica“, pročita tehničar sa tableta. 

 Deo grada, Detelinara, zgrada stara, ulaz miriše na kuvani kupus i vlagu. Lift radi, što je već dobar znak. Na petom spratu čeka ih žena srednjih godina, u papučama, drži vrata širom otvorena. „Izvolite, brzo… tata…“

U dnevnoj sobi stariji čovek sedi na kauču, oslonjen laktovima na kolena. Diše ubrzano, ali svestan. Nije panika. Nije drama. Samo umor koji je naglo udario.

„Dobro veče“, reče Jelena i čučnu ispred njega. „Kako se zovete?“

„Petar“, odgovori starac između dva dublja udaha.

„Petre, da li vas boli nešto?“

„Ne boli… samo mi se zavrtelo.“

„Od kada?“

„Pre deset minuta. Ustao sam do kupatila… i odjednom…“

Jelena pogleda ćerku. „Je l’ pao?“

„Nije. Samo se uhvatio za zid.“

Tehničar već postavlja manžetnu za pritisak. „Disanje malo ubrzano“, reče.

Jelena izvuče pulsni oksimetar. Brojevi se smiruju dok starac diše sporije. 

„Petre, gledajte mene“, reče ona. „Udahnite polako. Kao da duvate u sveću. Ne brzo. Polako.“

Starac posluša.

„Tako. Još jednom.“ 

Pritisak je povišen, ali ne alarmantan.

„Da li pijete terapiju?“ upita Jelena.

„Pije“, odgovori ćerka umesto njega. „Ali danas nije hteo da popije večernju.“

„Zaboravio sam“, promrmlja Petar.

„Dobro“, reče Jelena. „Ništa strašno. Malo vam je skočio pritisak. Verovatno i od naglog ustajanja.“

Starac klimnu.

„Mora li u bolnicu?“ upita ćerka zabrinuto.

Jelena odmahne glavom. „Ne mora. Stabilan je. Dajte mu lek sada, neka legne, ali polako. I sutra kontrola kod izabranog lekara.“

Ćerka izdahnu, kao da je sve vreme držala dah. „Hvala vam.“

„To nam je posao“, odgovori Jelena.

Dok su pakovali opremu, Petar pogleda Jelenu i tehničara. „Vi ste mladi za ovaj posao.“

Ona se nasmeši. „Ne tako mladi.“

„Samo nemojte da se nervirate zbog nas matorih“, reče on. „Mi smo vam redovna mušterija.“

„Dogovoreno“, odgovori ona.

Izašli su iz stana bez žurbe. 

Na stepeništu tehničar promrmlja: „Ovo je bilo fino.“

„Volim kad je fino“, reče Jelena.

Napolju je noć već bila gušća. Toplina je počela da popušta.

 

Novi poziv je stigao u 02:47.

„Liman. Mladić, pad niz stepenice. Povreda glave. Privatna proslava.“

„Idemo“, rekla je Jelena grabeći svoju torbu. 

Ulaz u zgradu bio je preglasan za tu kasnu noć. Muzika je još uvek svirala iz stana na prvom spratu, ali prigušeno, kao da je neko zaboravio da je ugasi.

Ispred ulaza — petnaestak klinaca. Previše bledi za osamnaesti rođendan.

„Ovde, ovde!“ neko je viknuo. 

Na podestu između prizemlja i prvog sprata ležao je mladić. Krv mu je curila niz slepoočnicu. Disanje nepravilno.

„Kako se zove?“ upita Jelena dok kleči pored njega.

Jedna devojka jeca.

„Milan.“

Jelena se trzne.

„Šta si rekla?“

Devojka podigne pogled, zbunjena.

„Milan. Zove se Milan.“

Tišina u Jeleninoj glavi trajala je možda sekund, dva. Kao da je na trenutak bila negde sasvim drugo. A onda se sabrala. 

„Milane, čuješ li me?“ kaže sada profesionalno, glas stabilan. Ne reaguje. „Koliko je popio?“

„Nije mnogo, kunem se“, govori jedan momak, crven u licu. „Rođendan je od Nemanje, samo smo… malo.“

Jelena klima. Ne komentariše. „Puls?“ pita tehničara.

„Slab. Pritisak pada.“

U tom trenutku, negde iza nje, stoji jedan mladić, obučen u preskupu jaknu, telefon mu uz uvo. Nervozno govori, udaljen par koraka od ostalih. „Da… dođite samo… Liman… da, sada…“

Jelena ga registruje periferno. Ne zadržava pogled. „Milane, otvori oči.“  Ništa. Svetlost ambulantih kola odbijala se od zidova.  U njenoj glavi — druga slika. Letnja noć. Sirene. Mrak. Krov. Smeh. Eksplozija negde daleko. I praznina. 

„JELENA! Pritisak pada!“ Glas tehničara je preseče.

„Masku! Pripremi intubaciju!“  

Borba počinje. Ruke joj rade automatski. Precizno. Mirno. „Drži mu glavu.“ stavljaju mu kragnu da imobilišu vrat.

Mladić pored zida spušta telefon. Gleda. Ne prilazi. 

Devojka šapuće: „Molim te, Milane…“

Nosila klize niz stepenice ulaza. Policijsko vozilo je već tu. Marko stoji pored automobila. Lara uz njega. „Teško?“ pita Marko dok prilaze.

„Borimo se“, kaže Jelena kratko dok su kolica klizila u sanitet.

„Osamnaesti rođendan“, promuca neka devojka iza njih. „Nismo mnogo pili.“

Lara gleda grupu. Svi ćute. Previše ćute.

„Ime?“ pita Marko.

„Milan Petrović“, odgovori neko.

Jelena skreće pogled. Slučajnost. Samo slučajnost. Samo sudbina koja se igra sa njenim sećanjem, i bolnim uspomenama. Vrata saniteta se zatvaraju i hitrinom uz rotaciju i sirenu pojuriše niz ulicu. Borba traje. 

A ovo novembarsko veče je i dalje neprirodno toplo. Sanitet je već nestao niz ulicu.

Klinci su ostali nagurani uz zid zgrade. Nemanja stoji zbunjeno, još uvek drži  rođendansku kapicu u ruci. 

„Čiji je rođendan?“ pita Marko.

„Moj“, javlja se Nemanja tiho. „Osamnaesti.“

„Koliko vas je bilo gore?“

„Petnaest… možda šesnaest.“

Devojka briše suze. „Pričala sam s njim… samo smo pričali…“

„Koliko je popio?“ pita Marko.

„Nije mnogo“, ubacuje se Milanov drug. „Stvarno nije. Jedno možda dva piva.“

Marko beleži. Tada se pored trotoara zaustavljaju dva crna džipa. Vrata se otvaraju gotovo istovremeno. Iz prvog izlazi krupan muškarac u tamnom kaputu. Iza njega četvorica u odelima. Obezbeđenje, bez dileme.

Muškarac prilazi bez pozdrava. „Šta se desilo?“

Marko ga pogleda. „Inspektor Trifunović. Inspektorka Novak.” Reče Marko mirno predstavljajući sebe i partnerku. 

Lara stoji pored njega.  Muškarac ga samo odmeri. „Pitam šta se desilo.“

„Mladić je pao niz stepenice“, kaže Marko. „U teškom je stanju.“

„Pao je“, ubacuje se jedan od klinaca.

Muškarac se okrene ka sinu — mladiću u preskupoj jakni koji stoji malo po strani.

Mladić slegne ramenima. „Nisam bio tu kad je pao. Izašao sam kad se majmun kotrljao.“

Tišina. Lara napravi korak napred. „A vi ste?“ pita ga hladno.

Muškarac je pogleda, iznenađen tonom. „Otac.“

„Ime?“ kaže Lara.

On je gleda, nekoliko sekundi predugo. „To vam je nebitno.“

„Nije“, odgovori ona ravno. „Došli ste na mesto događaja, niste se predstavili, tražite informacije i pokušavate da odvedete maloletno lice pre nego što da izjavu.“

Tišina. Ona nastavlja, mirno: „Zato vas pitam — ime?“

Marko je ne prekida. Muškarac kratko izdahne. „Predrag Vasić.“

„Hvala“, kaže Lara.

On izvlači vizitkartu. „Možete se obratiti našem advokatu.“

Marko je ne uzima. „Vaš sin ne može da ode dok ne da izjavu. I zašto bih pričao sa advokatom oko nesrećnog slučaja gde se dečak okliznuo i pao?“

“Ne znam šta će pijani klinac da kaže za mog sina, da mu blati ugled.” nadmeno će Vasić.

„Niko nije rekao da je bio pijan“, kaže Lara.

„Niko nije rekao ni da nije“, uzvrati on.

Nemanja zbunjeno gleda čas jednog, čas drugog. 

Milanov drug progovori, glas mu puca: „Nije bio pijan! Kunem se!“

Vasić ga preseče pogledom. Tišina se zategne. Lara oseti nešto u toj tišini. Ne krivicu. Strah.

„Svi ćete sutra u devet u stanicu Liman“, kaže Marko mirno. „Sa roditeljima.“

„Videćemo“, kaže Vasić.

„Ne“, odgovori Marko. „Doći ćete.“

Duga sekunda. Tenzija se mogla seći nožem. Pogledi kruti. Dve dominantne figure oči u oči. Kao dva Ovna pred udarac rogovima.  Onda klimanje.

Vasić se okrene ka sinu. „Ulazi.“ Mladić zastane. „Ulazi u kola!“, kaže mu otac tiše, ali oštrije. 

Sin  se okrenu policiji. „Sam je pao. Svi su videli.“

Svi ćute. Lara ih pogleda redom. Niko ne podiže oči. Džipovi se zatvaraju. Motor se pali. Odlaze. Ostaje samo zgrada sa prigušenom muzikom koja još svira negde na prvom spratu. 

Marko pogleda Laru. „Mirno veče.“ sarkazam je odisao u vazduhu. 

Lara pogleda stepenice. „ I previše.“

 

Subota jutro.

Policijska stanica Liman.
Vazduh težak od parfema, znoja i roditeljskog autoriteta.

Hodnik pun. Majke sa ukrštenim rukama. Očevi sa telefonima zalepljenim za uvo.
Klinci bledi, neispavani, podočnjaci od sinoćnjeg rođendana i današnjeg straha.

Marko stoji naslonjen na sto u kancelariji. Lara pored prozora, fascikla pod rukom.

„Sledeći“, kaže Marko.

Ulaze Nemanja i njegova majka. Žena sitna, zategnuta, kao struna.

„Nemanja je samo slavio rođendan“, kaže odmah, bez uvoda. „Nije kriv što se neko okliznuo.“

„Niko nije rekao da je kriv“, odgovori Lara mirno. „Samo želimo da čujemo šta se desilo.“  

Nemanja gleda u pod. „Milan je sišao prvi. Mi smo bili iza. Okliznuo se. To je to.“

„Koliko je popio?“ pita Marko.

„Jedno pivo“, odgovori Nemanja brzo. „Možda dva.“

„A svađa?“

„Nije bilo svađe.“

Lara ga posmatra. Ne govori ništa.  Nemanja izbegava njen pogled.

Majka prekida tišinu. „Ako nemate konkretno pitanje, mi bismo da idemo. Dete je pod stresom.“

„Biće kratko“, kaže Marko. „Da li je iko gurnuo Milana?“

Nemanja podigne pogled prvi put. „Ne.“ Prebrzo. Lara to registruje, ali samo klimne.

„U redu. Sledeći.“  

Smena roditelja traje kao loša predstava.
Isti tekst, različite boje glasa.

„Nisu puno pili.“
„Deca su dobra.“
„Nesreća.“

U hodniku se odjednom stvori tišina. Predrag Vasić ulazi bez žurbe. Tamno odelo, skup sat, samouveren korak. Sin iza njega, mirniji nego sinoć. 

Marko ostaje da sedi. Lara ustane. Marko ga pogleda kratko. „Gospodine Vasiću.“

Blagi klim glave. „Inspektore.“

Seda bez poziva. Lara ga ne zaustavlja. Samo ga posmatra.

„Pretpostavljam da nema novih okolnosti.“

„To ćemo utvrditi“, odgovori Marko.

Lara se obrati sinu. „Rekao si da si izašao napolje kad je pao.“

„Jesam.“

„Zašto?“

„Telefon.“

„Koga si zvao?“

Mladić okleva sekundu. „Druga.“

„Kog druga?“

Tišina. Vasić se umeša, glas miran ali tvrd. „Inspektorka, ako ovo ide u smeru optuživanja, da znamo na čemu smo.“

Lara ga pogleda ravno. „Gospodine Vasiću, niko nikoga ne optužuje. Postavljamo pitanja.“

„Onda pitajte one koji su bili pored njega.“

„Hoćemo“, kaže ona. 

Marko dodaje, bez emocije: „Vaš sin će biti dostupan ako nam zatreba ponovo.“

„Biće“, kaže Vasić. „Naravno.“

Nijedna strana ne trepće.

Kratka pauza. Onda ustaju i izlaze. 

Kad se vrata zatvore, Lara izdahne. „Previše uvežbano.“

„Da“, kaže Marko. „Ali ništa nemamo.“

„Još“, odgovori ona.

Marko je pogleda. „Ovo nije prioritet. Dete je palo. Ako preživi, biće priča. Ako ne… biće pritisak.“

Lara klima. „I opet će biti samo — nesreća.“

Tišina. Napolju roditelji razilaze decu.

Subota izgleda sve samo ne normalno.

 

A ne tako daleko, u garaži jedne kuće na Telepu
Garaža otvorena, hladno betonsko tlo, sunce seče kroz prašinu kao kroz staru projekciju. Kutije poređane. Knjige, registratori, stare sveske.

Nikola čuči pored treće gomile, prevrće papire pažljivije nego što bi iko ko „samo pomaže“ trebalo. 

Jovica mu dobaci sa druge strane auta: „Brate, ti ovo pregledaš kao poreska inspekcija.“

Nikola se blago nasmeje. „Volim da znam kako se to radilo nekad.“

„Aha.Vidim kako si detaljno pregledao one stare registratore.“

Nikola zastane sekundu. „Ma ništa. Znaš mene.Profesionalna deformacija.“

Jovica ga pogleda preko krova auta. „Znamo se bezmalo petnaest godina. Što me farbaš?“

Tišina. Nikola ustane, otrese prašinu sa kolena. „Možda sam našao nešto što je neko zakopao i nije želeo da se sazna.“

Jovica se namršti, ali ne paniči. „Kakvo nešto?“

„Ne znam još. Ali ako jeste nešto ozbiljno… neću da potoneš sa mnom. Imaš ženu i decu.“

Jovica kratko frkne. „Tačno. Hvala ti što me štitiš. Ali imaš ih i ti.“

Nikola se nasmeje bez radosti. „Ma šta bre imam?! Martina se udaje sledeći mesec. Ona dva mamlaza mi se ne javljaju dva meseca. Otkad sam im poslednji put rekao da nemam keša da im dam. Ne odgovaraju na poruke. Martina mi rekla da ih ni ne zovem, da sam loš uticaj i loš otac.“

Jovica ga pogleda iskreno. „Au, bre… pa što mi to nisi rekao?“

Nikola slegne ramenima. „Ma šta da ti pričam to.“

Jovica zatvori gepek i priđe bliže. „Prijatelji smo. Delimo i dobro i zlo otkad smo se upoznali. I koricu hleba.“

Nikola klimne. „Znam, Jovo. Zato te i volim kao brata kojeg nikad nisam imao.“
Zastane.  „Zapravo, imao sam. Odrasli smo zajedno. Od osnovne. Istu srednju ciljali i upisali. Svaki dan zajedno… dok nije otišao sa ekipom s kojom nikad nije blejao, da pije na krovu napuštene zgrade s koje se okliznuo i pao.“

Sunce padne pod drugi ugao. Senke se produže. „E baš zato“, nastavi Nikola tiše, „što si mi jedini prijatelj i brat… neke stvari bolje da ne znaš.“

Jovica ga posmatra par sekundi. Ne ispituje dalje. Samo klimne. “Onda će te sigurno zanimati i ovo.” pruži mu desetak starih CD-ova uredno spakovanih u plastične kutije. Na njima izbledeli marker, jedva čitljivo piše 1997, 1998,1999,2000 i još neki neoznačeni. 

Pogled dva prijatelja pun poštovanja, ljubavi i tihog razumevanja. Zatim, bez dramatike, uzme diskove i pažljivo ih vrati u kesu pruživši je Nikoli.  „Doneću ti moj stari laptop. Spor je kao penzioner, ali radi. CD čitač mu je ispravan.  Uzmi ga. Ionako skuplja prašinu.“

Nikola ga pogleda. „Ne moraš.“

„Hoću. “ Kratka pauza. „I ako nađeš nešto… prvo meni kažeš.“

Nikola klimne. „Važi.“

Ali u očima mu je nešto drugo. Ne zahvalnost. Ne radoznalost. Nego glad. Garaža se ponovo ispuni zvukom premeštanja kutija. Subotnje sunce je i dalje toplo, neobično toplo za Novembar. A nešto što je dvadeset godina ćutalo upravo je dobilo glas.

Vrata kancelarije inspektora Marka Trifunovića se otvoriše bez kucanja. 

Načelnik je ušao tiho, ali je vazduh za nijansu postao gušći. „Čujem — nesrećan slučaj.“ 

Marko i Lara podigoše pogled. „Tek treba da utvrdimo“, reče Lara mirno. „Nismo baš sigurni u to.“ 

Načelnik klimnu, ali ne pogleda u nju. Gledao je u sto. „Da li delite to mišljenje, Trifunoviću?“

Marko zadrža pogled sekund duže nego što bi trebalo. „Apsolutno, da.“

Tišina. Načelnik duboko udahnu. „E pa… žao mi je, ali ovo je samo nesrećan slučaj. Dečak se okliznuo i pao.“ 

Rečenica mu je izašla ravno, ali izraz lica nije bio zadovoljan onim što je upravo izgovorio. Kao da mu je ostao gorak ukus u ustima. Kucnuo je prstima po stolu. Jednom. Dvaput. Duboko udahnuo, kao da se gadi sopstvenih reči. „Zatvaramo kao pad. Bez daljih kvalifikacija.“

Okrenuo se i izašao. Vrata su ostala otvorena još sekund, pa se sama polako zatvorila. Lara je pogledala Marka. Nije pitala naglas. Pogled je bio dovoljan.

Marko uzdahnu. „Načelnik je dobar čovek.“

„Ne izgleda kao da mu je drago“, reče ona tiho.

„Nije.Ali ima iznad sebe ljude koji mu zavrću šiju.“

Lara podiže obrvu. „Šiju?“

Marko kratko slegnu ramenima. „Dobro… jajca. Kako god.“

Njen pogled se ne menja. „Znači — politički.“

„Znači — previše brzo je postalo jasno ko je bio na rođendanu.“

U hodniku je neko podigao glas. Telefon je zazvonio. 

Lara zatvori fasciklu. „I?“

Marko pogleda kroz prozor. „I ništa. Dečak je pao.“ Kratka pauza. „Za sada.“

 

Neobično novembarsko toplo podne je otkucalo tiho kad je Marko ušao u stan. Umoran, neispavan, blago razočaran. 

Ključ je zaškrgutao, vrata se zatvorila tiše nego obično. „Stigao sam“, dobaci.

„U kuhinji“, odgovori Jelena. 

Miris zaprške i nečeg pečenog širio se stanom. Normalnost u punom kapacitetu.

Marko okači kaput koji je nosio preko ruke, otkopča futrolu, otvori sef i odloži pištolj. Automatizam. Bez razmišljanja. Uđe u kuhinju.

Jelena je stajala pored šporeta, drvena varjača u ruci. „Lara će doći večeras“, reče on.

„Dobro“, odgovori bez okretanja. „Svakako kuvam. Gde ima za četvoro, ima i za petoro.“

Marko klimnu.

Jelena ga pogleda. „Neka novost?“

Marko spusti dlanove na sto. „Ne. Mali Milan je i dalje u komi. Ne zna se da li će se izvući. Još je rano.“

Jelena zadrža pogled sekund duže. „A s tvoje strane?“

Pauza. „Došlo je odozgo da je samo nesrećan slučaj.“

Varjača zastade u vazduhu. „A tako znači.“

„Tako.“

Kratka tišina.

„Brzo su zaključili“, reče Jelena mirno.

„Prebrzo.“

Ona nastavi da meša.

„I šta ćeš?“

Marko slegnu ramenima.

„Zvanično? Ništa.“

„A nezvanično?“

Pogled im se srete.

„Videćemo. Svidja mi se što sam video stres i ljutnju kod Lare. Znači da će mi čuvati ledja bez reči. Iskrena je, čista, direktna.“

Jelena klimnu uz duboko razumevanje njegovih reči. Iz dnevne sobe se začu smeh Luke i Teodore. Spolja je novembar bio topao kao da se pravi da je proleće. Unutra je večera krčkala.

 

A negde drugde, u stanu na Limanu, jedan stari CD je čekao da bude ubačen u laptop.

Nikola Ristić je gledao u omot na kojem piše 1999. Ruka je osećala da je CD teži nego što zapravo jeste. Lagano je otvorio kutiju i nežno izvadio CD i još nežnije ga stavio u laptop. Vratanca se uz škripu zatvoriše i laptop poče da krči i stenje.
Gleda ga nekoliko sekundi.

„Ajde…“, promrmlja.

Ekran zamrzne.

Pa krene.

Folder:
VIDEO
SCAN
DOC

Nikola ne diše. Kursor lebdi iznad foldera. Klik.

 

Na drugom delu grada zvono na vratima je zazvonilo nešto posle šest.

„To je ona“, reče Marko i ustade. 

Jelena već briše ruke o krpu. Vrata se otvoriše.

Lara je stajala sa kesom u ruci i bocom vina pod miškom. „Dobro veče.“

„Dobro došla“, reče Marko. „Nisi morala ništa da nosiš.“

„Jesam“, odgovori ona mirno. „Prvi put ulazim u kuću.“

Jelena se nasmeja. „E to poštujem.“

“Jel to tatina nova koleginica?” upita Luka. 

“Jeste, nemoj samo da je ispitujete kao na kontrolnom.” odgovori Marko. Svi se slatko nasmejaše. 

Lara pruži kesu. „Ovo je za klince.“

Iza Markovih nogu se pojavila Teodora. „Za nas?“

„Ako ste zaslužili.“

Luka odgovori kao iz topa „Jesmo.“

„Ne znamo još“, ubaci se Jelena.

Lara klekne i pruži im male čokolade. „Nema deljenja večeras. Svako svoje.“

„Volim je“, reče Luka ozbiljno. 

“I ja!” dobaci Teodora.

Marko uzdahne. „Brzo se prodaju.“

Ušli su unutra. Lara se osvrnu kratko po dnevnoj sobi. Toplo svetlo. Knjige. Dečje patike bačene pored kauča.

„Baš vam je lepo“, reče.

„Živimo“, odgovori Jelena jednostavno.

Skinu kaput, sede u dnevnu sobu. Marko natoči vino. Pričali su o poslu prvo — kratko, bez detalja. O Limanu. O toplom novembru. O tome kako se grad pretvara da je miran. Luka i Teodora su prekinuli razgovor tri puta. Jednom zbog poklona. Jednom da pitaju da li smeju da gledaju film. Treći put da pitaju da li smeju da jedu čokoladu pre večere.

„Ne“, reče Jelena.

„Možda“, reče Marko.

„Ne“, ponovi Jelena.

Seli su za sto. Večera je bila jednostavna, ali obilna. 

Lara je jela bez foliranja. „Ovo je odlično.“

„Znači možeš opet da dođeš“, reče Jelena.

Marko se nasmeja. „Sad kad si probala, nema nazad.“

Razgovor je tekao lagano. Lara je pričala o Beogradu. „Tamo je sve brže. I lošije.“

„Ovde je sporije“, reče Marko. 

„Sporije ne znači bolje“, odgovori ona.

Jelena ih posmatra, uživa u toj dinamici. Deca su završila i tražila dozvolu da idu u sobu. 

„Subota je“, reče Marko. „Možete malo duže.“

„Ali bez haosa“, doda Jelena.

„Nećemo!“

Vrata dečje sobe se zatvoriše uz smeh. Marko pogleda sat.

„Idem da proverim da li je ‘bez haosa’ stvarno bez haosa.“

“E tek sad će da bude haos. Ponekad imam troje dece.” odvrati jelena teatralno se hvatajući za glavu. 

Lara se slatko nasmejala.  On nestade niz hodnik. U kuhinji, Jelena ustade i pokupi tanjire. 

Lara odmah ustade. „Daj da pomognem.“

„Ne, ne moraš.“

„Hoću.“ reče odlučno već noseći tanjire i čaše u rukama.

Jelena pere. Lara briše. Zvuk vode je tih. Stan miran.

„Koliko ste dugo u braku?“ upita je Lara.

„Šesnaest godina.“

„A znate se još iz gimnazije?“

„Znamo se.“

„Znači ljubav još od tinejdžerskih dana?“ Jelena zastane tek trunku sekunde. Dovoljno da se primeti ako pažljivo gledaš. „Zapravo… ne.“

Lara podigne pogled. „Ne?“ 

„Ja barem ne“, kaže Jelena mirno, brišući ruke. Kratka tišina. „Volela sam drugog. I to baš baš. Prva prava ljubav. Prvi pravi momak.“

Voda teče. Lara ništa ne govori. 

„Bili smo srednjoškolski par“, nastavi Jelena. „Ozbiljno, koliko možeš biti ozbiljan sa sedamnaest.“  Blagi osmeh. „Mislili smo da ćemo zauvek.“

„Šta se desilo?“

Jelena pogleda kroz prozor,  ka mraku. „Poginuo je.“ 

Tišina sada ima težinu.

„Žao mi je. Onaj Milan iz vašeg odeljenja?“ 

„Da. Čula si za to? Posle par godina, na fakultetu… Marko i ja smo se opet sreli. Drugačiji. Stariji. Slomljeni svako na svoj način.“  

„I onda?“

„Onda sam se zaljubila.“ Blagi osmeh. „U ovog tikvana.” gestikulirala je licem ka hodnik iz kojeg je dolazio Marko. 

“Gde si mi sklonila one velike štipaljke što leti koristimo za plažu?” 

“U gornjoj pregradi u plakaru, tamo s leve strane gde je torba za plažu.” 

“Aha. Izvinite dame, sad ću ja.”

Jelena uzme flašu vina. „Idemo u dnevnu.“

Presele se na kauč. Svetlo prigušeno. Stan diše sporije. 

Lara otpije gutljaj. “Marko to sve zna?”

“Kako ne. Svi su znali. On i Milan su bili dobri. Bili smo dobri prijatelji i tada.”

Lara spusti čašu. „To mora da je bilo teško.“ 

„Bilo je“, kaže Jelena jednostavno. „Boli i dalje sve to, ali život ide dalje.“

„Dugo je bez partnera?“ pita kao usput.

„Godinu i po“, kaže Jelena.

„Šta se desilo sa prethodnim?“

Jelena zastane sekundu. Ne dramatizuje. „Primao je mito.“

Lara podigne pogled. „Ozbiljno?“

„Sitno u početku. Pa više nije bilo sitno.“

„Za šta?“

„Zatvaranje očiju. Pogrešni zapisnici. Nestajali su papiri iz predmeta.“

Lara ćuti.

„Marko je prvi posumnjao“, nastavi Jelena mirno. „Nije digao paniku. Samo je počeo da skuplja. Kopije. Datume. Uplate. Telefonske listinge.“

„I?“ 

„Čekao je da bude čisto. Da ne može niko da kaže da je lično.“

„Pa ga je prijavio?“

„Ne“, kaže Jelena tiho. „Uhapsio ga je.” 

Lara je posmatra.

„Znaš šta je najgore?“ dodaje Jelena. „Svi su mu govorili da ćuti. Da ne pravi problem. Da će ga pregaziti sistem. Nije hteo.“

Marko se vraća baš tada. „Šta je bilo?“

Jelena se okrene ka njemu potpuno normalno. „Ništa.“

Lara doda suvo: „Pričale smo o tome koliko si tvrdoglav.“

Marko uzdahne. „To već znam.“

Ali Lara ga sada gleda drugačije. Ne kao kolegu. Nego kao nekoga ko je već jednom rekao “ne”. 

„Čujem da si imala momka u Novom Sadu?“ upita Jelena, naslonjena na naslon kauča.

Lara blago podigne obrvu. “ Oho, informacije cure brzo.“

„Grad je mali“, slegne Jelena ramenima. „A Marko je tračara.“

„Jesam“, potvrdi bez stida. “Ili samo nemam tajni pred ženom.“

Lara otpije gutljaj vina. „Da“, kaže mirno. „Studentska ljubav. Arhitektura. Upoznaš nekoga dok misliš da svet tek počinje.“

„Studirala si arhitekturu? I? Šta je bilo s momkom?“ pita Jelena blago. 

„I ništa dramatično“, odgovori Lara. „Za Arhitekturu ne pitaj. Odbijam da govorim.” Smeh. “A momak…Završili fakultet. On hteo Beč. Ja htela akademiju u Beogradu. Nismo hteli isto. Nismo bili dovoljno hrabri da priznamo na vreme.“

„Prevario te?“ ubaci Marko.

„Ne“, kaže ona odmah. „Samo smo odrasli.“ Tišina bez težine. „Znaš šta je najgore?“ doda Lara. „Nije bilo svađe. Nije bilo izdaje. Samo tišina. I onda shvatiš da više ne pričaš sa istom osobom.“

Jelena klimne. „To ume da boli više.“

„Da“, kaže Lara. „Ali dobro je što se desilo. Inače nikad ne bih otišla iz Novog Sada, ostala bih ovde da živim, i možda nikad ne bih bila detektiv.“

Marko je pogleda. „A zašto si zapravo otišla iz Beograda ako nije tajna?“

Pauza. Ne duga, ali primetna.

„Rekoh ti prvi dan, postavljala sam pitanja koja ne vole da budu odgovorena.“, odgovori ona jednostavno. „Previše politike u policiji. Previše dogovora iza zatvorenih vrata. Ovde je… sporije.“

„Sporije ne znači bolje, a toga ima i ovde. Videla si danas.“, ponovi Marko.

„Naravno“, složi se ona. „Ali znači da bar vidiš kad nešto smrdi.“

Luka se začuje iz sobe:
„Tataaa, šator je pao!“

„Dolazim!“ Marko ustane, promrmlja: „Dužnost zove, gradjevinski radovi u toku“, i nestane niz hodnik.

Lara ga isprati pogledom, pa tiše kaže: „Tvrdoglav je. I vidim da obožava vaše klince.“

„Jeste“, potvrdi Jelena. “To ga čini dobrim policajcem i divnim ocem”.

„To mi se sviđa.“

Jelena je pogleda sa blagim osmehom.
„Dobrodošla u Novi Sad, ponovo.“ kucnuše se čašama sa smehom.

Stan je miran. Vino se dosipa.
Napolju novembarsko veče deluje skoro blago.

          

   ***

 

Dani prolaze. Decembar klizi sporo, kao prljav sneg niz trotoar.

Zahladnelo je. Vetar dolazi sa Dunava, nosi vlagu. Kiše pa sitan sneg, pa opet kiša. Grad oblači lampice kao da time može da sakrije pukotine.

U centru već stoji jelka. Prevelika za trg. Premala za sve ono što ljudi pokušavaju da zaborave. 

Dani bezlični. Kao da svi čekaju da ova godina prodje. Bilbordi reklamiraju doček 2019te. Svako tvrdi kod njega je najbolje i najjeftinije a sve je to isto. 

Decembar je skliznuo do kraja.

Grad je svetleo jače nego inače. Lampice po Bulevaru, ukrasi okačeni između bandera, zvučnici ispred prodavnica sa istim pesmama koje se vrte svake godine. Hladnoća je konačno stigla. Sneg je pao dva puta i oba puta se pretvorio u blato do podneva. 

Subota pred Novu godinu.

Jovica sedi za kuhinjskim stolom svoje kuće na telepu, ruke oko šolje kafe. Njegova žena seče luk.

„Zovi Nikolu“, kaže ona bez podizanja pogleda. „Da dođe sutra. Da ne bude sam.“

„Jesam“, odgovori Jovica. „Zovem ga danima.“

„I?“

„Ne javlja se.“

Nož udara o dasku. 

„Brinem se“, kaže Jovica tiše. „Martina mu se udala ove nedelje. On tvrdi da ga to ne dotiče ni malo, ali… znaš njega.“

„Znam“, kaže ona. „A sinovi?“

„Ne javljaju mu se mesecima. Od kad im je rekao da nema para da im da. Teško mu je.“

Jovica uzme telefon. Ponovo zove. Dugo zvoni. Niko se ne javlja. 

Ostavi glasovnu. „Matoriii… ajde javi se. Ne moraš ništa da objašnjavaš. Dođi sutra na ručak. Niko ne treba da bude sam za praznike. Volimo te, bre.“ Spusti telefon. Kafa se ohladila.

• decembar.

Grad bruji. Petarde već pucaju po danu. U izlozima tortice sa vatrometima od plastike. U 17:58 poziv dolazi u stanicu. „Žena. Podbara. Komšije je nisu videle danima. Svetlo u kupatilu stalno upaljeno.“  

Marko i Lara se pogledaju. Još jedan pred praznik.

Zgrada stara. Lift spor. Komšinica sa maramom stoji na vratima, ruke joj drhte. 

„Nije izlazila četiri dana. Niko joj ne dolazi.“ 

Vrata se otvaraju uz pomoć bravara. Stan tih, televizor ugašen. Sto uredan. Jakna prebačena preko stolice. Kupatilo. Kada puna hladne vode tamne boje. Ruke potopljene. Koža bleda, naborana od vremena.

Marko zastane. „Pozovi mrtvozornika.“

Lara stoji iza njega. Ne govori ništa. Sat na zidu i dalje tiho radi.  Mrtvozornik dolazi posle dvadeset minuta. Pregleda, klima glavom.  „Vene presečene. Iskrvarila je. Najmanje četiri dana“, kaže tiho. „Možda i više.“

Nema oproštajnog pisma. Nema nereda. Samo tišina u stanu žene koju niko danima nije tražio. 

Marko tiho progovori „Marijana…“

Lara ga pogleda. „Poznaješ je?“

„Išli smo zajedno u gimnaziju.“

„Porodica?“

„Roditelji umrli. Nema muža. Nema dece.“

Napolju neko ispaljuje vatromet prerano. Svetlo se na sekund prelomi preko pločica.

Mrtvozornik zatvara torbu. „Jezivo je kad nemaš nikog kome nedostaješ“, promrmlja, više za sebe nego za njih.

Marko ništa ne kaže. Na hodniku se čuje smeh iz stana preko puta. Neko pušta muziku. Nova godina samo što nije stigla. 

5. januar 2019.

Policijska stanica Liman. Nova godina je prošla. Doček, pijani ljudi, saobraćajke. Sve uobičajeno za gradski život. Onaj mali Milan je i dalje u komi. Sve u svemu, prilično mirno. 

U kancelariji je toplo, ali vazduh je suv od grejanja. Papiri šušte, hemijske klikću. Negde u hodniku automat za kafu izbaci čašicu uz zvuk kao da se svađa sam sa sobom.

Marko sedi za stolom, prelistava zapisnik saobraćajke. Mehanički, bez emocije.
Lara sedi naspram, radi svoj deo, uredno, bez potrebe za razgovorom.

Vrata se otvore i bez kucanja proviri glava.

„Imate minut?“ čuje se glas.

Savić uđe. Stariji inspektor, čovek koji je tu duže nego što je Marko uopšte u policiji. Ne nosi autoritet kao pretnju, nego kao naviku. U ruci drži tanku fasciklu.

„Saviću, udji, sedi.“, kaže Marko i podigne pogled. Ton opušten. Poznaju se.

„Ma neću da smetam“, kaže Savić, ali već prilazi stolu. „Samo… ovo mi je prošlo kroz ruke pre nego što ode dalje, pa rekoh da ti donesem.“

Spusti fasciklu na Markov sto.

Marko pogleda naslovnu stranu.
Ime i prezime: Miroslav Janković.

Zastane.

Ništa dramatično. Samo ona kratka unutrašnja kočnica kad mozak prepozna nešto iz života, ne iz posla.

„Video sam obrazovanje, i videh gimnaziju…“ reče Savić. 

Marko klimne.

„Da, išli smo u isti razred.“

Lara podigne pogled, prvi put zainteresovana. Ne upada.

Savić kratko izdahne.

„Eto. Zato sam i došao. Rečna policija izvukla telo trećeg januara. Identifikacija je čista, lična karta, dokumenta… standard.“

Marko otvori fasciklu i prelista. Fotografije sa uviđaja. Izveštaj rečne patrole. Osnovne stavke.

„Šta piše za uzrok?“ pita Marko, i dalje hladno-profesionalno.

„Utapanje. Obdukcija danas popodne ili sutra. 

Lara se oglasi prvi put, kratko.

„Gde je nađen?“

„Kod Štranda. Ribari prijavili. Patrola izvukla.“

Marko zatvori fasciklu, kao da time vraća kontrolu.

„Ko preuzima?“ pita.

Savić slegne ramenima.

„Formalno ide kao ‘događaj na vodi’, ali pošto je identifikovan i ima adresu ovde… može i kroz vašu liniju, zavisi kako načelnik odluči. Ja sam ti doneo da znaš pre nego što ti dođe na sto preko tri potpisa.“

Marko klimne. „Hvala.“

Savić odmahne rukom, kao da ne prima zahvalnost. „Ma ništa. Samo… ako ti je nezgodno zbog škole, možeš da kažeš, pa ćemo uzeti mi.“

Marko ga pogleda. „Ne. Posao je.“

Savić klimne, zadovoljan tim odgovorom. Ne zato što je “tvrdo”, nego zato što je tačno. „Dobro“, kaže. „Obdukcijski nalaz ako prvo meni padne u ruke doneću ti.“

„Važi.“

Savić krene ka vratima, pa se okrene još jednom, bez poruke, bez “mudrosti”, samo ljudski: „Žao mi je, Marko.“

Marko samo klimne. Vrata se zatvore. U kancelariji opet tišina.

Lara pogleda fasciklu, pa Marka. „Koliko si ga znao?“ pita mirno.

Marko spusti dlan na fasciklu kao da drži da ne odleti. „Dovoljno da mi nije svejedno. Nedovoljno da znam šta mu je bilo u glavi.“

Lara klimne. „Iz razreda. Opet.“ reče ona mirno.

„Da.“

On otvori fasciklu ponovo, zadrži pogled na fotografiji sekundu duže nego što treba.

Lara spusti olovku. „Da li je imao tendencije ka samoubistvu?“

Marko odmahne glavom. „Ne.“

Kratka pauza. „Razveo se pre mesec, dva. Ali…“

Zastane.

„Ali?“

„Video sam ga na sahrani oca našeg druga. Ono kad si došla prvi dan ovde.“

Lara klimne. „Sećam se. Milan, i njegov otac.“

„Da.“

Marko se nasloni u stolicu. „Nije delovao ni tužno ni rasejano. Normalan. Pričao sa svima. Čak se smejao.“

Lara ga pažljivo sluša.

„Pisao je po Viber grupi za godišnjicu mature. Radovao se. Nudio svoj restoran za proslavu.“

„Planirao je?“

„Da.“

Tišina.

Marko pogleda kroz prozor. „Hteo sam da ga zovem na pivo posle Nove godine.“ Blagi izdah. „Nisam.“

Lara ne kaže ništa odmah.

„To ne znači da nije mogao da preseče u jednom trenutku“, kaže profesionalno.

„Znam“, odgovori Marko. „Ali ne uklapa mi se.“

 

Kasno popodne Marko je tiho otključao vrata.
Skinuo je jaknu u hodniku kad je začuo glasove iz dnevne sobe.

Zastao je na trenutak. Jelena nije bila sama. Ušao je.

„Ooo, evo ga gospodin Trifunović! Dobro veče, inspektore!“ reče Nikola ustajući i stežući mu ruku srdačno, čvrsto, kao nekad.

„Ooo, gospodine Ristiću! Kakvo iznenađenje“, nasmeja se Marko. „Zdravo, Majo. Pa otkud vi?“

Maja podiže šolju sa stola. „Otkud mi? Postojimo još uvek. Kako to da nisi polu go ovaj put?“

Nikola slegnu ramenima. „Eto… Maja i ja smo se nešto ponovo zbližili. A i Jelena mi je nedavno pisala da je red da popijemo kafu kao ljudi. Dugo je prošlo.“

„Predugo, Ristiću. Predugo“, klimnu Marko. „Ajde sedi, šta stojiš. Jel pijete nešto ili samo analizirate mene u odsustvu?“

„Samo malo“, ubaci Jelena suvo.

„Naravno“, doda Maja.

Nikola se nasmeja. „Baš smo te hvalili.“

„To me plaši“, reče Marko i spusti se u fotelju. „Hoćete nešto jače ili da ostanemo na kafi?“

„Može jedno pivo“, reče Nikola.

„I meni“, doda Maja.

Jelena ustade. „Sedi ti, ja ću doneti.” Vratila se za 20ak sekundi sa tri limenke piva i čašama. “Ja ću vino.“

Marko klimne. „E to je već civilizacija, gospodja a ne pivo ko mi seljaci.“

„Dakle“, reče dok su nazdravljali, „šta ima novo kod vas dvoje osim što ste odlučili da me podsetite koliko smo ostarili?“

Nikola otpije gutljaj. „Ništa spektakularno. Radim. Dišem. Pretvaram se da sam normalan.“

„To ti ide solidno“, reče Marko.

Maja ga pogleda preko ivice čaše. „A ti? Jel nas čuvaš od zla u ovom gradu?“ pomalo šaljivo dobaci.

Marko zastade sekundu. Osmeh nestade sa lica. Jelena je odmah primetila. “Marko, šta se desilo?”

„Našli su Miroslava jutros.“

Rečenica padne tiše nego što je planirao.

“Kako to misliš, ‘našli’ ?” zabezeknu se Maja. 

Nikola spusti čašu sporije nego pre.

„U Dunavu. Izvukli su mu telo iz Dunava.“

Tišina.

Jelena ga pogleda.

Maja prva progovori, glas jedva iznad šapata: „Pa..Kako?“

„Ne znamo još. Ribari su ga videli kod Štranda. Izvučen prekjuče.“

Nikola protrlja bradu.

„Pa on i ja smo se videli. Sad oko Nove godine…“ reče tiho. „Znam koliko je teško kad se razvedeš od žene koju voliš.“ klimnu Nikola. „Ali nije mi delovao loše. Pričao je o restoranu. O onoj godišnjici. Bio je… normalan.“

Maja polako odmahnu glavom. „Prvo Marijana… sad on…pa šta je to ušlo u ljude?!“

Marko podiže pogled ka njoj, ali bez prekora. „Ne znam.“

Jelena spusti čašu na sto. „Bože, kakav početak godine…“

Nikola pogleda u pod na trenutak, pa podigne oči. „Ako ti zatreba bilo šta… znaš gde sam.“

Marko klimne. „Znam. Možda te pozovemo za izjavu. Možda si medju poslednjima koji ga je video.” 

“Jasno.” 

Baš tada svima zasvetleše ekrani telefona. Viber grupa “Generacija ‘99” Notifikacija je prikazivala “Tamara Vukadinović – Hvala ti Miroslave, ali smatramo da je tvoj restoran malo osrednji. Mi svi želimo nešto ekstravagantnije. Naš razred je ipak to zaslužio.”

 

 

1. poglavlje

…

Poglavlje prvo

Pogled iz daleka

 

Novembar u Novom Sadu nema boju. Samo vlagu. Magla je tog jutra legla nisko nad Dunavom, kao da je neko pokušao da prekrije grad tankim slojem zaborava. Mostovi su se nazirali tek u obrisima. Petrovaradinska tvrđava je izgledala kao senka sopstvene prošlosti.
Inspektor Marko Trifunović je stajao pored policijskog auta i gledao u prozor trećeg sprata.

“Muškarac, šezdeset i osam godina.” Mlađi policajac listao je beležnicu dok je Marko prilazio traci. “Ime i prezime: Zoran Kovačević. Pronađen u stanu. Komšije prijavile miris.”

Marko klimnu. “Znaci nasilja?”

“Nema za sada. Hitna kaže moguće srce.”

Marko navuče rukavice i uđe u zgradu. “Koliko je ležao?”  pitao je hodajući kroz hodnik ka stepeništu.

“Komšije kažu da ga nisu videli dva, tri dana.”  Odgovor je stigao bez emocije.

Vrata stana bila su obijena tek jutros. Miris ustajalosti i starog duvana još je visio u vazduhu.

Stan je bio uredan, gotovo sterilan. Kao da je neko održavao red i kad više nije imao razloga.

Telo je sedelo u fotelji pored prozora. Televizor uključen bez tona. Pepeljara puna.

Marko je pogledao lice. Nepoznato. Nije star čovek za prirodnu smrt. Ali ni mlad.

Rutina. Krenuo je po stanu, mehanički. Kuhinja. Spavaća soba. Radni sto sa uredno složenim dokumentima.  I onda — dnevna soba.

Na zidu, iznad regala, velika uramljena fotografija.  Gimnazija. Jun 1998.  

Marko je zastao. Prišao bliže. Prepoznao je sebe. 

Nikolu.

Jelenu.

Tamaru.

Maju.

I Milana. U sredini. Nasmejan. Ruke u džepovima.

Marko je osetio kako mu se stomak steže. Zoran Kovačević.  Kovačević… Milan Kovačević. Polako je izdahnuo.  Marko nije skidao pogled sa fotografije.  Hodnikom su prošli ljudi iz Hitne pomoći. Nije ih gledao. Nije bilo potrebe.

Njegov telefon je zazvonio. “Trifunović.” Kratka pauza dok je slušao glas sa druge strane. “Znam” rekao je. “Čekam je.”

Spustio je slušalicu. Nova partnerka. Prebačena iz Beograda. Privremeno. Marko nije voleo “privremene”.
“Zanimljiva fotografija.”

Marko se okrenuo. Žena u tamnom kaputu stajala je na vratima dnevne sobe, kao da je već neko vreme tu. Pogled joj je prvo kliznuo po prostoru, pa se zaustavio na slici.

“Inspektorka Lara Novak. Premeštena iz Beograda.” 

“Trifunović.”

Rukovanje kratko. Profesionalno. 

Marko se vratio fotografiji. “Bio je u ovom razredu.”rekao je.

“Ko?”

“Milan Kovačević.”

Lara priđe bliže. Pogleda lica jedno po jedno. “I vi ste tu kolega.”

“Dobro zapažanje. I ja sam tu.” 

“I ko je on?”   

Marko nije morao da pita na koga misli. Samo je izdahnuo. “Poginuo je. Malo pre mature. Maj ’99. Velika tragedija.”

“Nesreća?”

Pauza.

“Sedeli su na krovu stare zgrade. Cugali. Bombardovanje. Nestala struja… Peti sprat.”

Lara je još trenutak gledala u fotografiju, kao da pokušava da pronađe nešto što ostali nisu videli. “A ovo je njegov otac” rekla je tiše. 

Marko je pogledao prema fotelji. Tek tada je prezime dobilo težinu. “Da.”

Lara je još jednom pogledala fotografiju, pa zatvorila fasciklu na stolu. „Koliko dugo ste u službi, Trifunoviću?“ 

„Dovoljno.“  

Blagi osmeh prelete joj preko lica. „To je obično odgovor ljudi koji ne vole dodatna pitanja.“

„To je obično odgovor na suvišna pitanja.“ Kratko odgovori Marko uzvrativši osmeh. 

Tišina između njih bila je kratka, ali stabilna.

Lara se okrenu ka prozoru. „U Beogradu bi ovakav slučaj već zatvorili.“

„Verovatno ćemo i mi, ali odmah da vam kažem, ovo nije Beograd.“

Pogledi im se sretoše. „Vidim“, rekla je mirno. „Zato sam i ovde.“

Marko blago podiže obrvu. „Kazna ili nagrada?“

„Zavisi koga pitate.“

„Ja pitam vas.“

Lara zastade sekundu, kao da meri koliko sme da kaže. “Previše pitanja u pogrešno vreme. Nekome je bilo lakše da me pošalje ovde.“

„Privremeno?“

„Privremeno.“

Marko klimnu. „Ne volim privremene stvari.“

„Ni ja.“ Kratka pauza. „A vi?“ pitala je. „Koliko ste bliski sa…“ Pogled joj kliznu ka fotografiji. „Ovim ljudima.“

Marko slegnu ramenima. „Život vas razdvoji. U školi mislite da ćete zauvek ostati zajedno, a  onda prođu godine. Sa nekima se čujem, sa nekima se sretnem.“ Zastade. „Sa jednom od njih gledam se već šesnaest godina svakog dana.“

„Supruga? Gimnazijska ljubav?“

„Tako nekako.“

Ponovo tišina. Profesionalna, ne ona neprijatna.

Lara još jednom pređe pogledom po stanu. „Ako je sve čisto, nema razloga da ostajemo duže.“

„Patolog će potvrditi.“

„U redu.“

Krenuli su ka vratima bez daljih pitanja. Izašli su iz zgrade. Magla je bila gušća nego ranije. Zgrada je iza njih delovala kao da je već zaboravila zbog čega su došli. Žuta traka je lepršala na vetru.

Lara zastade na trenutak pre nego što krene ka automobilu. „Lep grad“, rekla je.

Marko je pogledao prema Dunavu. „Naviknete se.“

„Dolazila sam često.“

„Poslom?“

„Ne.“

„Imala sam nekoga ovde.“

Marko je ne pogleda odmah. „Imali ste?“

„Prošlo je.“

Nije zvučalo ni tužno ni ogorčeno. Samo konstatacija. Magla je progutala vrhove mostova i solitera. 

Marko otključa automobil, pa zastade pre nego što sedne. „Pošto ćemo od danas guliti dobar deo dana zajedno… mogli bismo da pređemo na ti?“

Lara ga pogleda, kao da meri da li je to opuštenost ili taktika. „Možemo“, reče. „Lakše je.“

„Dobro, koleginice.“

Blagi osmeh joj pređe preko lica.

„Znači poznaješ grad?“ upita Marko dok su ulazili u auto. „Ne moram da te vodim u obilazak?“

„Hvala“, rekla je i vezala pojas. „Znam dovoljno. A za detaljnije ću pitati.“

„Vodič uz doplatu.“

„Beogradske cene ili novosadske?“

„Mi smo jeftiniji.“

„Videćemo.“

Motor se upali. Brisači lagano skloniše vlagu sa stakla. Marko ubaci u brzinu. Automobil je lagano nestao u magli, kao da ga je grad progutao bez traga .

    

    ***

Dvorište prostrane kuće na Telepu bilo je zatrpano kutijama.

Crvena, izgrebana Dačija stajala je pod krivim uglom uz trotoar, sa uključena sva četiri žmigavca. Totalno novosadski. Iza nje, parkiran Opel Astra, sivi taksi sa žutom oznakom na krovu.

„Rekao sam ti — ima dosta“, rekao je Jovica, zatvarajući gepek Dačije dva tri puta jer brava odavno nije radila kako treba.

Nikola pogleda gomilu kutija. „Ti kad kažeš ‘dosta’, to obično znači dve kese. Ovo je preseljenje.“

„Humanitarna akcija, brate“, reče Jovica. „’Knjigom do osmeha’. Deca iz sela, biblioteke, znaš već.“

Nikola odmahnu glavom. „Znam ja. Samo ne znam zašto ja ovo radim.“

„Zato što si dobar čovek.“

„Zato što si ti zvao.“

Jovica se nasmeja. „I to.“

Nikola Ristić je bio taksista već deset godina. Od kako mu je propala firmica koju je pokušavao da razvije. Razveden. Previše vremena provodio u kolima, premalo kod kuće. Jovica mu je bio jedan od retkih ljudi kojem nije morao ništa da objašnjava. Bivši kolega iz taksija. Jedini koji mu je ostao blizu.

Iz kuće je izašla žena sa kesom u rukama.  „Evo i ovo. Sve je to sa tavana“, rekla je. „Tata je bio računovodja znate, pa nije dao ništa da se baca. Sve je čuvao kao tajnu.“ 

„U redu je“, odgovori Jovica. „Mi ćemo sve preuzeti. Hvala vam mnogo u ime one dece koja će se lečiti.“

Nikola podiže prvu kutiju i oseti kako mu leđa protestuju. 

„Sledeći put kupi kombi.“ našali se Jovica Vukša, zaposlen u IT firmi, nakon dugo godina u taksiju. Osnivač humanitarnog udruženja i pokretač raznih ekoloških i humanitarnih akcija po Novom Sadu. 

„Sledeći put zovi ti nekog drugog.“

„Neću.“

Zastali su kod gepeka taksija.

„Čekaj“, reče Jovica i pruži mu novčanicu. „Bar da ti platim vožnju.“

Nikola ga odgurnu rukom. „Nemoj da me nerviraš.“

„Nije ponižavanje.“

„Neću pare.“

„Bar gorivo.“

„Neću.“

Pogledali su se sekundu, pa se obojica nasmejali.

„Tvrdoglav si.“

„I ti si.“

Podigli su još jednu kutiju. Dno popusti dok ju je Nikola spuštao na beton. Nekoliko knjiga skliznu napolje, a ispod njih se rasu šaka papira.

„E, jebi ga“, promrmlja Jovica.

Nikola čučnu da pokupi.  Listovi su bili uredno složeni, ali požuteli od vremena. Memorandum firme. Službeni pečati. Godina u zaglavlju: 1999. Nikola zastade samo sekund. Prelete pogledom preko jednog potpisa, bez izraza. Zatim presavi papire, gotovo automatski, i ugura ih u džep jakne.

„Šta je to?“ upita Jovica.

„Ništa. Neki papiri. Bili ispod knjiga.“

„Baci.“

„Kasnije. Nemoj da mi se razvlači po kolima.“

Uze preostale knjige i vrati ih u kutiju. 

„Ajde, da završimo ovo pre mraka“, reče Jovica.

Nikola klimnu. Nije znao zašto papire nije ostavio nazad. Samo ih je zadržao dok je nastavio da prenosi i utovara kutije s knjigama u svoj auto.  Kutije su već bile skoro sve utovarene.

Jovica je brisao ruke o stare radne farmerke. „Ajde, još dve i gotovo.“

Nikolin telefon zapišta. Pogledao je ekran. Poruka. Nepoznat broj. Otvorio je.

„Zoran Kovačević preminuo. Sahrana u ponedeljak u 13h na gradskom groblju.“

Nikola je nekoliko sekundi gledao u ekran.

„Šta je?“ upita Jovica.

„Otac jednog druga iz gimnazije je umro.“

„Ko?“

„Milan Kovačević.“ 

Jovica klimnu. „Onaj što je pao?“

„Da.“

Kratka tišina.

„E, živote…“

Nikola spusti telefon u džep. „Idem u ponedeljak.“

„Normalno.“

Zatvorili su gepek.

Žmigavci na Dačiji i dalje su treperili kao da se svađaju sa sivim nebom.

„Ajde, da istovarimo kod mene, pa da popijemo pivo makar, kad već nećeš da ti platim vožnju.“, reče Jovica.

Nikola klimnu. „Važi.“

Motor taksija zagrme kratko. Bio je to samo još jedan dan.

 

Ponedeljak.

Nikola Ristić je radio od šest izjutra. Magla se još nije digla kad je pokupio prvu mušteriju ispred železničke stanice. Stariji čovek sa dve kese i neprekidnom pričom o penzijama.

„Gde ćemo?“

„Grbavica sinko molim te. Znaš, obećali su nam povećanje od 7%. Ne znam da li da im verujem. Već su nas jednom slagali. Ali su nam i dali…“

Nikola je uključio taksimetar i samo klimao glavom. 

Grad je bio spor tog jutra. Ljudi su hodali bez žurbe, kao da je ponedeljak tek pokušavao da se dogodi.

Druga vožnja — studentkinja do fakulteta.
Treća — žena sa detetom do vrtića.
Četvrta — poslovni čovek koji je pričao telefonom i nije ni primetio ko ga vozi.

Nikola nije pričao mnogo.

Telefon mu je zazvonio oko jedanaest.

Pogledao je sat.

Još dva sata.

„Slobodan si posle dvanaest?“ pitao je dispečer.

„Biću.“

„Dobro.“

Spustio je slušalicu. U 12:20 ostavio je mušteriju kod Sajma. Pogledao je na sat. Vreme je da krene na groblje od kojeg se nalazio na deset minuta vožnje. Ugasio je taksimetar, skinuo oznaku sa krova i zaputio se. Kad je stigao parkirao je auto sa strane. Sedeo je nekoliko sekundi bez pomeranja sa rukama na volanu.  Kao da razmišlja da li da izađe. Izašao je i zaključao auto. Hladan vazduh ga je presekao. Kapija groblja bila je otvorena. Ljudi su već stajali u manjim grupama.  

Nikola duboko udahnu i uđe. Nekoliko starijih ljudi stajalo je uz ogradu, tiho razgovarajući. Dve žene u crnom šaputale su pored česme. Nikola ih nije poznavao. 

Stao je malo po strani, zapalio cigaretu i pogledao prema okupljenima. Poznata lica su se izdvajala polako, kao kad oči naviknu na svetlo. Inspektor Marko Trifunović ga je prvi primetio.

Blago je podigao ruku. Njegova supruga Jelena se okrenula, pa i ona mahnu Nikoli. Nikola ugasi cigaretu i priđe. 

Jelena ga kratko zagrli a Marko mu pruži ruku srdačno.

„Ristiću.“

„Trifunovići.“

„Drago mi je da si došao.“ reče tiho Jelena.

„Red je.“

Maja Lukić stajala je uz Jelenu i Marka.

„Zdravo, Nikola.“

„Zdravo, Majo. Dugo se baš nismo videli. Lepo izgledaš i dalje.“ Bila je ista. Možda tiša nego što je pamti.

„Hvala.” rekla je tiho. 

Pored njih je stajala Smilja Petrović, sitna, nervozna žena koja je uvek bila zadužena za razredne fondove, takozvani razredni blagajnik. 

„Jao, drugari moji“, reče Smilja, brišući oči maramicom. „Kao da je juče bilo.“

Nikola klimnu, ali ništa ne reče. Ljudi su se pomerili malo bliže svešteniku. Marko je stajao sa strane, profesionalno sabran, ali bez distance. 

„Kako si? Baš je dosta vremena prošlo.“ upita Jelena tiho.

„Radim“, odgovori Nikola. „Ti?“

„Isto. Noćnu uglavnom, dežuram.“

“Još si u hitnoj?”

“Da,da. Još uvek taksi?” 

“A šta drugo.”

Kratko su razmenili pogled. Maja je ćutala. Tada se nekoliko ljudi okrenulo ka ulazu. Šum tišine.

Tamara Vukadinović je ušla kroz kapiju.

Tamni kaput savršeno krojen. Kosa sređena. Zlatne mindjuše vijorile su da svetlucaju čak i na novembarskoj svetlosti. Visoke potpetice skupih cipela koje su zvučale preglasno na pločniku.

Nije žurila.

Trojica muškaraca išla su par koraka iza nje — Igor Babić, Zoran Miletić i Dragan Petrović. Dejan Ilić im se pridružio kod staze. Skupa odela, skupe cipele. 

Tamara je zastala kod sanduka, spustila pogled, dotakla vence i kratko klimnula glavom porodici.

Bez suza.

Bez reči.

Kontrolisano.

„Evo kraljice“, promrmlja Nikola, dovoljno tiho da ga čuje samo Maja.

Maja ga pogleda oštro. „Nemoj!“

„Šta?“

„Nije mesto.“ odgovori Maja brzo.

Nikola slegnu ramenima. „Naravno da jeste.“

Tamara se okrenula i pogledom prešla preko okupljenih. Na trenutak su im se oči srele. Nije pokazala da ga prepoznaje, iako jeste. Zatim se okrenula nazad ka svojoj grupi. Kao da stoje na dva različita kraja istog vremena. 

Posle opela pokojniku, ljudi su se polako razišli ka stolu postavljenom sa strane. Plastične čašice. Flaša rakije. Pogača na belom stolnjaku koji je vetar podizao sa ivica.

Nikola je uzeo čašicu. „Za pokoj duše“, promrmljao je.

„Za Milana“, dodade Smilja.

Popili su u tišini.

Igor Babić je prvi prekinuo tu tišinu. „Čudno kako vreme prođe“, rekao je, gledajući u daljinu. „Dvadeset godina kao tren.“

„Da čoveče. Sledeće godine nam je dvadeset od mature“, nadoveza se Stefan Marković.

Jelena podiže obrve. „Već?“

„Da“, reče Dragan Popović. „A mi je nikad nismo ni imali.“

„Bombardovanje“, rekla je Smilja setno nostalgičnim glasom. „Sećam se da smo čekali da vidimo hoće li uopšte biti završetka godine.“

„Nije bilo ni ekskurzije“, dodade Maja tiho. 

„Ni maturskog plesa“, reče Igor.

Nikola spusti čašicu. „Ni Milana.“

Rečenica je pala među njih kao kamen. Tamara je otpila gutljaj rakije bez grimase.

„Možda je vreme da nešto nadoknadimo“, rekla je mirno. „Dvadeset godina nije mala stvar.“

„Pa da“, uzdahnu Jelena. „Možda da organizujemo okupljanje.“

„Ne neko sedenje u kafani“, dodade Igor. „Nego kako dolikuje.“

„Sala, muzika, večera“, reče Stefan. „Da se svi vidimo.“

„I da zovemo sve“, doda Smilja. „Baš sve.“

Nikola se nasmeja kratko. „Baš sve?“

„Šta?“ upita Dejan Ilić. 

„Ništa.“ odmahnu Nikola.

Tamara ga pogleda. „Ako ćemo to da radimo, onda treba neko da preuzme organizaciju, neko odgovoran“, rekla je. „Da ne bude neka vaša improvizacija.“

„Ti ćeš, naravno“, reče Miroslav Janković polušaljivo. 

Tamara slegnu ramenima. „Ako treba.“ 

Maja je ćutala i netremice gledala u Tamaru. Kao da motri šta će se sledeće desiti ili izgovoriti, jer se tenzija u vazduhu osećala jače nego miris tamjana.  

Jelena pogleda Nikolu. „Dolaziš?“

„Videćemo“, odgovori.

„Ma dolaziš“, reče Smilja. „Ne možeš da izostaneš. Prijavićemo te razrednoj.“ 

Nikola klimnu, ali bez osmeha. „Ima vremena do juna.“

„Biće to dobra stvar“, reče Igor. „Da se zatvori krug.“

Nikola pogleda u zemlju. „Neki krugovi se nikad ne zatvore.“

Niko mu nije odgovorio.  

Marko je ćutao i posmatrao. Takav je bio i u gimnaziji. Slušao više nego što je govorio. Navika koja mu je kasnije postala zanimanje.  Vetar je raznosio miris rakije i vlažne zemlje. I negde između pogače i praznih čašica, nešto staro je ponovo počelo da se pomera.