2. poglavlje

…

Poglavlje Drugo

 

Zraci sunca u Novembru

Gradska pošta u centru bila je pretesna za sve pakete i sve ljude koji su tog jutra pokušavali da uđe u nju.

Red je krivudao između berijera sačinjenih od metalnih stubova sa plavom trakom koje ih povezuje, preko hodnika, gotovo do ulaznih vrata. Ljudi su uzdisali, gledali na sat, prebacivali težinu sa noge na nogu.

„Koliko se čeka ovde?“ povikala je žena u kaputu od veštačkog krzna.

„Ako vam se žuri, gospođo, ima još šaltera“, odgovori neko iz reda.

„Koji ne rade!“

Broj na displeju sporo je menjao cifre. Sektor za pakete u gradskoj pošti disao je teško. Vazduh je bio gust, pun mirisa kartona, mokrih kaputa i jeftinog parfema. Ljudi su stajali zbijeni uz metalne barijere koje su pravile krivudav red, ali su svi pokušavali da pronađu kraći put.

„Pa ne možete tako! Red je tamo!“

„Ja sam samo da pitam!“ 

„Svi smo mi samo da pitamo!“

Jedan čovek u kožnoj jakni pokušao je da se provuče pored starije žene sa dve kese.

„Gospodine“, rekla je Maja mirno, bez podizanja glasa.

On se okrenu. „Samo ću na sekund.“

„Red je iza gospođe“, rekla je i pokazala rukom.

U sektoru je već neko opsovao. „Ma pusti ga, svi žurimo!“

„Ne žurimo svi isto“, odgovorila je Maja jednako tiho, potpuno kontrolisano. 

Čovek je kolutao očima, ali se ipak vratio unazad.

Starija žena klimnu glavom. „Hvala, dete.“

Maja samo slegnu ramenima i podiže sledeću kutiju na vagu. Vaga zapišta.

„Šta je ovo?“ upita, gledajući sadržaj kroz poluotvoreni poklopac.

„Mašina za meso. Polovna“, reče mladić.

„Mora biti dodatno obeleženo. I bez ulja unutra.“

„Ma čisto je!“

„Ne sumnjam“, rekla je. „Ali pravilo je pravilo.“

Iza njega, žena sa pletenom torbom počela je da viče. „Čekam već pola sata!“

„I ja!“ 

„I ja!“

Glasovi su se sudarali. Neko je gurao kolica puna paketa prema zadnjem delu prostorije.
Jedna traka za lepljenje se zalepila za sto. Neko je nagazio nekome na cipelu.

„Pobogu čoveče, gledaj gde ideš!“

„Gledam, ali nema mesta!“

Maja je radila. Nalepnica. Pečat.  Račun. „Šta šaljete?“ upitala je.

„Ništa posebno“, reče žena gurajući ogromnu kutiju preko pulta. „Samo malo garderobe za ćerku u Austriji.“

Maja podiže kutiju na vagu. Ekran zapišta. „Sedam kilograma.“ 

Žena uzdahnu. „Koliko će to da me izađe?“ 

Maja ukuca destinaciju.

„Osam hiljada trista sedamdeset.“

„Molim?!“

„Međunarodna pošiljka“, rekla je tiho. „Taksa zavisi od težine.“

Žena odmahnu glavom. „Pljačka.“

Maja klimnu, bez ironije. „Želite li dodatno osiguranje?“

„Ne treba.“

Pečat. Nalepnica. Traka preko ivica. „Sledeći.“

Iza nje je kolega vukao kolica puna paketa. „Opet smo zatrpani“, promrmlja.

„Uvek smo zatrpani“, odgovori Maja potpuno mirno i staloženo. 

Mladić u trenerci spusti kutiju punu tegli.  „Pažljivo, to je ajvar“, reče.

Maja podiže obrvu. „Staklo mora biti posebno obeleženo.“

„Ma ništa neće da se desi.“

„Desi se.“Nije podigla glas. Samo je pružila crvenu nalepnicu sa oznakom lomljivo. Samo je držala tempo. Potpuna kontrola prostora i situacije. 

Jedan mlađi momak je pokušao da gurne manju kovertu preko pulta dok je ona završavala prethodni paket. „Samo ovo da predam, sekund.“

Maja podiže pogled. „Broj?“ 

„Nemam.“

„Broj se uzima na ulazu.“

„Ma samo kovertica.“

„Broj“, ponovila je. Glas joj je bio blag, ali bez prostora za pregovaranje. 

Momak uzdahnu glasno, ali se vrati do automata. 

„Sto pedeset šest“, zapišta displej.

Sunce je u tom trenutku probilo kroz visoke prozore. Zraci su pali pravo na red. Ljudi su se malo pomerili, kao da su tek tada primetili toplinu.

„Vidi kako je ogrejalo“, reče neko.

„Miholjsko leto“, odgovori druga žena.

Maja je na trenutak podigla pogled ka prozoru. Zlatno svetlo je klizilo preko gomile kartona, činilo da prašina u vazduhu izgleda skoro lepo.  U sektoru je i dalje bilo zagušljivo. Ali svetlo je bilo stvarno. „Sledeći“, rekla je. I nastavila da radi.

Gužva je trajala do skoro dva. Nije bilo naglog kraja, samo je red počeo da se tanji. Glasovi  su postajali tiši. Neko je izašao uz psovku, neko uz uzdah. Maja je skinula rukavice i obrisala ruke o papirnu maramicu. 

„Idem pet minuta“, rekla je kolegi.

„Idi, zaslužila si“, odgovorio je bez podizanja pogleda.

U zadnjem delu sektora nalazila se mala prostorija sa plastičnim stolom, dve metalne stolice i starim aparatom za vodu. Maja je iz torbe izvadila termos.  Sipala je kafu u poklopac. Para se podigla polako. Spolja je svetlo bilo jače nego jutros. Sunce je obasjavalo dvorište iza pošte. Ljudi su prolazili bez jakni, kao da su poverovali da je leto produženo.

Telefon joj zavibrira. Nepoznat broj.

Otvorila je poruku: „Dodati ste u grupu: IV-4 generacija 1999.“

Maja je zastala. Nekoliko sekundi samo je gledala u ekran.

Ikonica grupe — generička fotografija školskog dvorišta.

Prva poruka.

Smilja Petrović:
„Dragi moji, da ne čekamo jun sledeće godine, hajde da se polako organizujemo 😊“

Druga.

Igor Babić:
„Vreme je da nadoknadimo što smo propustili 😉“

Treća. Četvrta…Maja je osetila kako joj se stomak blago steže. Nije znala da iko još ima njen broj. Prst joj je lebdeo iznad ekrana. Još poruka je počelo da stiže, a onda jedna privatno, direktno njoj.

Jelena Trifunović:
„Majo, jesi tu? ❤️“

“Jesam, radim. Haos danas. Zovem te posle.” otkuckala je po ekranu hitro.

Sunce je udaralo u prozor iza nje. Toplo. Zlatno. Telefon je ponovo zavibrirao. Marko Trifunović se pridružio grupi. Maja je spustila telefon na sto. Nije odmah odgovorila. Para iz termos šolje polako je nestajala. Napolju je vetar pomerio grane. Miholjsko leto. Poslednja toplina pre zime. Maja je ponovo uzela telefon. Gledala grupu. Zastala.

“Izadjite iz grupe i obrišite razgovor” stajalo je ispod prsta na ekranu. Nije. Ostala je. Telefon je spustila licem nadole. 

„Pet minuta je prošlo Majo.“, rekla je sebi tiho. Ustala je i vratila se u halu punu kartona i ljudi. Red je bio nešto kraći, ali nervoza nije splasnula.

„Sledeći…“

 Kafić na Bulevaru Oslobodjenja bio je pun svetla. Stolovi napolju zauzeti, jakne prebačene preko naslona stolica. Vetar je bio topao, neprirodan za novembar.

Nikola je držao šolju obema rukama.

„Kažu još dva dana ovako“, reče Jovica.

„Posle minus“, odgovori Nikola.

Jovica klimnu. „Bio si juče?“

„Jesam.“

„Kako je bilo?“

Nikola slegnu ramenima. „Isto kao i pre dvadeset godina. Samo sa više para.“

Jovica podiže obrvu, ali ne kaže ništa. U tom trenutku Nikoli zavibrira telefon. Pogleda ekran. Nepoznat broj. 

Ispod toga — notifikacija.

Dodati ste u grupu:”IV-4 generacija 1999.”

Nikola se blago namršti.

„Šta je?“ upita Jovica.

„Napravili grupu“, reče Nikola. „Razred.“

Otvorio je. Poruke su već stizale.

Smilja Petrović:
„Dragi moji, da ne čekamo jun sledeće godine, hajde da se polako organizujemo 😊“

Igor Babić:
„Vreme je da nadoknadimo što smo propustili 😉“

Stefan Marković:
„Imamo opcije za salu.“

Nikola se nasmeja kroz nos. „Evo ih.“

„Ko?“ upita Jovica. 

„Ovi što su se juče šetali u odelima.“

Telefon ponovo zapišta. 

Tamara Vukadinović:
„Preuzimam organizaciju. Da to uradimo kako treba.“

Nikola zastade na toj poruci.  Dugo je gledao u ekran, u to ime, dok su se poruke nizale.

Jelena Trifunović:
„Ljudi, biće lepo da se svi vidimo ❤️“

Katarina Milić se pridružila grupi.

Nikola je poželeo nešto da napiše, ali prst mu se zaustavi. Ništa nije napisao. Telefon ponovo vibrira. 

Marko Trifunović se pridružio grupi.

Nikola zaključa ekran. Spusti telefon na sto.

„Hoćeš ići?“, upita Jovica.

„Ne znam.“

Sunce je obasjalo sto. 

„Znaš šta je najgore?“ reče Nikola.

„Šta?“

„Pričaju kao da se ništa nije desilo.“

Jovica ga pogleda. „Možda za njih i nije.“

Nikola se nasmeja, ali bez radosti. „E pa za mene jeste.“

Telefon je i dalje vibrirao na stolu. Nikola ga nije uzimao. Samo ga je okrenuo licem nadole.

„Što ih toliko prezireš?“ upita Jovica mirno.

Nikola neko vreme nije odgovorio. Vetru je trebalo malo da pomeri praznu kesicu od šećera po stolu.

„Ne prezirem ih“, reče konačno.

Jovica ga pogleda. „Dobro.“

Pauza. Nikola otpije gutljaj, pa spusti šolju. „Kad mi je firma krenula nizbrdo, zvao sam njih… moje ortake.“ Pauza. „Znali su ljude. Pare. Sve.“ Otpije gutljaj. „Odem tamo… sede svi… pričaju o milionima…“ Kratak osmeh.  „A ja tražim sitno. Par hiljada. Otkačili me.“ Pogleda u šolju. „K’o da sam klošar što na ulici traži dvades’ dindži.“

Jovica ga pogleda. Ništa ne kaže.

Nikola nastavi, tiše:  „Nisu me ni saslušali. Samo… presekli. Sedeli su u istoj kancelariji. Smejali mi se.“ Sunce je i dalje grejalo kao da pokušava da ogreje ovu hladnoću koju je Nikola opisivao. 

„I ti si to zapamtio“, reče Jovica.

Nikola ga pogleda ravno. „Nisam zapamtio samo reči.Zapamtio sam način.“

Telefon ponovo vibrira. Nikola ga podiže.

Tamara Vukadinović:
„Biće to okupljanje kakvo zaslužujemo.“

Nikola se nasmeja. „Zaslužujemo.“ Spusti telefon. „Znaš šta je najgore?“ reče tiše.

„Šta?“

„Pričaju kao da smo svi startovali sa iste linije.“ 

„A niste?“

„Ista ta ekipica koja sad pliva u lovi, ciganili su se za cigare i sendvič od mene. Odjednom, posle gimnazije — puni love. Ovaj pravi IT firmu. Ovaj ušao u građevinu, sevaju tenderi i projekti. Onaj u bankama, investicioni fondovi… A kad je meni trebala mala pomoć, ismejali me.“

Zastade.

„A kraljica, Tamara Vukadinović… Ajde, ona je imala taticu i lovu oduvek. Ali da je vidiš sad. Još umišljenija nego što je bila.“  

Jovica ga posmatra. „I dalje možeš da ne ideš.“

Nikola dugo ćuti. Telefon vibrira opet. „Ići ću“, reče. „Da vidim ko se čega seća.“

Sunce je i dalje sijalo, ali vetar je promenio pravac.

 

A na drugom kraju grada jedan ključ je zaškrgutao u bravi. Marko je ušao tiho, ali je zvuk ipak bio dovoljan.

„Tata, tata!“ začuo se glas iz dnevne sobe i tabananje po podu.

Sako je već bio napola skinut kad su se oboje zaleteli ka njemu. Sin prvi, ćerka odmah za njim. Zagrljaj u pokretu.

„Polako, polako“, nasmeja se Marko dok ga je ćerka gotovo oborila unazad. „Jeste me se uželeli ili napadate po dužnosti?“

„Dobio sam četvorku iz fizike!“ viknu sin.

„Ja sam dobila peticu iz srpskog!“ nadviknu ga ćerka.

„Znači slavimo oboje“, reče Marko.

Jelena je izašla iz kuhinje sa krpom u ruci. „Prvo skidaj sako, pa slavi.“

Marko skide sako i pažljivo ga prebaci preko stolice. Zatim otkopča futrolu i izvadi službeni pištolj. Deca su već gledala, znatiželjno ali naviknuto.

„Bez toga za sto“, reče Jelena.

„Znam“, odgovori on.

Prišao je plakaru u hodniku, otvorio mali sef ugrađen u zid ukucavši šifru, spustio pištolj unutra i zaključao.

„Ruke“, reče Jelena.

„Opet?“ uzdahnu sin.

„Svo troje“, dodade ona.

„Ja sam već prala“, pobuni se ćerka.

„Opet.“

Trčanje do kupatila. Voda. Prskanje. Smeh.

„Ne prskaj me tataaa!”

„Ti si mene prvaa!“

„Mamaaa! Teodora nas prskaa.“

„Ako neko bude mokar do lakata, suši se sam!“

Marko se nasmeja i slegnu ramenima.

„Mirno u kuhinji“, reče Jelena tiše, ali s osmehom. 

Seli su za sto. Toplo jelo. Miris koji puni stan.

„Ajde, ko prvi?“ upita Marko.

„Ja!“ viknu ćerka. „Petica iz pismenog!“

„Tema?“ upita Jelena.

„Jesen u gradu.“

Marko podiže obrve. „I?“

„Napisala sam da lišće pada kao da grad menja kožu.“

Marko je pogleda iznenađeno. „Pa to je dobro.“

Sin Luka zakoluta očima. „Dobila je poene jer je nastavnica voli.“

„Ne laži“, rečeTeodora.

„A ti?“ upita Marko sina.

„Četvorka iz fizike.“

„Zašto ne petica?“

„Zato što nisam ti.“

Marko se nasmeja. „Pošteno.“

Ćerka ga pogleda. „A ti, tata? Jesi hapsio nekog?“

Jelena odmah pogleda Marka. 

On slegnu ramenima. „Ne danas. Samo sam pričao sa nekima koji nisu znali da nož nije igračka.“

„Fuj“, reče ćerka.

„Zato ti i kažem da ne diraš ladicu u kuhinji“, dodade Jelena.

Smeh.

Toplina.

Čaše su zveckale. Deca su pričala u isto vreme. Jelena je prekidala, Marko dobacivao šale. Obična večera. Posle deserta, deca su odnela tanjire do sudopere.

„Možemo u sobu?“ upita sin.

„Možete“, reče Jelena. „Ali bez vike i trčanja po kući.“

„Ne vičemo!“

“I nikad ne trčimo!” 

“Ma nee, baš nikad. Fina dečica.” 

“Nije smešno tata!” 

“E baš jesteee!” 

“Ja ne znam ko je veće dete od vas troje.” smejala se Jelena mužu i deci. 

Vrata dečje sobe su se zatvorila uz prigušeni smeh. Marko je ostao da sedi još sekund, pa ustao da pokupi tanjire. 

„Ostavi“, reče Jelena. „Ja ću.“

„Nećeš“, odgovori on i uze dva tanjira.

Sudopera je šuštala pod mlazom vode. 

„Kako je bilo danas?“ upita Jelena. 

„Maa jaooj, glupost. Potukli se dva klinca s noževima na Klisi.“

„Teško?“

„Ne. Više tužno nego teško. Romi i njihov biznis.“

Jelena klimnu. „Kod mene jedna baka sa pritiskom, jedan napad panike i dva pijana koji su se potukli jer je jedan drugom rekao da navija za pogrešan klub.“

Marko se nasmeja. „Mi smo civilizovani narod.“

Tišina. 

„Baš je bilo ljudi juče“, reče Jelena, dok je Marko brisao ruke.

„Na sahrani?“

„Da.“

Marko klimnu. „Tužno je kad roditelj nadživi dete.“

„Najgore što može“, reče Jelena tiho.

Pauza.

„Sećaš se Milana kad se u prvom srednje zaljubio u profesorkuu fizičkog?“, upita Jelena iznenada.

Marko se nasmeja.

„Pa ju je zvao na kafu?“

„A ona mu se smejala.“

„I tvrdio da nije on ništa s njom pokušao.“

„A jeste. Crveneo ko paprika kad ga pitaš za nju.“

Oboje se nasmejaše kratko. Toplina se zadržala još trenutak. Onda se tišina malo promenila.

„I glupo je kako se završilo“, reče Jelena. 

„Šta?“

„Sve. Krov. Piće. Sirene. Kao da su se igrali.“

Marko slegnu ramenima.

„Osamnaest godina. Glupi i naivni smo bili. Mislili smo, svet je naš.“

„Nije mi jasno kako sebi dozvoliš da padneš. Niti zašto je išao s njima bez mene. Bez Nikole…“

„Ne dozvoliš“, reče Marko. „Desi se. Nagledao sam se toga na poslu, kao i ti. Znaš valjda. A ovo. Nećemo nikad znati šta mu je bilo u glavi te večeri.“

Jelena klimnu.  „Da. To me i boli“ Kratka tišina. „Jesi video Viber?“ upita ona.

„Jesam.“ 

„Šta misliš, hoće doći svi?“

„Ne znam.“

„Nikola deluje baš ogorčeno.“

„Jeste.“

„Nisam ga dugo videla.“

„Nisam ni ja.“

Marko slegnu ramenima. 

„Zvaću ga na kafu jedan dan.“ reče Jelena. 

„Važi.“

„Maja dolazi večeras.” 

„Super.Treba joj malo društva.“ Marko klimnu.

„Kakva je nova partnerka?“ upita Jelena.

„Dobra.“

„Samo dobra?“

Marko se nasmeja. „Ima dobru intuiciju. Vidi sve. Skenira prostor kao robot.“

„To znači da će da te nervira.“

„Malo. Možda da je pozovemo na večeru jedan dan. Nema nikog ovde.“ 

„Može. Samo da uskladimo smene.“

„Dogovoreno.“

Napolju je vetar pomerio roletne.  Sunce je i dalje držalo grad toplim, ali svetlo je već počelo da bledi. 

Jelena pogleda na sat. „Maja bi trebalo uskoro.“

Marko klimnu. „Dobro. Biću malo s vama, pa ću vas ostaviti. Valja se istuširati ponekad.”

“Ti si to rekao.” 

Smejali su se. Sve je delovalo normalno.

I bilo je.

 

Zvono se oglasilo tačno kad je voda u kupatilu prestala da šumi.

„To je ona“, reče Jelena i obriše ruke o kuhinjsku krpu. Otvorila je vrata. 

Maja Lukić je stajala sa kesom u ruci i blagim osmehom koji je uvek delovao pomalo stidljivo. „Kasnim?“ upita.

„Ma šta ti je ženo. Ulazi.“ 

Zagrljaj kratak, ali iskren.

„Donela sam kolač“, reče Maja.

„Nisi morala.“

„Znam.“

Obe se nasmejaše.

Iz kupatila se začu glas: „Ako je inspekcija, reci da nisam kod kuće.“

Maja podiže obrve. „Živ je?“

„Nažalost“, odgovori Jelena.

Vrata kupatila se otvoriše i Marko izađe u šorcu, bez majice, peškirom brišući kosu.

„Dobro veče, gospođice Lukić.“ 

Maja ga pogleda od glave do pete, potpuno mirno. „Zar tebe ne uče u policiji da se oblačiš pred gostima?“

„Uče“, reče Marko. „Ali ja sam buntovnik.“

„Ti si lenj“, ubaci Jelena.

„Razlika je tanka.“

Maja slegnu ramenima. „Navikla sam. Još od srednje nisi znao gde ti je majica.“

„To je stil“, reče Marko ozbiljno.

„To je haos“, odgovori Jelena, “Promoviše svoje zmijsko telo.”

„Hvala na podršci ljubavi.“, promrmlja on i baci peškir preko naslona fotelje.

„Kako pošta?“

„Preživeli smo dan“, reče Maja. „To je uspeh.“

„Kod mene dva klinca sa noževima“, reče Marko. „Kod Jelene babe i panike. Mi smo skladan sistem.“

„Ti si najmanje skladan deo tog sistema“, reče Jelena.

Maja se nasmeja.

„Dobro je“, reče Marko. „Drago mi je da ste vas dve normalne.“

„Mi jesmo“, reče Jelena.

„Ti si dodatna oprema“, doda Maja.

Marko uzdahnu. “Jadan ja sa vas dve” pa se zavali u fotelju. „Jeste čuli da se Miroslav razveo?“

Jelena podiže obrve.  „Miroslav Janković?“

„Taj.“

Maja pogleda u Marka.  „Stvarno? Pa to bila velika ljubav, svadba od 200 ljudi. Fotke po fejsbuku kačili, ljube se ovde, grle se onde. Pa šta bi?“

„Pre mesec dana.“, reče Marko. „Kažu nepomirljive razlike.“

„Šta to znači?“ upita Jelena.

„On navija za Partizan, ona za Zvezdu“, reče Marko mrtav ozbiljan.

Maja se nasmeja. „Možda je žena samo konačno shvatila da je Miroslav naporan.“

„Miroslav? Ma nije“, reče Marko. „On je nežna duša. Samo malo bučan, ali zapravo vrlo miran.“

Jelena odmahnu glavom.  „Ništa kod njega nije mirno.“

Marko klimnu.  „Eto ti šansa, Majo.“

Maja ga pogleda ravno.  „Molim?“

„Slobodan čovek. Voli fudbal kao i ti. Voli pivo. Stabilan finansijski. Jurio te neprekidno u trećem i četvrtom srednje. Možda da oživite stare strasti. “

Jelena se uključi, smejući se.  „Savršen ste par. Sedite, gledate utakmice, ćutite i klimate glavom.“

Maja otpije gutljaj kafe.  „Miroslav i ja u istoj prostoriji duže od pet minuta? To je nasilje.“

Marko se pravi ozbiljan.  „Šta mu fali?“

Maja ga pogleda. „Marko.“

„Molim?“ 

„A da se ti i Jelena razvedete, pa da ona ide sa mnom.“

Jelena prasnu u smeh. „Čuo si.“

Marko podiže ruke.  „Aha. Znači tako stojimo.“

„Naravno“, reče Jelena. „Prihvatam ponudu Majo.“

„Divno“, promrmlja Marko. „Znači ja ostajem sa Miroslavom.“

„Savršeno“, reče Maja. „Fudbal, pivo i hrčete zajedno, onako horski.“

„Ja ne hrčem“, reče Marko uvređeno.

Jelena i Maja se pogledaju. „Hrčeš“, rekoše uglas.

Marko uzdahnu.  „Ne poštujete autoritet.“

„Koji autoritet?“, upita Jelena.

„Stub porodice.“

„Stub koji hrče“, ponovi Maja.

Smeh tri prijatelja iz gimnazijskih dana ispunjavao je prostor, dok je napolju tiho zalazilo novembarsko sunce.

 

Maja je krenula oko deset.

„Javi kad stigneš“, reče Jelena na vratima.

„Hoću.“

Marko je dobacio iz dnevne sobe:  „Pozdravi Miroslava.“

„Ubiću te“, odgovorila je Maja bez okretanja.

Vrata su se zatvorila.

Napolju je vazduh bio neobično topao za novembar. Ulice mirne. Svetla sa mosta lomila su se po Dunavu. Vožnja do Petrovaradina trajala je deset minuta. Most, Dunav, tvrdjava stara koja prkosi vremenu i vekovima gleda gradove i reku.

Stan je bio na drugom spratu zgrade iz osamdesetih. Ništa posebno. Uredan ulaz, miris vlage u hodniku.  Otključala je vrata. Tišina. Ne ona neprijatna, već naviknuta. Upalila je svetlo u hodniku, spustila torbu na komodu, izula cipele. Stan je bio mali, ali sređen. Sve na svom mestu. Nigde ništa razbacano. Svaka stvar pod pravim uglom.  Nije palila televizor. Nije puštala muziku. Samo je otvorila prozor na kratko. Vazduh je ušao, topao i težak.

Telefon joj je vibrirao na stolu. Pogledala je ekran.

Viber grupa. „IV-4 generacija 1999.“

Nova poruka.

Tamara Vukadinović:
„Ljudi, javljam se sutra sa predlogom lokacije. Ovo mora biti ozbiljno.“

Maja je gledala u ekran nekoliko sekundi. Zatim ga ugasila i ostavila na stočić.

Prišla je polici sa knjigama. Na gornjoj polici stajao je stari album, tamnoplavi, sa izlizanim uglovima.

Spustila ga je na sto. Otvorila.Fotografije iz srednje škole. Ekskurzije pre bombardovanja. Budimpešta 1998. Razred u učionici. Proslave rođendana. Razredne fotografije od prvog drugog i trećeg razreda.. Četvrti je falio. Nikad je nisu napravili. 

Jedna slika — njih petoro. Milan nasmejan, ruke u džepovima, skoro uvek je tako stajao na fotografijama. Nikola iza njega. Jelena sa strane pored Milana. 

Tamara u sredini. Ona — malo po strani. 

Maja prstom pređe preko ivice fotografije. Zadržala se na Tamari. Dugo. Telefon je ponovo vibrirao. Nije ga pogledala samo je zatvorila album  i ustala. Vratila ga na mesto.  U kupatilu je svetlo bilo hladno. Pogledala se u ogledalo. Mirno lice. Uredno. Tiho rekla gledajući se direktno u oči: „Sve je u redu“ onako, jedva čujno.

Ugasila svetlo. Stan je ponovo bio tih, dok napolju je mesec obasjavao grad.

 

Nikola Ristić se vratio kući oko jedanaest. 

Stan na Limanu bio je mračan. Upalio je samo lampu u dnevnoj sobi. Nije mu trebalo više svetla. Skinuo je jaknu, prebacio je preko naslona stolice. Upalio televizor bez gledanja u program. Neki sportski pregled. Iz frižidera je izvadio pivo. Otvorio. Seo. Prvi gutljaj je bio hladan. Dobar. Izvadio je cigaretu iz kutije. Poslednja. Zapali. Dim se razlio po sobi.

Na ekranu su trčali igrači u dresovima. Komentator je nešto uzbuđeno govorio, ali zvuk je bio tih, jedva razumljiv. Nikola je gledao, a nije gledao. Telefon je ležao na stolu. Ekran je zasvetleo. 

„IV-4 generacija 1999.“

Nije ga uzeo. Izdahnu dim visoko. Cigareta je brzo izgorela. Pogledao je u praznu kutiju.  „E jebi ga.“

Ustao je. Otvorio fioku u kuhinji. Računi. Upaljači. Sitniš. Nema cigara. Pretražio još jednu. Ništa. Uzeo je jaknu sa stolice. Možda je ostalo nešto u džepu. Ništa. 

Otišao je do ofingera da preturi druge jakne i sako. Dohvatio neku staru radnu jaknu. Ruka mu napipa karton. Izvukao je kutiju. Pola puna.

„Eto.“, promrmlja. 

Ali zajedno sa kutijom ispadoše i presavijeni papiri. Pogledao ih je. Nekoliko sekundi ih nije ni prepoznao. Onda se setio. Jovica, kutije, knjige. Memorandum firme, 1999. godina. Seo je nazad. Otvorio pivo još jedno. Odmotao savijene papire pažljivo i razmotao ih, i nežno ih ravnao rukom. Stari logo. Pečat. Datum: Jun 1999. Potpisi. Preleteo je pogledom preko redova. Nije baš bilo čitko sve, izbledeli delovi papira. Ali video je dovoljno.  Ime firme. Iznos. Isplata. Njegovo lice se nije promenilo. Samo je dim iz cigarete postao gušći. 

Telefon je ponovo zavibrirao. Tamara Vukadinović:  „Ovo će biti veče za pamćenje.“

Nikola je pogledao poruku. Zatim papire. Pa opet poruku. Uzeo je daljinski i ugasio televizor. Soba je postala tiša. Samo otkucaji sata na zidu. Nikola je još jednom pogledao potpis na dnu dokumenta.

Dugo. Nije psovao. Nije lupao. Nije reagovao. Samo je polako izdahnuo.

„Aha, tako znači.“, rekao je.