5. poglavlje

…

Poglavlje Peto

Tragovi u snegu

 

Februar je u Novom Sadu uvek bio mesec koji kao da nema nameru da prođe. Gore nego Januar. Grad tada stoji negde između zime i proleća, kao čovek koji se koleba da li da krene dalje ili da se još malo zadrži na istom mestu. Dani su bili sivi i dugi. Ne hladni kao u januaru, ali dovoljno vlažni da se hladnoća uvuče pod kapute i ostane tamo satima. Ulice su mirisale na mokar asfalt i staru so koja se još uvek zadržavala uz ivičnjake.

Sa Petrovaradinske tvrđave vetar je silazio niz Dunav i ulazio među ulice starog grada, šušteći kroz gole krošnje drveća. Stara ‘dobra’ košava sa Dunava. 

Dunav je bio širok i mutan, čak i na svom Bosforu znanom kao Novi Sad. Spor kao da i sam čeka da se nešto promeni.

U policijskoj stanici na Limanu život je tekao istim sporim tempom. Sitni predmeti. Papiri. Izveštaji. Fascikle koje su se otvarale i zatvarale bez mnogo nade da će u njima neko pronaći nešto novo.

Slučaj Miroslava Jankovića stajao je u jednoj od tih fioka.

Marko i Lara su ga povremeno otvarali, više iz navike nego iz uverenja da će pronaći nešto što su ranije propustili.

Nije bilo novih tragova. Nije bilo novih svedoka.

Samo hladne rečenice iz obdukcionog nalaza i nekoliko fotografija mutne vode uz obalu Kamenjara. Sredinom februara stigla je promena u katastru.Marko je listao dokumenta dok je Lara stajala naslonjena na ivicu stola.

„Promenili su vlasništvo“, rekla je.

Marko je spustio pogled na poslednju stranicu. Ime koje je stajalo u rubrici bilo mu je poznato.

Onako poznato kako su poznata imena ljudi sa kojima si nekada sedeo u istoj klupi, ali ih nisi video dvadeset godina.

Zatvorio je fasciklu. „Znam ga.“

Lara ga je pogledala. „Odakle?“

„Gimnazija. Sada lokalni umišljeni političar.”

„Jedan od onih.“

Lara nije pitala dalje. Takve ljude je viđala previše puta. Ljude koji se uvek pojave tamo gde novac i politika menjaju vlasnika.

Mart je došao tiho. Prvo je stiglo sunce.Ne ono pravo prolećno, već ono bledo koje samo podseti grad da zima polako popušta. U Dunavskom parku zemlja je već počela da popušta pod prvim slabim suncem. Negde uz staze pojavile su se prve visibabe, male i bele, kao da su se stidljivo probile kroz hladnu zemlju samo da provere da li je zima zaista gotova. Ljudi su ih gledali sa blagim osmehom dok su prolazili. Uvek je tako. Grad se prvo probudi u parkovima. Tek posle toga na ulicama.

Bašte kafića u centru počele su ponovo da se pune. Ljudi su sedeli napolju, okrenuti prema suncu, kao biljke koje traže svetlost posle dugog mraka.  U Dunavskom parku pojavili su se i prvi maslačci. Žuti, tvrdoglavi i prkosni. Deca su ih brala i duvala u belu pahuljastu krunu koja bi se rasula po stazi. 

Na obroncima oko tvrđave trava je već počela da dobija onu prvu bledozelenu boju koja uvek nagovesti dolazak pravog proleća. Sneg te godine skoro skoro da nije ni padao.  Zima je izgledala kao da je već završila svoj posao. Za dvadeset četvrti mart na Trgu slobode najavljeno je da se postavlja velika bina. 

Grad je najavio program povodom dvadeset godina od početka NATO bombardovanja. 24.Mart 2019. Govori. Sećanja.I muzika.

Kamioni sa ozvučenjem parkirali su se oko trga dok su radnici razvlačili kablove preko betona. Tehničari su proveravali mikrofone i reflektore, a oko trga su već počele da niču male drvene kućice.  

Jedna za kobasice. Jedna za palačinke. Jedna za kuvano vino.

Para se dizala iz velikih metalnih kazana dok su prodavci mešali vino sa šećerom i cimetom. Miris je polako počeo da ispunjava ceo trg.

Ljudi su dolazili još pre podneva.  Ali ne zbog govora i politike. Već zbog muzike i zbog kuvanog vina.

Najavljen je jedan veliki bend iz Beograda, poznat širom prostora nekadašnje Jugoslavije. Znak da će trg biti prepun, jer to je baš novosadski. Nikad se ne propušta dobra zabava, pogotovo kad je besplatna. 

Omiljeno mesto za sastanak u gradu, ispred crkve Imena Marijina, poznatije kao novosadska “Katedrala” iako ona to nije. Jer ko ne zna za “nadjemo se ispred Katedrale”, nije nikada bio u Novom Sadu. Susreti prijatelja, osmesi, zagrljaji, rukovanja. Pa tek onda se premeštaju ka tezgicama i bliže bini. 

Negde popodne počeo je da duva vetar. Onaj hladni, severni, koji se uvlači među zgrade starog centra i silazi niz Dunav. Prve pahulje pojavile su se gotovo neprimetno. Sitne. Retke. Ljudi su ih prvo posmatrali sa osmehom. Kraj marta. Sneg. Kao mala šala vremena. 

A onda je počelo da veje.

U roku od pola sata trg je postao beo. Pahulje su padale gusto i tiho, lepeći se za kape, ramena i rukave ljudi koji su stajali ispred bine sa čašama kuvanog vina u rukama. Grad je ponovo bio pod snegom. Kao usred zime. 

Neki su se smejali, mnogi su psovali. Pogotovo oni koji rade. Duvali su u dlanove, čistili štandove. Gundjali su i oni malo dalje dok su čistili binu, i pokrivali elektroniku i sklanjali mikrofone sa udara vetra.

A sa svih strana se moglo čuti:
“Kraj marta pa sneg. Ma gde to ima?! “

“Prokleta prevrtljiva baba Marta.” 

“Zajebali Rusi klimu, mest’o leta šalju zimu.”

“Daj zovi gore nek gase taj HAARP.” 

“Vid vid, teta Morana se vratila, donela snega.” 

“Pa ja drva za ogrev imam samo do juna, kako ću posle ne znam.”

“Jaooo sad kad nam iznenadi putare.”

A negde iza bine čekao je čovek koji je voleo kamere.

Dragan Petrović.  Gradski odbornik. Biznismen. I Markov bivši školski drug.

Jedan od onih…

Bina je bila obasjana jakim reflektorima koji su se lomili kroz gust sneg. Pahulje su u svetlu izgledale kao rojevi sitnih belih insekata koji su leteli svuda oko mikrofona. 

Trg je bio dupke pun. Ljudi su stajali zbijeni jedni uz druge, kapuljače podignute, šalovi preko usta. Para od kuvanog vina dizala se iz čaša, a negde dalje čuo se smeh i tup udar grudve koja je pogodila nekoga pravo u leđa.

„Ej! Majmune, sad kad ti dodjem tamo!“ začu se kroz smeh.

Negde sa strane dve devojke su pokušavale da naprave Sneška Belića od snega koji se već uveliko prekrio pločnik.

Nekoliko klinaca je trčalo kroz masu, grudvajući se bez obzira na to što je koncert trebalo uskoro da počne. Većina ljudi je gledala prema bini samo zato što je tamo bilo najviše svetla. Kad je voditelj najavio govornika, kroz masu se prolomio kolektivni uzdah.  Onaj isti koji se čuje kad se u bioskopu predugo prikazuju reklame.

Na binu je izašao Dragan Petrović.

Debeo. Sjajan od snega i reflektora. Kaput mu je bio prekratak za stomak, a šal previše skup da bi izgledao prirodno.

Masa je reagovala mlako. Negde u prvom redu neko je čak i zakolutao očima.

„Ajde bre više…“

„Daj bend…“

Petrović je prišao mikrofonu, zakašljao se i pogledao preko trga kao čovek koji voli da vidi gomilu ljudi ispred sebe. I kamere.  Uvek kamere. 

„Dragi Novosađani…“

Njegov glas je odjeknuo preko razglasa a sneg je padao sve jače.

„Pre dvadeset godina… na današnji dan… počela je agresija NATO pakta na našu zemlju.“

Masa je na trenutak utihnula. Ne zato što su ga slušali. Nego zato što su svi znali tu priču. I mnogi su se sećali. Straha, sirena, raketa, eksplozija, podruma i skloništa…

„Grad je tada goreo“, nastavio je. „Mostovi su padali jedan za drugim. Rafinerija je bila u plamenu. Nebo nad Novim Sadom bilo je crno od dima.“

Negde u masi neko je klimnuo glavom. Stari ljudi su se tih dana sećali bolje nego iko. 

„Bombardovana je televizija. Pogođene su kuće. Ljudi su ginuli.“ 

Vetru je trebalo nekoliko sekundi da ponovo oduzme toplinu sa trga. Sneg je sada padao toliko gusto da su reflektori jedva probijali kroz njega.

„Ali Novi Sad je preživeo“, rekao je Petrović, podižući glas.

„Preživeli smo jer smo bili zajedno.“

Negde iz mase začulo se: 

„Ajde bre skrati!“

Smeh.

Petrović je ignorisao dobacivanje. Navika.

„Sećamo se večeras svih onih koji nisu među nama…“

U tom trenutku zastao je.  Na trenutak. Kao da je izgubio dah. Neki su pomislili da je samo dramska pauza, što bi se reklo. 

Ali, on se uhvatio za stalak od mikrofona. Sneg je padao po njegovim ramenima.

„Sećamo…“ Reč mu je zapela u grlu.

Kašalj. Prvo tih. Onda jači. Publika je mislila da je mikrofon zakrčao.

Iz daleka se čulo. “Šta je prasac, trema a?”

Petrović se ponovo nakašljao. Ruka mu je pošla prema vratu. Razvlačio je kravatu oko debelog vrata. Graške znoja su bile vidljive na njemu i po svoj ovoj zimi i snegu i vetru. 

A onda su reflektori obasjali lice koje je naglo počelo da crveni. Nekoliko ljudi u prvom redu prestalo je da se smeje. 

Neko je rekao: „Šta mu je?“ 

“Pa ovaj izgleda stvarno nije dobro.”

Petrović je pokušao još jednom da govori. Ali iz usta mu je izašao samo hrapav, kratak zvuk. Kao da mu je neko stegao grlo. 

Sneg je i dalje padao. A trg je tek počeo da shvata da nešto stvarno nije u redu.

Kašalj je postao grč. Prvo jedan. Pa drugi. Pa treći.

Telo mu se savilo napred kao da ga je neko udario u stomak. Mikrofon je zazviždao kad je udario u govornicu.

Petrović je napravio korak unazad. Noge su mu zadrhtale. Još jednom je pokušao da udahne. Vazduh nije dolazio. Oči su mu se razrogačile, a lice počelo da otiče.

Jedan trenutak je stajao ukočen. A onda su mu kolena popustila. Telo je tresnulo o pod bine sa tupim zvukom.

Mikrofon je spao sa stalka i zakotrljao se preko dasaka, puštajući kroz razglas kratak, neprijatan šum. 

Na bini je nastao haos. Dvojica iz obezbeđenja su prvi potrčali.

„Doktora!“ vikali su.

Petrović je ležao na boku i pokušavao da udahne, ali svaki pokušaj pretvarao se u kratak, isprekidan grcaj.

Ruke su mu se trzale. Jedan od ljudi iz obezbeđenja pokušao je da ga podigne.

„Diši! Ajde, diši!“

Ali Petrović je već počeo da se trese. Kratki, nekontrolisani trzaji prolazili su mu kroz telo.

Neko je viknuo iza bine: „Hitna!“

Ambulantna ekipa koja je po protokolu bila parkirana pored bine već je trčala prema stepenicama. Dvoje medicinara je kleknulo pored njega.

„Pomeri se!“

„Okrenite ga!“

Jedan je proveravao puls dok je drugi pokušavao da mu otvori disajne puteve. Petrović je pokušavao da udahne, ali vazduh je izlazio samo kao kratak, promukao zvižduk. Oči su mu bile širom otvorene.

„Alergija?“

„Ne znam!“

Jedan od medicinara već je izvadio špric iz torbe.

„Drži mu glavu!“

Sneg je padao preko ivice bine i topio se na reflektorima. Na trgu se masa uzburkala. Ljudi su se gurali, podizali telefone, pokušavali da vide šta se dešava.

„Šta je bilo?“

„Pao je!“

„Infarkt?“

„Kolko taj ima godina?“

„Ma nema ni četrdeset…“

„Auuu…“

Medicinska ekipa je već postavljala nosila. Petrovićevo telo je i dalje podrhtavalo dok su ga podizali.Jedan medicinar je držao masku sa kiseonikom preko njegovog lica.

„Brzo!“

Nosila su nestala iza bine, kroz uski prolaz između kamiona i kablova. Sirena ambulantnih kola oglasila se nekoliko sekundi kasnije. Na bini je ostao voditelj. Stajao je nekoliko trenutaka zbunjen, gledajući u publiku koja je sada brujala kao košnica. Zatim je prišao, podigao mikrofon i stalak sa poda bine, namestio i nakašljao se.

„Dragi građani… došlo je do… manjeg zdravstvenog incidenta.“

Nervozno je pogledao iza bine. 

„Molimo vas za malo strpljenja.“

Masa nije prestajala da žamori. Neki su već počeli da odlaze. Neki su se i dalje trudili da vide šta se dešava iza reflektora. Voditelj je pokušao ponovo.

„Program se nastavlja.“

Pogledao je u papir u ruci. „Za nekoliko minuta na binu izlazi… novosadski bend koji svi volimo…“ 

Negde u masi začuo se slab aplauz. Ali većina ljudi više nije obraćala pažnju na binu. Žamor je kružio trgom kao hladan vetar. 

„Auuu…“

„Nije to dobro.“

„Reko sam ja… debeo, masan…“ 

„Ma kakav infarkt… ugušio se čovek.“

Sneg je i dalje padao nemilosrdno. Kao da želi da nadoknadi propuštena 3 meseca. Bina je bila spremna za muziku. Ali tog trenutka, skoro nikome na Trgu slobode više nije bilo do pesme. 

Ne tako daleko od centra,  malo ranije te večeri, grudve su letele kao projektili. Rafalna paljba tri zaraćene strane. Urlici i povici i namerno puštanje mladje sestre da pobedi. 

Marko je zatvorio kapiju nogom dok su se klinci još uvek grudvali u dvorištu.

„Ajde unutra, dosta je!“

„Još jednu!“ 

Grudva je proletela pored njegove glave i raspala se o zid.

“Ti ćeš da krečiš fasadu na proleće! 

“Nisam ja tata, komšija te gadjao.” smeh. 

Luka i Teodora su bili dobra deca. Cenili su svaki trenutak koji bi često zauzeti otac odvajao za njih. A i on je to sa užitkom činio, ma koliko umoran i iscrpljen bio. 

Marko se nasmejao i otresao sneg sa ramena dok je otvarao vrata. Topao vazduh iz kuće ga je odmah zapljusnuo. U hodniku je skinuo kaput i protresao čizme. 

Deca su ipak ušla za njim, bacili čizme, okačili jakne i  već trčala prema kuhinji.

„Hoćemo čaj!“

Marko izvadi telefon iz džepa i pritisnu poziv. Veza je zvonila nekoliko sekundi. Jelena se javila.

„Gde si?“ upita on.

„Kod Maje.“

U pozadini se čuo tihi žamor.

„Tu je i Nikola.“

Marko otvori frižider i izvadi bocu vina.

„Šta radite?“

„Ništa posebno.“

Kratka pauza.

„Razmišljamo da odemo na trg. Na svirku. Hoćeš da se nadjemo tamo?“

Marko pogleda kroz prozor. Sneg je padao sve jače. „Ma jok“, reče. „Ovaj sneg i vetar…“

Sipao je vino u čašu. „Ima prenos na RTV. Možemo odavde gledati.“

Jelena je ćutala. 

„Uz vino“, dodade on.

Još nekoliko sekundi tišine.

„Aha“, reče ona tiho.

Marko je već uključivao televizor. Na ekranu je bio prenos sa trga. Reflektori su se probijali kroz gust sneg. Bina. Masa. Voditelj.

„Jao“, reče Marko kroz smeh. „Evo ga.“

Jelena ništa nije rekla.

„Petrović izlazi na binu.“ Marko reče naslonivši se na sto. „Gledaj ga.“

Opet tišina sa druge strane.

„Znaš da je on kupio Miroslavov restoran?“

„Nisam znala.“, reče Jelena. Tiho.

Marko otpije gutljaj vina. „Bio je takav još u gimnaziji“, nastavio je. „Uvek prvi u redu kad ima kamera ili fotoaparat.“  

Na televiziji je Petrović već stajao za govornicom.

„Moram da idem“, reče Jelena iznenada.

„Dobro“, odgovori Marko.

„Čujemo se.“

„Važi.“ 

„Volim te.“ reče Jelena nežno.

„I ja tebe.“

Veza se prekinula.

Marko je spustio telefon na sto. Na televiziji je Petrović govorio nešto o bombardovanju. Sneg je padao kroz reflektore. Marko je sedeo u fotelji i gledao ekran. Klinci su se smejali kroz hodnik i prepričavali ratne priče od malopre. 

A onda je Petrović zastao. Marko se namrštio.

„Šta mu je…“ 

Na ekranu je čovek počeo da se hvata za vrat. Ljudi su potrčali prema njemu. Kamera se zatresla. U sledećem trenutku režija je naglo okrenula kameru prema reflektorima. Na ekranu se videlo samo kako sneg besomučno veje kroz svetlo.

Marko je nekoliko sekundi gledao ekran.Polako je spustio čašu vina na sto. Napolju je sneg i dalje padao. A na televiziji je voditelj pokušavao da govori kao da se ništa nije dogodilo. 

Jutro je donelo haos. Sneg je preko noći zatrpao Novi Sad.

Vetrom nošene pahulje pretvorile su se u visoke bele nanose koji su zatrpali automobile do pola vrata. Trotoari su nestali pod debelim slojem snega, a ulice su izgledale kao uski prolazi između zidova bele mase koje je košava preko noći nagurala uz parkirane automobile i ograde.

Putari su, kao i svake godine, bili potpuno iznenađeni. Ponedeljak ujutru obično znači kolone automobila, nervozne sirene i ljude koji kasne na posao. Ovog jutra značio je i lopate.

I psovke.

Marko je stajao pored svog auta i pokušavao da iskopa nešto što je ličilo na parking mesto. Sneg je bio skoro do kolena, a ispod njega tvrd led koji je lopata jedva probijala. Metal je udario o zaleđeni asfalt. Klang.

„Majku vam vašu…“ promrmljao je sebi u bradu dok je zabadao lopatu još jednom.

Negde na ulici se čulo proklizavanje guma. Motor je zavijao.

Jedan mali gradski auto pokušavao je da izađe iz ulice, ali su točkovi samo vrteli u mestu. Vozač je dodavao gas, sneg je leteo iza točkova kao prah.

„Lakši gas, komšinice!“ viknu Marko preko parkinga. 

Auto se malo pomerio. Onda opet stao. Sa druge strane parkinga komšija Mile već je čistio oko svog auta. Krupan čovek u staroj radnoj jakni i vunenoj kapi, sa lopatom koja je izgledala kao da je preživela tri zime više nego što bi trebalo.

„Ajde, ajde!“ doviknuo je vozačici. „Polako!“

Marko i Mile su prišli i gurnuli auto od pozadi.

Točkovi su kratko proklizali, pa konačno uhvatili asfalt.

Auto je krenuo.

Vozačica je spustila prozor.

„Hvala vam!“ viknula je kroz sneg.

„Ništa, komšinice! Samo polako!“ odgovori Mile.

Auto je nestao niz ulicu, klizeći oprezno između belih naslaga.

Mile se nasloni na lopatu i pogleda Marka.

„Jesam ti rekao sinoć da će da nas zaveje.“

Marko otpuhnu kroz nos.

„Nisi.“

„Jesam.“

„Nisi.“ Marko slegnu ramenima. „Dobro… priznajem. Tvrdio sam da neće.“

Mile se nasmeja. „E, pa sad vidi.“

Negde iz stana iznad čuo se televizor. Glas voditelja probijao se kroz otvoren prozor. Govorio je o snežnom haosu u gradu.  Zavejane ulice. Autobuse koji kasne. Kolone na mostovima. A odmah posle toga o sinoćnjem incidentu na Trgu slobode.

Smrt Dragana Petrovića.

Mile odmahnu glavom. „Vide li ono sinoć na trgu?“

Marko na trenutak zastade. „Videh.“

„Umro onaj političar.“

Markov osmeh je nestao isto onako brzo kako se pojavio. „Strašno.“

Mile klimnu. „Koliko taj ima…imao godina?“

Marko zabode lopatu još jednom u sneg. “Trideset i osam.” 

„Strašno komšo. Oćeš da i tebe izguramo, Mare?“

Marko pogleda auto koji je već bio skoro otkopan. „Ne treba, Mile. Hvala ti.“Pogleda deo parkinga koji je Mile već očistio. „I ovo što si pomogao znači mi do neba.“

Mile odmahnu rukom. „Ma pusti.“

Marko se nasmeja. „Dužan sam pivo.“

„E, to može. Važi.“

„Al kad otopli.“

Mile prasnu u smeh. „Dogovoreno.“

Još jednom su se pozdravili kao ljudi koji godinama dele isti komšiluk, ulicu, parking i ista leta i zime. Marko je zatim obrisao sneg sa rukavica i krenuo prema kući. Topao vazduh ga je dočekao čim je otvorio vrata. U dnevnoj sobi je Jelena sedela na kauču sa šoljom čaja u rukama. Na stočiću je bila šolja spremna za Marka. 

Televizor je bio uključen. Na ekranu su se smenjivali snimci zavejanih ulica. Voditelj je govorio o snežnom kolapsu u gradu. Marko je skinuo jaknu i protresao sneg sa nje.

„Sreća pa klinci idu popodne u školu.“

Jelena klimnu. „Da.“ Pogledala je kroz prozor prema snegu koji je i dalje padao. „Užas ovaj sneg tako niotkuda.“

Marko slegnu ramenima. „Šta bi ono sinoć?“

Jelena otpije gutljaj čaja. „Zvala sam koleginicu.“

„I?“

„Kažu pogrešna doza lekova.“

Marko odmahnu glavom. „Od kad sam govorio da će Petrovića nešto da raspali, još u srednjoj.“

Srknuo je gutljaj čaja. Zastao je na trenutak. „Ali meni je više jezivo…“

Pogledao je prema televizoru. „Marijana… Miroslav… i sad ovaj.“

Tišina je trajala nekoliko sekundi. Marko slegnu ramenima. „Valjda će ostali dočekati tu godišnjicu mature.“

Na televiziji su pahulje i dalje padale preko snimaka zavejanog grada. A negde iznad Petrovaradinske tvrđave košava je ponovo nosila sneg uz Dunav, ka obroncima Fruške gore. 

Nije dugo trebalo da telefoni zasvetle i puste zvuk ili vibraciju. Viber grupa: IV-4 generacija 1999

Smilja Petrović:
A joj pa ljudi moji, šta bi sa Petrovićem ono sinoć? Jel zna neko nešto?

Igor Babić:
Kažu neka reakcija na lekove… nešto sa disanjem.

Stefan Marković:
Da, drug mi radi u hitnoj, kaže gušenje, verovatno pogrešna terapija.

Katarina Milić:
Strašno… mlad čovek.

Maja Lukić:
Baš… ne mogu da verujem.

Ana Jovanović:
Ja sam gledala prenos… jezivo je bilo, samo je pao.

Nenad Kosjerić:
Ja sam bio na trgu. Prvo svi mislili sprdnja… posle muk.

Smilja Petrović:
Jao Bože…Ode mi prezimenjak tek tako. Sećate li se kako su nas uvek pitali jesmo rod? 

Stefan Marković:
Da da, a sećate se kako je uvek kasnio na časove pa ulazio kao da je njegov kabinet 😄

Igor Babić:
I ona njegova fora: „Bitni poslovi“ kad ga profesor pita što kasni.  😂

Katarina Milić:
I uvek sedi pozadi i komentariše sve 😄

Maja Lukić:
A pravi se pametan najviše 😂

Ana Jovanović:
I nosio onu istu jaknu tri godine 😆

Nenad Kosjerić:
Ma bio lik… šta god ko pričao.

Miloš Smilić:
I uvek zna nekog „važnog“ 😄

Stefan Marković:
Pa evo sad… znao je 😐

Smilja Petrović:
Jao nemoj…

Igor Babić:
Ma život… šta da kažeš.

Katarina Milić:
Baš mi je nekako sve čudno… u kratko vreme troje nas otišlo…

Ana Jovanović:
Nemojte tako, molim vas…jeza me hvata.

Smilja Petrović:
Jel zna neko kad je sahrana?

Stefan Marković:
Prekosutra koliko sam čuo.

Katarina Milić:
Ja ne znam da li ću stići… klinci, posao…

Ana Jovanović:
Isto, haos mi je ovih dana.

Maja Lukić:
Videću…

Smilja Petrović:
Ja idem, red je…

Nenad Kosjerić:
Verovatno i ja.

Nikola Ristić:
Ja ne idem.

Igor Babić:
Mi se više viđamo po sahranama nego bilo gde…

Katarina Milić:
Pa realno… 😔

Smilja Petrović:
Nemoj tako… Baš ste svi nešto mračni danas.

Stefan Marković:
Zato treba ovo okupljanje da odradimo kako treba.

Ana Jovanović:
E to! Ja jedva čekam iskreno.

Nenad Kosjerić:
Ekskurzija vibes 😄

Maja Lukić:
Jao ekskurzija 😂 ko je rekao Budimpešta?

Igor Babić:
Kad smo bežali iz hotela noću 😂😂😂

Katarina Milić:
I razredna nas skoro uhvatila 😆

Stefan Marković:
Nije skoro, uhvatila nas je 😂

Nikola Ristić:
A Dejan zaključao vrata i pravi se da nema nikog 😄

Dejan Ilić:
Nisam ja. Vi ste bili unutra.

Nenad Kosjerić:
Naravno 😂

Ana Jovanović:
Bože kako smo bili ludi…

Smilja Petrović:
Ali lepo ludi ❤️

Katarina Milić:
Najlepši period…

Maja Lukić:
Baš…

Tamara Vukadinović:
Za okupljanje ne brinite.
Biće kako treba.

Sneg nije prestajao ceo dan. Košava ga je nosila kroz ulice i dvorišta, zatrpavala automobile i brisala sve tragove u snegu koji su danas postojali. Ono što je ujutru bilo očišćeno, sada je ponovo bilo belo.

Marko je zastao na kapiji. Pogledao je niz ulicu. Jutros su se videle staze od lopata, tragovi guma, otisci cipela. Sada — ništa. Sve je bilo ponovo prekriveno. Ravno. Čisto.  Otresao je sneg sa ramena, skinuo kapu i nekoliko puta udario cipelama o beton da izbije zalepljeni led. Otključao je vrata i ušao. Iz dnevne sobe dopirao je glas.  Otvorio je vrata i zastao na pragu.

„Oho… sastanak?“ reče uz blagi osmeh.

Nikola podiže pogled. „Da da“, reče kroz šalu. „Radni sastanak komiteta.“

Maja se jedva nasmeši.

Jelena kratko pogleda Marka. 

„Vidim ozbiljna ekipa“, dodade Marko skidajući jaknu. „Samo zapisničar fali.“ Jaknu prebaci preko stolice, kapu spusti na komodu pa dodade: „Opet napadalo“.

Nikola klimnu. „I dalje pada?“

Marko priđe stolu i sede. „Sve što smo jutros očistili — džabe.“

Jelena samo kratko klimnu. 

Kratka tišina.

Marko pogleda u njih. „Jeste čuli kad je sahrana?“

„Prekosutra“, reče Nikola. 

„Idete?“ upita Marko.

Tišina. Nikola odmahnu glavom.  „Ne.“

Marko ga pogleda. „Ne?“

„Ne“, ponovi Nikola mirno.

Marko prebaci pogled na Jelenu i Maju. „Vi?“

Jelena slegnu ramenima. „Ne.“ 

Maja kratko odmahnu glavom.

Marko se blago namršti. „Pa… znam da ste se družili u srednjoj… pa sam mislio…“

Nikola se nasmejao kratko. „U srednjoj. To je bilo drugo vreme.“

Marko ga posmatra. „Dobro… ali ipak…“

Nikola ga preseče pogledom. „Sećaš se moje agencije?“

Marko klimnu. „Računovodstvo?“

„Da“, reče Nikola. „Male firme… knjige, porezi… sve.“ Otpije gutljaj. „Krenulo fino. Pauza. „Pa krenulo nizbrdo.“

Marko ćuti.

Nikola nastavi mirno. „Trebao mi je keš da premostim, i ja odem kod svojih.“ Naglasio je. „Kod drugova iz razreda.“

Napolju vetar zalepi sneg za prozor.

„Sedeli tamo… Petrović… Dejan Ilić… i Zoran Miletić. Isti oni što su se od mene grebali za cigare i cugu. Isti oni kojima sam radio kontrolni iz matematike da ne dobiju keca kod Mrkšića.“

Marko klimnu.  „ Miletić…Građevinac?“

„Taj.“  Nikola blago klimnu. „Pričaju o projektima… cifre…“ Pogleda u šolju. „Znaš ti mene.“  Kratka pauza. „Ja kad vidim broj — znam šta stoji iza njega.“

Marko ga sada već pažljivo gleda.

„Video sam odmah… Ko koliko vrti.“ Pauza. „I kako.“ Još kraća. „I odakle.“

Marko ništa ne kaže. 

Nikola nastavi. „Kad sam rekao koliko mi treba…“ Zastane. Blagi osmeh. „Nije bilo mnogo. Petrović se nasmeje. Onako… naglas. Dejan odmah za njim. Miletić još jače.“

Nikola podigne pogled. „I onda mi kažu, u facu. Da ja…“ Kratak izdah. „…nisam dobra investicija.“ Tišina.

Marko se blago pomeri u stolici.

Nikola nastavi, mirno. „Bukvalno tim rečima.“ Pogleda u šolju. „Sede trojica, mojih drugova… gledaju me… i smeju se. Kao da sam došao da tražim milostinju, a ne zajam. Ne pomoć.” 

Jelena je gledala u sto. Maja u šolju. Ni jedna nije rekla ništa. Napolju sneg i dalje nemrlosrdno pada.

Nikola se nasloni. „Posle toga… nemaš šta da kažeš.“  Pogleda Marka. „Sve su već rekli. Ustaneš i izadješ. I zatvoriš vrata za sobom.” Blagi osmeh. „Njima je to bila šala.“  Pogleda u šolju. „Meni nije. I dok su njima padali poslovi i tenderi sa neba, ja sam krivio kičmu u taksiju. Dane i noći. Daleko od sebe i svojih. Da prehranim porodicu, školujem decu, koja me na kraju ostaviše jer, nema me nikad kod kuće. ”  

Duga tišina. Napolju sneg briše sve. Košava svira staru melodiju. Polako. Uporno. 

“Ma dajte, ajde dosta od prošlosti i o mrtvima. Imam toga na poslu dosta. Nego reci ti meni, jesi rešio ono sa kolima ili smo i dalje kod Stevice na pozajmici?” prekinu Jelena sve ovo. 

Marko otpije gutljaj: “Rešio.”

Nikola ga pogleda. „Aha… koliko te koštalo?“

Marko slegnu ramenima. „Koliko je trebalo.“

Nikola se nasmeje kroz nos. „To si i u srednjoj pričao.“

Maja podigne pogled. „Šta?“

Nikola odmahne glavom, već mu je smešno. „Sećaš se Trsta… prvi razred…“

Jelena se već nasmeje. „Jaoo daaa…“

Marko odmah: „Nemoj.“

Nikola ga ignoriše. „Kupio patike… sav srećan…“

Maja se nasmeši. „Jao, ne…“

Nikola klimne. „‘Original Najkice’, kaže on.“

Jelena se smeje. „One sa dve linije sa strane?“

„Tri“, kaže Nikola. „Specijalna serija.“

Smeh za stolom. Marko odmahuje glavom, tobož duri se, ali smešak krivi usne. „Ajde, bre, ćuti tamo.”

Nikola ne staje. „Vratio se u Novi Sad, šeta po hodniku kao da je Majkl Dzordan lično…“

Maja se nasloni na sto, smeje se. „A đon škripi kao vrata od podruma.“

Jelena kroz smeh: „I raspale se posle dve nedelje.“

Nikola pokaže na Marka. „I on mrtav ladan kaže — ‘ma to je takav model’.“

Smeh. Marko podigne ruke. „Dobro, šta hoćete… naučio sam.“

Nikola klimne. „Jes vala, od tad samo proveravaš. Zbog patika i postao inspektor.“

Marko ga pogleda. „Zato mi sad kola rade, a popravka nije skupa.“

Maja se nasmeši.„Eto, sve ima svoju svrhu.“

Jelena otpije gutljaj. „Škola života, Trst ‘96.“

Nikola klimne. „Najskuplji kurs.“

Marko se nasmeje. „Bar sam položio. I bar me nije razredna uvatila da bežim iz hotela ko vas u Budimpešti.“ 

Nikola odmah podigne obrve. „Pa kad si bio štreber.“

Marko se nasmeje. 

Nikola dodaje: „I družio se sa štreberima.“

Marko klimne ozbiljno. „Hej — to su akademici. Ljudi, gospoda.“

Jelena se nasmeje. „Ko bre?“

Nikola odmah: „Pa Mladenović na primer. Našli mu pola kile vutre.“

Eksplozija smeha. 

Marko odmahne glavom. „Takvu pamet je teško nositi. Mora čovek da se opusti malo.“

Nikola ga pokaže prstom. „Auuu, vidi ti inspektoraaa!“

Smeh. 

Maja se nasmeje, pa klimne glavom.  „E stvarno… od Mladenovića nisam to očekivala. Baš je imao potencijal.“

Jelena dodaje: „Bio vukovac od prvog osnovne do kraja srednje.“

„I faks čistio desetkama“, ubaci se Marko. „Tri godine bez greške…“

Nikola slegne ramenima. „I onda — problem ovaj, problem onaj… Na kraju — marihuana.“

Maja tiše: „I eno ga na Klisi već sedam godina.“

Tišina na sekund. 

Marko klimne. „Ko bi rekao.“

Nikola odmah preseče ton: „E baš.“ Pogleda Marka, osmeh mu se vrati. „Nego Mare…“ Kratka pauza. „Imam neke Najke da ti prodam.“

Sekund tišine. Marko bez reči zgrabi jastuk i gađa ga. „Marš bre!“

Jastuk pogodi Nikolu pravo u rame. Smeh za stolom. Jelena se nasloni, jedva dolazi do daha. Maja se smeje, spušta pogled. Nikola podigne jastuk.

„Original, brate!“

Još jači smeh. 

Marko se smeje. „Marš bre, budalo.“

Jelena briše suze od smeha. „ Jaoj umreću od vas.“

Maja spušta šolju, još uvek se smeši. Tišina polako legne. Ona prijatna. Posle smeha.

Nikola pogleda u sat. „Au… kasno.“

Marko pogleda kroz prozor. „I zavejalo.“

Jelena odmah: „Sutra će haos da bude.“

Nikola ustaje. Protegne se. „Ajmo polako.“ Pogleda Maju kratko. „Majo… oćeš da podelimo taksi?“

Maja podigne pogled. Blagi osmeh. „Može.“

Jelena dobaci: „Vidi njega, deli troškove.“

Nikola slegne ramenima. „Kriza.“

Marko se nasmeje. „Po kojoj tarifi sebe voziš?.“

Nikola uzima jaknu. „Bogami, kasno veče, zavejalo. Moraće dupla.“

Maja se smeje, ustaje. Navlači kaput. „Ajde, čujemo se.“

„Važi“, kaže Jelena. 

Marko klimne. „Javi kad stignete.“ 

Nikola već kod vrata. Otvara. Hladan vazduh ulazi unutra. Na trenutak svi zaćute.

„Ajmo“, kaže kratko. “Vidimo se ljudi. Hvala za večeras. Prijalo je.” 

Maja izađe za njim. Vrata se lagano zatvore dok je košava i dalje fijukala i pravila nanose koji će izjutra zagorčati život svima širom grada. 

 

Utorak je počeo kao kazna.

Sneg je tokom noći zatrpao Novi Sad do pragova. Ulice su se suzile na jednu traku, trotoari nestali, a automobili ostali zakopani do pola vrata. Košava je nosila sneg kroz raskrsnice i vraćala ga tamo gde su ga već jednom očistili.

Putari su pokušavali. Kamioni sa ralicom gurali su sneg u stranu, ali ga je vetar vraćao nazad skoro istom brzinom. Radnici u fluorescentnim prslucima razbijali su led lopatama koje su odzvanjale po zaleđenom asfaltu.

Sirene. Trube. Psovke kroz napola spuštene prozore. Grad je bio spor, zagušen i nervozan. Kolona na bulevaru Evrope stajala je već deset minuta. Onda je iz nje izleteo crni Audi A8. Presekao dve trake. Prešao preko duple pune, na crveno. Vozač iz drugog auta zatrubi. Još jedan.

„Gde ćeš, majmune!“

Audi ne usporava. Naglo skreće i zaustavlja se ispred ulaza na gradilište. Kapija je poluzatrpana snegom. Unutra — ništa nije očišćeno. Motor se ugasi, vrata se otvore.

Iz auta izlazi Zoran Miletić. 

Krzno na jakni, farmerke, cokule koje tonu u sneg. Sat na ruci blješti. Sve na njemu skupo — i sve bez ukusa.

Pogleda oko sebe.  Gradilište prazno. Ni jedan radnik, ni jedan majstor. Samo beton, armatura i sneg. Zastane, zatim opsuje.

Izvadi telefon iz džepa i okrene broj.  „Gde su ljudi? Zašto nema nikog?“

Sluša. Lice mu se zateže. „Radni dan je, bre!“ Korak napred, cokula škripi po ledu. „Šta me boli kurac što veje sneg!“

Glas sa druge strane pokušava da objasni. „Neće beton dobro da stegne… ako sad sipamo, može da popuca za dve-tri godine…“ 

Miletić ga preseče. „Zabole me baš.“ Pogled mu ode ka zgradi. Sivi spratovi bez prozora, hladni i prazni. „Neću ja u toj zgradi da živim.“ Kratka tišina. Zatim hladnije: „Za sat vremena da ste ovde svi. Ko ne dođe — otkaz.“

Prekine vezu. Telefon ostane u ruci sekund duže. Spusti ga u dzep od jakne.  Vetar povuče sneg preko betona. Miletić napravi nekoliko koraka ka unutra. Pogleda konstrukciju. Proceni. Zatim krene unutra.

Stepenice su bile sirove, bez ograde na pojedinim mestima. Beton grub, zaleđen na ivicama. Na svakom koraku čulo se škripanje snega koji je uneo sa sobom. Penjao se polako. Sprat po sprat. Svaki isti. Prazni otvori za vrata. Zidovi bez maltera. Vetar je prolazio kroz konstrukciju i zviždao između greda.

Na šestom spratu zastane. Pogleda napolje kroz otvor gde će jednog dana biti prozor. Grad pod snegom. Krovovi, automobili, ulice — sve belo. Izvadi telefon, podigne ga.

Klik.

Još jedan. Pomeri ugao.

Klik.

„Biće ovo dobro“, promrmlja sebi.

Još jedna fotografija. Zatim se okrene ka unutrašnjosti sprata. Prođe par koraka.  Zastane blizu ivice gde je zaštitna ograda još uvek falila. Pogleda dole. Visina, vetar. Spusti telefon, udahne, okrene se i ukoči se. 

Nikola stoji iza njega na par koraka, nepomičan. Kao deo konstrukcije. 

Miletić se trzne. „U jebote! Kratko se nasmeje, više iz refleksa nego iz stvarnog humora. „Prepade me, majku ti…“ Pogleda ga bolje. Osmeh mu polako nestaje. „Šta radiš bre ovde crni Nikola?”

Nikola ne odgovori. Samo ga gleda. Vetar prolazi kroz otvorene spratove. Hladan. Uporan. Sneg se uvlači unutra kroz prazne prozore. 

Nikola napravi korak napred. „Imamo da pričamo.“

Miletić frkne. „Pa me presrećeš po gradilištu?“

Nikola ga ne skida pogledom. „Video sam te malopre. Kako voziš. Nije ti prvi put da gaziš preko drugih zarad svoje dobiti.“ 

Vetar prođe kroz sprat. 

Miletić odmahne rukom. „Ajde bre, Nikola… izlazi napolje. Nemam vremena za tvoje gluposti.“ Okrene se pola koraka. „Idi vozi taksi. Lep je dan.“ Sarkazam je odisao kroz hladan vazduh. 

Nikola stoji. Mirno. „Naišao sam na jedan CD.“  Miletić zastane, ne okreće se odmah. „Sa zanimljivim videom.“

Tišina. Polako se okrene. Pogled mu se promenio.

Nikola nastavi: „Vidite se ti… Ilić… Petrović… Marijana… Miroslav…“ Pauza uz setno nostalgični uzdah: „I Milan… I naravno… kraljica vaša.“

Vetar prođe kroz otvor noseći pahulje. 

Miletić ga sada gleda pravo. „Šta pričaš ti?“ 

Nikola napravi još jedan korak. „Ko je bio s vama još na krovu te noći?“

Miletić odmahne glavom.  „Ne znam o čemu pričaš.“

„Znaš.“

„Ne znam.“

Korak unazad. Sneg škripi pod cokulama od skupe kože sa rozim krznom na obodima. Iza njega prazno.

Nikola sporije:  „Kako je pao?“

Tišina. Miletić sada pogleda iza sebe, na ivicu. Pa nazad u Nikolu.  „Ti si prs’o. Ajde beži odavde. Zvaću policiju.“ te otključa ekran telefona. Na njemu notifikacija, viber grupa generacije: Smilja Petrović “Al je zavejalooo ljudiii. Pa kako ćemo sutra na sahranu?”

Nikola ga gleda bez promene.  „Marijana nije htela da kaže. Miroslav isto.“

Miletić se preseče i zadrži prst iznad telefona pre nego je kliknuo poziv: „Ti si ih ubio?!“

Vetar. Tišina. Sneg… Nikola ga gleda pravo. Bez treptaja. „Marijanu nisam. Ali sama činjenica da je isekla vene posle mojih pitanja…Dokazuje mi da nešto gadno krijete.“

Sekund. Dovoljno dug da Miletić shvati da ispred sebe više nema čoveka kog je nekad znao. “Zovem policiju, gubi se odavde!” 

Napravio je još jedan korak unazad. Prazno iza njega. Nikola napravi mali korak napred. I gurne. Telo izgubi ravnotežu. Krik. Pad. Tup udarac dole. Vetar odnese zvuk. 

Nikola stoji na ivici i gleda dole, bez izraza, još trenutak. Kao da proverava nešto. Vidi telo, i led koji upija crvenilo i topi se od vreline krvi. Zatim se okrene i krene ka stepenicama. Koraci su mu ravni, bez žurbe, bez osvrtanja. Silazi sprat po sprat. Beton sa nanosima snega pod nogama škripi. Pahulje se vijore na vetru koji huči kroz betonsku konstrukciju. Nikola ne ubrzava, ne zastaje. Na svakom spratu isti prizor. Prazni zidovi. Otvoreni prozori. Hladan vazduh. Kao da se ništa nije dogodilo.

Na izlazu kratko uspori. Osvrnu se u stranu. Crvenilo je sada potpuno okruživalo nepomično telo. Zatim nastavi podjednako mirno. Izađe napolje, sneg i dalje pada. Sitno. Uporno. Kapija je i dalje poluzatrpana. Ulica — haos. Automobili u koloni. Trube. Nervoza. Život ide dalje.

Nikola stane na trenutak. Pogleda levo.  Pogleda desno. Kao svaki drugi čovek koji izlazi na ulicu. Zatim zakorači na trotoar, i krene. Bulevarom Evrope. Bez žurbe. Bez da se okrene. Sve što je ostalo iza njega su, tragovi u snegu.